Христос у Гетсиманском врту

Када се Христос молио у Гетсиманском врту: „Оче Мој! Ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова“ (Мт 26, 39), ученици које је повео са Собом спавали су. Одакле онда знамо како се све одиграло?

Гетсиманска молитва Господа Исуса Христа само је један од неколико догађаја из јеванђељске историје чије помињање у Јеванђељу може изазвати недоумицу. Јер, чини се да ови догађаји нису имали никаквих свједока — барем не таквих који би касније могли да испричају о њима апостолима-јеванђелистима!

Откуд су, на примјер, Матеј и Лука могли знати како је ђаво искушавао Христа у пустињи? Ко је апостолу Јовану тако детаљно препричао разговоре Господа Исуса са Никодимом (Јн 3, 1–21) и Самарјанком (Јн 4, 5–26), када у близини није било ниједног ученика? На који су начин јеванђелисти сазнали за ток испитивања којима су Спаситеља подвргли првосвештеници, Понтије Пилат и Ирод? Сами апостоли очигледно нису били тамо, а тешко је повјеровати да су касније разговарали са Пилатом или Кајафом. А одакле им је постало познато за прву Јудину посјету првосвештеницима и за то како је поступао када је Господ предат на погубљење?

Одмах ћемо рећи: потпуне одговоре на ова питања знају само Сам Господ и писци Јеванђеља. Али, с друге стране, можемо поставити и још сложенија питања: откуд је писац Књиге Постања знао како је Бог створио свијет и човјека (Пост 1, 1–31; 2, 8)? Том догађају засигурно нико није присуствовао! Или, ко је посматрао како Каин убија Авеља (Пост 4, 3–15)? На земљи тада није било других људи осим њих самих и њихових родитеља Адама и Еве, који би, да су били свједоци убиства, несумњиво покушали да га спријече. Или, откуд је писац Књиге о Јову могао знати за разговор Бога и сатане, који је предложио да Бог искуша праведника, тврдећи да се Јов не боји Бога без разлога (Јов 1, 9)?

Како су апостоли могли сазнати?

Другим ријечима, у сваком случају налазимо се пред избором. Или библијске текстове посматрамо искључиво као историјске изворе — и тада би нас заиста прије свега требало занимати ко је био свједок описаних догађаја и колико су та свједочења поуздана. Или их посматрамо као Откривење добијено од Бога, односно прихватамо могућност да су аутори барем дио података из својих књига сазнали не личним посматрањем нити од других људи, већ од Господа Бога.

На примјер, о искушењу Христа у пустињи апостолима је, по свему судећи, испричао Сам Христос, сматрао је познати амерички библиста Брус Мецгер. Он није видио никакав разлог да се сумња у историјску вјеродостојност тог догађаја: „Нико у раној Цркви не би измислио такве ствари о Месији, јер се искушење од стране ђавола уопште није налазило у месијанским очекивањима“.

Могуће је да је свједок испитивања Христа у домовима првосвештеника Ане и Кајафе био апостол Јован Богослов. Он сам каже да је био познат првосвештенику, због чега га је служавка која је чувала врата пустила барем у унутрашње двориште (Јн 18, 15–16). Али, подједнако је вјероватно да је ученицима о том испитивању — а поготово о каснијем испитивању пред Пилатом — испричао Сам Христос након Свога Васкрсења. Јер у Светом писму пише да се васкрсли Спаситељ током четрдесет дана јављао апостолима и говорио им о Царству Божијем (Дап 1, 3), отварајући им ум да разумију Писма, односно старозавјетна месијанска пророчанства: „Тако је написано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан“ (Лк 24, 45–46).

А шта је са Гетсиманском молитвом? 

Најприје се подсјетимо шта се у Јеванђељу говори о молитви Спаситеља прије него што је ухваћен:

„И дођоше на мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима својим: Сједите овдје док ја одем да се помолим Богу. И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти. И дође и нађе их гдје спавају, и рече Петру: Симоне, зар спаваш? Зар не могасте један час пробдјети? Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тијело слабо. И опет отиде и помоли се Богу говорећи оне исте ријечи. И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале; и не знадијаху шта би му одговорили. И дође и трећи пут, и рече им: Спавате, дакле, и почивате. Доста је. Дође час, ево се предаје Син Човјечији у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се издајник мој приближио“ (Мк 14, 32–42).

Овај опис јеванђелисте Марка готово се дословно подудара са казивањем апостола Матеја (Мт 26, 36–46). Јеванђелист Лука додаје да се, док се Христос молио, „јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу.“ (Лк 22, 43–44).

Наизглед, све ове појединости могли су уочити само они који су пажљиво посматрали оно што се догађало. А ученици су, како је јасно из сва три јеванђељска казивања, за вријеме молитве заспали. Зато је, на примјер, византијски богослов Јевтимије Зигабен (крај XI — почетак XII вијека) претпостављао да је о Гетсиманској молитви ученицима након Васкрсења испричао „Сам Учитељ… када им се током четрдесет дана јављао“.

Ипак, чешће се претпоставља да су догађаји у Гетсиманији описани на основу свједочења апостола који су се налазили недалеко од Господа, како прецизира јеванђелист Лука: „И сам одступи од њих колико се може каменом добацити“ (Лк 22, 41), односно на удаљености са које се камен могао добацити, отприлике седам до десет метара.

Очигледно је да је Господ желио да они буду свједоци Његове молитве Оцу, како би видјели оно најважније: како Господ Исус, иако тугује и не жели да умре, ипак Своју људску вољу потчињава вољи Божијој и пристаје да испије чашу страдања ако је није могуће избјећи: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“ (Мт 26, 42).

Тешко је повјеровати да би Господ, који је желио да Његова предсмртна борба са искушењем постане позната свим хришћанима и који је намјерно повео са Собом у Гетсиманију тројицу највјернијих ученика, допустио да они баш ништа не виде.

„По свој прилици, ученици су у почетку са великом пажњом пратили Христову молитву“, писао је познати тумач Библије, професор Санктпетербуршке духовне академије Александар Павлович Лопухин (1852–1904). „Али се управо због тог напора њихов умор још више повећао током бесане и страшне ноћи. Очи Христових пријатеља отежале су од туге (Лк 22, 45), и то управо у вријеме када су Његови непријатељи бдјели“.

Исто становиште заступа и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), аутор књиге „Исус Христос. Живот и учење“:

„Могли бисмо поставити питање: откуд су они (јеванђелисти — прим. прев.) све то сазнали, ако сами кажу да су ученици у то вријеме спавали? Али, прије свега, не мора да значи да су сва тројица ученика спавала током читавог времена док се Исус молио (а, судећи по ријечима: ’Зар још спавате и почивате?‘ — Исусова молитва је дуго трајала); барем је један у неком тренутку могао бити будан, а други у другом тренутку. Друго, Исус је трипут одлазио и трипут се враћао, и сваки пут их је, враћајући се, будио. Чак и са отежалим очима, борећи се са сном, нису могли а да не виде шта се с Њим догађало. Треће, Он се удаљавао сасвим мало: колико се каменом може добацити… Дакле, могли су Га видјети. Најзад, Он се вјероватно молио гласно, можда чак и вапио Богу, као што ће Му вапити на Крсту“.

Шта из овога произлази?

Сасвим је могуће да су свједоци Господње молитве у Гетсиманском врту били сами апостоли. Иако су задријемали, успјели су да уоче оно најважније: Спаситељ је успио да савлада страх пред страшним погубљењем које Га је очекивало, страх који је са људске стране био сасвим разумљив и природан.

Укључивање овог догађаја у Јеванђеље, дакле, може се објаснити на сасвим једноставан начин. Па ипак…

Свето писмо се не назива случајно Божанским Откривењем: далеко од тога да сви догађаји описани у њему морају имати свједоке и историјске потврде. Чак и када таква свједочанства постоје, као у случају Гетсиманске молитве Господње, питање да ли им вјеровати и даље се рјешава нашом вјером.

Наиме, хришћани не приступају Јеванђељу као мемоарима или сјећањима једних људи о животу неког другог човјека, макар он био и веома истакнут. Они га прихватају као дар Самога Бога. Још док је боравио међу ученицима, Господ је знао да ће доћи вријеме када ће се вазнијети Оцу, и учинио је све да не останемо без спасоносне вијести и без упутства у којем је садржано све што је неопходно за наше спасење.

Прије саме молитве у Гетсиманском врту, Спаситељ је окупио апостоле на опроштајни разговор и обећао им да их, иако ће их напустити, неће оставити саме, већ да ће им доћи други Утјешитељ, Дух Истине: „Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн 14, 16–17, 26).

Из ових ријечи јасно произлази да је све важно што апостоли нису разумјели или што нису добро запамтили од онога што им је Господ говорио, касније подсјетио и разјаснио Дух Свети. Он је сишао на ученике на дан Педесетнице и даровао им све што им је било потребно да испуне Христову заповијест: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио“ (Мт 28, 19–20).

Апостоли су постали одлучни и храбри људи, почели су да наводе ријечи из Светог писма, па чак и да говоре другим језицима. Да ли су већина њих, једноставни галилејски рибари, раније познавали стране језике? Наравно да нису. А онда су проговорили „као што им Дух даваше да говоре“ (Дап 2, 4).

Апостоле јеванђелисте просвјетљивао је Дух Свети — и тога би требало да се сјетимо сваки пут када почнемо да сумњамо у вјеродостојност или тачност онога што читамо у Јеванђељу.

Аутор: ђакон Игор Цуканов /Припрема: вјеронаука.нет /Извор: Фома

Христос у Гетсиманском врту