Сазнај новости из
хришћанског свијета
Библијски текстови описују једанаест јављања Васкрслог Христа, од којих се десет догодило између Васкрсења и Вазнесења и једно послије Педесетнице. Нека од њих су детаљно описана, а друга су само наведена. И, наравно, морамо рећи да их нису описали исти јеванђелисти, тј. нису свих једанаест наведена у сваком Јеванђељу, већ нека спомиње један, а нека други. Очигледно је било и других јављања Васкрслог Христа. Типичне су ријечи јеванђелисте Луке у Дјелима апостолским: „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (ДАП 1,3). Природно је да се то догоди, јер је, с једне стране, желио да их утјеши, а с друге стране да их припреми за Његово Вазнесење, али и за Силазак Светог Духа. Ових 11 јављања Васкрслог Христа помињу се у Новом завјету: 1. Симону Петру (Лк 24,34; 1 Кор 15, 6-8) 2. Марији Магдалини (Јн 20,16) 3. Женама Мироносицама (Мт 28,9) 4. Двојици ученика који су ишли у Емаус (Лк 24, 13–35; Мк 16, 12–13 ) 5. Десеторици апостола, када је Тома био одсутан (Јн 20,19) 6. Апостолима са Томом (Јн 20.26). 7. Седморици апостола на Тиверијадском језеру (Јн 21,2) 8. Једанаесторици у Галилеји („Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом“ Мк 16,14; Мт 28,16-19). 9. Апостолима у Витанији, приликом вазнесења (Лк 24,50) 10. Апостолу Јакову („Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима“ 1 Кор 15, 6-8). 11. Апостолу Павлу („А послије свију као каквом недоношчету, јавио се и мени“ 1 Кор 15, 6-8). Али прије свих, како свједочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу. О томе овако пјева Св. Црква: Ангел вопијаше благодатнеи: чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: радусја! Твои Син воскресе тридневен от гроба, и мертвие воздвигнувии: лјудие веселитесја! Светисја, светисја, новии Иерусалиме! слава бо Господнја на тебје возсија: ликуи нине и веселисја, Сионе! Ти же чистаја, красуисја, Богородице, о востании рождества Твојего. Ангел говораше благодатној: чиста Дјево, радуј се! и опет кажем: радуј се! Твој Син Васкрсе из гроба, на трећи дан после смрти и васкрсе мртве: људи, веселите се! Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.
{blogheader-6b2f4240-eada-45ce-a326-d5812a5bf5ee:content}
Васкрс је најважнији и најстарији хришћански празник. То је покретни празник који не мења дан, али мења датум. Сваке године се слави недељом и од датума празновања Васкрса зависи и када ће почети Васкршњи пост, али и када се славе други празници: Цвети, Спасовдан, Духови... Најраније може да буде 4. априла/21. марта, а најкасније 8. маја/25. априла, по новом/старом (јулијанском) календару. Хришћани су Васкрс славили још од апостолских времена, али од самог почетка нејединствено: хришћани из јудејства су га славили са јеврејским празником Пасхе – 14. дана јеврејског месеца нисана, у било који дан седмице да је тај празник пао, а остали хришћани, који су били пореклом из грчко-римског света, у прву недељу после тог датума. (Иначе, прослављање овог јеврејског празника траје 7 дана и Јевреји га славе у спомен на излазак из египатског ропства и прелазак преко Црвеног мора. Васкрс се у богослужбеним песмама православне Цркве назива нова Пасха јер Васкрсење Христово представља пролазак или прелаз из смрти у живот. Због тога, на пример, Грци Васкрс називају Пасха). Да би сви хришћани славили Васкрс у исти дан, на Првом васељенском сабору 325. који је одржан у Никеји близу Цариграда, донета је одлука да сви хришћани славе Васкрс истога дана и то прве недеље после пуног месеца, после пролећне равнодневнице (еквиноцијума) и после јеврејског празника Пасхе. У то време, у римском царству је био у употреби тзв. јулијански календар, иако га сабор изричито није помињао. За одређивање тачног датума Васкрса сваке године и обавештавање других цркава о томе, била је задужена Александријска патријаршија зато што је у Александрији постојала дуга астрономска и математичка традиција. Убрзо, ради практичнијег обавештавања других цркава о датуму празновању Васкрса, настале су тзв. „Пасхалне таблице“ по којима се унапред одређен датум празновања Васкрса на дужи период. Тај период се назива „индикт(ион)“ и траје 532 године. Када се заврши један индикт, следи други индикт, па се опет понавља редослед празновања Васкрса по датумима индикта. Начелно, датум прославе Васкрса и данас се одређује према правилу Никејског сабора. Међутим, многобројне промене које су настале у историји, као што су: Велики раскол 1054.године, грегоријанска реформа календара у 16. веку и др., довеле су до разлика у прорачунима између источне, Православне цркве са једне стране, и цркава на Западу (Римокатоличка, Протестантска, Англиканска) са друге стране, тако да се Васкрс не прославља истога датума, мада се и то понекад догађа. Тако на пример, догађа се да, цркве на Западу понекад славе Васкрс пре или током празновања јеврејске Пасхе, што се у православној традицији сматра неприхватљивим. Данас, све православне Цркве славе Васкрс истога датума, осим православне Цркве у Финској која прославља Васкрс када и цркве на Западу. На следећим примерима можемо видети како све ово, напред наведено, изгледа. 2016. године, православни су славили Васкрс 1. маја по новом или 18. априла по старом календару, јер је то била прва недеља после пролећне равнодневнице, после пуног месеца и после јеврејске Пасхе, док су инославни славили 27. марта, по новом календару, али пре празновања јеврејске Пасхе и пет недеља раније од православних. 2017. године, датум празновања Васкрса се подударао, јер је 16. април (3. април), прва недеља после пуног месеца, после пролећне равнодневнице и после јеврејске Пасхе. 2018. године, датум Васкрса се није подударао и био је слављен различито. Следећи пут, датуми празновања Васкрса подудариће се тек 2025. године. о. Драган Лазић /извор У недјељу, 5. маја 2024. године, православна црква прославља највећи и најважнији хришћански празник - Васкрс. На данашњи дан славимо васкрсење Господа Исуса Христа из мртвих након Његових страдања, смрти на крсту и три дана у гробу. Христос је васкрсао у недјељу "трећи дан по писму" (трећи дан од петка) како то у Символу вјере читамо „И Који је васкрсао у трећи дан по Писму“ што нам указује да је Исус Христос васкрсао управо онако, како је о томе пророчки написано у књигама Старог Завјета. Сва четворица светих јеванђелиста - Матеј (глава 28), Марко (глава 16), Лука (глава 24) и Јован (глава 20) описују Васкрсење Спаситељево. У свим црквама на овај дан се одржавају празнична богослужења. Код куће вјерници, након дугог поста, прекидају пост благословљеним васкршњим колачима и јајима. Прослава Васкрсења Исуса Христа наставља се током недјеље након Васкрса, која се у Цркви назива Свијетла недјеља. Главни хришћански поздрав свих дана прославе Васкрса: „Христос Васкрсе! - "Заиста васкрсе!" Васкршње честитање је обичај који је потекао још од апостола: "Поздравите један другога цјеливом светим" написао је апостол Павле у својој посланици Римљанима (Рим 16,16). Православни хришћани поздрављају једни друге ријечима: „Христос Воскресе!“ - "Ваистину васкрсе!", док се трипут љубе у образе. Вјерници се на овај начин поздрављају почевши од Васкршње ноћи и још наредних четрдесет дана – до празника Спасовдана, тј. празника Вазнесења Господњег. НА КОЈИ НАЧИН СУ ЉУДИ САЗНАЛИ ДА ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ВАСКРСАО? О томе да је Исус Христос васкрсао људи су сазнали на сљедећи начин. Војници који су чували Његов гроб, су то сазнали када је Анђео Господњи одвалио камен којим је био покривен Његов гроб, при чему је дошло до великог земљотреса. Такође, Анђели су о Васкрсењу Христовом обавијестили Марију Магдалину и још неке. Сам Исус Христос се на дан Свога Васкрсења јавио многима: мироносицама, Апостолу Петру, двојици ученика који су ишли у Емаус, и свим апостолима који су се налазили у кући којој су врата била затворена. Послије тога се током четрдесет дана јављао више пута; једнога дана Он јавио се пред више од петсто људи одједном (1 Кор 15, 6). КАДА СЕ СЛАВИ ВАСКРС? Васкрс најраније може да календарски падне 4. априла, а најкасније 8. маја. Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи јулијанског календара), и цркве које иначе користе новојулијански календар, као што су Грчка, Румунска и др. славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са јулијанским ни са грегоријанским календаром.Више о овој теми прочитајте у тексту објављеном раније на нашем сајту: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЦИ СЛАВЕ ВАСКРС РАЗЛИЧИТОГ ДАТУМА ОД ОСТАЛИХ ХРИШЋАНА? На Васкрс - Свети Јован Златоуст Ако је ко благочестив и богољубив нека се наслађује овом добром и светлом победом. Ако је ко благоразумни слуга, нека уђе радујући се у радост Господа свога. Ако се ко подвизавао постом, нека сада прими плату. Ако је од првога часа радио, нека сада прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећег часа, нека празнује захваљујући. Ако је ко стигао после шестог часа, нека ни мало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко изгубио и девети час, нека приступи, ни мало не сумњајући, ни мало се не бојећи. Ако ко стиже тек у једанаестом часу нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар примиће и последњег као и првог; даје мир ономе који је дошао у једанаести час, као и ономе који је радио од првога часа. И последњег милује и првоме угађа, и ономе даје и овоме дарује, и дела прима и намеру целива; и делање уважава и принос хвали. Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога: и први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је пуна, наслађујте се сви: теле је угојено; нека нико не изађе гладан, сви се наслађујте пиром вере; сви примите богатство благости. Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште царство. Нека нико не плаче над сагрешењима, јер опроштај заблиста из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај који је сишао у ад, загорча га када је (ад) окусио Тело Његово. И ово предвиђајући, Исаија завапи: ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви; загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими Тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? Аде, где је твоја победа? Васкрсе Христос и ти си се сурвао. Васкрсе Христос и падоше демони. Васкрсе Христос и радују се анђели. Васкрсе Христос и живот живи. Васкрсе Христос и ниједног мртвог у гробу нема. Христос уста из мртвих и би почетак преминулих. Њему слава и сила у векове векова. Амин. У својој ВАСКРСНОЈ ПОСЛАНИЦИ Православном клиру и народу епархије Охридско-Битољске и Жичке, 1936.године Свети владика Николај је између осталог написао: "Кад се јавио у свету Он се представио свету. Казао се, ко је Он, одкуда је, зашто је дошао у свет и куда се враћа из света. Обична учтивост захтева и од нас да се представимо један другом кад се сусретнемо; да се кажемо и искажемо ко смо, откуда смо, зашто смо ту и куда ходимо. Сви разумни и поштени људи представљају се тако. Који су с ума сишли не знају о себи рећи истину, а који су непоштени не желе о себи истину рећи. Они први говоре неистину по лудости, а ови по лукавству. Кроз оне говори зли дух, онај исти који је кроз уста гадаринског бесомучника представио се под именом легион, а кроз ове исти зли дух се претвара у ангела светла. Зли дух, дакле, дејствује кроз обоје, као што дејствује кроз све оне који су се оделили од истине или од поштења или од обога. Господ наш сасвим је просто и истинито представио Себе овим речима: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу". Преподобни Јустин Ћелијски: Новозаветно учење о Васкрсењу "Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај – Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан – не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он – вечни живот. Сва Његова наука – у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати". Свети Јован Златоусти: Васкршње слово Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе! Патријарх московски и све Русије Кирил честитао је верницима предстојећи празник Васкрсења Христовог и напоменуо да свијест о љубави Божијој даје снагу да се превазиђу најтежа психичка стања и тешке околности, наводи се у Васкршњој посланици. „Христос Воскресе! Те двије ријечи дају толику снагу да из њих лица људи блистају духовном радошћу и стварност око нас буквално се преображава. Оваплоћењем, страдањем и тродневним успењем, наш Спаситељ обнавља човекову природу, избавља нас од греха и смрти, отвара људима врата Небеског царства и показује нам пут јединства са Творцем. У Христу, који је помирио свет са Богом, добијамо прилику да добијемо усиновљење и оправдање, да стекнемо живот вјечни“, написао је патријарх Кирил. По његовим ријечима, Васкрсење Христово је камен темељац православне вере. „Васкрсење Христово претвара смрт у бесмртност, тугу у радост, пропаст у наду. На Крсту и у Васкрсењу открива нам се Бог бескрајне доброте и савршене љубави што нас подстиче на захвалност Створитељу и даје снагу да превазиђемо најтежа душевна стања и тешке околности, уздиже нас изнад вреве свакодневице, помаже исправљању претходних грешака и уништава малодушност која нас спречава да живимо пуноправно и да се духовно развијамо“, навео је он. Руски патријарх је подсјетио да Васкрсење Христово свједочи о предстојећем општем васкрсењу свих мртвих. „Нека празник Васкрсења Господа Исуса буде стални подсјетник на ова истинита Божанска обећања која нам дају наду и снагу у најтежим тренуцима. Нека нас све ово славље надахне да живимо у вјери и љубави, знајући да ни смрт, ни страдање, ни зло не могу нас савладати ако смо са Христом и у Христу, који је побиједио гријех, смрт и сваку неправду. Прославимо Пасху Господњу чистотом живота, добрим понашањем и добрим дјелима“, закључио је патријарх.
Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Да би се отклониле све сумње, око 11 часова, комисија састављена од четири члана, представника полиције, Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има више од стотину, затим је прегледају да не би остао неки предмет којим би могли да упале ватру. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би били сигурни да уз себе нема нешто чиме би запалио ватру. После такве контроле скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха. Он се разодева, остаје само у стихару и с тридесет три свеће у рукама, по броју Христових година које је проживео на земљи, иде ка Гробу. Започиње молитве и после одређеног времена долази до чуда – свеће које патријарх држи бивају запаљене. Када добије Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, најпре Јерменском патријарху.
У цркви настаје моментална пометња. Свако жели да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмехом на лицу, православни Арапи скачу, ударају у бубњеве и из све снаге вичу "Христос васкрсе!". Огањ се за тили час разноси свуда по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој земљи пале се и горе овом чудесном ватром. Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. Тако неких десетак минута и тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. Температура Благодатног огња у првим минутима после његовог силаска износи око 40 степени Целзијуса, тако да се њиме не може опећи. Ово чудо доступно је само православним верницима. У силаску Благодатног огња сада учествују свештенослужитељи Јерусалимске патријаршије, Јерменске апостолске цркве, а такође Коптске и Сиријске цркве. Католички свештенослужитељи су учествовали само до 12. века, после тога су крсташи протерани из Јерусалима. Управо за крсташе је и везана епизода у којој су они забранили православним свештенослужитељима да улазе у Храм Васкрсења Христовог уочи Васкрса, али огањ није сишао. Тек тада је краљ наредио да се пусте православни и огањ се поново појавио. У 16. веку се исто то догодило са представницима Јерменске цркве. Њима огањ није сишао и појавио се тек када је православним верницима било допуштено да уђу у храм. Према сведочењу, гром је ударио у стуб храма и свеће су се запалиле. Извор: РТ Балкан и greekcitytimes.com
Група “Неверне Бебе“, са благословом патријарха Порфирија, снимила је спот за песму Светог владике Николаја “Упркос свега Христос воскресе”. Песма посвећена празнику над празницима, у којој побеђују живот и љубав која треба да нас све води, ноте и екранизацију добила је захваљујући заједници окупљеној око храма Светог Василија Острошког у Београду.
„Желели смо управо на Ускрс да са људима поделимо најрадоснију идеју, једину коју треба да следимо, на начин који је другачији, али и коју сви могу лако разумети“, каже у ексклузивној изјави за Спутњик фронтмен „Неверних беба“, Милан Ђурђевић. Он додаје да је песма нашег светитеља, великог духовника, али и великог писца Николаја Велимировића контрапункт између свог зла које се догађа и победе живота над смрћу. „Дубину, али и висину која кроз њу провејава, покушао сам да кроз музику представим као један начин додира људске душе. Да компонујем песму која ће стално да нас подсећа на амлитуде које живот има. Јер, у њој се говори о Исусовом страдању, али и о његовој победи. Уз све што је прошао у последњим данима, победио је живот у односу на смрт“, каже Ђурђевић који је написао музику и аранжман. Атмосферу песме води велика емоција о безусловној победи живота као суштинском питању хришћанске идеје и вере. Уметнику је у реализацији свесрдну подршку пружио хор цркве Светог Василија Острошког Чудотворца на Бежанијској коси. Заједница која се окупља при овом храму и дошла је на идеју о компоновању песме и снимању видео спота. Вера, љубав и посвећеност тих људи обојила је овај несвакидашњи пројекат. Чланови хора својим гласовима, али и лицима, дали су аутентични, дубински печат проживљавања искушења која сваки човек пролази на путу до циља, а то је проналазак мира и спокоја кроз спознају вере у себи. Ђурђевић каже да нам је ова порука о победи вере и љубави као основних хришћанских вредности потребнија него икада, победа добра у односу на зло:„Идеја победе добра је једина порука коју у овом тренутку можемо и треба да дамо. Свако ко је препозна, он ће да добије талас оптимизма у односу на живот. Тако смо снимали и спот, кроз разне ситуације кроз које пролазе млади људи, као искушење тренутка у коме живимо, насиље, наркотике, отуђење, на крају побеђује живот. Они се прикључују колони коју смо повели, нас неколико, а на крају нас има толико да то не може да се заустави. Најлепша и једина порука - живот је победио“. Ђурђевић додаје да у времену када се губе духовне и моралне вертикале и инсистира на симболима новог доба, пре свега раскидања са традицијом, не треба да заборавимо да је иза победе добра над злом љубав, која је изнад свега.Режију видео спота “Упркос свега Христос воскресе” потписује Бојана Крстић. У реализацији овог пројекта "Неверне бебе" имале су велику подршку старешине храма Светог Василија Острошког, оца Предрага Тимотијевића. Извор: Спутњикпортал.рс Епископ марчански Сава изабран је за викара епископа бањалучког Јефрема на мајском засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прошле године. У Епархију бањалучку дошао је са мјеста шефа Кабинета патријарха српског Порфирија. За њега је ово био својеврстан повратак кући. Епископ Сава родом је Српца, гдје је завршио основну школу. Одатле се по завршетку основне школе отиснуо у богословски свијет. Прво на Цетиње, затим у Београд, а онда и у Швајцарску. Пут га је довео и у Загреб, гдје је био на послушању код патријарха, тада митрополита загребачко-љубљанског, Порфирија. Међутим, благословом Српске цркве, долази у Бањалуку. Стигао је у јулу, а у октобру је постављен за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У манастирском дворишту уочи највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег, разговарали смо са преосвећеним владиком. Са мјеста шефа Кабинета патријарха Порфирија, Сабор Вас поставља за викара епископа бањалучког, у ову Богом васкрсавану епархију. Ускоро ће годину дана од избора. Какви су Ваши утисци откако сте дошли? Епископ Сава: Утисци су да Црква Божија у нашем народу живи интензивним животом. Наш народ, вјерујући народ, не одваја себе од Цркве. Не посматра Цркву само као једну од институција нашег народа, која има своју улогу у моралном, просвјетном, културном животу нашег народа, него заиста доживљава себе истинским члановима тијела Христовог, односно сам тај народ је Црква. То ми је утисак, да овдје народ интензивно живи своју вјеру. Да има доста народа који су хришћани, не само номинално, него живећи Јеванђеље. С обзиром на то да има много народа и изазови пред Црквом су можда већи него у неким другим крајевима, али је и велика радост када видите да имате у храму испред себе људе који разумију своју вјеру и који живе у потпуности своју вјеру. Вјероватно је то и плод тридесетогодишњег учења вјеронауке на овим просторима и мукотрпни и свакодневни рад наших свештеника и вјероучитеља. Чини ми се да они који живе у Цркви својим животом то свједоче и онима изван Цркве. Можемо рећи да сте се вратили кући. Са 15 година отишли сте у свијет, на школовање, пут Вас је водио од истока до запада, долазите назад након толико година. Како видите Епархију у којој сте данас викар епископу у односу на оно када сте отишли као млад богослов на школовање? Епископ Сава: Доста рано сам отишао из ових крајева, послије основне школе. Сваки пут када бих долазио, а то би било углавном током школских одмора, дало се примијетити да увијек нешто ново постоји. Или је то неки храм који је изграђен, или је то неки стари храм који је обновљен, или је то више народа у храмовима на богослужењу, поготово за празнике, или су то разне активности свештеника са вјерницима, или је то већи број омладине у храму, дјечака у олтару, за пјевницом… Дакле, утисак је да је сваки пут црквени живот на овом подручју све више напредовао, ишао узлазном путањом. Тако да простор Епархије бањалучке који сам познавао тада и сада се умногоме разликује у квалитету црквеног живота, али и у квантитету, односно броју наших вјерника. Свакако да смо доста узнапредовали на том плану. Дакле, дјелује ми да је Црква обновљена у правом смислу те ријечи. Постављени сте за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У самој Епархији обновљено је много манастира, подигнути су и неки нови. Колико обнова тог монашког, манастирског живота значи за подизање вјере уопште, а посебно овдје? Епископ Сава: Манастири су одувијек имали посебну мјесто и улогу у нашем народу. И то је још од Светог Саве. Он је, вративши се са Свете горе, прво зидао манастире по Србији. Па и на Свету Гору кад је отишао, прво што се старао да уради јесте да подигне манастир за своје сународнике, који би могли поћи тамо да се подвизавају, моле Богу и да то све раде на свом језику, односно да њима буде разумљиво. Од почетка Свети Сава формира манастире, не само као мјеста која су резервисана за неке људе који ће се повући из свијета и тамо се молити Богу за сав народ, него их ствара као мјеста гдје ће се окупљати и вјерујући људи. Управо због тога је прва болница направљена у Студеници. И школе су отворане у манастирима. Неколико манастира су били и резиденције. Сједиште архиепископа је било у манастиру Жичи. Кроз сву историју, и у оним тешким временима разних ропстава, монаштво је често имало и предводничку улогу у нашем народу. Данас монаштво има преображавајућу улогу. Као мало соли што је потребно да се осоли сва храна, тако и монаси својим животом у ствари постављају ту духовну со, која нашим људима, прије свега хришћанима, али и онда људима добре воље, показују пут ка Цркви, пут ка Христу и оне вриједности које свједочи хришћански живот. Обнова манастира и у њима монашког живота јесте и духовна обнова нашег народа. У нашој Епархији из темеља су обновљена четири историјска манастира. У њима је данас све више младих људи жељних монашког живота и истинског подвига. Манастири су заиста духовне оазе на простору наше Крајине. Добили сте прилику да сада стасавате поред једног великог архијереја наше Цркве, владике Јефрема. Једног од сигурно најцјењенијих владика. Били сте раније уз патријарха Порфирија. Да ли је то за Вас изазов или привилегија? Епископ Сава: И једно и друго. Укратко, привилегија је имати такав изазов. Владика Јефрем је заиста један од епископа најпосвећенијих свом послању, свом свједочењу, свом послу. То свједочи пуних 45 година као архијереј. Борио се, заједно са својим свештеницима, да на најбољи могући начин обнови Црку Божију у овом народу и да не буде то само физичка обнова, него и духовна обнова, односно аутентично свједочење Јеванђеља Христовог. То често многи нису разумјели. Сада је, након толико деценија, могуће донекле сагледати аспекте тог његовог рада. Свакако да служење уз таквог човјека јесте изазов. Зато што човјек има потребу да на изазове одговара на начин на који одговара и владика Јефрем. Али је и привилегија, због искуства које има у служењу Цркви. Сем одговорности постоји и благодарност Богу на томе што постоји могућност и прилика да се са доброг извора научим како треба да изгледа служба архијереја у Цркви. Пуно је изграђено храмова у годинама епископства владике Јефрема. Цркве су свакако пуне, али реликти неких прошлих времена и посљедице тих времена се и даље осјећају. Како данас привући више и младих, па чак и оних старих који су живјели у оно вријеме, да храмови буду још пунији? Јер сигурно да има простора за то. Епископ Сава: Чињеница је да је за духовну обнову нашег народа претходно била потребна физичка обнова. Да бисмо могли да окупљамо људе у нашим храмовима, било је потребно подићи храмове тамо гдје их није било или обновити храмове који су у неком историјском моменту страдали или порушени. Реликти који постоје и данас не треба да буду препрека за комуникацију између Цркве и вјерника. Ако оставимо реликте по страни и разговарамо срцем к срцу, онда мислим да неће бити проблем да привучемо Цркви оне који можда из неких разлога, па на крају и идеолошких, још увијек нису чланови Цркве. А ако се почнемо бавити тим реликтима и тумачити их, можемо доћи у ситуацију да изгубимо и неке који су се вратили Цркви. Црква Христова је довољно широка за све и она се не бави темама идеологије, него се бави питањем вјечног спасења људи, а сваки човјек на крају размишља о вјечности и о смислу живота. Дакле, Црква Божија је отворена за све и уколико о томе будемо говорили, па и са генерацијама које имају некакве предрасуде, мислим да можемо имати успјех. Колика је одговорност Цркве за народ, за стање у друштву? Треба ли више прићи народу, бити с народом? Епископ Сава: Одговорност је на свима у друштву, не само на свештеницима или на Цркви. И свештеници су дјеца овог друштва. То нису неки људи који су дошли из неког другог друштва или који су неки ванземаљци који су се појавили овдје, па сад они треба да у нашем друштву обнављају систем правих вриједности. Дакле, друштво производи подмладак, па на крају и свештенство. Ствар је у томе што свештенство треба да буде преображавајућа сила у друштву. И уколико родитељи васпитају своју дјецу на правим вриједностима, онда ће нам такви бити и свештеници, али такви ће нам бити и адвокати, и љекари, и учитељи. Одговорност подједнако лежи на свим члановима друштва. На свештеницима свакако јесте и додатна одговорност, а то је да морају да превазиђу те оквире у које их је укалупило ово друштво. Зато што они у ствари свједоче Јеванђеље, а Јеванђеље је живот који превазилази свако друштво, сваку културу, свако образовање, сваку нацију, сваку идеологију. Кажу да се Црква се треба модернизовати. Раније ми је владика Амфилохије рекао да је Црква увијек модерна, јер се не мјери само мјерилима овоземаљског живота. Ипак, некако се чини да је потребно промијенити приступ млађима. Више су на друштвеним мрежама. Ево, и патријарх поједине владике су присутни на мрежама. Како гледате на то, како направити баланс да Црква остане ипак црква, да то не оде у другу крајност од потпуне затворености? Епископ Сава: Црква већ 2.000 година има једну те исту поруку коју проповиједа, а то је Христос и то је спасење у Христу свих. Због тога се веома често догађа да кад слушате бесједу неког свештеника видите да се он у тој бесједи позива на неке од црквених учитеља и отаца из IV, VIII или IX вијека, или на новије светитеље и оце. Зашто? Зато што су сви имали једну те исту поруку. Истина је да свима није био исти начин преношења те поруке из разлога што се друштво кроз историју мијењало. Дакле, да би неко проповиједао у ИВ вијеку, као што су ту радили чувени кападокијски оци, било је потребно да изучава не само теологију, него прије свега философију, реторику, астрономију, музику и тако даље. Све оне науке које су биле на снази у антици. И дан-данас порука Цркве и Јеванђеља остаје иста. Због тога је, вјероватно, и речено да је Црква увијек актуелна и увијек модерна. Просто, Црква у данашње вријеме користи језик разумљив и приступачан народу који је у Цркви. Језик цркве треба да буде савремен, али са увијек истом поруком. Дакле, друштвене мреже нису проблем? Епископ Сава: Питање присутности Цркве на друштвеним мрежама не представља проблем. Кад се појавила телевизија, Црква се појавила и на телевизији. Данас имамо и емисије које су посвећене вјерским темама. Имамо и преносе богослужења преко телевизије и радија. Имамо преносе или дијелове бесједа у медијима, тако је и са друштвеним мрежама. Црква користи средства доступна младом човјеку да би му преко тих средстава упутила ријеч о Јеванђељу, ријеч о спасењу. Не треба Црква да мијења поруку, али да свакако се користи и савременим начином комуникације. Извор: бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић прочитај ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА САВЕ, ВИКАРА ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ-1. ДИО Читање петнаест Велико суботњих паримија, у којима су сабрани најважнији старозавјетни праобрази и пророштва о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа, слиједи након входа са Јеванђељем. Ријеч паримија долази од грчке ријечи παροιμία што у преводу значи: пословица. Паримије (одјељци) нису поређане хронолошким или било којим другим формалним редом. Непажљивом слушаоцу ово читање представља нешто монотоно, а самим тим и напорно. Истини за вољу, данас је мало оних који се према ријечима ових паримија односе са потребном пажњом. Но, ми треба да нагласимо сљедеће: читања су изабрана са великом пажњом и истичу се својим значајем за духовно усавршавање свих верујућих хришћана. Она предсгављају, не обазирући се на различите ayтope и eпoxe у којима настају, једну целину која у себи обједнњује мисао пророка о Христовом васкрсењу. Анализирајући ове паримије, неопходно је да нашу пажњу усмеримо на два момента: на, да тако кажемо, архитектонску целину, а такође и на појединачни садржај сваког читања јер су оба ова елемента у снажној унутрашњој вези и условљени су један са_другим. Архитектонска цјелина може се упоредити са три, узрастајућа, таласа: први, молитва пророка Јоне; други, захвална песма Јевреја због преласка преко Црвеног мора; трећи, песма Тројице младића, који су на чудесан начин избављени из огња. Оваквом својеврсном узрастању, у целости одговарају и садржаји текстова, јер велелепно здање Великосуботњих паримија разоткрива се кроз читање прве три главе из Књиге Постања. Смисао овог читања усредсређујс се у круг броја три, који се напомиње и на самом крају паримије: „И би вече, и би јутро, дан трећи“ (Пост 1, 13). Три прва дана древног стварања свијета аналогна су са три дана Новог Стварања света, времену животворног Христовог обитавања у гробу. 2. паримија је из Књиге пророка Исаије (Ис 60,1-16), и казује о слави Цркве Христове (Новог Јерусалима), почев од васкрсења Христовог. 3. паримија је из Књиге Изласка (Изл 12,1-11); у њој се описују правила старозавјетне Пасхе, коју Јевреји и данас славе, сјећајући се изласка Израиљаца из Египта. Мноштво робова постало је један народ. Почевши од ноћи тог истог изласка, Јевреји су на Пасху приносили жртву: "А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите.И чувајте га до четрнаестога дана овога мјесеца, а тада савколики збор Израиљев нека га закоље увече. И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести" (2 Мојс 12, 5-7). У ноћи прве Пасхе у Египту, сви прворођени синови су помрли, али су јеврејске куће, обиљежене крвљу јагњета, остале нетакнуте. Ова паримија чита се због тога што старозавјетно пасхално Јагње јесте праобраз новозавјетног Агнеца, тј. Господа Исуса Христа. 4. паримија је из Књиге пророка Јоне (1, 4-11). Књига пророка Јоне се чита у цјелини, што је веома необично. Прича о пророку који није хтио да испуни заповијест Господњу и који је побјегао, али је на крају био принуђен да проповиједа у Ниниви, главном граду Асирског царства. Још прије своје смрти, Христос је рекао да ће провести три дана и три ноћи у утроби земље, као што је Јона исто толико времена провео у стомаку огромне рибе. Ова коинциденција би се могла сматрати спољашњом, али у Јониној књизи има још нешто: она каже да је и најсуровији и изопачени град Нинива такође драг Богу, да Господ не жели да га казни, већ да га врати на покајање. У другом дијелу Књиге о Јони је молитва пророка у утроби кита и казивању о Јонином изласку на копио (погл. Мт. 12, 39-40). 5. паримија је из Књиге Исуса Навина (5,10-15); овде је изображено јављање анђела Исусу Навину, које је заправо „знамење победе над непријатељима нашег спасења, демонским силама. To је знамење о крсту и васкрсењу Господа, Вожда нашега спасења, Победитеља Ада и смрти“. 6. паримија је из Књиге Изласка (13, 20 -14, 31). Ово је грандиозна слика чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора и погибељи војске египатског Фараона. Паримија се окончава радосном и свечаном песмом. Чтец затим говори стихове из 15. главе Књиге Излазак, придодајући сваком стиху: „Појмо Господу“, док хорови допевавају: „Јер се славно прослави“. Ова паримија се чита (и пева) у предвечерје Пасхе Христове јер су у њој „описани и опевани“ догађаји (конкретно, спасење Јевреја пред Фараоном), који служе као праобраз Христовог васкрсења. Фараон и Египћани, који прогоне Јевреје, јесу слика ђавола и његових слугу који неуморно насрћу на човека. За Фараона и његову војску, Црвено море постаје гроб, као што у Христовом гробу своју погибељ проналазе и ђаво, и слуге његове. По речима апостола Павла, Израиљ се, у дубини Црвеног мора, крстио (погл. 1 Кор. 10,1) и оснажио своје поверење у Мојсија као богоизабраног предводника народа. Пoдобно томе, и ми кроз тајну Крштења, погружавајући се у смрт Христову, запечаћујемо своју веру у Христа, Вожда нашег спасења. 7. паримија је из Књиге пророка Софоније (3, 8-15); ово пророштво предсказује суд над народима, поновно рођење Израиља и ширење истинске вере посвуда по васељени. На тај начин, ова паримија изображава апокалиптичну димензију васкрсења, a о томе да је почетак паримије заиста предзнак васкрсења, о томе сведоче учитељи Цркве, приликом тумачења ове Књиге. 8. паримија је из Прве књиге о Царевима (17, 8-23) и ту се казује о два велика чуда пророка Илије: о непомањкању брашна и уља у дому удовице, и о васкрсењу удовичиног умрлог сина. Прво чудо је праобраз непрекидне хране Тела и Крви Христове, хране која нас уводи у Царство, док је друго чудо праобраз највећег чуда Христовог: Његовог Васкрсења из мртвих и васкрсења читавог рода човечијег. To је казивање о нашем спасењу кроз крст и гроб Христов, а дан Велике суботе управо је и најприкладнији да се ова истина још једном нагласи верницима. 9. паримија је из Књиге пророка Исаије (61,10-11 62,1- 5). Пророк предвиђа обнову народа Израиља, што служи као праобраз новозавјетне Цркве. Сам Спаситељ говори кроз Исаију. Као што је стари тјелесни Израиљ прекинуо своју брачну заједницу са Господом и тако се ставио изван спасоносне црквене ограде, тако је нови духовни Израиљ, својим искреним призивом Богу, стекао наклоност Творца, обновио и учврстио ову заједницу заувијек:"Нећеш се више звати остављена, нити ће се земља твоја звати пустош, него ћеш се звати милина моја и земља твоја удата, јер ћеш бити мио Господу и земља ће твоја бити удата. Јер као што се момак жени дјевојком, тако ће се синови твоји оженити тобом; и како се радује женик невјести, тако ће се теби радовати Бог твој". По ријечима епископа Висариона: „Ова паримија се чита због тога што су у њој изображене речи о слави Цркве Христове као облеску славе Христове, славе која се пројавила у свој својој неизрецивој величини управо после Његовог васкрсења из мртвих“. 10. паримија је из Књиге Постања (21,1-18). Ту се казује о приношењу Исака на жртву од стране његовог оца Авраама. Овај тајанствени догађај издваја се као један од најважнијих догађаја из свештене историје Старог Завета како по свом непосредном, тако и по свом праобразном значењу јер он представља симбол приношења које је Логос, Јединородни Син Оца, учинио за спасење и живот света. 11. паримија је из Књиге пророка Исаије (61,1-9). У овим речима имамо казивање о доласку Помазаника (Христа) на земљу, Који ћe донети правду утврђену Крстом и Васкрсењем. 12. паримија је из Друге књиге о Царевима (4, 8-37). Смисао ове parimije у многоме је идентичан са смислом осме. Ona говори о васкрсењу још једног дjечака, а овога пута се ово чудо догодило молитвом пророка Јелисеја. Ова прича, као и слична прича о Илији, наглашава да јеванђеoска чуда настављају линију започету у Старом завjету. 13. паримија је из Књиге пророка Исаије (63,11-19 64,15). Жалбе заточених Јевреја усмерене ка Господу и молитва за избављењем, изображавају жалост свете Цркве гледајући свог Оснивача у гробу, и Њену молитву да је Он избави својим Васкрсењем. 14. паримија је из Књиге пророка Јеремије (31, 31-34). Ово пророштво у једној од својих Посланица наводи и апостол Павле (погл. Јевр 8, 8-11), напомињући о замени Старог Завета, који је Израиљу дат на Синају, Новим Заветом, Заветом Господа нашег Исуса Христа. 15. паримија је из Књиге пророка Данила (3,1-88). Ту се казује о томе како је цар Навуходоносор приморавао тројицу младића: Ананију, Азарију и Мисаила, да се поклоне златном идолу под претњом спаљивања у пећи. Младићи се нису уплашили, а цар, разгневљен, нареди да се они затворе у ужарену пећ. Млади исповедници вере беху избављени анђелом Божијим, „чији је изглед био подобан Сину Божијем“, који је стајао посред огња. Због тога младићи проузнеше захвалну молитву Богу, прослављајући Његову свемогућност, Ова паримија се чита јер је у њој описано чудо спасења тројице младића, чудо којем је заправо праобраз „неупоредиво већег чуда о које се говори кроз богослужење Велике суботе“.По свом унутрашњем смислу, а такође и према својој спољашњој структури, ова петнаеста паримија у многоме је аналогна четвртој паримији (која говори о Јони), као и шестој (која казује о чудесном преласку Јевреја преко Црвеног мора и њиховој благодарственој песми проузнетој Богу), уз напомену да ова, петнаеста паримија, још снажније наглашава мисао две поменуте, и представља својеврсни врх старозаветних молитви и надања у Васкрслог Господа. Наиме, образ правилног и истински благочестивог односа човека према путевима Господњим јесте управо песма тројице младића проузнета у огњеној пећи. Унутрашњи смисао те песме јесте да пећ, у којој су заточени младићи, јесте изображење самог Ада са његовим неугасивим огњем ка којем човек хрли својим порочним и неврлинским животом. Овде хор започиње са припевима уз сваки стих песме благо честивих младића: „Господа појте и преузносите у све векове“, док је завршно славословље: „Хвалимо, благосиљајмо, клањајмо се Господу, појући и преузносећи у све векове“. Ово свечано певање изводи нас из мрака гроба, док даљи ток богослужења, својим химнама, песмама и самим карактером, испуњава нас у целости пасхалном радошћу, али још увек, да тако кажемо, на помало уздржан начин.Након паримија, слиједи мала јектенија. 1. Паримија (Пост 1, 1-13) Препоручујемо и овај сродан текст: ШТА ЈЕ ПОСЕБНО У ВЕЛИКОЈ СУБОТИ?
Велика субота. Дан када је тијело Христово почиваало у гробу – пећини недалеко од Гетсиманског врта, коју је члан Синедриона јеврејског и потајни сљедбеник Христов (Мт 27, 57; Јн 19, 38) Јосиф Ариматејски припремио за себе, али га је уступио свом Господу. И људска душа Христова сиђе у Ад — „тамницу“, чији су затвореници били одвојени од Бога вијековима и миленијумима — и, како каже апостол Петар "сиђе и проповиједа духовима у тамници" (1 Петр 3, 18-19). Исте суботе, која се поклопила са старозавјетном Пасхом, првосвештеници и фарисеји дошли су код Пилата са молбом да поставе стражу на гробу Господњем: "Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен" (Мт 27, 62-66). Чувари су били постављени, пећина је испуњена каменом, а на камен је стављен печат. Тако су и најгори непријатељи Господњи својим рукама све чинили да предстојеће Васкрсење Христово постане посвједочена чињеница. Жене које су првог дана у недјељи дошле до гроба да помажу тијело Господње мирисним уљима, нашле су да је тежак камен одваљен у страну и да на њему сједи анђео: "а лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег" (Мт 28,3), а пећина је била празна. Појаву Анђела и нестанак тијела Христовог јавили су првосвештеницима неки од стражара, тако да је стражаре требало поткупити и наговорити да лажу, као да су заспали и да нису примијетили како су Тијело Христово украли Његови ученици: "А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге" (Мт 28, 11-15). Међутим, ова свједочења више нису занимала апостоле, јер они су срели самог Христа. Живог. Васкрслог. Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски овако објашњава ријечи из данашњег јеванђеља? Јеванђелист суботу не назива „Суботом“ због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: „Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље.“ Могуће је да су то закључили и онда када је казао: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи.“ Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под „храмом“ подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. „Кустодија“ је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб. Буквално само неколико сати раније слушали смо дванаест страсних јеванђеља (Велики четвртак), саучествовали смо са Христовим мукама (Велики петак) које је Он претрпио ради нас. Али сада је све готово, емоционална исцрпљеност се осјећа и постепено у души сазријева ишчекивање највећег Чуда у историји - побједе над смрћу. Вјероватно је свакога ко је био присутан на богослужењу Велике суботе обузео осјећај тихе радости. Ово није она „олујна“ радост васкршње ноћи, већ само њен благи одраз. На данашњи дан Христос се спушта у Ад, Својом људском душом. Након страдања на крсту и смрти, силазак у Ад био је прва манифестација Спаситељеве моћи. Нашу радост у Велику суботу појачава чињеница да је за душе праведника у Аду, Васкрс већ дошао на најочигледнији начин - они су ослобођени паклених окова. На Велику суботу православна црква се сјећа тјелесног погреба Исуса Христа и Његовог силаска у Ад. Христос је у Велику суботу био у гробу Тијелом, а душом у Аду, а у исто вријеме на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у рајска насеља.Скинувши их са крста и умотавајући их у повој са тамјаном, по обичају Јевреја, Јосиф и Никодим положили су Пречисто Тијело Господње у нову камену гробницу у Јосифовом врту, смјештеном недалеко од Голготе. Велики камен нааваљен је на улаз у гроб. Првосвештеници и фарисеји су знали да је Исус Христос најавио Своје васкрсење, али не вјерујући у ово предвиђање и плашећи се да апостоли не украду тијело Исуса Христа и кажу народу: васкрсао је из мртвих - у суботу су тражили од Пилата да постави војнике на стражу код Христовог гроба а сам гроб је био запечаћен (Мт 27, 57-66; Јн 19, 39-42). Богослужење Велике суботе задржало је низ карактеристичних обиљежја ранохришћанских богослужења. Садржи бројне литургијске карактеристике. Света Литургија се служи послије Вечерње (као на Велики четвртак).Умјесто Алилуја, послије читања Апостола, пјева се Велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи…“ и тада свештеници у олтару пресвлаче тамне одежде и облаче свечане бијеле. Једино на овој Литургији, јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вијест ο Христовом Васкрсењу. Према предању, дуги низ вијекова управо је на овај дан вршено крштење оглашених, у вези сакојим у богослужењу постоје бројна старозавјетна читања: 15 паримија, 15 одломака из књига Старог завјета, од књиге Постања до пророштава Данилових, читана на Вечерњем богослужењу, која говоре о страстима, смрти и васкрсењу Спаситеља, сина Божијег, и надолазећој слави Новозавјтене Цркве. А на Литургији се, умјесто „Иже Херувими…“, пјева древна химна јерусалимске цркве: «Да молчит всякая плоть человеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земное в себе да помышляет: Царь бо царствующих и Господь господствующих приходит заклатися и датися в снедь верным. Предходят же Сему лицы Ангельстии со всяким Началом и Властию, многоочитии Херувими и шестокрилатии Серафими, лица закрывающе и вопиюще песнь: аллилуиа, аллилуиа, аллилуиа» („Нека ћути сада свака плот људска, И нека стоји са страхом и трепетом, И ништа земно нека не помишља у себи: Јер Цар над царевима, И Господар над господарима, Долази да принесе себе на жртву И да се да за храну вернима.Пред Њим иду хорови анђела,Са сваким Началом и Влашћу,Многоочити Херувими,И шестокрилати Серафими, Закривају лица и поју пјесан: Алилуја, алилуја, алилуја). О чињеници да је Христос послије распећа и смрти у душу сишао у Ад, Нови завјет не говори готово ништа осим ријечи самог Христа ученицима: „Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човјечиј у срцу земље три дана и три ноћи „(Мт 12, 40), а неки помињу у посланицама апостола, на примјер: „Јер и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе к Богу, убијен, истина, бивши тијелом, но оживљевши Духом; Којијем сишавши проповиједа и духовима који су у тамници „ (1 Пет 3, 19-20). У Новом завјету се готово ништа не говори о томе да је Христос након распећа и смрти са душом сишао у пакао, осим ријечи самог Христа ученицима: "Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи" (Мт 12, 40), а неки помињу у посланицама апостолским, на примјер: "Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници" (1 Петр 3, 18-19). У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни споменик), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (по времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти. Међутим, идеја да је Господ у суботу, сишао душом у ад, тамо проповиједао вијест о Царству Божијем и одвео душе праведника у слободу, у рај, гдје су прије тога само пророци Илија и Енох, узнијети живи на небо, а такође и покајани разбојник, који је исповиједио Христа на крсту један је од темеља православног учења. Ова представа служи као канонски иконографски заплет Васкрсења: врата паклена, скинута са шарки, леже около, а Христос изводи Адама, Еву и друге праведнике из паклених дубина. Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао". Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс 23, ст. 7-10). он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела". Статије на Велику суботу „Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење." „Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља." „Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету". „Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу". „Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова". „Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас". „Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти". „О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога." „О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?" „Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља." Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност. У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12). Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних. Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис 25, 8). Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Васкршња литургија ове ће се године служити у Саборној цркви Свете Тројице у Мостару у поноћ, први пут након њеног рушења 1992. године. Како кажу из СПЦО Мостар, у храму је од почетка обнове симболично служено само на славу храма, али највећу симболику има служење на Васкрс, јер ова црква очекује васкрсење након страдања. “Створили су се какви-такви услови да се могу одржати богослужења у Саборном храму и управо на највећи и најрадоснији хиршћански празник Васкрс опредијелили смо се да с нашим вјерним народом будемо на мјесту страдања и мјесту васкрсења, а то је Саборни храм Свете Тројице”, наводе из СПЦО Мостар. Позвали су вјернике да својим присуством још једном дају потврду колико је нашем народу потребан овај Саборни храм и колика је потреба за његовом обновом. Православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Рекао је ово у великом васкршњем интервјуу за портал banjaluka.net епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког. – Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно.Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету – казао је епископ Сава, који је у мају прошле године изабран за замјеника епископа бањалучког Јефрема. Приближава нам се Васкрс, празник над празницима, основ и стуб наше вјере. Видимо да је у данашње вријеме у читавом свијету дошло до кризе вриједности. Како нам тајна васкрсења Господњег може помоћи да у ово вријеме, да тако кажемо, останемо нормални? Епископ Сава: Васкрсење свакако је празник над празником, односно највећи празник који прослављамо. Иако кажемо да је један од највећих, у ствари је највећи празник. Зато што нам он суштински показује који је смисао доласка Бога на свијет. То је да човека који је пао, који је отпао од Бога и тиме увео у своје постојање смрт и коначност и крај постојања, и самим тим и гријех и слабост и болести, Христос својим васкрсењем побједио је све то што човека чини рањивим и коначним. Дакле, Васкрс је уништење смрти и празник живота. Живота који почиње васкрсењем Христовим и трајаће у вјечности заједно са Њим. Сваки хришћанин, Црква генерално, али онда и друштво у цјелини из празника васкрсења у ствари извлачи управо ту поуку и тај закључак да ми као људи нисмо створени да бисмо једног дана нестали или да би оно добро што радимо нестало, него напротив – да бисмо живјели вјечно. Да сваки добри траг који остављамо иза себе у ствари је траг у вјечности и остаје као плод наше креативности, наших размишљања, наших руку дјело. Владика Николај је рекао “да ми не чекамо боља времена, него Христа”. Имамо и косовски завјет који нам је остављен као народу да није пораз пораз на земљи, него да је побједа то што настављамо живјети даље. Колико је Васкрс уткан у српски народ? Епископ Сава: Па српска култура је генерално култура хришћанских народа, култура која је настала на Јеванђељу. Све оно што је настало у нашем народу извире из Јеванђеља. То су наши међуљудски односи, то су односи човјека као творевине са Творцем, са Богом, то су и међународни односи. Све почива на Христовом учењу и на Јеванђељу. То што смо се данас процесом секуларизације одвојили од јеванђеља, не значи да можемо лако да извучемо тепих испод својих ногу и да пренебрегнемо чињеницу да наша култура и све оно што култура обухвата, почива на јеванђељу. Отуда та култура почива на тези, на увјерењу, на вјеровању, да је Христос све и сва. Да је Христос извор постојања људскога и свега онога што човјек ствара и што јесте, али и крајњи циљ. Отуда Владика Николај кад каже “ми чекамо Христа а не боље вријеме”, говори о томе да времена никад нису била лака. Пред празник Васкрсења Господњег имамо Страстну недељу, дане када је сам Христос страдао, када је од најближих ученика предан, када је ухапшен зато што је некима сметало његово дјело у народу, дјело које је било спасоносно, на крају је страдао. Осуђен, на најтежи начин срамоћен, пљуван, изругиван и на крају распет, на најсрамљи начин на крст. Крст је био симбол срама, на крсту распињали највећи разбојници. Дакле, ни у његово вријеме, ни када је Он ходио земљом, нису била добра времена. Напротив, можемо рећи да је то моменат, како каже отац Јустин, када је човјек убио Бога на земљи. Христос каже: “Ако и мене гонише, и вас ће гонити”, својим ученицима. Дакле свако вријеме после њега је тешко, има своје изазове И ријетко кад су била времена у којима је човјек у потпуности био слободан у сваком сегменту живота. Зато та изрека Владике Николаја нам објашњава да је Христос циљ нашег живота, односно оно што нам он нуди, а то је спасење и вјечни живот. Вјечни живот у Христу. Знамо да овај овде живот у свијету створеном није савршен и да је веома тежак, препун разних искушења, болести. Ријетко ко има срећан живот, да није било којом тегобом оптерећен. Онај који свој живот обогати Христом, свој живот у ствари обогаћује смислом. И онда циљ тог и смисао таквог живота је у ствари коначни сусрет са Христом. Хришћани тај сусрет већ осјећају и доживљавају у цркви, на Светој Литургији, али се њему надају. Мало ме то посјећа и на ону ранохришћанску изреку да “хришћани јесу у свијету, али нису од овог свијета”. И да наша отаџбина није овде на земљи, него на небу. Христа је распео народ. Руља је узвикивала “распни га, распни га”. Пилат, симбол власти, само је опрао руке. Политичари И данас перу руку. Колико је важно да не идемо за руљом, него да останемо своји, да размишљамо? Очигледно да је манипулација масама од увијек била на снази. То видимо и чињени не само да су узвикивали: “распни га, распни га”. Исти ти људи или већина тих људи су неколико дана раније говорили, дочекујући Христа у Јерусалиму, “Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”. Дакле, човек да би био аутентичан у ствари треба да има здраво расуђивање. Као они који су били у маси, који су дочекивали Христа у Јерусалиму, узвикујући “Осана, благословен који долази у име Господње”, али се у моменту страдања Христових нису повели узвицима масе, него су остали, препознали у ствари ко је Христос, препознали Спаситеља свијета у Њему и до краја остали под Његовим крстом. Било их је мало. Неки су се разбјежали због страха од Јудеја, а они најхрабрији су остали. Међутим, и они који су отишли из страха су видјевши Васкрсење Христово, видјевши Њега који се јављао својим ученицима после васкрсења, вратили се на пут вјере. Апостол Петар, који се три пута одрекло Христа, се покајао. Па чак се каже да се и Јуда покајао Христос би му опростио, зато што Бог не може другачије него да опрашта. Бог никога не одбацује, него је дошао у свијет управо да би сваки који се покајао и повјеровао био спашен. У времену смо појачаних сукоба. Како Црква да сачува мир међу људима. Патријарх и Сабор су се помолили за све страдале, за мир. Како остати хришћанин у овом времену, а сачувати оно најважније – идентитет, симболе и територију, првенствено мислим на Косово и Метохију. Епископ Сава: На првом мјесту, молитвом и богослужењем. То је основни задатак Цркве. И када одемо на Свету Литургију прве ријечи које чујемо су: “У миру Господу се помолимо, за вишњи мир и спасење душа наших, за мир цијелога свијета и јединство свих”. Света Литургија протиче безброј пута помињући мир, све до завршетка Литургије која завршава: “У миру изиђимо”. Једна од основних молитава је молитва за мир. Не само политички, него унутрашњи, са собом, Богом, ближњима. То је први и основни задатак. Стога можемо рећи да онај ко је православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно. Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету. Често нас питају људи из дијаспоре: “Како да сачувамо дјецу да остану Срби”. И увијек је одговор: “Сачувај га да буде православан”. Јер ако га будеш учио да буде Србин намећући му језик, културу, фолклор, он ће то да трпи до неког узраста када ће отићи са својим другарима Нијемцима, Французима, а неће код деде и бабе у Србију или Републику Српску. Постоји тенденција у неким наративима да се може бити Србин без православља. А патријарх Порфирије често каже да нам је “име православно, а презиме српско” Епископ Сава: Ако га сачуваш да је православни хришћанин, онда ће он бити Србин гдје год је у свијету. Аутентично свједочење хришћанства је основ и кључ за све. Све друго, може имати смисла само ако је плод тога. А ако је замјена, онда мислим да нема успјеха. Можемо ли рећи да је Православна Црква сметња ономе што данас називамо нови свјетски поредак? Епископ Сава: Христос је сметња сваком новом свјетском поретку који жели да на земљи успостави човјек. Зато што је Христос онај који окупља и сабира. Црква је Тијело Христово, којој је глава сам Христос. Као што у једном тијелу, ако немате неки дио тијела, то тијело не функционише потпуно нормално. Тако постоје и тежње да се осакати Тијело Христово, односно Црква Божија. Зато је Црква заједница која обједињује људе, обједињује у сваком добру и врлини. Христос нас учи да опраштамо и излазимо у сусрет ближњем. С те стране, могуће је да је Црква препрека онима који желе да разједињују и да на тај начин владају... наставак ВЛАДИКА САВА-ИНТЕРВЈУ 2. ДИО Извор бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић На дан када прослављамо Св. владику Николаја Жичког и Охридског, који је био заточен у логору Дахау, доносимо вам причу о шест хришћана, који су прошли кроз фашистичке логоре. Иначе, у логору Дахау нацисти су држали заточене 2.771 свештеника различитих вјероисповести и националности из двадесет европских држава. Око стотину њих је имало високи ранг у хијерархији својих цркава, а највиши по чину и звању био је наш патријарх Гаврило Дожић. Са територије Југославије, у логору, било је заточено 48 свештених лица, од којих и 13 припадника Српске православне цркве. Но, данашња наша прича говори о шест познатих затвореника концентрационих логора, укључујући протестанте, католике и православце. 1. Свети Николај Жички и Охридски (1881-1956) „У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: - Нисам спреман, не могу, врат ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...“ Свети Николај је био епископ Српске православне цркве. Године 1942. ухапшен је и затворен у манастир. Године 1944. пребачен је заједно са српским патријархом Гаврилом у логор Дахау. Заробљенике су ослободиле савезничке снаге 8. маја 1945. године. Током боравка у затвору, владика је написао књигу "Кроз тамнички прозор. Након тог заточеништва боравио је у Бечу и даље као заточеник, затим у Салцбургу, Клагенфурту, Фелдену, Кицбилу... Под пратњом њемачких гестаповаца посјетио је, на Савиндан 1945. године, Цркву Светог Саве у Бечу и у јеванђељу записао три „Молитве у сенци немачких бајонета“ (како их је касније назвао владика Лаврентије). Од јануара до маја 1945. године, српски патријарх Гаврило и Свети владика Николај, били су заточени у Аустрији и на мученичком путу голготе, који се завршио њиховим ослобођењем, владика Николај је из Аустрије отишао за Америку, а патријарх Гаврило се вратио у Србију. Канонизован је, од стране Архијерејског сабора Српске цркве, 2003. године. Дани сјећања: 18. март и 3. мај. Св. владика Николај: СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година пашили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели Царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. /.../ Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда куда смо ходили две деценије. Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два светска рата. Да не грешимо, те да понова не испаштамо. Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања. Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама. Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени. Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време... 2. Патријарх српски Гаврило (Дожић) (1881-1950) „Остајем уз свој народ, и шта год да се деси њему, нека се деси и мени“, одговорио је патријарх на понуду да напусти земљу. Након напада нациста на Југославију 1941. године, ухапсили су га освајачи. Био је заточен у разним затворима и манастирима. Касније је заједно са Светим Николајем Српским пребачен у логор Дахау. Послије рата, патријарх је могао да се врати у домовину тек 1946. године. Предводио је делегацију Српске православне цркве на обиљежавању јубилеја поводом 500-годишњице аутокефалности Руске православне цркве и на скупу предстојатеља аутокефалних православних цркава, одржаном у Москви 8-17. 1948. године. Прича из логора У логору Дахау једногa дана, патријарх Гаврило и владика Николај, носили су на подужој мотки, затворску киблу пуну људског измета, да је испразне. Патријарх, будући снажнији, примицао је киблу ближе себи, пошто је владика био болешљив и изнемоћао. Тако, носећи преко затворског круга, Николај посрне и падне на колена, кибла удари о земљу, пљускајући се. Немци, који су се задесили у кругу, смејали су се говорећи:” Видите, видите шта раде српски попови”. Официр Немац, који их је пратио, опомињао је бичем и иронично запитао – Како вам је? Патријарх се унесе у лице Немцу, говорећи: “Слепче, зар не видиш да сте пропали!”[[1]] Немац стави руку на пиштољ и запита владику: “Шта каже овај?” Николај, као из рукава, рече: “Добро нам је, само се чуди, вама културнима, да сте нас старе одредили на овакав посао”. Немцу се то свиди и од тада више нису носили киблу. – Да сам превео тачно патријархове речи, били бисмо обојица убијени, јер у Дахау је човек био много јефтинији од револверског метка – казао је владика. (Лелић, 1997) 3. Мартин Нимелер, протестантски пастор (1892-1984) Родом Нијемац. У почетку је поздравио Хитлеров долазак на власт. Око 1937. промијенио је ставове и упутио оштру и отворену критику нацистичког руководства. Од 1939. године, по директном наређењу Фирера, прво је пребачен у логор Захсенхаузен, затим у Дахау - један од најстрашнијих концентрационих логора. 1945. ослободиле су га савезничке снаге. Аутор свјетски познате пјесме "Прво су дошли". Прво су дошли… Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио јер нисам био комуниста. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио јер нисам био Јеврејин. Затим су дошли по синдикалце, а ја се нисам побунио јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по католике, а ја се нисам побунио јер сам био протестант. Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни. Нимелер је преживио Други свјетски рат да би након рата постао један од водећих гласова који су њемачки народ позивали на покајање и помирење. Нимелер се активно супротстављао трци у нуклеарном наоружању. Совјетска влада му је 1967. године додијелила Међународну Лењинову награду „За јачање мира међу народима“. 4. Монахиња Марија (Скобцова) (1891-1945) „На челу главне расе стоји лудак, параноик, чије је место у одјељењу луднице, коме је потребна луђачка кошуља, у соби од плуте, да његов зверски урлик не потресе универзум. Мајка Марија (у свијету - Јелисавета Скобцова) је монахиња западноевропског егзархата руске традиције Цариградске патријаршије. Након што је нацистичка Њемачка освојила Француску, Марија Скобцова је отворила врата свог манастира за Јевреје који су бјежали од нациста. Тамо им је издавала лажне крштенице и скривала их од нациста. Гестапо је сазнао за њене активности и ухапсио је њу, свештеника Дмитрија и њеног сина Јурија (такође свештеника). Дмитриј и Јуриј су преминули у концентрационом логору Дора, док је је Марија Скобцова на Свету Недјељу 1945. добровољно заузела мјесто младе Јеврејке у групи која је била одређена за погубљење. 2004. године, канонизована је од стране Цариградске патријаршије као часна мученица. По њој је названа улица у Паризу. Њена биографија је обрађена и у књизи америчког аутора Ерика Метаксаса 7 woman and the secrets of their success. Меморијални центар Јад Вашем убројао ју је 1985. године међу "праведнике међу народима". 5. Максимилијан Колбе, фрањевачки католички свештеник (1894-1941) Отац му је био Нијемац, а мајка Пољакиња. Основао је велики манастир 40 километара од Варшаве. Послије њемачког напада на Пољску (1939), скривао је Јевреје у манастиру и примао избјеглице. Водио је илегалну радио станицу у чијим програмима су разоткривана звјерства њемачких окупатора. Године 1941. Колбе је ухапшен и послат у пољски затвор, а затим је пребачен у логор смрти Аушвиц. Када је један робијаш побјегао из логора, нацисти су одабрали 10 других људи да их убију гладовањем. Један од њих је био Францичек Гајовничек, који је почео да тугује за својом женом и дјецом. Отац Колбе се сажалио, тихо иступио напред, скинуо капу и стао пред командира и рекао: „Ја сам католички свештеник. Нека ја будем на његовом мјесту. Ја сам стар, а он има жену и дјецу“. Његовој молби је удовољено. Поднио је 15 дана мучења прије него што је подлегао инјекцији за успављивање у 47. години живота. Римокатоличка Црква прославља Максимилијана Колбеа као светитеља 14. августа. Максимилијан Колбе је један од десет мученика 20. вијека, у чију част су подигнуте статуе у Вестминстерској опатији у Лондону. 6. Јозеф Ковалски, католички свештеник (1911-1942) „Где је овај католички свештеник? Хајде сада да га донесемо! Његови пријатељи иду у рај – он им мора показати пут да се не изгубе! викао је стражар концентрационог логора. За вријеме окупације Пољске од стране нацистичке Њемачке, свештеник је отворено наставио своју службу. Водио је дјечји хор, био познат као добар проповједник. Ухапшен од нациста на проби пред дјецом. Оптужба – „васпитава и просвећује омладину у народном духу“. Није било директних основа за оптужбу. Заједно са 11 свештеника одведен је у логор смрти Аушвиц. Тамо су тајно вршили богослужења, исповиједали затворенике. Ругајући се вјери свештеника, стражари су захтијевали да погази своју бројаницу. Због одбијања, неколико дана су га мучили, а затим убили тако што су тијело бацили у септичку јаму. Католици га поштују као блаженог. На основу идеје са сајта фома.ру, превео, прерадио и допунио сајт вјеронаука.нет.
Земаљска проповијед Господа Исуса Христа трајала је три и по године и готово све то вријеме Христос је био окружен људима. Али у посљедњим тренуцима, само је пет људи било поред Христа. Двоје је стајало код Крста - Богородица и Св. апостол Јован, „ученик којег је Исус волио“. Центурион Лонгин је издалека посматрао распеће: руководио је акцијама војника и био одговоран за ред. И још двојица разбојника разапета су са обје Исусове стране. Христос је. на Голготи, био распет између двојице разбојника који су висили сваки на своме крсту, један с десне и други с лијеве стране Христа. По ријечима св. Инокентија архиепископа Херсонског "овакав положај дат им је намјерно како би Најсветији и на крсту био приказан као најгори злочинац. Ђаво је, како истиче свети Златоуст, на овај начин желио да помрачи славу Господа, али ју је, сам не знајући, повећао, зато што се управо кроз ово испунило једно од пророчанстава о томе да ће Исус Христос бити метнут међу злочинце" (Ис 53, 12). Још раније пророк Исаија којег су називали "јеванђелистом прије јеванђелиста" ово је пророчки предвидио и предсказао. Свети владика Николај Велимировић пише: Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле говорећи, а други молитве. Ево два човјека у истовјетном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим свијетом не очекујући ништа више од овога свијета! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тијело и душу, а другоме су убиле тијело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење. Свети Јован Шангајски о покајаном разбојнику каже: "Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видио свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свјестан својих гријехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему замијенило осјећање смјерности и скрушености. Он је осјетио страх од будућег суда Божијег над њим". Према учењу наше Цркве, овај разбојник је први ушао у рај. Његове ријечи: "опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје", чујемо на почетку изобразитељне (једно од богослужења дневног круга, које се служи у цркви током Великог поста). Ко су били ти разбојници, како су се звали и за шта тачно су осуђени на најсуровије од свих могућих погубљења? Не зна се тачно. Разбојник с десне по имену се највјероватније звао Дисмаз а други с лијеве стране Христу по имену Гестас. Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“ каже: "покајани највјероватније није био разбојник у правом смислу ове ријечи, већ да је припадао дружини Вараве, који је недуго прије тога извео народни устанак и зато нема разлога да се претпостави да је био ниски пљачкаш и убица"... као и да се "са сигурношћу се може тврдити да је покајани разбојник прије него што је заточен у тамницу био свједок неких чуда Исуса Христа, можда чак и Његов слушалац и да је заједно с другима био сигуран да човјек који тако учи и чини таква чуда мора бити Посланик Божји". О покајниковој вјери Свети Инокентије пише ово: "У сваком случају вјера покајника је достојна дивљења; и онај ко ју је имао достојан је био да уђе у рај заједно с Начелником и Савршитељем вјере. Нека је он и знао за учење и чуда Исуса Христа; ко то није знао од ових људи који Му се сада ругају? Нека су околности дјеловале на његово обраћење, али зар се други распети разбојник није налазио у сличним околностима? Ипак видимо непокајаног човјека. Покајник је учинио оно што на његовом мјесту можда многи и многи не би учинили... “Њему су,” размишља Григорије Велики, “само срце и уста били слободни, и он је принио Богу на дар све што је имао: срцем је повјеровао у истину, а устима исповиједао спасење.” – “Не знам,” признаје блажени Августин “шта би могло да недостаје овој вјери: заиста, Исус Христос није нашао сличну у цијелом народу јеврејском, чак у цијелом свијету.” Свети Златоуст је примијетио у покајнику још узвишено својство љубави према ближњим које га је подстакло да се прво побрине за спасење свог друга, а затим да замоли Господа и за себе". Иако постоје апокрифна предања (које Црква није уврстила у корпус канонских текстова, али узела их је у обзир, ако могу тако рећи) да су ова двојица разбојника упознала Свету породицу - праведног Јосифа и Богородицу са Богомладенцем - чак и током њиховог бјекства у Египат. О самом бјекству сазнајемо из Јеванђеља. Цар Ирод био је узнемирен појавом Мудраца у Јерусалиму, који су дошли да се поклоне новорођеном Јудејском цару, и послао је војнике у Витлејем (гдје је, према пророштву, требало да се роди овај Цар) са заповијешћу да побије све дјечаке до двије године. У међувремену, Јосиф, Богородица и мали Исус, упозорени од Анђела, били су на путу за Египат. Током овог путовања, према једном од апокрифа, разбојници су их напали. Али један од њих наговорио је своје саборце да не наносе штету путницима. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ће те ово Дијете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао„. Након тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет c десне стране Христа. Без обзира да ли је ова прича истинита или не, она ни на који начин не негира значај догађаја о којем говори јеванђелист Лука. Промјена покајаног разбојника дошла је изненада и без икаквог спољног разлога. Сви у пролазу су се подсмијавали Исусу, а овај човјек, једва склон сентименталности, изненада је у Њему угледао невиног Патника - и Бога ... И сам пљачкаш претрпио је стравично физичко мучење, али схватио је да му није преостало ништа друго осим неколико сати патње и смрти. Изненађујуће је да је у овим посљедњим тренуцима земаљског живота имао снаге ума да се концентрише не на себе, већ на Другог. На Прикован за оближњи Крст. Одједном је видио гигантску провалију између себе, који је у животу починио многа страшна и безакона дјела, и оних који су без икакве кривице поднијели исту казну. Интересантно је објашњење о три крста на Голготи Блаженог Августина који каже: Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човјек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човјек може изгубити вјечност. То је крст разбојника распетог са лијеве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају цјелокупно човјечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са лијеве стране представља онај дио човјечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избјећи ни на који начин. Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован рабојник разборити?“А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају” (Лк 23, 39-43). Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи. Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике. Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми. Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега. Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту? Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са “Најљепшим између синова људских” (Пс 45, 2), Који тада “презрен бјеше и одбачен између људи”, пошто није имао “ни обличја ни љепоте” (Ис 52, 23). Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло. Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим. Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником. Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности. Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам. Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству. Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами! Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију. Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој! И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. ” А потом се са његових уста зачуо смерни глас: “Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. ” То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише. “Разбојник благослови, а ја се одрекох” (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли. Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он “видје и вјерова” да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији. Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе “десно и лево” од Господа. Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета “није од овога свијета”. Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје. Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио. Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола. Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород. А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада. Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом “лево или десно од Њега”, него је свестан своје недостојности, смерно молио само “да га помене у Царству своме”, да му да макар најнезнатније место. Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује. Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог “Цара Јудејског”, на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега. Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици. Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих. “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”, рекао је Господ Исус Христос. Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему. Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху “сви народи, племена и језици” (Дан. 3, 7). Поверовао је разбојник у Господа који страда, “исповиједа Бога скривеног”, пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је “Царство што није од овога свијета”, разумео “шта је истина” (Јн. 18, 36-38). Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази. Он је први угледао “Исуса Христа и то распетога” (1. Кор. 2, 2), први је проповедао “Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост” (1. Кор. 1, 23-24). Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први “зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара” (4. песма канона Вазнесења). Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске. Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника. Али да ли је неко способан за сличан подвиг? “Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе” (Блаж. Августин). “Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? ” (преп. Теодор Студит, “Поука поводом изненадне смрти брата”. ) Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут “пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? ” (беседа св. Кирила Александријског “О Страшном Суду”, објављена у Великом Часослову). Зато: “Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним” (Блаж. Августин, “Илиотропион” св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5). Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него “да се разапнемо са Христом” и да се “кајемо благо” да бисмо и ми на себи осетили “сапатништва милост” (молитва Симеона Новог Богослова). “А који… распесмо тијело са страстима и жељама” (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат. “Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме” (Блажене вакрсни 4. гласа). “Као разбојника разборитог, у трену једном што се раја удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.” Велики петак, посљедњи дан Спаситељевог земаљског живота... Овај дан је за Њега почео ноћним испитивањем код првосвештеника Кајафе, праћеним подсмијавањем и батинама. Настављено је јутарњим испитивањем од стране Понтија Пилата, намјесника Јудеје, којег је именовао Рим. Не желећи да се бави апсурдним тврдњама које су о Христу изнијели првосвештеници, и чувши да је Галилејац, Пилат је послао Исуса управитељу Галилеје Ироду, који се затекао у Јерусалиму поводом предстојеће прославе Пасхе. „А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му бијелу хаљину и посла га натраг Пилату“ (Лк 23, 11). Пилат је неколико пута покушао да ослободи Христа... јер знађаше да су га из зависти предали (Мт 27, 17-18). Поред тога, постао је нервозан када је чуо да Исус тврди да је Божји Син: “Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма“ (Јн 19, 7, 8). Али првосвештеници су успјели да убиједе народ – и сада је цио народ, окупљен испред Пилатове резиденције, у један глас викао: „Распни Га, распни Га!“ Завршило се тако што је Пилат опрао руке и рекао: „Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети“ (Мт 27,24 ) те га предао мучној смрти на крсту-распећу. Тако су Римљани кажњавали само злочинце, побуњенике и одбјегле робове. И такође Бога. Неколико часова Исус је преживљавао тешке муке, прикован на крст. Током ових сати, Он се моли за своје убице, прихвата покајање једног од разбојника распетог на Голготи поред Њега... У једном тренутку (око деветога часа) повика Исус из свега гласа говорећи: „Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46 ). Спаситељ је испио чашу људских страдања до краја, а можда је најстрашнији од њих био осјећај напуштености од Бога. Али то није било посљедње што је Човјек који умире на Крсту рекао. У посљедњим минутима пред смрт (кад Исус окуси оцат) рече: Сврши се! (Јн 19, 30 ) И: „Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“ (Лк 23, 46 ). И преклонивши главу, предаде дух. Шта значе ове ријечи? Вјероватно најгора ствар која може да се деси умирућем је осјећај да га је Бог напустио и да ће умријети сам. Такав страх је доживио библијски Јов, и није случајно што се дијелови из књиге о Јову чују у храму у данима Страсне седмице. Али Христос, умирући на крсту, предаје Себе у руке Бога Оца. То значи да је Он побиједио страхоту богоостављености, пошто се Човјек до краја потчинио Божанском Промислу и помирио са њим. Шта је тачно „учињено“ на Крсту? Никада нећемо моћи у потпуности одговорити на ово питање. Али знамо да је Господ својом људском смрћу искупио гријехе свих људи који су живјели на земљи прије Њега, у Његово вријеме, као и свих оних који живе и живјеће послије. Како је то фигуративно формулисао апостол Павле, Господ „избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст“ (Кол 2,14 ). На Велики петак ујутро, „о другом часу дана“, а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се пјевају посебни тропари, читају старозавјетна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повијест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану. Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ријетког изузетка када на тај дан падне празник Благовијести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста. Сва четворица јеванђелиста помињу Вараву, чувеног злочинца, којег је Пилат осудио због изазивања немира и покоља у граду: "Који бијаше бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за крв" (Лк 23, 19), али је помилован на молбу народа уочи Пасхе. То је готово све што знамо о њему. Какву је побуну подстакао, кога је убио, како је живио послије неочекиване амнестије - о томе нису сачувани подаци. Можемо само претпоставити да је побуна била против Римљана: у то вријеме, Јевреји су били изузетно осјетљиви на римску власт над њиховом земљом. Матеј говори о Варави само као о „злогласном затворенику“. Јеванђелисти Марко и Лука називају Вараву човјеком који је умијешан у στασις (устанак, побуна), вјероватно „једну од бројних побуна против римске силе“ који је починио убиство. Јеванђелист Јован говори о Варави као разбојнику: "А Варава бјеше разбојник" (Јн 18, 40). Међутим, постоји један занимљив детаљ сачуван у древним рукописима Јеванђеља по Матеју. Тамо је Варава имао друго име, и то име је било ... Исус. Било је пуно таквих рукописа у првој половини трећег вијека нове ере, према хришћанском учитељу Оригену који је живио у то вријеме. Иако су многи писари већ почели да помињу само једно име осуђеника - Вараву, и Ориген се сагласио да за то постоји разлог, „Ниједног негативца никада не треба звати Исус“. Поготово што Исус на јеврејском значи „спаситељ“. Шта је са Варавом? Ово име дословно значи „син оца“ на арамејском, како се тада говорило у Јудеји. На први поглед то нема смисла: јасно је да је било који човјек син свог оца. Може бити да Јеванђеље супротставља Вараву Исусу Христу, који није имао земаљског оца, већ само Оца небеског! Тако су људи окупљени на тргу испред преторије (палате Понтија Пилата) морали да направе врло озбиљан избор. Морали су да бирају између Исуса, који је у свијет дошао као Син Божји да спаси људе од гријеха и смрти, и другог Исуса, који је рођен од обичног човјека и обећавао Јеврејима спасење од римске владавине. Народ је изабрао Вараву и осудио Христа на смрт. Можемо, наравно, кривити првосвештенике - они су заиста учинили све да наговоре народ на тај избор. Међутим, окупљено мноштво људи на тргу одбацило је Пилатове поновљене ("А он им трећи пут рече: какво је дакле он зло учинио? ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; даклем да га избијем па да пустим") покушаје да ослободи правог Спаситеља сувише одушевљено вичући: „Крв Његова на нас и нашу дјецу“ (Мт 27, 23). Према сва четири канонска јеванђеља, у Јерусалиму је владао пасхални обичај који је Пилату, намјеснику или гувернеру Јудеје, омогућио да, по народном признању, ублажи смртну казну једног затвореника. Јеванђелист Матеј нам каже "А о сваком празнику пасхе бијаше обичај у судије да пусти народу по једног сужња кога они хоће". Обичај пуштања затвореника у Јерусалиму на Пасху познат је као Пасхално помиловање, али овај обичај (било на Пасху или било које друго вријеме) није забиљежен ни у једном историјском документу осим у јеванђељима, што је неке научнике навело на питање његове историчност и тврђење да је такав обичај био дјело писаца. Сам Варава је, очигледно, много прије него што су јеванђеоски догађаји одлучили његов лични избор - више волио земаљско царство од Небеског. У Јеванђељу он представља живи симбол који је изабрао народ које је себе сматрао Богоизабраним. Овом народу је био потребан „спаситељ“ умјесто Спаситеља ... И, наравно, није у питању само трагедија Израиљаца. Таква трагедија може да се догоди сваком народу који превише вјерује у своју националну супериорност. Ипак, има нешто утјешно у вези са Варавом за нас. Грешник који је требало да умре, али је пуштен, јер је Христос умро умјесто њега, симбол је који одговара сваком од нас. Питање је само да ли схватамо каква је жртва за нас поднесена и да ли мијењамо свој живот када то схватимо. Ратник који стоји поред Јована Богослова у сцени Распећа је исти онај капетан (сотник) који је био стражар и који је повјеровао у Спаситеља. Сагласно апокрифним изворима његово име било је Лонгин. То је био онај војник који је копљем пробо ребра распетоме Господу Исусу Христу и од истекле крви и воде добио исцјељење болесним очима својим. Тај исти Лонгин са војницима био је, од Пилата, постављен да чува стражу код гроба у којем је лежало животворно тијело Исуса Христа. А када Господ свеславно васкрсе из гроба и Својим чудесним васкрсењем препаде стражаре, тада Лонгин и два војника коначно повјероваше у Христа, и постадоше проповједници Васкрсења Христова због чега су посјечени. Пошто је Лонгин прихватио смрт Христа ради, Црква га прославља у лику мученика. Зато је у неким верзијама иконографије Распећа већ изображен са ореолом (нимбом). Свети Лонгин гледа у Крст и енергично, са високо подигнутом руком, ријечима указује на Спаситеља, и готово да чујемо његове ријечи: „Заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27, 54). Црквени умјетници усмјеравају пажњу гледаоца на овај гест изненађења и шока. Римски центурион постаје вјерник пред нашим очима. Касније је, лик светитеља, који као да се заледио иза уплаканог Јована јеванђелисте, ушао и у једну од верзија иконе „Не плачи за мном, Мати“. Свети Лонгин је, по правилу, приказан у традиционалној одежди римског војника: на себи има кратку тунику, оклоп, преко којег је пребачен огртач. У сцени Распећа, Лонгин у руци држи дугачко копље, а на појединим иконама у руци може бити крст, симбол мучеништва. Постоје иконе и слике на којима је Лонгин Стотник приказан поред светих ратника: Јована, Теодора Стратилата и других. Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Гдје је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду! На улицама новог града ...Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успјело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват... А сада, на истоку царства, гради се нови прелијепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне љепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се. Али у новије вријеме, вјерници су били приморани да се крију у катакомбама - подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су вјеровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтијевале власти. Прогон је трајао не годину, не двије, већ цијела три вијека! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смјењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина. Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповиједају своју вјеру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увијек је саосјећао са хришћанима и слушао ријечи своје мајке. Управо је она савјетовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства. Али ово Јелени није било довољно. Увјерила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживјеле светиње које би се односиле на Спаситељев земаљски живот. Константин је био сагласан са својом мајком - у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вјере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст. — Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно. Веома тежак задатак Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то вријеме нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то вријеме. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо... главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала... осамдесетак година! Што је поприлићно година. Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од мјесец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разбољети, налетјети на разбојнике, упасти у олују или доживјети неке друге невоље… Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу мјеста? Гдје и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вијековима, Јелена није могла унапријед да се консултује са искусним научницима, да сазна гдје да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан... А у двадесетим годинама научници првог вијека не излазе увијек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест вијекова иза нас! Једном рјечју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам гдје, донеси нешто, не знам шта...“ И што је најважније: самог града Јерусалима у то вријеме ... више није било! Где је нестао Јерусалим? Односно, како – „није било Јерусалима“? А гдје је нестао? Нигдје. Само што се древни град промијенио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило? Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом мјесту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина (лат. Aelia Capitolina- град је добио име по римском цару Елију Хадријану-примједба сајта вјеронаука.нет). Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негдје су настале нове зграде, по цијелом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.. . Скоро три вијека римски цареви су марљиво брисали сјећање на Јерусалим да се нико никада не би сјетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово мјесто које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута. Потрага Царица је стигла у град гдје се мало ко сјећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је промијенила своју богату царску одјећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу. Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живио, памтио адресе и имена... Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате. Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сјећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На примјер, у руке Јелене дошао је Христов огртач - одјећа коју је Спаситељ носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однијели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успјели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три вијека, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса прије него што су Га разапели... А Крст? Да ли је нашла крст? Сада хајде да сазнамо... На периферији, на гори Голгота, прије три вијека разапети су Исус Христос и два разбојника. Али... гдје је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене. А ко је ово?.. Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати дједа. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац? Јуда је јеврејски мудрац који је био члан вијећа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у вријеме гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса. О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на мјесту које је толико дуго тражила. Мјесто распећа Христовог. Да, Голгота је била овдје, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали мјесто земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве... Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу... Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори мјесто за царицу. Јерусалимске старјешине су се плашиле да ће њихова вјера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе. Почетак ископавања Дакле, место је пронађено. Шта даље? Прије свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм - мјесто које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Мјесто ископавања је очишћено. Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим... Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу! И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цио јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима... А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже...Тешко је повјеровати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живјела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само... гдје је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега. Дуго очекивано откриће Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен... Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна - велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три вијека изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења... Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом. Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља пјесковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два? Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан ... Али, плоча се одвојил од дрвета током вијекова и лежи одвојено ... Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вјероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је - светиња? ..Не, Јелена то није жељела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смије бити фалсификат. Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи! Чудесна провјера Жену воде до мјеста гдје су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде - скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије... Опет ништа. Треће... Шта је ово?! Жена је уздахнула и ... као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излијечена! Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! .. Али Јелена опет не жури. Шта ако је изљечење ове жене само случајност? Царица не смије погријешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст? Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један... други... трећи... Немогуће! Човјек је помјерио руку! Чини се да... дише? Отвара очи? Устаје?!! Крст, умрљан крвљу Спаситеља, вратио је живот човјеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сјећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао! Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и цјелива је. То чине и патријарх и остали свештеници. Воздвижење Крста На мјесту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су свједоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу...Људи хрле са свих страна. И још, и још... Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну! Патријарх Макарије одлази на високо мјесто и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: "Господе, помилуј!" И по трећи пут: Господе, помилуј! Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на мјесто гдје је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ свијетло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видјели чуда са крста, након овог догађаја повјероваше у Исуса и крстише се. Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог - Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима. После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године. Честице Крста хришћани су деценијама и вијековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по цијелом свијету. Данас се могу видјети, могу се цјеливати у многим храмовима. Аутор: Наталија Карпалева /Цртежи Галине Воронецке /превод: сајт вјеронаука.нет Четврти члан Символа вјере: "И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен". Ко је био Понтије Пилат? Помиње се у Библији и у световној литератури. Михаил Булгаков га у свом чувеном роману „Мајстор и Маргарита“ приказује као сентименталног и љубазног човјека. Ипак, све до недавно историчари нису имали доказа за потврду његове историчности. Дакле, шта је чињеница и фикција о чувенном прокуратору Јудеје? Покушајмо да сазнамо. Да ли је Понтије Пилат био стварна личност? Већина историчара сада тако сматра, али до 1961. године историчар су оскудијевали у подацима о њему. Само неколико древних хроника спомињало је његово име, али многи стручњаци су доводили у питање њихову поузданост. Вјероватно се за њега не би ни знало у оволикој мјери да није судио Христу тј. да га не помиње Библија. Најубједљивији доказ постојања Пилата као историјске личности и владара Јудеје било је откриће мермерне плоче, од стране тима италијанских археолога, која је навела његово име и положај. Да ли је Понтије Пилат био његово право име? Не знамо му име. Имамо само запис о његовом породичном презимену, Понтије, који указује на његову племениту лозу. Припадао је старом италском клану који сеже у трећи вијек прије нове ере. Водили су поријекло од Самнита, древног италског народа. Живјели су у горју. Самнити су били племена која су насељавали Самнијум, земљу на југу Апенина, у Италији. Водили су више ратова са Римљанима на југу Италије током Самнитских ратова, али су на крају претрпјели пораз. Неки су убијени; други су робовали. Елита Самнита постала је припадник римског племства. Шта значи Пилат? Пилат је Понтијев надимак, можда је настао од латинске ријечи значи pilum што би се могло превести као „Копљоносац“ или од друге лат.ријечи „pilea“ (капа) што би се могло превести као „Капоносац“. Овај дио његовог имена сугерише да су војна служба и ратовање била примарна занимања Понтија и његових најближих предака. Највјероватније би каријеру остварио служећи у Римској војсци. Који су били његов положај и титула? Званично је носио титулу префекта. Натпис на плочи из Палестине управо је то рекао, „Понтије Пилат, префект Јудеје, посвећен народу Цезареје овај храм у част Тиберија“. Префект је био војни положај. Међутим, Понтијеве стварне дужности протезале су се даље од типичног мандата префекта. Де-факто је био одговоран за све аспекте римског гувернерства провинције Јудеје. Како су га назвали прокуратором? Понтије је обављао дужности које би мандат прокуратора обично укључивао. У Римском царству, прокуратор је био високи управник државе одговоран за широк спектар углавном цивилних питања. Корнелије Тацит (почетком II вијека) је био први римски историчар који је Понтија назвао прокуратором. То је било зато што је у његово вријеме титула прокуратора била синоним за гувернера римске провинције. Понтије је био војни чиновник. Пилат је био заповједник пет кохорти од којих је свака имала између 500 и 1 000 пјешака те вјероватно 500 коњаника. При обављању војне дужности носио је кожну тунику и метални прсни оклоп. Кад није био у војничкој одјећи, носио је тогу украшену на рубовима љубичасто-црвеном пругом. Био је кратко ошишан и имао је обријану браду. Зашто је његов цивилни мандат био тако обиман? Током световног живота нашег Господа и Спаситеља, Јудеја је била провинција Римског царства. До 6. године нове ере њоме су управљали марионетски „цареви“ попут оних из династије Ирод. Послије су Римљани напустили ову праксу. Римски цар почео је да поставља намјеснике који су му били директно потчињении. Ипак, будући да су Јевреји увијек били непријатељски расположени према римској власти, свако мање незадовољство могло је ескалирати до велике побуне. Због високог ризика, Рим је морао да одржи велики војни контингент у Јудеји. Као њен заповједник, Понтије је имао готово неограничену власт. Као чиновник Римског царства у Јудеји, био је пети по рангу. Његова власт била је једнака власти римског намјесника. Понтије Пилат је у политику је ушао као штићеник Луција Елија Сејана, заповједника царске гарде и миљеника цара Тиберија. На мјесту намјесника наслиједио је Валерија Грата (намјесник од 15-26-године) којег је поставио цар Тиберије. Према древним историчарима и хроничарима, његови савременици су га познавали као немилосрдног војника, немилосрдног убицу цивила, а такође и примаоца мита и каријеристу. Постао је префект 26. године нове ере и на том положају је остао десет година. Јевреји су га мрзили. Честа масовна погубљења била су обиљежје његове владавине. Сузбијао је бруталном силом и најмање знаке незадовољства. Његова владавина била је синоним за опресивне порезе и тешку политичку репресију. Његова провокативна дјела узнемирила су многе Јевреје и покренула протесте. Међутим, према мјерилима његовог времена, његови поступци и политика нису били ништа необично, па га Римљани нису доживљавали као злочинца. Али он сигурно није био сентиментални љубазни човјек приказан у дјелу Михаила Булгакова. Јосиф Флавије, каже да је Пилат презирао јеврејске поданике, илегално присвајао фондове из благајне Храма и сурово сузбијао нереде. У свом дјелу, Филон Александријски, помињући ситуацију јеврејске заједнице у Јудеји, описује Пилата као човјека „крутог, тврдоглавог и суровог," и набраја као типичне за његову управу „похлепу, насиље, крађу, нападе, малтретирање, честа погубљења без суда и бескрајни дивљачки бијес". Да ли је Понтије препознао Исуса као пријетњу по њега? Већина древних историчара сложила се да је Понтије највјероватније сматрао Исуса још једним лутајућим философом, и сумашедшим дрводјељиним сином. У њему није видио опасност док год је ишао са шачицом ученика којима је проповиједао о некаквом царству. Изузетно, током његовог испитивања Христа, он му поставља питање „Шта је истина“? (Јн 18, 38). Највјероватније то никада није мислио као питање, већ више као подругљив коментар. Шта знамо о Понтијевој жени? Звала се Клаудија Прокула. Јеванђеље по Матеју наводи како је током суђења Исусу, Пилатова супруга, која није именована, послала слугу да му да каже: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега“ (Мт 27,19). Послије Христовог васкрсења постала је хришћанка. О преласку Пилатове жене у хришћанство пишу бројни хришћански аутори: Атанасије, Блажени Августин, Јован Малала и други. Свети Теофилакт Охридски не пише о обраћању Пилатове жене, али пише овако: „О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вјероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би повјеровали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дјело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла“. Према неким извјештајима, она је била жена коју је апостол Павле у посљедњем поздраву ученику називао Клаудијом: “Поздравља те Евул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва“ (2 Тим 4, 21). У грчкој, коптској и етиопској цркви проглашена је светитељком.
,Голгота и највећи подвиг који је на њој остварен, живи не само у срцима вjерника, не само на страницама древних хроника, већ и у нijемом камењу. Ово камење има свој глас, а ако га послушамо, онда кроз вреву многољудног и вишејезичног савременог Јерусалима можемо чути његову невјероватну причу о великој трагедији, а уједно и о највећој побједи која се овдје догодила. прије више од 2000 година. Наш водич до ових изузетних мјеста биће четири јеванђеља, којима ћемо пратити Христов пут од Гетсиманије до Голготе. Гетсимански врт Гетсимански врт (у преводу ово име значи „преса за цијеђење маслиновог уља“, "уљана преса") налази се сјеверозападно од Јерусалима, на другој страни потока Кедрон, представља неправилан четвороугао са страницама од око 50 метара. Кућа првосвештеника Ане Кајафина палата Из куће првосвештеника Ане Христос је одведен у Кајафину палату. Археолози који су истраживали ова мјеста били су изненађени када су видјели да се палата првосвештеника Јерусалима одликовала не само раскошном декорацијом већ и присуством тамница. Пуноправна ископавања овог занимљивог архитектонског споменика отежава чињеница да се на овом мјесту још од 5. вијека граде цркве. Међутим, чак и упркос томе, историја нам је сачувала много из Кајафиног времена. „Главни западни улаз модерне цркве води до посљедњег спрата, а са балкона који вири иза источног краја, посјетилац може да гледа на огромне сводове испод палате. Степенице се спуштају до житнице; складишта уља су обложена гипсом и имају округле пролазе. Ту је и млин са свом потребном опремом, као и тезга уклесана у стијени за магарца који је на њој радио. У овој „ризници“ пронађени су комплетни сетови мјера и тегова, које су користили само свештеници, као и огроман камени довратник: „Ово је Корван, или принос“. Слични уређаји на таквим вагама указивали су на складиштење приноса за Храм. Захваљујући стијени, сводови Кајафе палате изгледају као нови, као да су их управо оставили првосвештенички кључари. Сачувана је и сала у којој је извршен суд Христов, а сада се ова сала налази на доњем спрату испод савремене цркве (има три спрата). Прозори ове сале гледају према планинској падини, гдје су исјечене степенице и галерије, можда су управо на једном од њих сједели Петар и војници, гријући се поред ватре. Са обје стране, зидови и углови суднице су одсјечени у облику квадрата до висине од скоро три метра. На самој средини суднице је врат узаног пролаза ка затвору, гдје је, по свему судећи, затвореник спуштен послије суђења.Ако се спусти на најнижи спрат, онда се налази стражарница, око које се и даље су спајалице за ланце. На једној страни је прозорчић који води у уску ћелију осуђеника, испод, изнад пода још се види избочина на којој је стражар устао да посматра затворенике. На супротној страни је бичевачки блок за сецкање, на коме је био испружен потпуно беспомоћни затвореник, везујући зглобове кожним каишевима причвршћеним за спајалице. Код његових ногу биле су двије посуде уклесане у стијену, једна за со, а друга за сирће, да га приведу памети. У овим тамницама као да се још увијек чује врисак несрећних жртава и ругање џелата. Лако је уз помоћ Библије замислити шта се догодило на овом доњем спрату у великој дворани прије много вијекова, током суђења Исусу. Из ове палате-затвора исцрпљени Спаситељ је одведен до римског управитеља Понтија Пилата. Литостротон „Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата“ (Јн 19, 13). Литостротон у Пилатовом дворишту, гдје су се десили ови догађаји, преживио је чак и потпуно уништење Јерусалима 70. године нове ере. Открио га је као резултат свог дугогодишњег рада свештеник и археолог Л. Х. Винсент. Отац Винсент био је успјешан због тачног описа Јеванђеља по Јовану. Грчка ријеч „Литостротон” значи „Камена платформа”, а арамејска ријеч „Гавватха” преводи се као „Подигнута земља”. У вријеме Исуса, величанствена Антонијева кула граничила се са сјеверозападним дијелом зида Храма. Стајала је на каменој платформи, односно на „уздигнутом тлу“. Саградио ј је и назвао у част свог пријатеља (Марка Антонија) Ирод Први. Дуго времена ова Флавијева прича, као и библијски извјештаји, нису били потврђени археолошким подацима. Али сада, као што смо већ писали, др Винцентије је, слиједећи јеванђеоске описе, нашао ову Иродову тврђаву са Литостротоном, на којој је сједио Пилат. Ево како сам археолог описује своје откриће: „Овај џиновски правоугаоник, скоро потпуно исјечен из стијене, имао је дужину од 150 метара од истока ка западу и 80 метара од сјевера ка југу. Био је заштићен моћним угаоним кулама и ограђеним конструкцијама... Примјетан и карактеристичан дио овог комплекса је, наравно, било двориште површине око 2500 квадратних метара. м., који се користи као мјесто сусрета између града и Антоније. Надвијајући се над дубоким базенима... ово двориште је заиста било срце тврђаве... Пилат је у овом дворишту успоставио своје судиште. Археолози су погледали камење које је видјело Христа како стоји испред петог прокуратора Јудеје, Понтија Пилата. И иако се у Антонију Пилат увијек осјјећао смирено, као нигде другде, сада је, гледајући у чудесног Човека који стоји испред њега, Римљанин осјећао нелагоду. Мучен сумњама и супротстављеним мислима, неспособан да донесе било какву одлуку, он шаље Исуса цару Ироду, „...који је и у оно вријеме био у Јерусалиму“ (Лк 23, 7). Палата цара Ирода Из злокобног замка прокуратора, заробљеник је послат Ироду у царску палату, „у којој су сјај и украс доведени до највећег савршенства. Био је окружен ободним зидом високим тридесет лаката, ... са богато украшеним кулама и постављањем огромних трпезарија са креветима за стотине гостију; разноврсност камена коришћеног у овој грађевини била је небројена, јер су најрјеђе стијене овдје донијете из свих земаља... Било је много кружних галерија које су се укрштале, украшене разним стубовима, њихова отворена мјеста су била затрпана зеленилом. Овде су се могли видјети хетерогени паркови ... са уличицама за шетњу ... цистерне од бакра, кроз које је текла вода. У овом земаљском рају цар се ојсећао као полубог и, као забаву, захтијевао је од Христа да му покаже чуда. Спаситељ је са тугом гледао овог човјека, дрског поноса, који није слутио Голгота Ова гора нам је оставила елоквентан камени доказ догађаја описаних у Јеванђељу по Луки 23, 44-45, као и у Јеванђељу по Матеју 27, 51: „...и земља се затресла; а камење се расуло. Дакле, по свједочењу апостола, Христова смрт је била праћена изненадним наступом мрака и земљотресом. Упркос чињеници да је већина дјела историчара и писаца антике, укључујући и оне који су писали о догађајима у Јудеји у 1. вијеку нове ере, заувијек нестала, историја нам је сачувала свједочења античких аутора о необичном помрачењу сунца. у дане цара Тиберија. Тако древни грчки историчар Тал (1. вијек н.е.) у својој „Историји“, том 1, указује на овај догађај, иако га не може у потпуности објаснити, пошто је, с једне стране, пао мрак на земљу, а с друге – У то вријеме је био пун мјесец. А ово посљедње, као што знате, не може бити истовремено са помрачењем сунца. Овај необичан догађај биљежи и други историчар из 1. вијека, Флегон, који је у свом историјском дјелу Олимпијада написао сљедеће: „За вријеме владавине цара Тиберија помрачење Сунца се поклопило са пуним мјесецом. Што се тиче земљотреса, сваки туриста данас може да види његове посљедице на Голготи: „...из правца Калварије и даље су видљиви трагови земљотреса који се помиње у Јеванђељу. Дакле, камење нам је сачувало живо сјећање на страшну трагедију и уједно највећу побједу, захваљујући којој је свако од нас, и ти и ја, добио право на живот. Према законодавству Римског царства, на крсту су разапињани робови, који нису ни сматрани људима, као и окорјели пљачкаши, побуњеници који су починили тешка или поновљена или масовна убиства. У паганском свијету уопште, људски живот вриједио је врло мало. Већ у доба хришћанства, захваљујући Искупитељском подвигу нашег Господа Исуса Христа, он је стекао велику вриједност. Пагански свијет третирао је насилну смрт, посебно егзекуције и убиства, много једноставније и оштрије. Пагани су знали много о мучењу, тим више што су Римљани знали много о њима, који су водили стотине ратова и погубили десетине хиљада људи. И управо су такви „виртуози“ мучења као што су били Римљани, смрт на крсту сматрали као најболнију и најсуровију (Разапињање се често практиковало у Старом вијеку — од стране Персијанаца, Селеукида, Картагињана и Римљана -додатак преводиоца). Зашто? Крст је направљен са пречком за руке и остављена је вертикална дрвена избочина за главу која је била виша од хоризонталне пречке, тако да је разапети могао да наслони главу на њу. То је учињено како би се одгодила смрт, која је при распећу била више благослов него погубљење. Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“, пише да је усред попречног стуба направљено седиште како би погубљени могао да сједне. Иначе би се дланови, пробушени ексерима или везани, поцијепали под тежином тијела које слаби - и особа би пала са крста. Такође, често је на горњој страни прикивана табла, на којој је почивала глава разапетог, гдје је била исписана кривица разапетог. У случају Христа - „Цар јудејски“. Муке разапетих биле су страшне, врло страшне. Много сати непокретности у неприродном обрнутом положају тијела. Слабио је и пропадао са сваким сатом, тргајући ране на ноктима. Као резултат рана које су крвариле, проток крви кроз тијело се погоршао, узрокујући страдалнику ужасан бол. Замислимо, драга браћо и сестре, да је Спаситељ разапет у подне источног дана, на мјесту погубљења, на врху горе, када је сунце било у зениту и нигдје није било сјенке. Температура врућег блискоисточног ваздуха могла би достићи четрдесет, па чак и више степени Целзијуса. Зној. Инсекти које није могуће отјерати. Птице кљувају ране, очи итд. И дуги, дуги сати све веће муке. Заиста, распеће је страшни изум неког злог паганског генија џелата. Спаситељ се добровољно попео на Крст. Потонуо је у саме дубине људског пакла како би извео човјека одатле. Осветио је са собом дрво казне. На њега се излила најчистија крв Богочовјека. Земља се затресла. У Светом Писму је то увијек симбол чињенице да се нешто ново догађа у свијету, квалитативно мјењајући универзум. Мртви су устали и као ласте ушли у Јерусалим, као предзнаци општег васкрсења мртвих. Па чак су и светила била угашена - сва природа је туговала: “А бијаше око шестога сахата, и тама би по свој земљи до сахата деветога. И помрча сунце, и завјес црквени раздрије се напола“. Бог је умро на Крсту за свој народ. А црквена завјеса се поцијепала на два дијела - од сада су човјеку врата у Царство небеско отворена. „Сврши се!“, рекао је Спаситељ умирући. ЗАВРШИЛО СЕ БОЖЈЕ СПАСЕЊЕ ЉУДИ. Први од њих ушао је у рај послије Христа. Колико је Божја милост у овоме! Колико наде за нас. Није праведник, већ покајани грешник-разбојник први пут ушао у рај. То значи да и ми имамо такву прилику. Раширивши руке на крсту, Господ наш Исус Христос - наш Небески Отац - обухвата цио свијет собом. Долази ЕРА НОВОГ ЗАВЈЕТА, када се Небеска Црква сједињује са земаљском Црквом кроз Искупитељски подвиг нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Од сада су врата Неба отворена. Само уз Божју помоћ требамо закорачити и ући. Гријех је згажен под ногама. Пакао је уништен. Смрт је поражена. И ми смо исцијељени у Теби, љубљени Боже. Слава страсти Твојој, Господе! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Свештеник Андреј Чиженко /извор: «Православная Жизнь» /прилагодио и превео сајт вјеронаука.нет Према Мојсијевом закону, Израиљци су могли имати само једног првосвештеника. Он је био на челу свих осталих службеника јерусалимског храма и одлучивао о кључним питањима везаним за вјерски живот људи. Било је то врло важно и доживотно служење. У Јеванђељу више пута налазимо референце на првосвештенике. Али у вријеме земаљског живота Господа Исуса Христа, јеврејски народ - насљедник древног Израиља - био је забринут за поштовање не толико закона колико спољних ритуала. У ствари, у то вријеме су их у Јерусалиму била двојица - Ана (скраћено од Анан, на јеврејском „милост“) и његов зет Јосиф Кајафа: “И одведоше га најпре Ани, јер бјеше таст Кајафи“ (Јн 18,13). Иако је, строго говорећи, Ана служио као врховни свештеник само девет година - од 6. до 15. године послије Христа, а потом га је с мјеста уклонио нови префект (римски гувернер) Јудеје Валеријус Грат, претходник Понтија Пилата. Али чак и након пензионисања, Ана је задржао огроман утицај - можда не само зато што је контролисао трговину жртвеним животињама у храму, био је врло богат и често је позајмљивао новац Римљанима који су живјели у Јерусалиму. Осим у суђењу Христу, Ана и Кајафа помињу се и на суђењу апостолима Петру и Јовану: "А Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога. И метнувши их на сриједу питаху: каком силом или у чије име учинисте ви ово? " (ДАП 4, 6). Кајафа је дуже вријеме служио као првосвештеник - од 18. до 36. године, али изгледа да је у свему слушао свог моћног таста. Зато је Христос, када је ухваћен у Гетсиманском врту, прво доведен Ани. И сам Га је послао Кајафи како би одржао изглед реда и законитости. И Ана и Кајафа припадали су вјерској странци Садукеја: они су, наравно, вјеровали у Бога, али нису вјеровали у загробни живот душе. Да, и у само постојање душе, чини се, сумњало су. Садукеји су били ти који су иронично питали Христа чија ће жена бити након смрти жена која је промијенила седам мужева и била без дјеце. Првосвештеници су дуго жељели да се обрачунају са Исусом, нису џаба непрестано слали провокаторе к Њему који су покушавали да га ухвате у нечему незаконитом. Прво, није им се свидјело оно што је говорио. На крају крајева, Христос је традиционалне ритуале и успостављање закона испунио не само исконским значењем - Он је отворено осудио вође јеврејског народа, који су сједили на Мојсијевој столици, који су полажући тешка и неподношљива оптерећења на рамена људи, а сами нису хтјели да их помакну прстом: “Него свежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својијем неће да их прихвате“ (Мт 23, 2, 4). Друго, није им се допало како је Он говорио : „Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници“ (Мт 7, 29). Али оно што им се највише није допадало био је утисак који је Исус оставио на људе. Мишљења о њему међу људима била су различита: једни су га сматрали великим учитељем мудрости, други - пророком (или чак једним од великих пророка који је устао из мртвих), други - дуго очекиваним Месијом, Христом, Помазаником Божјим. Али једно је свима било јасно: „никад човјек није тако говорио као овај човјек“ (Јн 7 46). Првосвештенике су мучиле баналне страсти- завист и злоба. Али у очима људи, они уопште нису жељели да изгледају завидно и осветољубиво, па су се плашили да јавно осуде таквог ауторитативног Учитеља као што је Христос, а камоли да га ухапсе. Требао им је разлог - али није било разлога ... Међутим, након што је Исус васкрсао Лазара, који је већ четири дана лежао мртав у гробу, првосвештеници више нису могли да чекају. Ово чудо је било превише очигледно, превише заводљиво, а осим тога, догодило се преблизу престонице и са превише свједока (Витанија се налази само три километра од Јерусалима)! Исус се мора хитно уклонити. “Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ“ (Јн 11, 48). А онда, за неколико дана за поводом празника Пасхе, Јерусалим ће бити пун људи, око Исуса ће се по обичају окупити мноштво и није му се могло прићи. То је значило да треба пожурити и „ријешити питање“ прије Пасхе, што тише и непримјетније, одлучили су првосвештеници. „Поглавар пак свештенички запита Исуса за ученике његове и за његову науку. Исус му одговори: ја говорих јавно свијету, ја свагда учих у зборници и у цркви, гдје се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио: ево ови знаду шта сам ја говорио. А кад он ово рече, један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш поглавару свештеничкоме? Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? И Ана посла га свезана Кајафи поглавару свештеничкоме“(Јн 19-24). А онда је Кајафа изговорио невЈероватну фразу: „И не мислите да је нама боље да један човјек умре за народ, неголи да народ сав пропадне. А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умријети за народ“ (Јн 11, 50-51). Кајафа је, наравно, био лош човјек, али је и даље био првосвештеник и, не схватајући то, изговорио је пророчанство. Христос је заиста умро за све људе, добровољно преузимајући одговорност за све гријехе. Међутим, планови Ане и Кајафе само су дјелимично остварени. Нису успјели погубити Христа „тихо“ - огромна маса окупила са на суђењу код Пилата, које су првосвештеници морали посебно подстрекивати против Исуса. А погубљење на Голготи, такође, је привукло знатижељнике. Дан након почетка јеврејске Пасхе, Христос је васкрсао - а празник је добио ново значење и нови садржај. Одлучивши да погубе Исуса, првосвештеници су поступили по плану и трудили се да ствар што прије приведу крају. Зато током суђења Исус није одговарао на њихова питања: они су, као и цијело суђење, били чиста формалност, драматизација. Па ипак, не може се рећи да Ана и Кајафа нису имали прилику да се врате. Пресуда Спаситеља могла се извршити у складу са законом: нормално, дању (У Талмуду, који садржи древне јеврејске законе, каже се да би у кривичним предметима коначно изрицање пресуде требало да услиједи најраније дан након почетка суђења). Али ни Кајафа ни чланови Синедриона нису жељели да развуку случај. већ су сазвали све чланове Синедриона (врховни суд), претходно саслушавајући свједоке (стварне, не и на брзину припремљене) и не журећи да се изрекне пресуда. А Пилат, који је био спреман да пусти невиног, није морао бити уцијењен рекавши: „Ако га пустиш, ниси Цезаров пријатељ“. Али првосвештеници нису искористили ниједну од ових прилика. То се дешава када неко чврсто одлучи да не слуша глас савјести и, затварајући очи, хита ка сопственој смрти. Господ Исус Христос је доведен у Синедрион гдје су га питали: „Јеси ли ти Христос? " Било је важно да чланови Синедриона лично чују Исусово признање да Себе сматра обећаним Месијом. Знајући да је суд позван само да се поштујуј формалности и да је Његова судбина већ била унапред одређена, Господ је одговорио: „Ако вам кажем, нећете веровати, ако вас питам, нећете ми одговорити и нећете ме пустити” - "Дакле, ти си Син Божији?" - упиташе судије, а Господ као невољко потврди: „ви кажете да сам ја" Ово је био формални пристанак оптуженог - управо оно што су тужиоци хтјели да чују. Задовољни одговором, чланови Синедриона проглашавају непотребним даљу истрагу случаја и доносе одлуку о предаји Господа Исуса Христа римској власти - Понтију Пилату - за извршење смртне казне над Њим. ... 1990. године, археолози су пронашли мјесто сахране неког Кајафе и чланова његове породице у Јерусалиму. У једној од лобања пронађен је новчић. Међу незнабошцима је био обичај да се такав новчић ставља покојнику у уста: вјеровало се да ће покојник њиме отплатити скелара за прелазак ријеке која свијет живих одваја од свијета мртвих. Ако је ово исти Кајафа (а, наравно, обични људи нису имали персонализоване гробнице), онда се показало да је његова смрт била достојна његовог живота. Аутор: Игор Цуканов /извор: фома.ру/ дорада и превод: вјеронаука.нет
Многи људи су знали за древно пророчанство: доћи ће вријеме и на земљи ће се родити велики Цар, Спаситељ људи. Његово рођење најавиће нова звијезда. А прије двије хиљаде година ова звијезда појавила се на небу. Видјели су је мудраци са Истока, који су се такође сјетили предсказања. Одлучили су да пронађу Малог цара, да Му се поклоне, и да му донесу дарове. Мудраци су пратили звијезду и дошли у земљу Јудеју, јеврејском цару Ироду... Ирод Велики – цар који се бојао Христа ... Овај јудејски цар примио је оријенталне госте у својој раскошној палати. „Гдје је цар јудејски који се роди?“ упитали су мудраци. Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо“. Ирод није могао да вјерује својим ушима. Пребледео је, па поцрвенео, стиснуо песнице, стиснуо зубе... О чему говоре ови људи?! Он сам је цар, а никаква беба му се у посљедње вријеме није родила! Ирод се потрудио да гостима не покаже колико је уплашен и љут, али бијес је у њему све више киптио... А зашто? Шта је то тако страшно за Ирода Великог било о чему су га питали мудраци? Ствар је у томе што овај цар није волио људе, већ је волио само власт. И ваљало би његовом имену додати још један епитет – Ирод Велики Зликовац. Овај цар је заиста желио да га сви воле. Да би то урадио, изградио је палате и тврђаве, позоришта у Јудеји, изградио читаве нове градове, потрошио много новца на преуређење јерусалимског храма - обновио га је и направио огромним и раскошним. Ирод је добијао ратове, уговарао бучне празнике, али су га становници Јудеје и даље мрзили. Зашто? Јер Ирод је био зликовац. Незаконито је заузео царски престо. Прије њега су свицареви у Јудеји били Јевреји. Ирод је дошао из другог народа - Едомаца. Како је успио да постане цар? Рим је помогао Ироду. Владари огромне римске државе жељели су да им се све земље око њих повинују. И Јудеја такође. Риму је веома одговарао цар Ирод – послушан, лукав, сналажљив. Да би остао на власти, Ирод је без церемоније убио све који су могли да уздрмају његов престо. Он је погубио најмудрије људе Јудеје да не би ковали завјеру против њега. Убијао је најбогатије да би им одузео имање и накит и напунио празну ризницу, коју је сам расипао на раскошне гозбе и грандиозне палате. Убио је чак и најближе, рођаке, сумњичећи их за издају. Убио је оца и брата своје вољене жене, погубио своју жену и три сина... На територији која је била под управом овог страшног цара, у малој пећини у близини малог града Витлејема, рођен је мали Исус. Али Ирод није знао за то! ...Чувши узнемирујућу вијест од мудраца, цар одмах сазва своје мудраце - књижевнике и првосвештенике народне и питаше их гдје ће се Христос родити. А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао: И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним, Па, да, наравно, "поклонити се" ... Уништити! Убити! Ослободити се неочекиваног претендента на његов престо – то је желио Ирод Велики! Вјероватно би се то и догодило да су мудраци послушали царева упутства, вратили му се и испричали о пећини, о Царском Младенцу, којем су донијели дарове... Али се умијешао Промисао Божији: мудраци у сну добио откровење да не иду у Јерусалим, да не кажу ништа Ироду и да се другим путем врате у своју земљу. И тако су и урадили. Али Ирод то није знао. Био је обавијештен да су мудраци надмудрили цара, који је себе сматрао најлукавијим на свијету. Увидјевши да су га мудраци преварили, разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Попут мудраца, и Јосиф, муж Марије, је добио божанско откривење да одмах узме Дијете и Жену и побјегне у Египат, јер цар Ирод жели да уништи малог Исуса. Христос је избегао покољ који је окрутни цар приредио у Витлејему и био је спашен. Догодило се да Исус није ни срео првог цара у свом земаљском животу, али се овај владар толико уплашио Христа да је био спреман да крвљу натопи цио град, само да би Га убио! Ирод Антипа – цар који се смијао Христу Цар Ирод је мртав. Његов син Ирод Антипа почео је да влада Галилејом, земљом у којој је Исус живио са својом породицом. Какав је био Ирод Антипа? Размажен, покварен, љубитељ забаве, луксуза и блаженства. И, као отац, суров. Управо је он наредио погубљење великог пророка Јована Крститеља. Ирод Антипа је, наравно, чуо за Исуса. И бојао се Христа као што се некада плашио и његов отац. Антипи је речено да лутајући проповједник који се појавио у Галилеји чини чуда: слијепима враћа вид, подиже парализоване из кревета, чудесно храни хиљаде људи, изгони демоне и чак их подиже из мртвих! Ирод Антипа се уплашио: можда је Исус васкрсли Јован Крститељ, који је дошао да се освети? Или је можда Христос васкрсли пророк Илија? Или неки други древни пророк? Ирод Антипа је желио да пронађе Исуса да би сазнао ко је Он, да би Га испитао, па је чак послао и одреде војника да Га траже. Када је Христос био упозорен на пријетњу, назвао је Ирода Антипу „лисицом“. Спаситељ је знао да је лукав као лисица. Међутим, Ирод Антипа није се сусрео са Христом у Галилеји. Њихов сусрет се догодио непосредно прије распећа, када су власти већ ухапсиле Христа. Римски намјесник Понтије Пилат је тада послао Исуса Ироду Антипи, јер је Христос живио у Галилеји и сматрао се његовим подаником. Али није било потребе да се Исус води из Јерусалима у Галилеју: јер је за празник Пасха сам Антипа стигао у престоницу поводом празника. Ирод је био веома раздраган и узбуђен пошто је много слушао о њему, и надаше се да ће видјети од њега неки знак. А у коначно ће моћи да види чувеног проповједника, исцјелитеља, философа, о којем толико причају... Истина, првосвештеници кажу да је и Исус бунтовник и злочинац... Али ухапшени Христос није уплашио Ирода, који је желио да се позабави разговором са необичним саговорником. За овог проповједника се каже да је чудотворац. Било би забавно да пред свима изведе какво чудо или какав шаљив трик! И сам Ирод би се смијао, а гости би се забављали ... Како је протекао сусрет између Исуса и цара Ирода Антипе? Првосвештеници и римска стража увели су Исуса у палату. Ирод, весео и узбуђен, умало није утрчао у предсобље - слуге су једва стигле да му набаце богату хаљину преко рамена - и стаде радознало да разгледа: — Исус из Назарета? Гдје је он? Гдје?.. Суморни првосвештеници су се разишли. Човјек у модрицама у прљавој одјећи стајао је ћутке, погнуте главе. — Овај?.. — Ирод Антипа је очигледно био разочаран. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори. „Да ли је истина да си слијепом човјеку вратили вид?“ Христос је ћутао. И васкрсавао мртве? Исус је ћутао. „Одакле црпиш снагу?.. Да ли је твоје рођење било проречено?.. Одговори ми!“ Затвореник није подизао очи. Они у сали су слушали, церекали се, неки су се отворено смијали затворенику. Ирод је викао на њих. Чак му је било мало жао претученог проповједника: знао је да су све оптужбе првосвештеника бесмислице, они су то радили у своје сврхе, осјећајући пријетњу својој моћи. „Кажу да си ти цар?.. Али шта је са мном?“ упита Ирод. Исус је на тренутак подигао главу и пажљиво погледао Ирода. Није ништа рекао, спустио је поглед. Ирод је намигнуо својим поданицима: „Слушај, зар нећеш учинити мало чудо за мене?“ Надмена супруга владара Иродијаде, у раскошној одјећи и накиту, са интересовањем је устала из кревета. Дворјани су се, такође, охрабрили, очекујући забаван спектакл. Али Исус је ћутао. Не чекајући одговор, Ирод је обишао затвореника, покушао да га погледа у лице, и одједном праснуо у смијех, показујући прстом на Христа: - Ахаха! Макни ми ову будалу с очију! Не може и не може ништа! Није крив за злочин! Он је... само луд! Пратећи владара, већ су се смијали сви дворјани и слуге, а церекали су се и робови. Ипак би! Ирод Антипа се радовао: „Исус није учинио никакво чудо, што значи да није нимало опасан. Он не заслужује смрт. Да би се још једном подсмијао Христу и Јеврејима који су га ухватили, Ирод је наредио да Му се обуче дугачка свијетла одјећа, коју су обично носили кандидати за јавне функције у Римском царству: гле како је смијешно -ухапшени Исус као кандидат за царство у земљи коју су заузели Римљани. У овој одјећи, Исус је враћен Пилату. Антипа, владар Галилеје, заглибљен у гријесима и страстима, није препознао Цара Небеског у ћутљивом затворенику, није разумио Ко је пред њим. Истовремено, он није нашао кривицу у оним злочинима које су му Јевреји приписивали, само се забављао... Понтије Пилат – римски намјесник који је осудио Христа На крају Христовог земаљског живота Јудеја је већ била потпуно под влашћу Римског царства. У Риму – престоници – сједио је цар, владар огромног Римског царства, а у далеким земљама, римским провинцијама, његове интересе су заступали посебни службеници – намјесници, прокуристи. Чували су ред, тако да су сви признавали власт римског цара, поштовали га, плаћали му порез и нису мислили да се буне. Цар Тиберије је именовао Понтија Пилата за управитеља покрајине Јудеје. Био је ратник и припадао је племству Римског царства. Понтије Пилат је важио за доброг управитеља. За Јерусалим је учинио много корисних ствари. Али као човјек, Пилат је био гладан власти, чврст и није водио рачуна о интересима Јевреја: брутално је гушио њихове побуне, трошио новац из ризнице храма на изградњу водовода... У исто вријеме , поплочавао је улице, правио путеве... Па ипак га Јевреји нису вољели, како уопште нису вољели све Римљане - освајаче својих земаља. Пилат, пак, није волио Јевреје са њиховим збрканим вјерским обичајима и бескрајним сукобима. Како је Пилат упознао Христа? Они су ухапсили Христа не по његовом наређењу – првосвештеници и фарисеји су послали један одред војника и службеника у потрагу за Исусом. Они су неправедним судом осудили Спаситеља на смрт. Али они сами нису могли да изврше казну – било је неопходно да извршење одобри римски намјесник Понтије Пилат. Ујутру након ноћног суда Христос је изведен пред намјесника, у преторијум. Преторија је мјесто гдје је Пилат живио када је био у Јерусалиму. Владари Јудеје, по правилу, нису живјели у Јерусалиму, већ у Кесарији, а за празнике су долазили у престоницу и насељавали се у преторији – тврђави са великим раскошним одајама. Пилат је, наравно, раније чуо за Исуса. Знао је и за жељу првосвештеника да погубе Христа, који их је толико нервирао, и био је сигуран да ће лако разумјети ову просту ствар. Међутим, Пилат је вјероватно схватао да ако се не сложи са одлуком Јевреја, да ће они почети да буне народ, пишу жалбу цару - уопште, могли би да му задају много непотребних мука. А ако пристане, показаће слабост пред првосвештеницима, што је и на његовом положају било неисплативо. Ех, боље би било да то Јевреји уреде сами међу собом и да га не уплићу у своје послове... Везаног Исуса изведоше пред Пилата. За шта оптужујете овог човјека? „Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Христос цар“. Јеси ли ти цар јудејски? упита Пилат строго. Христос је мирно и благонаклоно погледао Пилата: „Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?“ - Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? „Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Пилат је био потпуно збуњен. О чему је овај чудни проповједник говорио? О каквом царству? Намјесник, војник, навикао је на јасноћу и специфичност: цар је цар. Цар Рима има престо, цареви јудејски имају престоле. Постоје цареви и у другим државама. Који ће престо заузети Исус из Назарета? Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. — Рече му Пилат: шта је истина? И ово рекавши изиђе опет к Јеврејима, и рече им: ја никакве кривице не налазим на њему. Намјесник је већ схватио да Човјек којег је испрва замијенио за ексцентричног путујућег философа није бунтовник или завјереник. Али... за Христа су рекли да је Син Божији! А Пилат је био незнабожац и вјеровао је да на свијету постоји много различитих божанстава и да многа од њих имају дјецу... Шта ако је Исус заиста син неког јеврејског божанства? Хоће ли Му наудити, а Он ће узети и позвати Своје моћне божанске рођаке да се освете преступнику? Осим тога, Пилатова жена је рекла да је сањала Христа и замолила да га помилује… Све је то било с разлогом, Пилатова душа је била узнемирена и немирна… Он је гласно објавио народу: „Не налазим кривицу на овом човјеку! Али Јевреји се нису смирили. „Он буни народ учећи по свој Јудеји почевши од Галилеје па све довде“. "Шта да радим? Пилат се мучио. „Дакле да га избијем па да пустим“. Тукли су Христа сурово и страшно. На главу су Му ставили вијенац од трња - "Кад се Царем називаш, ево ти круне!" Подругљиво, обукли су га у војнички гримизноцрвени огртач, налик на ону скупу одјећу коју су носили најмоћнији и најбогатији људи античког свијета. И говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима… Онда су га, исцрпљеног, поново извели пред народ. Опет, Пилат је изјавио да у Христу не налази никакву кривицу достојну смрти. Чак је додао: - Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. Пилат их је подсјетио и на древни јеврејски обичај пуштања једног злочинца за Пасху, а сада су били управо празници. Предложио је: „Хоћете ли да вам пустим Исуса?“ - Не! — викала је гомила. — Распни га! А он им по трећи пут рече: Какво је, дакле, зло он учинио? Ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; дакле, да га казним па да га пустим. А они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се он разапне; и надвлада вика њихова и првосвештеничка. Тада су првосвештеници почели да уцјењују Пилата: „Ако Га пустиш, ниси пријатељ римског цара. Свако ко себе назива царем, њему је противник. Пилат је могао само да уздахне: „Па, дао сам све од себе. И сами сте то жељели...“ Пиалт је одобрио смртну казну за Исуса - распеће, најсрамнију смрт у Римском царству, која је била намијењена робовима. Али, желећи да истакне своју невиност, сјетио се још једног јеврејског обреда: када би Јевреји нашли убијену особу, опрали су руке и рекли да њихове руке нису пролиле невину крв, а њихове очи нису видјеле убиство. Тако је Понтије Пилат пред свим народом опрао руке и рекао: „Невин сам у крви овог Праведника!“ Али да ли је? Да ли је Понтије Пилат заиста невин? Не. Могао је да поништи казну. Могао је да иде против гомиле, против првосвештеника, али се није усуђивао да то учини... Цар Небески Чега су се земаљски цареви и владари највише плашили? Чињенице да Христос претендује њихову земаљску моћ. Пошто сви говоре да је Он Цар, то значи да Он хоће да их скине са престола и заузме њихово мјесто! Али није била тако како се чинило. Христос јесте Цар, али не по нашем земаљском поимању. Он није дошао на Земљу да управља државом, сједи на престолу са круном и да наређује својим поданицима. Исус Христос је Цар Небески. Пострадавши на крсту за цијело човјечанство и васкрснувши, отворио је врата овог Небеског Царства за свакога од нас, без обзира гдје и у које вријеме смо рођени и живимо, и који положај заузимамо. Свако може ући у Царство Небеско. Да бисмо то учинили, морамо вјеровати у Исуса Христа и држати Његове заповијести, слиједећи оно на шта нас Он позива. Аутор:Наталија Карпалева/Цртежи Галине Воронецке /извор: фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|