Задивљујуће је колико су дубоки библијски коријени Исусове молитве:
„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“
Нагласак на Светом Имену Господњем у потпуности је утемељено у Светом писму. На примјер, у причи о Вавилонској кули говори нам се да је Бог помијешао језик и говор људи. Другим ријечима, нарушио је њихово јединство стварајући различите облике многобожачке религије. Ако постоје многе лажне религије, умјесто једне јединствене лажне религије, безбожници не могу да се уједине.
Да се ријеч „уста“ односи на вјерско исповиједање, види се из начина на који се овај појам употребљава у Псалмима: Давид само име Јахвеа узима на своје „усне“. Пророк Софонија предсказује да ће једнога дана незнабошци служити Богу чистим „уснама“, а Исаија говори исто о Египту у есхатону.
Ово је повезано са појмом „призивања Имена Господњег“. Када Авраам излази из Месопотамије, Бог му обећава да ће од њега створити велико име, баш као што су градитељи Вавилонске куле жељели да „стекну себи име“. Као одговор на Божије обећање, Авраам подиже жртвенике и почиње да „призива Име Господње“. Обратите пажњу на наглашавање „Имена“ Господњег. Тај нагласак ће се развијати и продубљивати кроз читаво Свето писмо. У 6. глави Књиге Изласка говори нам се да патријарси нису познавали Бога под именом „Јахве“, већ као „Ел Шадај“ (Бог Свемогући). Зашто? Зато што име открива најдубљу суштину личности. Јахве је Име Онога који је вјеран Својим обећањима: Бог је дао обећања у Књизи постања, али их је вјерно испунио у Књизи изласка.
У 34. глави Књиге Изласка Бог открива своје „Име“ Мојсију.
„А Господ сиђе у облаку, и стаде ондје с њим, и повика по имену: Господ. Јер пролазећи Господ испред њега викаше: Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем и истином. Који чува милост тисућама, прашта безакоња и неправде и гријехе, који не правда кривога, и походи гријехе отачке на синовима и на унуцима до трећега и четвртога кољена“ (2 Мојс 34, 5–7)
На овај одломак се изнова и изнова указује кроз цијело Свето писмо. Откривање Имена Јахве јесте откривање Његових најосновнијих својстава, односно енергија. Енергије означавају дјеловања, а све што Бог открива о себи јесте дјеловање. Свети Дионисије Ареопагит каже да су сви исходи (пројаве) Божији „доброте“, тако да Господ каже Мојсију да ће учинити да „сва доброта Моја прође испред тебе“. Занимљиво је да је израз „објавити Име Господње“ повезан са изразом „призивати Име Господње“. Бог нам даје своје Име, а ми Му узвраћамо призивајући то исто Име.
У Јеванђељу по Јовану открива се да је Исус најпотпуније откривење Божанског Имена. Исус је „дошао у Име Оца Својега“ (Јн 5, 43) и заиста је „објавио Име [Очево]“ (Јн 17, 6). У 3. глави Књиге Изласка каже се да је Јахве Име за спомен. То значи да ће се, када призовемо Име Јахвеово, Он сјетити свога Завјета и поступити у складу са њим. У Јеванђељу по Јовану открива нам се да је Име за спомен у Новом завјету „Исус Христос“. Зато нам Спаситељ говори:
„И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити.“ (Јн 14, 13–14)
Све библијско учење о томе како Бог открива своје Име и како га ми поново призивамо пред Њим, сада се испуњава у Светом Имену Исуса Христа.
Зато Свети апостол Павле о Исусу каже:
„Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена dа се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; И, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Фил 2, 9–11)
Ово је заправо упућивање на 45. главу Књиге пророка Исаије:
„Собом се заклех; изиде из уста мојих ријеч праведна, и неће се порећи, да ће им се поклонити свако кољено, и заклињати се сваки језик, И говориће: у Господу је правда и сила; к њему ће доћи; али ће се посрамити сви који се гњеве на њ. У Господу ће се оправдати и прославити све сјеме Израиљево“ (Ис 45, 23–25).
Име Јахве јесте Име: „Господ Исус Христос“. Треба имати на уму да је „Кириос“ (Господ) превод Божанског Имена YHWH у Септуагинти, односно грчком преводу Старог завјета. Када се молимо ријечима „Господе Исусе Христе…“, ми призивамо Име Јахвеово, које нам је сада у потпуности откривено у имену „Господ Исус Христос“.
Посебно је задивљујуће то што се теме садржане у ријечима „помилуј ме грешног“ појављују управо у откривењу Имена Јахвеовог у 34. глави Књиге Изласка: Бог је „милостив и жалостив“. Милост (hesed) у Старом завјету има шире значење од пуког опраштања. Она означава Божију вјерност Завјету, како према творевини у цјелини, тако и према Његовој дјеци. Зато се на нашој Светој литургији молимо „Господе, помилуј“ иштући добробит за цијелу творевину: градове, људе, усјеве. Тиме молимо Бога да буде вјеран. Ипак, и опраштање је дио значења овог појма у 34. глави Књиге Изласка гдје се каже да Бог „прашта безакоња и гријехе“. Није случајно што ми, у контексту призивања Светог Имена Исуса Христа, молимо Господа да поступа управо онако како Његово Име открива: да буде благ, милостив и да опрашта безакоња и гријехе.
Припрема вјеронаука.нет/ Извор: catalog.obitel-minsk.com

