Зашто православни хришћани иду у храм недјељом? Какав историјски и вјерски значај има недјеља? Да ли су недјеља и Васкрсење повезани? Зашто овај дан сматрамо даном одмора и радости? Како се овај дан назива у другим културама и због чега?
Недјеља — суботњи дан?
Поштовање недјеље као дана одмора има сложену и богату историју.
Ако се обратимо тексту Старог завјета, наћи ћемо овакве ријечи:
„И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини“ (Пост 2, 3).
Испоставља се да је субота — седми дан у седмици, дан одмора, уздржавања од световних послова и дан покоја. Међу Мојсијевим заповијестима, које је примио од Господа на гори Синај, читамо:
„Сјећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га“ (Изл 20, 8–11).
Недјеља и Васкрсење
Значај недјеље почиње догађајима Новог завјета. Христово распеће догодило се у петак, који је описан као дан „уочи суботе“ (Мк 15, 42). Жене мироносице су могле доћи на гроб Учитеља тек пошто је прошао суботњи дан — дан када је Господ био у аду. И тек након тога, у трећи дан, догодило се чудо Васкрсења:
„А Исус васкрснувши рано у први дан недјеље, јави се најприје Марији Магдалини, из које бијаше истјерао седам демона“ (Мк 16, 9).
Вјера у Васкрсење Христово представља темељ вјере у Христа уопште. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима каже:
„А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1 Кор 15, 14).
Тога дана се испунило све оно што су ишчекивали људи Старог завјета. Зато у поштовању дана Васкрсења нема заборава четврте заповијести, већ њеног новог поимања: дан посвећен Богу сада је онај у којем се збило Спасење.
Установљење недјеље као дана одмора и богослужења
Статус празничног нерадног дана недјеља је добила захваљујући светом цару Константину Великом, који је одиграо важну улогу у историји хришћанства доношењем Миланског едикта. Овим едиктом успостављена је вјерска толеранција, чиме су створени услови за слободно исповиједање хришћанске вјере и њено ширење у Римском царству.
Дана 7. марта 321. године цар Константин је донио указ којим је недјеља — дан који се у римској паганској култури традиционално повезивао са сунцем — претворена у признати дан одмора. Према овом указу, световне активности морале су бити обустављене: трговине су се затварале, а државне службе престајале са радом, иако су пољопривредни радови били изузети од ових ограничења.
Након што је 323. године успоставио власт над цијелим Римским царством, Константин је одредбе Миланског едикта проширио и на источне области, додатно учврстивши значај недјеље широм Царства.
Каснији укази наставили су да снаже значај недјеље. Године 337. донесен је закон којим се од хришћанских војника захтијева да присуствују недјељној литургији. Касније је цар Теодосије издао едикт којим се забрањују јавне забаве недјељом, што је потврђено указом из 386. године, којим су недјељом такође забрањени судски поступци и трговина.
Називи за недјељу у различитим културама
Дан Сунца
У језицима многих народа дан који одговара недјељи носи назив дана Сунца. Ова традиција се јасно види у језицима германске групе. У старом Риму назив дана — dies Solis — „дан Сунца“ био је позајмљен од Грка и представља дослован превод грчког heméra helíou. Латински назив је затим прешао код германских племена. Тако се на енглеском недјеља каже Sunday, на њемачком Sonntag, на данском и норвешком søndag, а на шведском söndag, што дословно значи „дан Сунца“.
У већини језика Индије недјеља се назива Равивар (од „Рави“) или Адитјавар (од „Адитја“) — што потиче од епитета соларног божанства Сурје и једног од Адитја.
У кинеском језику се за означавање свих дана у седмици користе хијероглифи који означавају бројеве од један до шест, док се недјеља пише хијероглифом „сунце“.
У Јапану се дани у седмици такође именују помоћу хијероглифа, при чему је њихово значење везано прије свега за традицију, свакодневни живот и историјску прошлост Јапанаца него за неки одређени систем (петак се пише хијероглифом „новац“, а субота хијероглифом „земља“). Ипак, у писању недјеље, као и код Кинеза, присутан је хијероглиф „сунце“.
У низу језика дани у седмици се називају по реду и чува се традиција поштовања недјеље као првог дана. На хебрејском се недјеља назива јом ришон — „први дан“.
Дан Господњи
У грчком језику сви називи за понедјељак, уторак, сриједу и четвртак преводе се као „други“, „трећи“, „четврти“ и „пети“. Недјељу су некада називали „почетком“, али се данас за њу усталио назив Киријаки (Κυριακή), односно „Дан Господњи“. Исто је и у јерменском језику — понедјељак је већ „други дан“, а недјеља је кираки.
Издваја се и група назива који потичу од латинске ријечи Dominica (Господњи). Тако на италијанском недјеља звучи као la domenica, на француском dimanche, а на шпанском domingo.
У руском језику дан у седмици воскресенье назван је у част Васкрсења Исуса Христа. Ријеч је настала од старословенског въскрьсениѥ, въскрѣшениѥ и у руски језик је ушла преко црквенословенског.
Дан „недјеља“
У другим словенским језицима сачували су се називи који потичу од словенског ne dělati („не дјелати“, „не радити“) и тиме означавају „дан одмора“: у српском се овај дан зове недјеља, на украјинском неділя, на бјелоруском нядзеля, на пољском niedziela, а на чешком neděle. Слични називи постоје у свим словенским језицима. У савременом руском језику такво значење ријечи неделя није сачувано (она тамо значи „седмица“), али је присутно у црквеној употреби: када кажемо „Недјеља о блудном сину“, „Томина недјеља“ и слично — подразумијева се управо недјељни дан.
Мјесто недјеље у календару
У савременом календару у већини европских земаља, недјеља је званично посљедњи дан у седмици. То је озваничено међународним стандардом ISO 8601, који понедјељак одређује као почетни дан седмице. Упркос томе, недјеља остаје први дан у седмици у неколико земаља, укључујући Пољску, Сједињене Америчке Државе, Израел, Канаду и поједине афричке државе.
Недјеља као Мала Пасха
Свака недјеља за хришћанина јесте „мали Васкрс„. Главно дјело овог дана је присуство на Литургији у храму. Управо са тим је повезано правило нечињења (види горе поријекло ријечи недјеља) уобичајених животних послова у овај дан — они не смију ометати молитву. Недјеља је увијек празнични дан. Притом се у православној традицији чува и свијест о посебном статусу суботе.
Празнични карактер ових дана огледа се у црквеним канонима. Неки од њих су непознати чак и многим уцрквљеним људима — тако, на примјер, недјељом и суботом није прописано чинити земне поклоне (метаније).
То се најјасније види на примјеру поретка богослужења у Великом посту, чији главни тон постаје покајање.
Недјељни и суботњи дани издвајају се из осталих дана Великог поста. У њима се врши празнично, а не посно богослужење. Служи се пуна Литургија, а не Литургија пређеосвећених дарова, не чита се покајна молитва Светог Јефрема Сирина и не чине се земни поклони.
Аутор: Анастасија Денисова /Припрема: вјеронаука.нет /Извор:Фома.ру /Вријеме читања: 6 минута

