Сазнај новости из
хришћанског свијета
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност. У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12). Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних. Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис 25, 8). Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Васкршња литургија ове ће се године служити у Саборној цркви Свете Тројице у Мостару у поноћ, први пут након њеног рушења 1992. године. Како кажу из СПЦО Мостар, у храму је од почетка обнове симболично служено само на славу храма, али највећу симболику има служење на Васкрс, јер ова црква очекује васкрсење након страдања. “Створили су се какви-такви услови да се могу одржати богослужења у Саборном храму и управо на највећи и најрадоснији хиршћански празник Васкрс опредијелили смо се да с нашим вјерним народом будемо на мјесту страдања и мјесту васкрсења, а то је Саборни храм Свете Тројице”, наводе из СПЦО Мостар. Позвали су вјернике да својим присуством још једном дају потврду колико је нашем народу потребан овај Саборни храм и колика је потреба за његовом обновом. Православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Рекао је ово у великом васкршњем интервјуу за портал banjaluka.net епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког. – Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно.Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету – казао је епископ Сава, који је у мају прошле године изабран за замјеника епископа бањалучког Јефрема. Приближава нам се Васкрс, празник над празницима, основ и стуб наше вјере. Видимо да је у данашње вријеме у читавом свијету дошло до кризе вриједности. Како нам тајна васкрсења Господњег може помоћи да у ово вријеме, да тако кажемо, останемо нормални? Епископ Сава: Васкрсење свакако је празник над празником, односно највећи празник који прослављамо. Иако кажемо да је један од највећих, у ствари је највећи празник. Зато што нам он суштински показује који је смисао доласка Бога на свијет. То је да човека који је пао, који је отпао од Бога и тиме увео у своје постојање смрт и коначност и крај постојања, и самим тим и гријех и слабост и болести, Христос својим васкрсењем побједио је све то што човека чини рањивим и коначним. Дакле, Васкрс је уништење смрти и празник живота. Живота који почиње васкрсењем Христовим и трајаће у вјечности заједно са Њим. Сваки хришћанин, Црква генерално, али онда и друштво у цјелини из празника васкрсења у ствари извлачи управо ту поуку и тај закључак да ми као људи нисмо створени да бисмо једног дана нестали или да би оно добро што радимо нестало, него напротив – да бисмо живјели вјечно. Да сваки добри траг који остављамо иза себе у ствари је траг у вјечности и остаје као плод наше креативности, наших размишљања, наших руку дјело. Владика Николај је рекао “да ми не чекамо боља времена, него Христа”. Имамо и косовски завјет који нам је остављен као народу да није пораз пораз на земљи, него да је побједа то што настављамо живјети даље. Колико је Васкрс уткан у српски народ? Епископ Сава: Па српска култура је генерално култура хришћанских народа, култура која је настала на Јеванђељу. Све оно што је настало у нашем народу извире из Јеванђеља. То су наши међуљудски односи, то су односи човјека као творевине са Творцем, са Богом, то су и међународни односи. Све почива на Христовом учењу и на Јеванђељу. То што смо се данас процесом секуларизације одвојили од јеванђеља, не значи да можемо лако да извучемо тепих испод својих ногу и да пренебрегнемо чињеницу да наша култура и све оно што култура обухвата, почива на јеванђељу. Отуда та култура почива на тези, на увјерењу, на вјеровању, да је Христос све и сва. Да је Христос извор постојања људскога и свега онога што човјек ствара и што јесте, али и крајњи циљ. Отуда Владика Николај кад каже “ми чекамо Христа а не боље вријеме”, говори о томе да времена никад нису била лака. Пред празник Васкрсења Господњег имамо Страстну недељу, дане када је сам Христос страдао, када је од најближих ученика предан, када је ухапшен зато што је некима сметало његово дјело у народу, дјело које је било спасоносно, на крају је страдао. Осуђен, на најтежи начин срамоћен, пљуван, изругиван и на крају распет, на најсрамљи начин на крст. Крст је био симбол срама, на крсту распињали највећи разбојници. Дакле, ни у његово вријеме, ни када је Он ходио земљом, нису била добра времена. Напротив, можемо рећи да је то моменат, како каже отац Јустин, када је човјек убио Бога на земљи. Христос каже: “Ако и мене гонише, и вас ће гонити”, својим ученицима. Дакле свако вријеме после њега је тешко, има своје изазове И ријетко кад су била времена у којима је човјек у потпуности био слободан у сваком сегменту живота. Зато та изрека Владике Николаја нам објашњава да је Христос циљ нашег живота, односно оно што нам он нуди, а то је спасење и вјечни живот. Вјечни живот у Христу. Знамо да овај овде живот у свијету створеном није савршен и да је веома тежак, препун разних искушења, болести. Ријетко ко има срећан живот, да није било којом тегобом оптерећен. Онај који свој живот обогати Христом, свој живот у ствари обогаћује смислом. И онда циљ тог и смисао таквог живота је у ствари коначни сусрет са Христом. Хришћани тај сусрет већ осјећају и доживљавају у цркви, на Светој Литургији, али се њему надају. Мало ме то посјећа и на ону ранохришћанску изреку да “хришћани јесу у свијету, али нису од овог свијета”. И да наша отаџбина није овде на земљи, него на небу. Христа је распео народ. Руља је узвикивала “распни га, распни га”. Пилат, симбол власти, само је опрао руке. Политичари И данас перу руку. Колико је важно да не идемо за руљом, него да останемо своји, да размишљамо? Очигледно да је манипулација масама од увијек била на снази. То видимо и чињени не само да су узвикивали: “распни га, распни га”. Исти ти људи или већина тих људи су неколико дана раније говорили, дочекујући Христа у Јерусалиму, “Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”. Дакле, човек да би био аутентичан у ствари треба да има здраво расуђивање. Као они који су били у маси, који су дочекивали Христа у Јерусалиму, узвикујући “Осана, благословен који долази у име Господње”, али се у моменту страдања Христових нису повели узвицима масе, него су остали, препознали у ствари ко је Христос, препознали Спаситеља свијета у Њему и до краја остали под Његовим крстом. Било их је мало. Неки су се разбјежали због страха од Јудеја, а они најхрабрији су остали. Међутим, и они који су отишли из страха су видјевши Васкрсење Христово, видјевши Њега који се јављао својим ученицима после васкрсења, вратили се на пут вјере. Апостол Петар, који се три пута одрекло Христа, се покајао. Па чак се каже да се и Јуда покајао Христос би му опростио, зато што Бог не може другачије него да опрашта. Бог никога не одбацује, него је дошао у свијет управо да би сваки који се покајао и повјеровао био спашен. У времену смо појачаних сукоба. Како Црква да сачува мир међу људима. Патријарх и Сабор су се помолили за све страдале, за мир. Како остати хришћанин у овом времену, а сачувати оно најважније – идентитет, симболе и територију, првенствено мислим на Косово и Метохију. Епископ Сава: На првом мјесту, молитвом и богослужењем. То је основни задатак Цркве. И када одемо на Свету Литургију прве ријечи које чујемо су: “У миру Господу се помолимо, за вишњи мир и спасење душа наших, за мир цијелога свијета и јединство свих”. Света Литургија протиче безброј пута помињући мир, све до завршетка Литургије која завршава: “У миру изиђимо”. Једна од основних молитава је молитва за мир. Не само политички, него унутрашњи, са собом, Богом, ближњима. То је први и основни задатак. Стога можемо рећи да онај ко је православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно. Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету. Често нас питају људи из дијаспоре: “Како да сачувамо дјецу да остану Срби”. И увијек је одговор: “Сачувај га да буде православан”. Јер ако га будеш учио да буде Србин намећући му језик, културу, фолклор, он ће то да трпи до неког узраста када ће отићи са својим другарима Нијемцима, Французима, а неће код деде и бабе у Србију или Републику Српску. Постоји тенденција у неким наративима да се може бити Србин без православља. А патријарх Порфирије често каже да нам је “име православно, а презиме српско” Епископ Сава: Ако га сачуваш да је православни хришћанин, онда ће он бити Србин гдје год је у свијету. Аутентично свједочење хришћанства је основ и кључ за све. Све друго, може имати смисла само ако је плод тога. А ако је замјена, онда мислим да нема успјеха. Можемо ли рећи да је Православна Црква сметња ономе што данас називамо нови свјетски поредак? Епископ Сава: Христос је сметња сваком новом свјетском поретку који жели да на земљи успостави човјек. Зато што је Христос онај који окупља и сабира. Црква је Тијело Христово, којој је глава сам Христос. Као што у једном тијелу, ако немате неки дио тијела, то тијело не функционише потпуно нормално. Тако постоје и тежње да се осакати Тијело Христово, односно Црква Божија. Зато је Црква заједница која обједињује људе, обједињује у сваком добру и врлини. Христос нас учи да опраштамо и излазимо у сусрет ближњем. С те стране, могуће је да је Црква препрека онима који желе да разједињују и да на тај начин владају... наставак ВЛАДИКА САВА-ИНТЕРВЈУ 2. ДИО Извор бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић На дан када прослављамо Св. владику Николаја Жичког и Охридског, који је био заточен у логору Дахау, доносимо вам причу о шест хришћана, који су прошли кроз фашистичке логоре. Иначе, у логору Дахау нацисти су држали заточене 2.771 свештеника различитих вјероисповести и националности из двадесет европских држава. Око стотину њих је имало високи ранг у хијерархији својих цркава, а највиши по чину и звању био је наш патријарх Гаврило Дожић. Са територије Југославије, у логору, било је заточено 48 свештених лица, од којих и 13 припадника Српске православне цркве. Но, данашња наша прича говори о шест познатих затвореника концентрационих логора, укључујући протестанте, католике и православце. 1. Свети Николај Жички и Охридски (1881-1956) „У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: - Нисам спреман, не могу, врат ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...“ Свети Николај је био епископ Српске православне цркве. Године 1942. ухапшен је и затворен у манастир. Године 1944. пребачен је заједно са српским патријархом Гаврилом у логор Дахау. Заробљенике су ослободиле савезничке снаге 8. маја 1945. године. Током боравка у затвору, владика је написао књигу "Кроз тамнички прозор. Након тог заточеништва боравио је у Бечу и даље као заточеник, затим у Салцбургу, Клагенфурту, Фелдену, Кицбилу... Под пратњом њемачких гестаповаца посјетио је, на Савиндан 1945. године, Цркву Светог Саве у Бечу и у јеванђељу записао три „Молитве у сенци немачких бајонета“ (како их је касније назвао владика Лаврентије). Од јануара до маја 1945. године, српски патријарх Гаврило и Свети владика Николај, били су заточени у Аустрији и на мученичком путу голготе, који се завршио њиховим ослобођењем, владика Николај је из Аустрије отишао за Америку, а патријарх Гаврило се вратио у Србију. Канонизован је, од стране Архијерејског сабора Српске цркве, 2003. године. Дани сјећања: 18. март и 3. мај. Св. владика Николај: СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година пашили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели Царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. /.../ Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда куда смо ходили две деценије. Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два светска рата. Да не грешимо, те да понова не испаштамо. Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања. Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама. Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени. Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време... 2. Патријарх српски Гаврило (Дожић) (1881-1950) „Остајем уз свој народ, и шта год да се деси њему, нека се деси и мени“, одговорио је патријарх на понуду да напусти земљу. Након напада нациста на Југославију 1941. године, ухапсили су га освајачи. Био је заточен у разним затворима и манастирима. Касније је заједно са Светим Николајем Српским пребачен у логор Дахау. Послије рата, патријарх је могао да се врати у домовину тек 1946. године. Предводио је делегацију Српске православне цркве на обиљежавању јубилеја поводом 500-годишњице аутокефалности Руске православне цркве и на скупу предстојатеља аутокефалних православних цркава, одржаном у Москви 8-17. 1948. године. Прича из логора У логору Дахау једногa дана, патријарх Гаврило и владика Николај, носили су на подужој мотки, затворску киблу пуну људског измета, да је испразне. Патријарх, будући снажнији, примицао је киблу ближе себи, пошто је владика био болешљив и изнемоћао. Тако, носећи преко затворског круга, Николај посрне и падне на колена, кибла удари о земљу, пљускајући се. Немци, који су се задесили у кругу, смејали су се говорећи:” Видите, видите шта раде српски попови”. Официр Немац, који их је пратио, опомињао је бичем и иронично запитао – Како вам је? Патријарх се унесе у лице Немцу, говорећи: “Слепче, зар не видиш да сте пропали!”[[1]] Немац стави руку на пиштољ и запита владику: “Шта каже овај?” Николај, као из рукава, рече: “Добро нам је, само се чуди, вама културнима, да сте нас старе одредили на овакав посао”. Немцу се то свиди и од тада више нису носили киблу. – Да сам превео тачно патријархове речи, били бисмо обојица убијени, јер у Дахау је човек био много јефтинији од револверског метка – казао је владика. (Лелић, 1997) 3. Мартин Нимелер, протестантски пастор (1892-1984) Родом Нијемац. У почетку је поздравио Хитлеров долазак на власт. Око 1937. промијенио је ставове и упутио оштру и отворену критику нацистичког руководства. Од 1939. године, по директном наређењу Фирера, прво је пребачен у логор Захсенхаузен, затим у Дахау - један од најстрашнијих концентрационих логора. 1945. ослободиле су га савезничке снаге. Аутор свјетски познате пјесме "Прво су дошли". Прво су дошли… Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио јер нисам био комуниста. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио јер нисам био Јеврејин. Затим су дошли по синдикалце, а ја се нисам побунио јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по католике, а ја се нисам побунио јер сам био протестант. Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни. Нимелер је преживио Други свјетски рат да би након рата постао један од водећих гласова који су њемачки народ позивали на покајање и помирење. Нимелер се активно супротстављао трци у нуклеарном наоружању. Совјетска влада му је 1967. године додијелила Међународну Лењинову награду „За јачање мира међу народима“. 4. Монахиња Марија (Скобцова) (1891-1945) „На челу главне расе стоји лудак, параноик, чије је место у одјељењу луднице, коме је потребна луђачка кошуља, у соби од плуте, да његов зверски урлик не потресе универзум. Мајка Марија (у свијету - Јелисавета Скобцова) је монахиња западноевропског егзархата руске традиције Цариградске патријаршије. Након што је нацистичка Њемачка освојила Француску, Марија Скобцова је отворила врата свог манастира за Јевреје који су бјежали од нациста. Тамо им је издавала лажне крштенице и скривала их од нациста. Гестапо је сазнао за њене активности и ухапсио је њу, свештеника Дмитрија и њеног сина Јурија (такође свештеника). Дмитриј и Јуриј су преминули у концентрационом логору Дора, док је је Марија Скобцова на Свету Недјељу 1945. добровољно заузела мјесто младе Јеврејке у групи која је била одређена за погубљење. 2004. године, канонизована је од стране Цариградске патријаршије као часна мученица. По њој је названа улица у Паризу. Њена биографија је обрађена и у књизи америчког аутора Ерика Метаксаса 7 woman and the secrets of their success. Меморијални центар Јад Вашем убројао ју је 1985. године међу "праведнике међу народима". 5. Максимилијан Колбе, фрањевачки католички свештеник (1894-1941) Отац му је био Нијемац, а мајка Пољакиња. Основао је велики манастир 40 километара од Варшаве. Послије њемачког напада на Пољску (1939), скривао је Јевреје у манастиру и примао избјеглице. Водио је илегалну радио станицу у чијим програмима су разоткривана звјерства њемачких окупатора. Године 1941. Колбе је ухапшен и послат у пољски затвор, а затим је пребачен у логор смрти Аушвиц. Када је један робијаш побјегао из логора, нацисти су одабрали 10 других људи да их убију гладовањем. Један од њих је био Францичек Гајовничек, који је почео да тугује за својом женом и дјецом. Отац Колбе се сажалио, тихо иступио напред, скинуо капу и стао пред командира и рекао: „Ја сам католички свештеник. Нека ја будем на његовом мјесту. Ја сам стар, а он има жену и дјецу“. Његовој молби је удовољено. Поднио је 15 дана мучења прије него што је подлегао инјекцији за успављивање у 47. години живота. Римокатоличка Црква прославља Максимилијана Колбеа као светитеља 14. августа. Максимилијан Колбе је један од десет мученика 20. вијека, у чију част су подигнуте статуе у Вестминстерској опатији у Лондону. 6. Јозеф Ковалски, католички свештеник (1911-1942) „Где је овај католички свештеник? Хајде сада да га донесемо! Његови пријатељи иду у рај – он им мора показати пут да се не изгубе! викао је стражар концентрационог логора. За вријеме окупације Пољске од стране нацистичке Њемачке, свештеник је отворено наставио своју службу. Водио је дјечји хор, био познат као добар проповједник. Ухапшен од нациста на проби пред дјецом. Оптужба – „васпитава и просвећује омладину у народном духу“. Није било директних основа за оптужбу. Заједно са 11 свештеника одведен је у логор смрти Аушвиц. Тамо су тајно вршили богослужења, исповиједали затворенике. Ругајући се вјери свештеника, стражари су захтијевали да погази своју бројаницу. Због одбијања, неколико дана су га мучили, а затим убили тако што су тијело бацили у септичку јаму. Католици га поштују као блаженог. На основу идеје са сајта фома.ру, превео, прерадио и допунио сајт вјеронаука.нет.
Земаљска проповијед Господа Исуса Христа трајала је три и по године и готово све то вријеме Христос је био окружен људима. Али у посљедњим тренуцима, само је пет људи било поред Христа. Двоје је стајало код Крста - Богородица и Св. апостол Јован, „ученик којег је Исус волио“. Центурион Лонгин је издалека посматрао распеће: руководио је акцијама војника и био одговоран за ред. И још двојица разбојника разапета су са обје Исусове стране. Христос је. на Голготи, био распет између двојице разбојника који су висили сваки на своме крсту, један с десне и други с лијеве стране Христа. По ријечима св. Инокентија архиепископа Херсонског "овакав положај дат им је намјерно како би Најсветији и на крсту био приказан као најгори злочинац. Ђаво је, како истиче свети Златоуст, на овај начин желио да помрачи славу Господа, али ју је, сам не знајући, повећао, зато што се управо кроз ово испунило једно од пророчанстава о томе да ће Исус Христос бити метнут међу злочинце" (Ис 53, 12). Још раније пророк Исаија којег су називали "јеванђелистом прије јеванђелиста" ово је пророчки предвидио и предсказао. Свети владика Николај Велимировић пише: Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле говорећи, а други молитве. Ево два човјека у истовјетном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим свијетом не очекујући ништа више од овога свијета! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тијело и душу, а другоме су убиле тијело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење. Свети Јован Шангајски о покајаном разбојнику каже: "Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видио свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свјестан својих гријехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему замијенило осјећање смјерности и скрушености. Он је осјетио страх од будућег суда Божијег над њим". Према учењу наше Цркве, овај разбојник је први ушао у рај. Његове ријечи: "опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје", чујемо на почетку изобразитељне (једно од богослужења дневног круга, које се служи у цркви током Великог поста). Ко су били ти разбојници, како су се звали и за шта тачно су осуђени на најсуровије од свих могућих погубљења? Не зна се тачно. Разбојник с десне по имену се највјероватније звао Дисмаз а други с лијеве стране Христу по имену Гестас. Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“ каже: "покајани највјероватније није био разбојник у правом смислу ове ријечи, већ да је припадао дружини Вараве, који је недуго прије тога извео народни устанак и зато нема разлога да се претпостави да је био ниски пљачкаш и убица"... као и да се "са сигурношћу се може тврдити да је покајани разбојник прије него што је заточен у тамницу био свједок неких чуда Исуса Христа, можда чак и Његов слушалац и да је заједно с другима био сигуран да човјек који тако учи и чини таква чуда мора бити Посланик Божји". О покајниковој вјери Свети Инокентије пише ово: "У сваком случају вјера покајника је достојна дивљења; и онај ко ју је имао достојан је био да уђе у рај заједно с Начелником и Савршитељем вјере. Нека је он и знао за учење и чуда Исуса Христа; ко то није знао од ових људи који Му се сада ругају? Нека су околности дјеловале на његово обраћење, али зар се други распети разбојник није налазио у сличним околностима? Ипак видимо непокајаног човјека. Покајник је учинио оно што на његовом мјесту можда многи и многи не би учинили... “Њему су,” размишља Григорије Велики, “само срце и уста били слободни, и он је принио Богу на дар све што је имао: срцем је повјеровао у истину, а устима исповиједао спасење.” – “Не знам,” признаје блажени Августин “шта би могло да недостаје овој вјери: заиста, Исус Христос није нашао сличну у цијелом народу јеврејском, чак у цијелом свијету.” Свети Златоуст је примијетио у покајнику још узвишено својство љубави према ближњим које га је подстакло да се прво побрине за спасење свог друга, а затим да замоли Господа и за себе". Иако постоје апокрифна предања (које Црква није уврстила у корпус канонских текстова, али узела их је у обзир, ако могу тако рећи) да су ова двојица разбојника упознала Свету породицу - праведног Јосифа и Богородицу са Богомладенцем - чак и током њиховог бјекства у Египат. О самом бјекству сазнајемо из Јеванђеља. Цар Ирод био је узнемирен појавом Мудраца у Јерусалиму, који су дошли да се поклоне новорођеном Јудејском цару, и послао је војнике у Витлејем (гдје је, према пророштву, требало да се роди овај Цар) са заповијешћу да побије све дјечаке до двије године. У међувремену, Јосиф, Богородица и мали Исус, упозорени од Анђела, били су на путу за Египат. Током овог путовања, према једном од апокрифа, разбојници су их напали. Али један од њих наговорио је своје саборце да не наносе штету путницима. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ће те ово Дијете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао„. Након тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет c десне стране Христа. Без обзира да ли је ова прича истинита или не, она ни на који начин не негира значај догађаја о којем говори јеванђелист Лука. Промјена покајаног разбојника дошла је изненада и без икаквог спољног разлога. Сви у пролазу су се подсмијавали Исусу, а овај човјек, једва склон сентименталности, изненада је у Њему угледао невиног Патника - и Бога ... И сам пљачкаш претрпио је стравично физичко мучење, али схватио је да му није преостало ништа друго осим неколико сати патње и смрти. Изненађујуће је да је у овим посљедњим тренуцима земаљског живота имао снаге ума да се концентрише не на себе, већ на Другог. На Прикован за оближњи Крст. Одједном је видио гигантску провалију између себе, који је у животу починио многа страшна и безакона дјела, и оних који су без икакве кривице поднијели исту казну. Интересантно је објашњење о три крста на Голготи Блаженог Августина који каже: Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човјек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човјек може изгубити вјечност. То је крст разбојника распетог са лијеве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају цјелокупно човјечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са лијеве стране представља онај дио човјечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избјећи ни на који начин. Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован рабојник разборити?“А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају” (Лк 23, 39-43). Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи. Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике. Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми. Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега. Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту? Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са “Најљепшим између синова људских” (Пс 45, 2), Који тада “презрен бјеше и одбачен између људи”, пошто није имао “ни обличја ни љепоте” (Ис 52, 23). Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло. Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим. Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником. Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности. Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам. Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству. Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами! Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију. Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој! И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. ” А потом се са његових уста зачуо смерни глас: “Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. ” То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише. “Разбојник благослови, а ја се одрекох” (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли. Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он “видје и вјерова” да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији. Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе “десно и лево” од Господа. Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета “није од овога свијета”. Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје. Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио. Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола. Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород. А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада. Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом “лево или десно од Њега”, него је свестан своје недостојности, смерно молио само “да га помене у Царству своме”, да му да макар најнезнатније место. Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује. Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог “Цара Јудејског”, на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега. Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици. Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих. “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”, рекао је Господ Исус Христос. Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему. Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху “сви народи, племена и језици” (Дан. 3, 7). Поверовао је разбојник у Господа који страда, “исповиједа Бога скривеног”, пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је “Царство што није од овога свијета”, разумео “шта је истина” (Јн. 18, 36-38). Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази. Он је први угледао “Исуса Христа и то распетога” (1. Кор. 2, 2), први је проповедао “Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост” (1. Кор. 1, 23-24). Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први “зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара” (4. песма канона Вазнесења). Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске. Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника. Али да ли је неко способан за сличан подвиг? “Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе” (Блаж. Августин). “Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? ” (преп. Теодор Студит, “Поука поводом изненадне смрти брата”. ) Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут “пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? ” (беседа св. Кирила Александријског “О Страшном Суду”, објављена у Великом Часослову). Зато: “Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним” (Блаж. Августин, “Илиотропион” св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5). Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него “да се разапнемо са Христом” и да се “кајемо благо” да бисмо и ми на себи осетили “сапатништва милост” (молитва Симеона Новог Богослова). “А који… распесмо тијело са страстима и жељама” (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат. “Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме” (Блажене вакрсни 4. гласа). “Као разбојника разборитог, у трену једном што се раја удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.” Велики петак, посљедњи дан Спаситељевог земаљског живота... Овај дан је за Њега почео ноћним испитивањем код првосвештеника Кајафе, праћеним подсмијавањем и батинама. Настављено је јутарњим испитивањем од стране Понтија Пилата, намјесника Јудеје, којег је именовао Рим. Не желећи да се бави апсурдним тврдњама које су о Христу изнијели првосвештеници, и чувши да је Галилејац, Пилат је послао Исуса управитељу Галилеје Ироду, који се затекао у Јерусалиму поводом предстојеће прославе Пасхе. „А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му бијелу хаљину и посла га натраг Пилату“ (Лк 23, 11). Пилат је неколико пута покушао да ослободи Христа... јер знађаше да су га из зависти предали (Мт 27, 17-18). Поред тога, постао је нервозан када је чуо да Исус тврди да је Божји Син: “Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма“ (Јн 19, 7, 8). Али првосвештеници су успјели да убиједе народ – и сада је цио народ, окупљен испред Пилатове резиденције, у један глас викао: „Распни Га, распни Га!“ Завршило се тако што је Пилат опрао руке и рекао: „Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети“ (Мт 27,24 ) те га предао мучној смрти на крсту-распећу. Тако су Римљани кажњавали само злочинце, побуњенике и одбјегле робове. И такође Бога. Неколико часова Исус је преживљавао тешке муке, прикован на крст. Током ових сати, Он се моли за своје убице, прихвата покајање једног од разбојника распетог на Голготи поред Њега... У једном тренутку (око деветога часа) повика Исус из свега гласа говорећи: „Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46 ). Спаситељ је испио чашу људских страдања до краја, а можда је најстрашнији од њих био осјећај напуштености од Бога. Али то није било посљедње што је Човјек који умире на Крсту рекао. У посљедњим минутима пред смрт (кад Исус окуси оцат) рече: Сврши се! (Јн 19, 30 ) И: „Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“ (Лк 23, 46 ). И преклонивши главу, предаде дух. Шта значе ове ријечи? Вјероватно најгора ствар која може да се деси умирућем је осјећај да га је Бог напустио и да ће умријети сам. Такав страх је доживио библијски Јов, и није случајно што се дијелови из књиге о Јову чују у храму у данима Страсне седмице. Али Христос, умирући на крсту, предаје Себе у руке Бога Оца. То значи да је Он побиједио страхоту богоостављености, пошто се Човјек до краја потчинио Божанском Промислу и помирио са њим. Шта је тачно „учињено“ на Крсту? Никада нећемо моћи у потпуности одговорити на ово питање. Али знамо да је Господ својом људском смрћу искупио гријехе свих људи који су живјели на земљи прије Њега, у Његово вријеме, као и свих оних који живе и живјеће послије. Како је то фигуративно формулисао апостол Павле, Господ „избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст“ (Кол 2,14 ). На Велики петак ујутро, „о другом часу дана“, а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се пјевају посебни тропари, читају старозавјетна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повијест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану. Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ријетког изузетка када на тај дан падне празник Благовијести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста. Сва четворица јеванђелиста помињу Вараву, чувеног злочинца, којег је Пилат осудио због изазивања немира и покоља у граду: "Који бијаше бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за крв" (Лк 23, 19), али је помилован на молбу народа уочи Пасхе. То је готово све што знамо о њему. Какву је побуну подстакао, кога је убио, како је живио послије неочекиване амнестије - о томе нису сачувани подаци. Можемо само претпоставити да је побуна била против Римљана: у то вријеме, Јевреји су били изузетно осјетљиви на римску власт над њиховом земљом. Матеј говори о Варави само као о „злогласном затворенику“. Јеванђелисти Марко и Лука називају Вараву човјеком који је умијешан у στασις (устанак, побуна), вјероватно „једну од бројних побуна против римске силе“ који је починио убиство. Јеванђелист Јован говори о Варави као разбојнику: "А Варава бјеше разбојник" (Јн 18, 40). Међутим, постоји један занимљив детаљ сачуван у древним рукописима Јеванђеља по Матеју. Тамо је Варава имао друго име, и то име је било ... Исус. Било је пуно таквих рукописа у првој половини трећег вијека нове ере, према хришћанском учитељу Оригену који је живио у то вријеме. Иако су многи писари већ почели да помињу само једно име осуђеника - Вараву, и Ориген се сагласио да за то постоји разлог, „Ниједног негативца никада не треба звати Исус“. Поготово што Исус на јеврејском значи „спаситељ“. Шта је са Варавом? Ово име дословно значи „син оца“ на арамејском, како се тада говорило у Јудеји. На први поглед то нема смисла: јасно је да је било који човјек син свог оца. Може бити да Јеванђеље супротставља Вараву Исусу Христу, који није имао земаљског оца, већ само Оца небеског! Тако су људи окупљени на тргу испред преторије (палате Понтија Пилата) морали да направе врло озбиљан избор. Морали су да бирају између Исуса, који је у свијет дошао као Син Божји да спаси људе од гријеха и смрти, и другог Исуса, који је рођен од обичног човјека и обећавао Јеврејима спасење од римске владавине. Народ је изабрао Вараву и осудио Христа на смрт. Можемо, наравно, кривити првосвештенике - они су заиста учинили све да наговоре народ на тај избор. Међутим, окупљено мноштво људи на тргу одбацило је Пилатове поновљене ("А он им трећи пут рече: какво је дакле он зло учинио? ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; даклем да га избијем па да пустим") покушаје да ослободи правог Спаситеља сувише одушевљено вичући: „Крв Његова на нас и нашу дјецу“ (Мт 27, 23). Према сва четири канонска јеванђеља, у Јерусалиму је владао пасхални обичај који је Пилату, намјеснику или гувернеру Јудеје, омогућио да, по народном признању, ублажи смртну казну једног затвореника. Јеванђелист Матеј нам каже "А о сваком празнику пасхе бијаше обичај у судије да пусти народу по једног сужња кога они хоће". Обичај пуштања затвореника у Јерусалиму на Пасху познат је као Пасхално помиловање, али овај обичај (било на Пасху или било које друго вријеме) није забиљежен ни у једном историјском документу осим у јеванђељима, што је неке научнике навело на питање његове историчност и тврђење да је такав обичај био дјело писаца. Сам Варава је, очигледно, много прије него што су јеванђеоски догађаји одлучили његов лични избор - више волио земаљско царство од Небеског. У Јеванђељу он представља живи симбол који је изабрао народ које је себе сматрао Богоизабраним. Овом народу је био потребан „спаситељ“ умјесто Спаситеља ... И, наравно, није у питању само трагедија Израиљаца. Таква трагедија може да се догоди сваком народу који превише вјерује у своју националну супериорност. Ипак, има нешто утјешно у вези са Варавом за нас. Грешник који је требало да умре, али је пуштен, јер је Христос умро умјесто њега, симбол је који одговара сваком од нас. Питање је само да ли схватамо каква је жртва за нас поднесена и да ли мијењамо свој живот када то схватимо. Ратник који стоји поред Јована Богослова у сцени Распећа је исти онај капетан (сотник) који је био стражар и који је повјеровао у Спаситеља. Сагласно апокрифним изворима његово име било је Лонгин. То је био онај војник који је копљем пробо ребра распетоме Господу Исусу Христу и од истекле крви и воде добио исцјељење болесним очима својим. Тај исти Лонгин са војницима био је, од Пилата, постављен да чува стражу код гроба у којем је лежало животворно тијело Исуса Христа. А када Господ свеславно васкрсе из гроба и Својим чудесним васкрсењем препаде стражаре, тада Лонгин и два војника коначно повјероваше у Христа, и постадоше проповједници Васкрсења Христова због чега су посјечени. Пошто је Лонгин прихватио смрт Христа ради, Црква га прославља у лику мученика. Зато је у неким верзијама иконографије Распећа већ изображен са ореолом (нимбом). Свети Лонгин гледа у Крст и енергично, са високо подигнутом руком, ријечима указује на Спаситеља, и готово да чујемо његове ријечи: „Заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27, 54). Црквени умјетници усмјеравају пажњу гледаоца на овај гест изненађења и шока. Римски центурион постаје вјерник пред нашим очима. Касније је, лик светитеља, који као да се заледио иза уплаканог Јована јеванђелисте, ушао и у једну од верзија иконе „Не плачи за мном, Мати“. Свети Лонгин је, по правилу, приказан у традиционалној одежди римског војника: на себи има кратку тунику, оклоп, преко којег је пребачен огртач. У сцени Распећа, Лонгин у руци држи дугачко копље, а на појединим иконама у руци може бити крст, симбол мучеништва. Постоје иконе и слике на којима је Лонгин Стотник приказан поред светих ратника: Јована, Теодора Стратилата и других. Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Гдје је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду! На улицама новог града ...Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успјело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват... А сада, на истоку царства, гради се нови прелијепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне љепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се. Али у новије вријеме, вјерници су били приморани да се крију у катакомбама - подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су вјеровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтијевале власти. Прогон је трајао не годину, не двије, већ цијела три вијека! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смјењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина. Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповиједају своју вјеру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увијек је саосјећао са хришћанима и слушао ријечи своје мајке. Управо је она савјетовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства. Али ово Јелени није било довољно. Увјерила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживјеле светиње које би се односиле на Спаситељев земаљски живот. Константин је био сагласан са својом мајком - у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вјере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст. — Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно. Веома тежак задатак Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то вријеме нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то вријеме. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо... главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала... осамдесетак година! Што је поприлићно година. Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од мјесец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разбољети, налетјети на разбојнике, упасти у олују или доживјети неке друге невоље… Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу мјеста? Гдје и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вијековима, Јелена није могла унапријед да се консултује са искусним научницима, да сазна гдје да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан... А у двадесетим годинама научници првог вијека не излазе увијек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест вијекова иза нас! Једном рјечју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам гдје, донеси нешто, не знам шта...“ И што је најважније: самог града Јерусалима у то вријеме ... више није било! Где је нестао Јерусалим? Односно, како – „није било Јерусалима“? А гдје је нестао? Нигдје. Само што се древни град промијенио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило? Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом мјесту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина (лат. Aelia Capitolina- град је добио име по римском цару Елију Хадријану-примједба сајта вјеронаука.нет). Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негдје су настале нове зграде, по цијелом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.. . Скоро три вијека римски цареви су марљиво брисали сјећање на Јерусалим да се нико никада не би сјетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово мјесто које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута. Потрага Царица је стигла у град гдје се мало ко сјећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је промијенила своју богату царску одјећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу. Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живио, памтио адресе и имена... Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате. Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сјећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На примјер, у руке Јелене дошао је Христов огртач - одјећа коју је Спаситељ носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однијели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успјели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три вијека, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса прије него што су Га разапели... А Крст? Да ли је нашла крст? Сада хајде да сазнамо... На периферији, на гори Голгота, прије три вијека разапети су Исус Христос и два разбојника. Али... гдје је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене. А ко је ово?.. Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати дједа. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац? Јуда је јеврејски мудрац који је био члан вијећа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у вријеме гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса. О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на мјесту које је толико дуго тражила. Мјесто распећа Христовог. Да, Голгота је била овдје, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали мјесто земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве... Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу... Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори мјесто за царицу. Јерусалимске старјешине су се плашиле да ће њихова вјера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе. Почетак ископавања Дакле, место је пронађено. Шта даље? Прије свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм - мјесто које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Мјесто ископавања је очишћено. Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим... Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу! И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цио јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима... А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже...Тешко је повјеровати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живјела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само... гдје је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега. Дуго очекивано откриће Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен... Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна - велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три вијека изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења... Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом. Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља пјесковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два? Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан ... Али, плоча се одвојил од дрвета током вијекова и лежи одвојено ... Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вјероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је - светиња? ..Не, Јелена то није жељела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смије бити фалсификат. Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи! Чудесна провјера Жену воде до мјеста гдје су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде - скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије... Опет ништа. Треће... Шта је ово?! Жена је уздахнула и ... као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излијечена! Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! .. Али Јелена опет не жури. Шта ако је изљечење ове жене само случајност? Царица не смије погријешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст? Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један... други... трећи... Немогуће! Човјек је помјерио руку! Чини се да... дише? Отвара очи? Устаје?!! Крст, умрљан крвљу Спаситеља, вратио је живот човјеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сјећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао! Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и цјелива је. То чине и патријарх и остали свештеници. Воздвижење Крста На мјесту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су свједоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу...Људи хрле са свих страна. И још, и још... Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну! Патријарх Макарије одлази на високо мјесто и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: "Господе, помилуј!" И по трећи пут: Господе, помилуј! Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на мјесто гдје је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ свијетло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видјели чуда са крста, након овог догађаја повјероваше у Исуса и крстише се. Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог - Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима. После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године. Честице Крста хришћани су деценијама и вијековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по цијелом свијету. Данас се могу видјети, могу се цјеливати у многим храмовима. Аутор: Наталија Карпалева /Цртежи Галине Воронецке /превод: сајт вјеронаука.нет Четврти члан Символа вјере: "И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен". Ко је био Понтије Пилат? Помиње се у Библији и у световној литератури. Михаил Булгаков га у свом чувеном роману „Мајстор и Маргарита“ приказује као сентименталног и љубазног човјека. Ипак, све до недавно историчари нису имали доказа за потврду његове историчности. Дакле, шта је чињеница и фикција о чувенном прокуратору Јудеје? Покушајмо да сазнамо. Да ли је Понтије Пилат био стварна личност? Већина историчара сада тако сматра, али до 1961. године историчар су оскудијевали у подацима о њему. Само неколико древних хроника спомињало је његово име, али многи стручњаци су доводили у питање њихову поузданост. Вјероватно се за њега не би ни знало у оволикој мјери да није судио Христу тј. да га не помиње Библија. Најубједљивији доказ постојања Пилата као историјске личности и владара Јудеје било је откриће мермерне плоче, од стране тима италијанских археолога, која је навела његово име и положај. Да ли је Понтије Пилат био његово право име? Не знамо му име. Имамо само запис о његовом породичном презимену, Понтије, који указује на његову племениту лозу. Припадао је старом италском клану који сеже у трећи вијек прије нове ере. Водили су поријекло од Самнита, древног италског народа. Живјели су у горју. Самнити су били племена која су насељавали Самнијум, земљу на југу Апенина, у Италији. Водили су више ратова са Римљанима на југу Италије током Самнитских ратова, али су на крају претрпјели пораз. Неки су убијени; други су робовали. Елита Самнита постала је припадник римског племства. Шта значи Пилат? Пилат је Понтијев надимак, можда је настао од латинске ријечи значи pilum што би се могло превести као „Копљоносац“ или од друге лат.ријечи „pilea“ (капа) што би се могло превести као „Капоносац“. Овај дио његовог имена сугерише да су војна служба и ратовање била примарна занимања Понтија и његових најближих предака. Највјероватније би каријеру остварио служећи у Римској војсци. Који су били његов положај и титула? Званично је носио титулу префекта. Натпис на плочи из Палестине управо је то рекао, „Понтије Пилат, префект Јудеје, посвећен народу Цезареје овај храм у част Тиберија“. Префект је био војни положај. Међутим, Понтијеве стварне дужности протезале су се даље од типичног мандата префекта. Де-факто је био одговоран за све аспекте римског гувернерства провинције Јудеје. Како су га назвали прокуратором? Понтије је обављао дужности које би мандат прокуратора обично укључивао. У Римском царству, прокуратор је био високи управник државе одговоран за широк спектар углавном цивилних питања. Корнелије Тацит (почетком II вијека) је био први римски историчар који је Понтија назвао прокуратором. То је било зато што је у његово вријеме титула прокуратора била синоним за гувернера римске провинције. Понтије је био војни чиновник. Пилат је био заповједник пет кохорти од којих је свака имала између 500 и 1 000 пјешака те вјероватно 500 коњаника. При обављању војне дужности носио је кожну тунику и метални прсни оклоп. Кад није био у војничкој одјећи, носио је тогу украшену на рубовима љубичасто-црвеном пругом. Био је кратко ошишан и имао је обријану браду. Зашто је његов цивилни мандат био тако обиман? Током световног живота нашег Господа и Спаситеља, Јудеја је била провинција Римског царства. До 6. године нове ере њоме су управљали марионетски „цареви“ попут оних из династије Ирод. Послије су Римљани напустили ову праксу. Римски цар почео је да поставља намјеснике који су му били директно потчињении. Ипак, будући да су Јевреји увијек били непријатељски расположени према римској власти, свако мање незадовољство могло је ескалирати до велике побуне. Због високог ризика, Рим је морао да одржи велики војни контингент у Јудеји. Као њен заповједник, Понтије је имао готово неограничену власт. Као чиновник Римског царства у Јудеји, био је пети по рангу. Његова власт била је једнака власти римског намјесника. Понтије Пилат је у политику је ушао као штићеник Луција Елија Сејана, заповједника царске гарде и миљеника цара Тиберија. На мјесту намјесника наслиједио је Валерија Грата (намјесник од 15-26-године) којег је поставио цар Тиберије. Према древним историчарима и хроничарима, његови савременици су га познавали као немилосрдног војника, немилосрдног убицу цивила, а такође и примаоца мита и каријеристу. Постао је префект 26. године нове ере и на том положају је остао десет година. Јевреји су га мрзили. Честа масовна погубљења била су обиљежје његове владавине. Сузбијао је бруталном силом и најмање знаке незадовољства. Његова владавина била је синоним за опресивне порезе и тешку политичку репресију. Његова провокативна дјела узнемирила су многе Јевреје и покренула протесте. Међутим, према мјерилима његовог времена, његови поступци и политика нису били ништа необично, па га Римљани нису доживљавали као злочинца. Али он сигурно није био сентиментални љубазни човјек приказан у дјелу Михаила Булгакова. Јосиф Флавије, каже да је Пилат презирао јеврејске поданике, илегално присвајао фондове из благајне Храма и сурово сузбијао нереде. У свом дјелу, Филон Александријски, помињући ситуацију јеврејске заједнице у Јудеји, описује Пилата као човјека „крутог, тврдоглавог и суровог," и набраја као типичне за његову управу „похлепу, насиље, крађу, нападе, малтретирање, честа погубљења без суда и бескрајни дивљачки бијес". Да ли је Понтије препознао Исуса као пријетњу по њега? Већина древних историчара сложила се да је Понтије највјероватније сматрао Исуса још једним лутајућим философом, и сумашедшим дрводјељиним сином. У њему није видио опасност док год је ишао са шачицом ученика којима је проповиједао о некаквом царству. Изузетно, током његовог испитивања Христа, он му поставља питање „Шта је истина“? (Јн 18, 38). Највјероватније то никада није мислио као питање, већ више као подругљив коментар. Шта знамо о Понтијевој жени? Звала се Клаудија Прокула. Јеванђеље по Матеју наводи како је током суђења Исусу, Пилатова супруга, која није именована, послала слугу да му да каже: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега“ (Мт 27,19). Послије Христовог васкрсења постала је хришћанка. О преласку Пилатове жене у хришћанство пишу бројни хришћански аутори: Атанасије, Блажени Августин, Јован Малала и други. Свети Теофилакт Охридски не пише о обраћању Пилатове жене, али пише овако: „О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вјероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би повјеровали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дјело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла“. Према неким извјештајима, она је била жена коју је апостол Павле у посљедњем поздраву ученику називао Клаудијом: “Поздравља те Евул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва“ (2 Тим 4, 21). У грчкој, коптској и етиопској цркви проглашена је светитељком.
,Голгота и највећи подвиг који је на њој остварен, живи не само у срцима вjерника, не само на страницама древних хроника, већ и у нijемом камењу. Ово камење има свој глас, а ако га послушамо, онда кроз вреву многољудног и вишејезичног савременог Јерусалима можемо чути његову невјероватну причу о великој трагедији, а уједно и о највећој побједи која се овдје догодила. прије више од 2000 година. Наш водич до ових изузетних мјеста биће четири јеванђеља, којима ћемо пратити Христов пут од Гетсиманије до Голготе. Гетсимански врт Гетсимански врт (у преводу ово име значи „преса за цијеђење маслиновог уља“, "уљана преса") налази се сјеверозападно од Јерусалима, на другој страни потока Кедрон, представља неправилан четвороугао са страницама од око 50 метара. Кућа првосвештеника Ане Кајафина палата Из куће првосвештеника Ане Христос је одведен у Кајафину палату. Археолози који су истраживали ова мјеста били су изненађени када су видјели да се палата првосвештеника Јерусалима одликовала не само раскошном декорацијом већ и присуством тамница. Пуноправна ископавања овог занимљивог архитектонског споменика отежава чињеница да се на овом мјесту још од 5. вијека граде цркве. Међутим, чак и упркос томе, историја нам је сачувала много из Кајафиног времена. „Главни западни улаз модерне цркве води до посљедњег спрата, а са балкона који вири иза источног краја, посјетилац може да гледа на огромне сводове испод палате. Степенице се спуштају до житнице; складишта уља су обложена гипсом и имају округле пролазе. Ту је и млин са свом потребном опремом, као и тезга уклесана у стијени за магарца који је на њој радио. У овој „ризници“ пронађени су комплетни сетови мјера и тегова, које су користили само свештеници, као и огроман камени довратник: „Ово је Корван, или принос“. Слични уређаји на таквим вагама указивали су на складиштење приноса за Храм. Захваљујући стијени, сводови Кајафе палате изгледају као нови, као да су их управо оставили првосвештенички кључари. Сачувана је и сала у којој је извршен суд Христов, а сада се ова сала налази на доњем спрату испод савремене цркве (има три спрата). Прозори ове сале гледају према планинској падини, гдје су исјечене степенице и галерије, можда су управо на једном од њих сједели Петар и војници, гријући се поред ватре. Са обје стране, зидови и углови суднице су одсјечени у облику квадрата до висине од скоро три метра. На самој средини суднице је врат узаног пролаза ка затвору, гдје је, по свему судећи, затвореник спуштен послије суђења.Ако се спусти на најнижи спрат, онда се налази стражарница, око које се и даље су спајалице за ланце. На једној страни је прозорчић који води у уску ћелију осуђеника, испод, изнад пода још се види избочина на којој је стражар устао да посматра затворенике. На супротној страни је бичевачки блок за сецкање, на коме је био испружен потпуно беспомоћни затвореник, везујући зглобове кожним каишевима причвршћеним за спајалице. Код његових ногу биле су двије посуде уклесане у стијену, једна за со, а друга за сирће, да га приведу памети. У овим тамницама као да се још увијек чује врисак несрећних жртава и ругање џелата. Лако је уз помоћ Библије замислити шта се догодило на овом доњем спрату у великој дворани прије много вијекова, током суђења Исусу. Из ове палате-затвора исцрпљени Спаситељ је одведен до римског управитеља Понтија Пилата. Литостротон „Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата“ (Јн 19, 13). Литостротон у Пилатовом дворишту, гдје су се десили ови догађаји, преживио је чак и потпуно уништење Јерусалима 70. године нове ере. Открио га је као резултат свог дугогодишњег рада свештеник и археолог Л. Х. Винсент. Отац Винсент био је успјешан због тачног описа Јеванђеља по Јовану. Грчка ријеч „Литостротон” значи „Камена платформа”, а арамејска ријеч „Гавватха” преводи се као „Подигнута земља”. У вријеме Исуса, величанствена Антонијева кула граничила се са сјеверозападним дијелом зида Храма. Стајала је на каменој платформи, односно на „уздигнутом тлу“. Саградио ј је и назвао у част свог пријатеља (Марка Антонија) Ирод Први. Дуго времена ова Флавијева прича, као и библијски извјештаји, нису били потврђени археолошким подацима. Али сада, као што смо већ писали, др Винцентије је, слиједећи јеванђеоске описе, нашао ову Иродову тврђаву са Литостротоном, на којој је сједио Пилат. Ево како сам археолог описује своје откриће: „Овај џиновски правоугаоник, скоро потпуно исјечен из стијене, имао је дужину од 150 метара од истока ка западу и 80 метара од сјевера ка југу. Био је заштићен моћним угаоним кулама и ограђеним конструкцијама... Примјетан и карактеристичан дио овог комплекса је, наравно, било двориште површине око 2500 квадратних метара. м., који се користи као мјесто сусрета између града и Антоније. Надвијајући се над дубоким базенима... ово двориште је заиста било срце тврђаве... Пилат је у овом дворишту успоставио своје судиште. Археолози су погледали камење које је видјело Христа како стоји испред петог прокуратора Јудеје, Понтија Пилата. И иако се у Антонију Пилат увијек осјјећао смирено, као нигде другде, сада је, гледајући у чудесног Човека који стоји испред њега, Римљанин осјећао нелагоду. Мучен сумњама и супротстављеним мислима, неспособан да донесе било какву одлуку, он шаље Исуса цару Ироду, „...који је и у оно вријеме био у Јерусалиму“ (Лк 23, 7). Палата цара Ирода Из злокобног замка прокуратора, заробљеник је послат Ироду у царску палату, „у којој су сјај и украс доведени до највећег савршенства. Био је окружен ободним зидом високим тридесет лаката, ... са богато украшеним кулама и постављањем огромних трпезарија са креветима за стотине гостију; разноврсност камена коришћеног у овој грађевини била је небројена, јер су најрјеђе стијене овдје донијете из свих земаља... Било је много кружних галерија које су се укрштале, украшене разним стубовима, њихова отворена мјеста су била затрпана зеленилом. Овде су се могли видјети хетерогени паркови ... са уличицама за шетњу ... цистерне од бакра, кроз које је текла вода. У овом земаљском рају цар се ојсећао као полубог и, као забаву, захтијевао је од Христа да му покаже чуда. Спаситељ је са тугом гледао овог човјека, дрског поноса, који није слутио Голгота Ова гора нам је оставила елоквентан камени доказ догађаја описаних у Јеванђељу по Луки 23, 44-45, као и у Јеванђељу по Матеју 27, 51: „...и земља се затресла; а камење се расуло. Дакле, по свједочењу апостола, Христова смрт је била праћена изненадним наступом мрака и земљотресом. Упркос чињеници да је већина дјела историчара и писаца антике, укључујући и оне који су писали о догађајима у Јудеји у 1. вијеку нове ере, заувијек нестала, историја нам је сачувала свједочења античких аутора о необичном помрачењу сунца. у дане цара Тиберија. Тако древни грчки историчар Тал (1. вијек н.е.) у својој „Историји“, том 1, указује на овај догађај, иако га не може у потпуности објаснити, пошто је, с једне стране, пао мрак на земљу, а с друге – У то вријеме је био пун мјесец. А ово посљедње, као што знате, не може бити истовремено са помрачењем сунца. Овај необичан догађај биљежи и други историчар из 1. вијека, Флегон, који је у свом историјском дјелу Олимпијада написао сљедеће: „За вријеме владавине цара Тиберија помрачење Сунца се поклопило са пуним мјесецом. Што се тиче земљотреса, сваки туриста данас може да види његове посљедице на Голготи: „...из правца Калварије и даље су видљиви трагови земљотреса који се помиње у Јеванђељу. Дакле, камење нам је сачувало живо сјећање на страшну трагедију и уједно највећу побједу, захваљујући којој је свако од нас, и ти и ја, добио право на живот. Према законодавству Римског царства, на крсту су разапињани робови, који нису ни сматрани људима, као и окорјели пљачкаши, побуњеници који су починили тешка или поновљена или масовна убиства. У паганском свијету уопште, људски живот вриједио је врло мало. Већ у доба хришћанства, захваљујући Искупитељском подвигу нашег Господа Исуса Христа, он је стекао велику вриједност. Пагански свијет третирао је насилну смрт, посебно егзекуције и убиства, много једноставније и оштрије. Пагани су знали много о мучењу, тим више што су Римљани знали много о њима, који су водили стотине ратова и погубили десетине хиљада људи. И управо су такви „виртуози“ мучења као што су били Римљани, смрт на крсту сматрали као најболнију и најсуровију (Разапињање се често практиковало у Старом вијеку — од стране Персијанаца, Селеукида, Картагињана и Римљана -додатак преводиоца). Зашто? Крст је направљен са пречком за руке и остављена је вертикална дрвена избочина за главу која је била виша од хоризонталне пречке, тако да је разапети могао да наслони главу на њу. То је учињено како би се одгодила смрт, која је при распећу била више благослов него погубљење. Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“, пише да је усред попречног стуба направљено седиште како би погубљени могао да сједне. Иначе би се дланови, пробушени ексерима или везани, поцијепали под тежином тијела које слаби - и особа би пала са крста. Такође, често је на горњој страни прикивана табла, на којој је почивала глава разапетог, гдје је била исписана кривица разапетог. У случају Христа - „Цар јудејски“. Муке разапетих биле су страшне, врло страшне. Много сати непокретности у неприродном обрнутом положају тијела. Слабио је и пропадао са сваким сатом, тргајући ране на ноктима. Као резултат рана које су крвариле, проток крви кроз тијело се погоршао, узрокујући страдалнику ужасан бол. Замислимо, драга браћо и сестре, да је Спаситељ разапет у подне источног дана, на мјесту погубљења, на врху горе, када је сунце било у зениту и нигдје није било сјенке. Температура врућег блискоисточног ваздуха могла би достићи четрдесет, па чак и више степени Целзијуса. Зној. Инсекти које није могуће отјерати. Птице кљувају ране, очи итд. И дуги, дуги сати све веће муке. Заиста, распеће је страшни изум неког злог паганског генија џелата. Спаситељ се добровољно попео на Крст. Потонуо је у саме дубине људског пакла како би извео човјека одатле. Осветио је са собом дрво казне. На њега се излила најчистија крв Богочовјека. Земља се затресла. У Светом Писму је то увијек симбол чињенице да се нешто ново догађа у свијету, квалитативно мјењајући универзум. Мртви су устали и као ласте ушли у Јерусалим, као предзнаци општег васкрсења мртвих. Па чак су и светила била угашена - сва природа је туговала: “А бијаше око шестога сахата, и тама би по свој земљи до сахата деветога. И помрча сунце, и завјес црквени раздрије се напола“. Бог је умро на Крсту за свој народ. А црквена завјеса се поцијепала на два дијела - од сада су човјеку врата у Царство небеско отворена. „Сврши се!“, рекао је Спаситељ умирући. ЗАВРШИЛО СЕ БОЖЈЕ СПАСЕЊЕ ЉУДИ. Први од њих ушао је у рај послије Христа. Колико је Божја милост у овоме! Колико наде за нас. Није праведник, већ покајани грешник-разбојник први пут ушао у рај. То значи да и ми имамо такву прилику. Раширивши руке на крсту, Господ наш Исус Христос - наш Небески Отац - обухвата цио свијет собом. Долази ЕРА НОВОГ ЗАВЈЕТА, када се Небеска Црква сједињује са земаљском Црквом кроз Искупитељски подвиг нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Од сада су врата Неба отворена. Само уз Божју помоћ требамо закорачити и ући. Гријех је згажен под ногама. Пакао је уништен. Смрт је поражена. И ми смо исцијељени у Теби, љубљени Боже. Слава страсти Твојој, Господе! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Свештеник Андреј Чиженко /извор: «Православная Жизнь» /прилагодио и превео сајт вјеронаука.нет Према Мојсијевом закону, Израиљци су могли имати само једног првосвештеника. Он је био на челу свих осталих службеника јерусалимског храма и одлучивао о кључним питањима везаним за вјерски живот људи. Било је то врло важно и доживотно служење. У Јеванђељу више пута налазимо референце на првосвештенике. Али у вријеме земаљског живота Господа Исуса Христа, јеврејски народ - насљедник древног Израиља - био је забринут за поштовање не толико закона колико спољних ритуала. У ствари, у то вријеме су их у Јерусалиму била двојица - Ана (скраћено од Анан, на јеврејском „милост“) и његов зет Јосиф Кајафа: “И одведоше га најпре Ани, јер бјеше таст Кајафи“ (Јн 18,13). Иако је, строго говорећи, Ана служио као врховни свештеник само девет година - од 6. до 15. године послије Христа, а потом га је с мјеста уклонио нови префект (римски гувернер) Јудеје Валеријус Грат, претходник Понтија Пилата. Али чак и након пензионисања, Ана је задржао огроман утицај - можда не само зато што је контролисао трговину жртвеним животињама у храму, био је врло богат и често је позајмљивао новац Римљанима који су живјели у Јерусалиму. Осим у суђењу Христу, Ана и Кајафа помињу се и на суђењу апостолима Петру и Јовану: "А Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога. И метнувши их на сриједу питаху: каком силом или у чије име учинисте ви ово? " (ДАП 4, 6). Кајафа је дуже вријеме служио као првосвештеник - од 18. до 36. године, али изгледа да је у свему слушао свог моћног таста. Зато је Христос, када је ухваћен у Гетсиманском врту, прво доведен Ани. И сам Га је послао Кајафи како би одржао изглед реда и законитости. И Ана и Кајафа припадали су вјерској странци Садукеја: они су, наравно, вјеровали у Бога, али нису вјеровали у загробни живот душе. Да, и у само постојање душе, чини се, сумњало су. Садукеји су били ти који су иронично питали Христа чија ће жена бити након смрти жена која је промијенила седам мужева и била без дјеце. Првосвештеници су дуго жељели да се обрачунају са Исусом, нису џаба непрестано слали провокаторе к Њему који су покушавали да га ухвате у нечему незаконитом. Прво, није им се свидјело оно што је говорио. На крају крајева, Христос је традиционалне ритуале и успостављање закона испунио не само исконским значењем - Он је отворено осудио вође јеврејског народа, који су сједили на Мојсијевој столици, који су полажући тешка и неподношљива оптерећења на рамена људи, а сами нису хтјели да их помакну прстом: “Него свежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својијем неће да их прихвате“ (Мт 23, 2, 4). Друго, није им се допало како је Он говорио : „Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници“ (Мт 7, 29). Али оно што им се највише није допадало био је утисак који је Исус оставио на људе. Мишљења о њему међу људима била су различита: једни су га сматрали великим учитељем мудрости, други - пророком (или чак једним од великих пророка који је устао из мртвих), други - дуго очекиваним Месијом, Христом, Помазаником Божјим. Али једно је свима било јасно: „никад човјек није тако говорио као овај човјек“ (Јн 7 46). Првосвештенике су мучиле баналне страсти- завист и злоба. Али у очима људи, они уопште нису жељели да изгледају завидно и осветољубиво, па су се плашили да јавно осуде таквог ауторитативног Учитеља као што је Христос, а камоли да га ухапсе. Требао им је разлог - али није било разлога ... Међутим, након што је Исус васкрсао Лазара, који је већ четири дана лежао мртав у гробу, првосвештеници више нису могли да чекају. Ово чудо је било превише очигледно, превише заводљиво, а осим тога, догодило се преблизу престонице и са превише свједока (Витанија се налази само три километра од Јерусалима)! Исус се мора хитно уклонити. “Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ“ (Јн 11, 48). А онда, за неколико дана за поводом празника Пасхе, Јерусалим ће бити пун људи, око Исуса ће се по обичају окупити мноштво и није му се могло прићи. То је значило да треба пожурити и „ријешити питање“ прије Пасхе, што тише и непримјетније, одлучили су првосвештеници. „Поглавар пак свештенички запита Исуса за ученике његове и за његову науку. Исус му одговори: ја говорих јавно свијету, ја свагда учих у зборници и у цркви, гдје се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио: ево ови знаду шта сам ја говорио. А кад он ово рече, један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш поглавару свештеничкоме? Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? И Ана посла га свезана Кајафи поглавару свештеничкоме“(Јн 19-24). А онда је Кајафа изговорио невЈероватну фразу: „И не мислите да је нама боље да један човјек умре за народ, неголи да народ сав пропадне. А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умријети за народ“ (Јн 11, 50-51). Кајафа је, наравно, био лош човјек, али је и даље био првосвештеник и, не схватајући то, изговорио је пророчанство. Христос је заиста умро за све људе, добровољно преузимајући одговорност за све гријехе. Међутим, планови Ане и Кајафе само су дјелимично остварени. Нису успјели погубити Христа „тихо“ - огромна маса окупила са на суђењу код Пилата, које су првосвештеници морали посебно подстрекивати против Исуса. А погубљење на Голготи, такође, је привукло знатижељнике. Дан након почетка јеврејске Пасхе, Христос је васкрсао - а празник је добио ново значење и нови садржај. Одлучивши да погубе Исуса, првосвештеници су поступили по плану и трудили се да ствар што прије приведу крају. Зато током суђења Исус није одговарао на њихова питања: они су, као и цијело суђење, били чиста формалност, драматизација. Па ипак, не може се рећи да Ана и Кајафа нису имали прилику да се врате. Пресуда Спаситеља могла се извршити у складу са законом: нормално, дању (У Талмуду, који садржи древне јеврејске законе, каже се да би у кривичним предметима коначно изрицање пресуде требало да услиједи најраније дан након почетка суђења). Али ни Кајафа ни чланови Синедриона нису жељели да развуку случај. већ су сазвали све чланове Синедриона (врховни суд), претходно саслушавајући свједоке (стварне, не и на брзину припремљене) и не журећи да се изрекне пресуда. А Пилат, који је био спреман да пусти невиног, није морао бити уцијењен рекавши: „Ако га пустиш, ниси Цезаров пријатељ“. Али првосвештеници нису искористили ниједну од ових прилика. То се дешава када неко чврсто одлучи да не слуша глас савјести и, затварајући очи, хита ка сопственој смрти. Господ Исус Христос је доведен у Синедрион гдје су га питали: „Јеси ли ти Христос? " Било је важно да чланови Синедриона лично чују Исусово признање да Себе сматра обећаним Месијом. Знајући да је суд позван само да се поштујуј формалности и да је Његова судбина већ била унапред одређена, Господ је одговорио: „Ако вам кажем, нећете веровати, ако вас питам, нећете ми одговорити и нећете ме пустити” - "Дакле, ти си Син Божији?" - упиташе судије, а Господ као невољко потврди: „ви кажете да сам ја" Ово је био формални пристанак оптуженог - управо оно што су тужиоци хтјели да чују. Задовољни одговором, чланови Синедриона проглашавају непотребним даљу истрагу случаја и доносе одлуку о предаји Господа Исуса Христа римској власти - Понтију Пилату - за извршење смртне казне над Њим. ... 1990. године, археолози су пронашли мјесто сахране неког Кајафе и чланова његове породице у Јерусалиму. У једној од лобања пронађен је новчић. Међу незнабошцима је био обичај да се такав новчић ставља покојнику у уста: вјеровало се да ће покојник њиме отплатити скелара за прелазак ријеке која свијет живих одваја од свијета мртвих. Ако је ово исти Кајафа (а, наравно, обични људи нису имали персонализоване гробнице), онда се показало да је његова смрт била достојна његовог живота. Аутор: Игор Цуканов /извор: фома.ру/ дорада и превод: вјеронаука.нет
Многи људи су знали за древно пророчанство: доћи ће вријеме и на земљи ће се родити велики Цар, Спаситељ људи. Његово рођење најавиће нова звијезда. А прије двије хиљаде година ова звијезда појавила се на небу. Видјели су је мудраци са Истока, који су се такође сјетили предсказања. Одлучили су да пронађу Малог цара, да Му се поклоне, и да му донесу дарове. Мудраци су пратили звијезду и дошли у земљу Јудеју, јеврејском цару Ироду... Ирод Велики – цар који се бојао Христа ... Овај јудејски цар примио је оријенталне госте у својој раскошној палати. „Гдје је цар јудејски који се роди?“ упитали су мудраци. Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо“. Ирод није могао да вјерује својим ушима. Пребледео је, па поцрвенео, стиснуо песнице, стиснуо зубе... О чему говоре ови људи?! Он сам је цар, а никаква беба му се у посљедње вријеме није родила! Ирод се потрудио да гостима не покаже колико је уплашен и љут, али бијес је у њему све више киптио... А зашто? Шта је то тако страшно за Ирода Великог било о чему су га питали мудраци? Ствар је у томе што овај цар није волио људе, већ је волио само власт. И ваљало би његовом имену додати још један епитет – Ирод Велики Зликовац. Овај цар је заиста желио да га сви воле. Да би то урадио, изградио је палате и тврђаве, позоришта у Јудеји, изградио читаве нове градове, потрошио много новца на преуређење јерусалимског храма - обновио га је и направио огромним и раскошним. Ирод је добијао ратове, уговарао бучне празнике, али су га становници Јудеје и даље мрзили. Зашто? Јер Ирод је био зликовац. Незаконито је заузео царски престо. Прије њега су свицареви у Јудеји били Јевреји. Ирод је дошао из другог народа - Едомаца. Како је успио да постане цар? Рим је помогао Ироду. Владари огромне римске државе жељели су да им се све земље око њих повинују. И Јудеја такође. Риму је веома одговарао цар Ирод – послушан, лукав, сналажљив. Да би остао на власти, Ирод је без церемоније убио све који су могли да уздрмају његов престо. Он је погубио најмудрије људе Јудеје да не би ковали завјеру против њега. Убијао је најбогатије да би им одузео имање и накит и напунио празну ризницу, коју је сам расипао на раскошне гозбе и грандиозне палате. Убио је чак и најближе, рођаке, сумњичећи их за издају. Убио је оца и брата своје вољене жене, погубио своју жену и три сина... На територији која је била под управом овог страшног цара, у малој пећини у близини малог града Витлејема, рођен је мали Исус. Али Ирод није знао за то! ...Чувши узнемирујућу вијест од мудраца, цар одмах сазва своје мудраце - књижевнике и првосвештенике народне и питаше их гдје ће се Христос родити. А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао: И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним, Па, да, наравно, "поклонити се" ... Уништити! Убити! Ослободити се неочекиваног претендента на његов престо – то је желио Ирод Велики! Вјероватно би се то и догодило да су мудраци послушали царева упутства, вратили му се и испричали о пећини, о Царском Младенцу, којем су донијели дарове... Али се умијешао Промисао Божији: мудраци у сну добио откровење да не иду у Јерусалим, да не кажу ништа Ироду и да се другим путем врате у своју земљу. И тако су и урадили. Али Ирод то није знао. Био је обавијештен да су мудраци надмудрили цара, који је себе сматрао најлукавијим на свијету. Увидјевши да су га мудраци преварили, разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Попут мудраца, и Јосиф, муж Марије, је добио божанско откривење да одмах узме Дијете и Жену и побјегне у Египат, јер цар Ирод жели да уништи малог Исуса. Христос је избегао покољ који је окрутни цар приредио у Витлејему и био је спашен. Догодило се да Исус није ни срео првог цара у свом земаљском животу, али се овај владар толико уплашио Христа да је био спреман да крвљу натопи цио град, само да би Га убио! Ирод Антипа – цар који се смијао Христу Цар Ирод је мртав. Његов син Ирод Антипа почео је да влада Галилејом, земљом у којој је Исус живио са својом породицом. Какав је био Ирод Антипа? Размажен, покварен, љубитељ забаве, луксуза и блаженства. И, као отац, суров. Управо је он наредио погубљење великог пророка Јована Крститеља. Ирод Антипа је, наравно, чуо за Исуса. И бојао се Христа као што се некада плашио и његов отац. Антипи је речено да лутајући проповједник који се појавио у Галилеји чини чуда: слијепима враћа вид, подиже парализоване из кревета, чудесно храни хиљаде људи, изгони демоне и чак их подиже из мртвих! Ирод Антипа се уплашио: можда је Исус васкрсли Јован Крститељ, који је дошао да се освети? Или је можда Христос васкрсли пророк Илија? Или неки други древни пророк? Ирод Антипа је желио да пронађе Исуса да би сазнао ко је Он, да би Га испитао, па је чак послао и одреде војника да Га траже. Када је Христос био упозорен на пријетњу, назвао је Ирода Антипу „лисицом“. Спаситељ је знао да је лукав као лисица. Међутим, Ирод Антипа није се сусрео са Христом у Галилеји. Њихов сусрет се догодио непосредно прије распећа, када су власти већ ухапсиле Христа. Римски намјесник Понтије Пилат је тада послао Исуса Ироду Антипи, јер је Христос живио у Галилеји и сматрао се његовим подаником. Али није било потребе да се Исус води из Јерусалима у Галилеју: јер је за празник Пасха сам Антипа стигао у престоницу поводом празника. Ирод је био веома раздраган и узбуђен пошто је много слушао о њему, и надаше се да ће видјети од њега неки знак. А у коначно ће моћи да види чувеног проповједника, исцјелитеља, философа, о којем толико причају... Истина, првосвештеници кажу да је и Исус бунтовник и злочинац... Али ухапшени Христос није уплашио Ирода, који је желио да се позабави разговором са необичним саговорником. За овог проповједника се каже да је чудотворац. Било би забавно да пред свима изведе какво чудо или какав шаљив трик! И сам Ирод би се смијао, а гости би се забављали ... Како је протекао сусрет између Исуса и цара Ирода Антипе? Првосвештеници и римска стража увели су Исуса у палату. Ирод, весео и узбуђен, умало није утрчао у предсобље - слуге су једва стигле да му набаце богату хаљину преко рамена - и стаде радознало да разгледа: — Исус из Назарета? Гдје је он? Гдје?.. Суморни првосвештеници су се разишли. Човјек у модрицама у прљавој одјећи стајао је ћутке, погнуте главе. — Овај?.. — Ирод Антипа је очигледно био разочаран. И постављаше му многа питања; али му он ништа не одговори. „Да ли је истина да си слијепом човјеку вратили вид?“ Христос је ћутао. И васкрсавао мртве? Исус је ћутао. „Одакле црпиш снагу?.. Да ли је твоје рођење било проречено?.. Одговори ми!“ Затвореник није подизао очи. Они у сали су слушали, церекали се, неки су се отворено смијали затворенику. Ирод је викао на њих. Чак му је било мало жао претученог проповједника: знао је да су све оптужбе првосвештеника бесмислице, они су то радили у своје сврхе, осјећајући пријетњу својој моћи. „Кажу да си ти цар?.. Али шта је са мном?“ упита Ирод. Исус је на тренутак подигао главу и пажљиво погледао Ирода. Није ништа рекао, спустио је поглед. Ирод је намигнуо својим поданицима: „Слушај, зар нећеш учинити мало чудо за мене?“ Надмена супруга владара Иродијаде, у раскошној одјећи и накиту, са интересовањем је устала из кревета. Дворјани су се, такође, охрабрили, очекујући забаван спектакл. Али Исус је ћутао. Не чекајући одговор, Ирод је обишао затвореника, покушао да га погледа у лице, и одједном праснуо у смијех, показујући прстом на Христа: - Ахаха! Макни ми ову будалу с очију! Не може и не може ништа! Није крив за злочин! Он је... само луд! Пратећи владара, већ су се смијали сви дворјани и слуге, а церекали су се и робови. Ипак би! Ирод Антипа се радовао: „Исус није учинио никакво чудо, што значи да није нимало опасан. Он не заслужује смрт. Да би се још једном подсмијао Христу и Јеврејима који су га ухватили, Ирод је наредио да Му се обуче дугачка свијетла одјећа, коју су обично носили кандидати за јавне функције у Римском царству: гле како је смијешно -ухапшени Исус као кандидат за царство у земљи коју су заузели Римљани. У овој одјећи, Исус је враћен Пилату. Антипа, владар Галилеје, заглибљен у гријесима и страстима, није препознао Цара Небеског у ћутљивом затворенику, није разумио Ко је пред њим. Истовремено, он није нашао кривицу у оним злочинима које су му Јевреји приписивали, само се забављао... Понтије Пилат – римски намјесник који је осудио Христа На крају Христовог земаљског живота Јудеја је већ била потпуно под влашћу Римског царства. У Риму – престоници – сједио је цар, владар огромног Римског царства, а у далеким земљама, римским провинцијама, његове интересе су заступали посебни службеници – намјесници, прокуристи. Чували су ред, тако да су сви признавали власт римског цара, поштовали га, плаћали му порез и нису мислили да се буне. Цар Тиберије је именовао Понтија Пилата за управитеља покрајине Јудеје. Био је ратник и припадао је племству Римског царства. Понтије Пилат је важио за доброг управитеља. За Јерусалим је учинио много корисних ствари. Али као човјек, Пилат је био гладан власти, чврст и није водио рачуна о интересима Јевреја: брутално је гушио њихове побуне, трошио новац из ризнице храма на изградњу водовода... У исто вријеме , поплочавао је улице, правио путеве... Па ипак га Јевреји нису вољели, како уопште нису вољели све Римљане - освајаче својих земаља. Пилат, пак, није волио Јевреје са њиховим збрканим вјерским обичајима и бескрајним сукобима. Како је Пилат упознао Христа? Они су ухапсили Христа не по његовом наређењу – првосвештеници и фарисеји су послали један одред војника и службеника у потрагу за Исусом. Они су неправедним судом осудили Спаситеља на смрт. Али они сами нису могли да изврше казну – било је неопходно да извршење одобри римски намјесник Понтије Пилат. Ујутру након ноћног суда Христос је изведен пред намјесника, у преторијум. Преторија је мјесто гдје је Пилат живио када је био у Јерусалиму. Владари Јудеје, по правилу, нису живјели у Јерусалиму, већ у Кесарији, а за празнике су долазили у престоницу и насељавали се у преторији – тврђави са великим раскошним одајама. Пилат је, наравно, раније чуо за Исуса. Знао је и за жељу првосвештеника да погубе Христа, који их је толико нервирао, и био је сигуран да ће лако разумјети ову просту ствар. Међутим, Пилат је вјероватно схватао да ако се не сложи са одлуком Јевреја, да ће они почети да буне народ, пишу жалбу цару - уопште, могли би да му задају много непотребних мука. А ако пристане, показаће слабост пред првосвештеницима, што је и на његовом положају било неисплативо. Ех, боље би било да то Јевреји уреде сами међу собом и да га не уплићу у своје послове... Везаног Исуса изведоше пред Пилата. За шта оптужујете овог човјека? „Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Христос цар“. Јеси ли ти цар јудејски? упита Пилат строго. Христос је мирно и благонаклоно погледао Пилата: „Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени?“ - Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? „Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Пилат је био потпуно збуњен. О чему је овај чудни проповједник говорио? О каквом царству? Намјесник, војник, навикао је на јасноћу и специфичност: цар је цар. Цар Рима има престо, цареви јудејски имају престоле. Постоје цареви и у другим државама. Који ће престо заузети Исус из Назарета? Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. — Рече му Пилат: шта је истина? И ово рекавши изиђе опет к Јеврејима, и рече им: ја никакве кривице не налазим на њему. Намјесник је већ схватио да Човјек којег је испрва замијенио за ексцентричног путујућег философа није бунтовник или завјереник. Али... за Христа су рекли да је Син Божији! А Пилат је био незнабожац и вјеровао је да на свијету постоји много различитих божанстава и да многа од њих имају дјецу... Шта ако је Исус заиста син неког јеврејског божанства? Хоће ли Му наудити, а Он ће узети и позвати Своје моћне божанске рођаке да се освете преступнику? Осим тога, Пилатова жена је рекла да је сањала Христа и замолила да га помилује… Све је то било с разлогом, Пилатова душа је била узнемирена и немирна… Он је гласно објавио народу: „Не налазим кривицу на овом човјеку! Али Јевреји се нису смирили. „Он буни народ учећи по свој Јудеји почевши од Галилеје па све довде“. "Шта да радим? Пилат се мучио. „Дакле да га избијем па да пустим“. Тукли су Христа сурово и страшно. На главу су Му ставили вијенац од трња - "Кад се Царем називаш, ево ти круне!" Подругљиво, обукли су га у војнички гримизноцрвени огртач, налик на ону скупу одјећу коју су носили најмоћнији и најбогатији људи античког свијета. И говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима… Онда су га, исцрпљеног, поново извели пред народ. Опет, Пилат је изјавио да у Христу не налази никакву кривицу достојну смрти. Чак је додао: - Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. Пилат их је подсјетио и на древни јеврејски обичај пуштања једног злочинца за Пасху, а сада су били управо празници. Предложио је: „Хоћете ли да вам пустим Исуса?“ - Не! — викала је гомила. — Распни га! А он им по трећи пут рече: Какво је, дакле, зло он учинио? Ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; дакле, да га казним па да га пустим. А они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се он разапне; и надвлада вика њихова и првосвештеничка. Тада су првосвештеници почели да уцјењују Пилата: „Ако Га пустиш, ниси пријатељ римског цара. Свако ко себе назива царем, њему је противник. Пилат је могао само да уздахне: „Па, дао сам све од себе. И сами сте то жељели...“ Пиалт је одобрио смртну казну за Исуса - распеће, најсрамнију смрт у Римском царству, која је била намијењена робовима. Али, желећи да истакне своју невиност, сјетио се још једног јеврејског обреда: када би Јевреји нашли убијену особу, опрали су руке и рекли да њихове руке нису пролиле невину крв, а њихове очи нису видјеле убиство. Тако је Понтије Пилат пред свим народом опрао руке и рекао: „Невин сам у крви овог Праведника!“ Али да ли је? Да ли је Понтије Пилат заиста невин? Не. Могао је да поништи казну. Могао је да иде против гомиле, против првосвештеника, али се није усуђивао да то учини... Цар Небески Чега су се земаљски цареви и владари највише плашили? Чињенице да Христос претендује њихову земаљску моћ. Пошто сви говоре да је Он Цар, то значи да Он хоће да их скине са престола и заузме њихово мјесто! Али није била тако како се чинило. Христос јесте Цар, али не по нашем земаљском поимању. Он није дошао на Земљу да управља државом, сједи на престолу са круном и да наређује својим поданицима. Исус Христос је Цар Небески. Пострадавши на крсту за цијело човјечанство и васкрснувши, отворио је врата овог Небеског Царства за свакога од нас, без обзира гдје и у које вријеме смо рођени и живимо, и који положај заузимамо. Свако може ући у Царство Небеско. Да бисмо то учинили, морамо вјеровати у Исуса Христа и држати Његове заповијести, слиједећи оно на шта нас Он позива. Аутор:Наталија Карпалева/Цртежи Галине Воронецке /извор: фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет На Велики петак, сјећамо се суђења Спаситељу, ругања, распећа и смрти на крсту, скидања са крста и погреба. Велики петак је најстрашнији дан у људској историји. То је дан када Господ чини оно због чега је дошао на земљу. Као што је и сам рекао: "Јер син човјечији није дошао да му служе него да служи, и да да душу своју у откуп за многе" (Мк 10, 45). Као што нас подсјећа Исаијино пророштво, које се чита на данашњи дан током Царских часова: "Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо" (Ис 53, 5). У Велики петак ујутро служе се Царски часови пошто се литургија не служи, осим ако би Благовијести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву). На јутарњем богослужењу- Царским часовима -Црква молитвено пролази кроз искушења Господња на суђењу од Понтија Пилата и Ирода Антипе. Часови на Велики петак служе се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а послије њих бивало је многољетије царевима. Први час: вријеме вођења Спаситеља на суд ка Пилату; Богослужење трећег часа - вријеме осуде Господа на суду код Пилата; Шести час - вријеме крсних страдања Христа. Око 15:00 (девети час), вечерњим богослужењем православна црква подсјећа на страдање Спаситеља на Крсту и Његову смрт. У то вријеме у храмовима се износи плаштаница-платно на којем је Спаситељ приказан како лежи у гробу. Плаштаница се износи из олтара (у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка) и поставља у средиште храма - у „гробу“ - подијум, украшен цвијећем и помазан тамјаном у знак туге због Христове смрти. Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на сјеверне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, цјеливају плаштаницу и опет чине једну метанију. Јеванђеље је постављено на средини Плаштанице. Прије Васкршњег јутрења, у вријеме полуноћнице, Плаштаница се уноси у олтар и поставља на престо, гдје остаје до оданија Пасхе. На Велики петак држи се најстрожи пост. ЧИТАЊА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК
Рече Господ ученицима Својим: сада се прослави Син Човјечији, и Бог се прослави у њему. Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити. Дјечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима да куда ја идем ви не можете доћи, то и вама сада говорим. Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати : да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш? Исус му одговори: Куда ја идем не можеш сада ићи за мном, али ћеш послије поћи за мном. Петар му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за тебе. Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте. У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја. будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Исус му рсче: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте ми. Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме. И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Ако ме љубите, заповијести моје држите, И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свијет не може примити. јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени,и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи; а ријеч коју чујете није моја него Оца који ме је послао. Ово сам вам говорио док сам боравио с вама. А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици. Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас: останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој. Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге. Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој. Који мрзи мене и Оца мојега мрзи. Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали: а сада су и видјели, и омрзнули и мене и Оца мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што. А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене. А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са мном. Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; За правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; А за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у име моје заискати, и не кажем вам да ћу ја умолити Оца за вас: јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу. Рекоше му ученици његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе вјерујемо да ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите: али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи. Ја сам им дао ријеч твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога. Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета. Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина. Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима. Рекавши ово Исус изиђе са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. (Јн 13,31-18,1) У вријеме оно, изађе Исус са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. А и Јуда, издајник његов, знађаше то мјесто; јер се Исус често окупљаше ондје са ученицима својим. Онда Јуда узе чету, и од првосвештеника и фарисеја слуге, и дође онамо са буктињама и свјетиљкама и оружјем. А Исус знајући све шта има да му се догоди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник његов. А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу. Онда их опет запита: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина. Одговори Исус: Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду. Да се испуни ријеч коју рече: Не изгубих ни једнога од оних које си ми дао. А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. А слуги бјеше име Малхо. Тада рсче Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем? Онда чета и заповједник и слуге јудејске ухватише Исуса и свезаше га, и одведоше га најприје Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше првосвештеник оне године. А Кајафа бјеше онај што даде савјет Јудсјцима да је боље да један човјек умре за народ. За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик: а тај ученик бјеше познат првосвештенику, па уђе са Исусом у двориштс првосвештеника. А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе тај други ученик, који бјеше познат првосвештенику, и рече вратарки те уведе Петра. Тада слушкиња вратарка рече Петру: Да ниси и ти од ученика овога човјека? Он рече: Нисам. А слуге и момци бјеху наложили ватру и стајаху те се гријаху, јер бјеше хладно; а и Петар бјеше с њима, и стајаше и гријаше се. Првосвештеник пак упита Исуса за ученике његове и за науку његову. Исус му одговори: Ја говорих јавно свијету: ја свагда учих у синагоги и у храму. гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта ја говорих. А кад он ово рече, један од слугу који стајаху ондје удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Исус му одговори: Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш? Ана га посла свезанога Кајафи првосвештенику. А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: Да ниси и ти од ученика његових? А он се одрече и каза: Нисам. Рече један од слугу првосвештеникових, који бијаше рођак ономе што му Петар одсијече ухо: Не видјех ли ја тебе у врту са њим? Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху (Јн 18,1-28). У вријеме оно, војници ухватиши Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко (Мт 26,57-75). У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. Рече му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на њему. А у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше му на главу, и обукоше му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! Када га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше (Јн 18,28-19,16). У вријеме оно, видјевши Јуда, издајник Исусов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст (Мт 27,3-32). У вријеме оно, војници одведоше Исуса унутра у двориште у такозвани преторијум, и сазваше сву чету војника. И обукоше му пурпурни огртач, и оплетавши трнов вијенац ставише на њега. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! И бијаху га по глави трском, и пљуваху на њега, и падајући на кољена клањаху му се. И кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурни огртач, и обукоше га у његове хаљине и изведоше да га разапну. И натјераше једнога пролазника, Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да понесе крст његов. И доведоше га на мјесто Голготу, што значи: Мјесто лобање. И даваше му да пије вино са смирном, а он не узе. И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцку за њих ко ће шта узети. А бијаше час трећи, и разапеше га. И бјеше натпис његове кривице написан: Цар јудејски. И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике. И пролазници хуљаху на њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси самога себе и сиђи с крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе. Христос, цар Израиљев, нека сиђе сада с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети вријеђаху га. (Мк 15,16-32) У вријеме оно, војници дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше Исусу да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста! А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији (Мт 27,33-54). У вријеме оно, вођаху са Исусом и друга два злочинца да погубе. И када дођоше на мјесто звано Лобања, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве. А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И дијелећи хаљине његове бацаху коцку. И народ стајаше гледајући. А и старјешине ругаху му се с њима говорећи: Друге спасе, нека спасе и себе, ако је он Христос, изабраник Божији. А и војници му се ругаху, приступаху и даваху му оцат. И говораху: Ако си ти цар јудејски, спаси самог себе! А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. А кад видје капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник. И сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово (Лк 23,32-49). У вријеме оно, стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: а дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше (Јн 19,25-37). У вријеме оно, дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху (Мк 5,43-47). У вријеме оно, замоли Пилата Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дсфе и узе ти-јело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса (Јн19,38-42). Сутрадан по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен. (Мт 27,62-66) Царски часови и Вечерња Браћо, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин. (Гал 6,14-18) У вријеме оно, кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народа против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику. Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст. И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, Дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста! А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих. (Мт 27,1-56) Браћо, Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. 7. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. 8. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. 9. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. (Рим 5,6-11) У вријеме оно, одведоше војници Исуса унутра у двориште у такозвани преторијум, и сазваше сву чету војника. 17. И обукоше му пурпурни огртач, и оплетавши трнов вијенац ставише на њега. 18. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! 19. И бијаху га по глави трском, и пљуваху на њега, и падајући на кољена клањаху му се. 20. И кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурни огртач, и обукоше га у његове хаљине и изведоше да га разапну. 21. И натјераше једнога пролазника, Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да понесе крст његов. 22. И доведоше га на мјесто Голготу, што значи: Мјесто лобање. 23. И даваше му да пије вино са смирном, а он не узе. 24. И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцку за њих ко ће шта узети. 25. А бијаше час трећи, и разапеше га. 26. И бјеше натпис његове кривице написан: Цар јудејски. 27. И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. 28. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике. 29. И пролазници хуљаху на њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, 30. Спаси самога себе и сиђи с крста! 31. Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе. 32. Христос, цар Израиљев, нека сиђе сада с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети вријеђаху га. 33. А када настаде шести час, би тама по свој земљи до часа деветога. 34. И у девети час повика Исус из свега гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? 35. И неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Ено зове Илију. 36. А један отрча те напуни сунђер оцта, па натакнувши на трску појаше га, говорећи: Оставите да видимо хоће ли доћи Илија да га скине. 37. И Исус повика из свег гласа и издахну. 38. И завјеса храмовна раздрије се на двоје одозго до доље. 39. А кад видје капетан који стајаше према њему да тако узвикнувши издахну, рече: Заиста човјек овај Син Божији бјеше. 40. А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија, 41. Које и кад он бјеше у Галилеји иђаху за њим и служаху му; и многе друге и које бијаху дошле с њим у Јерусалим. (Мк 15,16-41) Браћо, и Онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога, зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати. И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог. А пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање. Јер, заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Авраамову. Стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и вјеран првосвештеник у служби Богу, како би очистио гријехе народа. Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани. (Јев 2,11-18) У вријеме оно, вођаху са Исусом друга два злочинца да погубе. И када дођоше на мјесто звано Лобања, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве. А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И дијелећи хаљине његове бацаху коцку. И народ стајаше гледајући. А и старјешине ругаху му се с њима говорећи: Друге спасе, нека спасе и себе, ако је он Христос, изабраник Божији. А и војници му се ругаху, приступаху и даваху му оцат. И говораху: Ако си ти цар јудејски, спаси самог себе! А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. А кад видје капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник. И сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово. (Лк 23,32-49) Браћо, имајући слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест тијелом својим, и Свештеника великога над домом Божијим, приступајмо истинитим срцем, у пуној вјери, са срцима очишћеним од зле савјести и тијелом опраним водом чистом, држимо се чврсто у исповиједању наде без колебања, јер је поуздан Онај који је обећао; и старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дјела. Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај. Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога. (Јев 10,19-31) У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. Рече му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на њему. А у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше му на главу, и обукоше му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! Када га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. Ондје га разапеше, и са њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини. Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да он рече: ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах. Војници пак када разапеше Исуса, узеше хаљине његове и начинише четири дијела, свакоме војнику по дио, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом: Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти. Да се испуни Писмо које говори: Раздијелише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку.Војници, дакле, тако учинише. А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: а дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше. (Јн 18,28-19,37) Браћо, ријеч о крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали. И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије. Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. (1 Кор 1,18-2,2) Међу светињама хришћанског свијета постоји један врло необичан предмет. То је врх копља, којим је римски војник пробио ребра већ мртвог Исуса Христа разапетог на Крсту. Али шта би нама хришћанима могао бити важан наоштрени комад челика, којим је извршна стража одлучила да провјери да ли је Спаситељ заиста умро? Зашто се хришћани готово два миленијума сјећају овог догађаја и његују ово древно оружје? Одговор на ова питања може се добити само сазнавањем невјероватне приче о власнику овог оружја - римском центуриону по имену Лонгин. Вруће подневно сунце над Јерусалимом слабо се одражавало на широком врху римског копља. Пошто је био у многим биткама, врх је изблиједио, прекривен малим удубљењима и огреботинама. А власник копља, такође, одговарао је оружју. Мален растом, здепаст, снажних руку и широких прса, још увијек је био моћан ратник. Али, боре на његовом оронулом лицу говориле су да више није млад, а ружни ожиљак на читавом образу - да ратник није скривао лице од непријатеља у борби. Ожиљак се завршавао на самом оку. Па, старост долази и до храбрих римских легионара. Истина, не доживе сви да то виде. Овај ратник је имао среће. Учесник многих битака, стекао је поштовање својих другова и добио мјесто центуриона (капетан). Тако су се звали официри у римској војсци, који су командовали центуријом, односно стотином војника (руски-сотник, бугарски-стотник). Истина, дани када је водио своју стотку у нападу на љуте варваре, одавно су прошли. Сада млади ратници освајају нове земље за Рим. А јунак наше приче, служио је као војник овдје, у далеком гарнизону на самом крају Царства. Звао се Лонгин. Под његовом командом било је стотину војника, који су чували ухапшене злочинце у подрумима Преторије, пребивалишту римског владара. Чини се да служба није тешка, али је непријатна за војног официра: уосталом, дужности заштите укључивале су и извршење смртних казни. Током свог војног живота, Лонгин је много пута убијао људе. Али једно је побиједити наоружаног непријатеља у поштеној борби, а сасвим друго је погубити ненаоружаног, јадног човјека. Центуриону се није свидјело шта мора да уради. Међутим, његов војни рок се ближио крају, а у његовој каси накупило се довољно новца да би се ускоро могао повући у заслужену пензију. Старом ратнику више није било жао оних, које је морао да убије. Али, овај пут је било другачије. Из неког разлога, према једном од осуђених није био равнодушан. Са оном двојицом је све било јасно: разбојници, ухваћени за убиство, проливали су туђу крв због новца. Такве је Лонгин већ много пута погубио и сматрао је да чини добро дјело. Али овај, трећи... Можда се Лонгину допало како се смјело понио на суђењу пред прокуратором Понтијем Пилатом - човјеком, који је владао Јудејом, окупираном од Римљана. Никада раније стари ратник није видио такву храброст код људи. И самом Пилату је, изгледа, тада било неугодно, чувши одговоре овог чудног окривљеног, по имену Исус. Као да је Он судио прокуратору, одмјеравајући на невидљивој ваги мјеру његовог гријеха, а прокуратор није био тај, који ће одлучити да ли треба да живи или да умре. На суђењу Лонгин није схватао зашто би морао да одузме живот овом храбром човјеку, шта је скривио. У то вријеме, када су осуђени злочинци били одвођени путем до мјеста погубљења, свако од њих морао је да, на себи, носи свој крст. Али, Исус је често падао под теретом овог страшног терета. Претучен од војника у Преторији, био је потпуно исцрпљен. Лонгин је стиснуо сузно око, пажљиво прегледао гомилу посматрача и изабрао јачег човјека. Позвавши га гестом, стотник климну главом палом Исусу и нареди пролазнику да му узме крст. Лонгинови подређени гледали су у чуду како се њихов шеф брине о неком непознатом урођенику, којем је остало свега неколико сати живота. Али, у њиховим правилима није било да приговарају старјешини. Штавише, послије неколико минута, стотник је наредио да сву тројицу осуђених прикуцају на крстове. Док су војници одјећу осуђених дијелили међу собом, Лонгин је стао са стране. Нису му требале јадне крпе за које су млади војници са страшћу бацали жријеб. Своје преплануло лице окренуо је сунцу и покушао да размишља о скором одласку у пензију, о очевој кући, о цвјетању воћњака кајсије. Али, умјесто тога, из неког разлога, непрестано су му падале на памет необичне особе, које су називали злочинцима. Лонгин је својом руком на плочи написао његову кривицу - „Цар Јудејски“. Никада прије није морао да погуби човјека само зато што су га људи сматрали царем. И овај Исус се заиста понашао на суђењу попут цара, којег су његови поданици издали. У њему је било толико достојанства и унутрашње снаге да је чак и прокуратор запрепашћено узвикнуо показујући на њега: "Ево човјека!" Али, Јевреји, који су дошли на мјесто погубљења нису тако мислили: - Хеј, ако си заиста Син Божији, покажи нам своју снагу - сиђи с крста одмах! Не може? То је то! - Помагао си другима, али себи не можеш. Какав си ти син Божији? - Учини чудо, цару јудејски! Спаси се од смрти! Тада ћемо ти повјеровати! Лонгин се згадио над несхватљивом злобом тих људи. Зашто се ругају некоме ко већ умире болном смрћу? Како можеш да се ругаш туђој патњи? Центурион је одлучно закорачио, спустио копље и махнуо њим с једне на другу страну. Оштар врх је опасивао широки полукруг испред лица бијесних посматрача, као да оцртава невидљиву линију, коју не треба прелазити. Гомила се повукла и на тренутак заћутала. Али, онда се поново зачула вриска и повици. А Лонгин је погледао онога коме су били упућени сви ови повици. „Син Божији ... Цар Јудејски... Али, ко си ти заправо? А шта си учинио да те твоји саплеменици толико мрзе? " помисли трљајући сузно око. Међутим, то више није важно. Ко год да је Он, остало му је врло мало времена за живот. У међувремену, војници су завршили са подјелом одјеће осуђених на распеће. Није требало ништа друго да се уради. Из забаве су, такође, почели да се ругају оном, који је умирао на крсту са написаном таблом изнад главе и знаком „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Лонгин намршти обрве и викну им: - Умукните! Римски војници не би требало да се понашају као ови људи! Боље их отјерајте, овај врисак ми већ одзвања у ушима. Али, чим су војници послушали наредбу, разбојник, разапети поред Христа, почео је да му се руга: - Ако си ти Христос, помози себи и нама. Лонгин уздахну. Очигледно овај проклети дан никада неће завршити и луди крици ће заувијек одјекивати са свих страна. Спремао се да удари разбојника оштрицом копља у лице, како би заћутао, кад је изненада проговорио други разбојник разапет на крсту: - Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио. И окренуо се Исусу: - И рече Исусу: "Спомени ме се, Господе кад дођеш у царство своје!" Први разбојник је збуњено заћутао, не очекујући такве ријечи од свог друга. Исус му је, не подижући главу, одговорио: - Заиста ти кажем: "Данас ћеш бити са мном у рају". Лонгин је слушао овај разговор људи, који су умирали на крстовима и није разумио шта се сада догађа у њиховој души. „Господе ... Царство ... Данас ћеш бити са мном у рају ...“ А онда Исус повика из свег гласа: - Оче! У руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. Истог тренутка земља се затресла и сунце на небу потамњело као да је ноћ дошла. Многим људима у Јерусалиму ово је могло изгледати само природно. Али центурион Лонгин био је спреман да се закуне да се земљотрес догодио тачно у тренутку када је Исус испустио душу на крсту. Шокиран свим што је видио и чуо, узвикнуо је: - Заиста, овај човјек је био Божји син! Осуђени су обично умирали на крсту много сати. Али, сљедећег дана била је субота - свети дан Јевреја. А њихове вође су замолиле Пилата да убрза погубљење како би уклонили тијела са крстова прије него што сунце зађе. По налогу прокуратора, Лонгин је наредио својим војницима да сломе ноге двојици разбојника, након чега су страдалници одмах умрли. Али, он није пустио своје војнике да то ураде и трећем распетом: на крају крајева, Исус је већ умро. Међутим, ред успостављен у римским трупама захтијевао је да стражари буду увјерени у смрт свих погубљених. Лонгин је пришао крсту, на којем је немоћно висило Исусово тијело. Након краћег оклијевања, центурион је подигао копље и прецизним ударцем гурнуо га у Исусово ребра. Из ране су изашле крв и вода, капљице су удариле Лонгину директно у болно око. Обрисао је лице дланом. И одједном је схватио да је његово око поново видјело, да сузе од старе ране више нису заклањале његов свијет! Лонгин није разумио како се то могло догодити. Трепнуо је мало, провјеравајући да ли је то умислио. Али не, око је било апсолутно здраво и више није било сузно. Војници су изненађено погледали свог трепћућег капетана и чекали његову заповијест. Распеће је завршено, сва тројица осуђених су мртва. Обично су тијела погубљених разбојника бацана у напуштени каменолом, који се налазио управо тамо, одмах преко брда. Али, неки угледни Јевреји у граду, дошли су по Исуса са дозволом за сахрану од самог Понтија Пилата. Ништа слично није било у сјећању капетана. Али, посао војника је да се покорава наређењима, а не да размишља о њиховој разумности. Лонгин је дозволио онима, који су дошли да уклоне тијело са крста и сахране га у пећини недалеко од мјеста погубљења. Војници су се спремали да се врате, кад им је изненада, нова група Јевреја, препријечила пут. То су били првосвештеници у пратњи својих слуга. Господине Центурионе, молимо вас за малу услугу, коју смо спремни великодушно да платимо. Да ли бисте могли да поставите своје војнике на стражу испред пећине у којој је Исус управо сахрањен? Бојимо се да би његови ученици могли да му украду тијело, и жељели бисмо да римски стражари двије ноћи чувају пећину. Лонгин је погледао у очи првосвештеника, који му је говорио и нацерио се. - Јесам ли вас добро разумио, желите да моји војници двије ноћи чувају покојника и спремни сте да то платите? - Да, господине. О томе вас питам. Већ смо посјетили прокуратора, дао је дозволу. Ако сте сагласни исплатићемо вам мјесечну плату за ове двије ноћи. „Хм ... никада прије нисам видио такве будале“, Лонгин је наставио да испитује подносиоце представке, који су му се церекали. - Међутим, ако имате вишка новца, а власти су то дозволиле, мојим момцица неће сметати да се овде опусте на неколико дана. Чување мртвих није тежак задатак. Али капетан је погријешио. Оно што им се догодило трећег дана ујутро код гроба, он и његови војници никада нису могли заборавити. Када се договорени период дужности завршио, Исусови ученици су, заправо, дошли у пећину. Али, бојати се да би могли украсти Исусово тијело, било је једноставно смијешно. Чињеница је да су то биле двије жене. Њихове танке руке нису могле само помјерити камен, који је блокирао улаз у пећину. Дакле, тога су се првосвештеници толико плашили да су унајмили наоружану стражу! Лонгин се сјетио њиховог узнемиреног погледа и иронично се осмјехнуо. Нема шта да се каже, храбри мушкарци. Уплашене двије слабе жене! Лонгин је издао наређење о уклањању страже. Војници су се спремали да оду, кад се одједном зачула страховита граја, земља се поново затресла. Огроман камен откотрљао се од улаза попут груде суве траве. Војници су, изненађено, затворили очи. А кад су отворили очи, угледали су анђела. Сједио је на камену одваљеном од улаза и блистао је попут муње, а одјећа му је била бијела попут снијега. Овај страшни призор одушевио је римске војнике. Смрзли су се и нису могли да покрену руку или ногу. Анђео је, говорећи женама, рекао: - Не бојте се, знам да тражите Исуса распетог. Није овдје - васкрсао је, како је рекао. Дођите, погледајте мјесто гдје је лежао Господ и идите брзо, реците Његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и да ће вас сачекати у Галилеји; тамо ћете га видјети. И, журећи из гроба, жене су потрчале да објаве добру вијест осталим Исусовим ученицима. А Лонгин је, једва се опорављајући од виђеног, одмах одвео војнике у Преторију и извијестио Понтија Пилата о свему што се догодило. Убрзо су првосвештеници поново дошли код Лонгина. „Господине Центурион, обећали смо вам мјесечну плату за двије ноћи стражарства. Сада нудимо годишњу плату. Само реците свима да су Исусови ученици украли његово тијело ноћу док сте ви и војници заспали на стражи. И не говорите никоме о ономе шта сте заправо видјели. Ово је добар посао, зар не? Лонгин их је слушао, рутински трљајући руком ожиљак на лицу. И полако је почео да говори: - Нудите ми за овај биједни новац, помоћ у вашем рату са оним коме анђели служе. Позивате ме да му постанем непријатељ и говорим лажи о ономе ко је побиједио саму смрт. Ви то зовете погодбом? Видим да сте потпуно љути. И само због овога опраштам ти глупу дрскост. Одлазите прије него што наредим војницима да вас избаце одавде. - Центурионе, добро размисли. Већ смо разговарали са прокуратором. Понтије Пилат је подржао наш захтјев. Буди и ти разуман. Зашто бисмо се свађали, боље је живјети у пријатељству. „Пријатељство лажова смрди и није скупо. Још нисте схватили против кога покушавате да се борите и зато говорите своје апсурде. Али, видио сам којим моћима он заповиједа. И сада сам спреман да се посвађам са цијелим свијетом - ради пријатељства са Исусом. И осуђени сте у рату с њим. Идите и не трошите моје вријеме на празне приче! Убрзо је центурион Лонгин поднио молбу за пријевремену оставку. Причало се да је у граду пронашао Исусове ученике и да је и сам постао један од њих, као и да он смјело свједочи у народу о Исусовом васкрсењу и нико од Јевреја не може да му приговори. И како неко може приговорити ономе ко је сам пробио Исусово ребро на крсту, а затим видио Анђела на празном гробу? Коначно је добио нагодбу у пуку, Лонгин је отишао кући на имање свог оца. У знак сјећања на службу, узео је само врх самог копља, које је додирнуло Исусово ребро. Пред њим је био дуг и тежак пут. Још није знао да су првосвештеници гајили злобу против њега, да ће плативши Понтију Пилату огромну количину новца постићи смртну казну стотника, да ће прокуратор за њим послати одред војника, који ће морати да донесу Лонгинову главу. И постаће један од хришћанских мученика, који су дали своје животе за проповиједање Јеванђеља. Али, све ће то доћи касније. У међувремену, бивши капетан отишао је у родну Кападокију. Сада његове мисли нису биле о мирисним воћњацима кајсије. Размишљао је о томе како ће људима причати о Сину Божијем, који је постао човјек, умро на крсту и васкрсао. Како је само једна кап Исусове крви излијечила његово болно око, и како га срце заболи од стида сваки пут кад се сјети како је копљем пробо Сина Божијег. Аутор: ТКАЧЕНКО Александар /превод: вјеронаука.нет /извор: фома.ру Постоје одломци у Јеванђељу који су тешко разумљиви без додатних објашњења. Такав је, нпр. крај приче о суђењу тетрарха Ирода над Исусом: „А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му бијелу хаљину и посла га натраг Пилату. И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади“ (Лк 23, 11-12) . О каквој „бијелој хаљини“ је ријеч и зашто је ова одјећа на ухапшеном Исусу одједном спријатељила раније непомирљиве непријатеље? Данас, перцепција одјеће као знака, који указује на статус особе отишла у нашем животу у други план. Тешко је могуће утврдити по начину на који је особа одјевена, на примјер, да ли је становник града или сеоски човјек, да ли је удата жена или дјевојка испред вас. Међутим, и данас је ова функција одјеће сачувана у неким случајевима. Дакле, захваљујући службеној униформи, непогрешиво препознајемо у градској гужви припаднике полиције или војске, а у манастиру лако можемо да разликујемо монахе од ходочасника који су дошли да се моле. У древном свијету човјекова одјећа је много више говорила о њему. Много пута поменути фарисеји у Јеванђељу истицали су се у маси дугим кићанкама ушивеним дуж ивице одјеће и својеврсним покривачем за главу - тефилином. Била је то четвртаста кожна кутија са библијским цитатима исписаним на обје стране. Тефилин се носио на челу, причвршћен за траку за главу. Управо те кићанке и кутије Исус помиње када осуђује фарисеје због лицемјерног односа према Божијем закону. Овај одломак јеванђеља говори о њима: „ А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим“ (Мт 23, 1-7). Скерлетна кабаница (Мт 27, 28) у коју је Пилат наредио да обуку Христа, прије него што дозволио својим војницима да му се ругају, такође, је имала сасвим одређено значење. Ово је био назив за горњу одјећу царева – тј. пурпурноцрквена владарска хаљина, инсигнија, односно ознака достојанства и власти. Истина, Исус није обучен у царски љубичаст огртач, већ само у црвени огртач римског војника. Али у комбинацији са трновим вијенцем, ова одјећа постала је подругљива пародија царске одежде. Одјећа бијеле боје такође је била култна. Кандидати за јавне функције у Римском царству носили су бијеле тоге. То је био својеврсни симбол њихове чистоће и неуплитања у било каква кршења закона. Сама ријеч „кандидат“ значи дословно - одјевен у бијело, чисто. Зашто је Ирод рекао да обуку Исуса у почасну униформу римских званичника? С једне стране, то је било ругање Христу и Јеврејима: Исус, ухапшен у бијелом, као кандидат за цара, у земљи коју су заузели Римљани. С друге стране, постоји сагласност са Пилатовом пресудом, која је Исуса сматрала невиним. Ирод је видио чињеницу да му је овај случај упућен као знак поштовања од стране Пилата. И показао је то узајамно поштовање - потврдио је његову одлуку у Исусовом случају, облачећи га у одјећу невиног у злочину. И мада ово облачење у бијелу одјећу је, такође, било директно ругање Исусу, већ два миленијума наставља да осуђује безакоње смртну казну коју су Јевреји изрекли Спаситељу на свом Синедриону. Два свједока су потврдила Исусову невиност. Један од њих је тетрарх, други је прокуратор (назив за управника у античком Риму, најчешћи за намјесника провинције). Блажени Теофилакт о овоме пише на сљедећи начин: „... Кад је Христос послан назад Пилату, гледај како истина поново блиста. Ти си, каже Пилат, довео овог човјека к мени као да квари народ; али у Њему не налазим ништа достојно смрти, као ни Ирод. Да ли видите да је свједочење двојице људи, и то једног као управитеља, а другог као цара, савршена истина? Ни ја, - каже он, - нити цар Ирод у њему нисмо нашли никакву кривицу. Шта кажу Јевреји на ово? Саме судије свједоче да је овај човјек невин; ви тужиоци нисте извели ниједног свједока: коме треба вјеровати? Дивно како истина побјеђује! Исус ћути, али непријатељи свједоче у његову корист“. Аутор: ТКАЧЕНКО Александар / Извор: фома.ру / превод: вјеронаука.нет СРОДНА ТЕМА: 58. Писмо - Монахињи Варвари у Јерусалим: О три хаљине Исусове Питала си ме, часна сестро, о три хаљине, у које је Господ био облачен и преоблачен на Велики Петак у току неколико сати. Зашто га је Пилат обукао у скерлетну хаљину? Зашто га је Ирод обукао у белу хаљину? И зашто су га најзад извршитељи смртне пресуде опет обукли у Његову сопствену хаљину? Све што се догодило у земном животу Христовом – све је препуно смисла, све открива неку истину, и све служи људима на поуку. Једне су поуке непосредне и одмах јасне, а друге посредне и сликовне, те потребују тумачења. Преоблачење Господа у три разне хаљине спада у ову другу врсту поука. Скерлетна хаљина је хаљина римских царева. Кад је Господ говорио пред Пилатом о царству Своме које није од овога свијета, то се учинило материјалистичном духу римског чиновника као безумље и као поруга царском достојанству. Зато су Пилатови војници обукли Христа у скерлет – разуме се најјефтинији што се могао набавити – да би га као назови цара изложили порузи. Али сама та скерлетна царска боја на Господу сведочила је, да је Христос заиста Цар. Пилатови момци, дакле, лакрдијашки су прогласили Господа оним што је Он у ствари био. Нико од њих није могао ни помислити, да ће царство Христово наследити римску царевину, и све друге царевине на свету. Прљави цар Ирод очекивао је, да Христос учини неко чудо пред њим. Није он желео никакво корисно и човекољубиво чудо него чудо вашарско, које је само за радознале очи. Међутим, пред њим је стајало највеће чудо у свету: Човек чист и безгрешан. Права супротност њему, родоскврнитељу и убици светога Јована. Ја држим, да је овај нечисти Исавов потомак могао поверовати у сва чудеса у свету само не, никако и никада, у чудо чистоте и безгрешности једнога човека. И баш то највеће и најневероватније Чудо стајало је пред њим. Но прљави бездушник то није могао видети. Као што Пилат, огрезао у лаж идолопоклонства, гледајући у лице Истине није могао видети Истину, тако ни Ирод, ослепљен од црних краста греха, гледајући у лице Невиности није могао видети Невиност. Разочаран у свом очекивању Ирод је обукао Христа у белу хаљину. А бела боја је слика чистоте и невиности. Читала си, како су се анђели Божији, чисти и безгрешни, јављали у белим хаљинама (Јн. 20, 12)? И тако, дакле, нечисти Ирод, који је помислио, да је и Христос нечист као и он, као и сви други, обукао му је белу хаљину, символ чистоте и невиности. И као што су Пилатови војници, иако лакрдијашки, признали Господа за Цара, тако га је и Ирод признао за човека невиности. То јест, у оба случаја, Христос је од својих непријатеља признат и објављен – иако безвољно и несвесно – оним што је Он у ствари био. Најзад, пред само распеће, Господ је био поново обучен у Своју сопствену хаљину. То је она хаљина, коју му је ткала Његова Света Мајка, Богородица. Она иста хаљина, у којој је он ходио по земљи, и о коју су војници на Голготи бацали коцку. Но не видиш ли у свему овоме велику поуку за све нас? Људи слуте о нама добро или зло, и према својим слутњама цене нас, хвале или осуђују. Разни судови људски о нама не личе ли на разнобојне хаљине? Час нас облаче у хаљину мудраца, час у кошуљу лудачку. Час нас ките доламом јунаштва, час нас покривају дроњама неваљалства. Но све се те хаљине брзо свлаче и мењају према колебљивим и променљивим судовима људским. Али на крају крајева, у часу смртноме, свак се од нас показује у правој боји, у својој сопственој хаљини. Мир ти, часна сестро, и благослов од Бога. /ВЛАДИКА НИКОЛАЈ /МИСИОНАРСКА ПИСМА Господ Исус Христос се још од Старог завјета представља као Онај који је преузео наше слабости, болести и страдања.Тако пророк Исаија каже: „Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ме се исцелисмо“ (Ис 53,5). Другим ријечима, пророк Исаија каже да Месија-Христос није само Онај који лијечи, већ Онај који страда и исцељује истовремено, Онај који преузима на себе патње и болести читавог човјечанства. Његово исцјељење је, прије свега, саосјећање, односно дијељење страдања са страдалницима. У Новом завјету болесници траже исцјељење од Господа Исуса Христа, а исцељују и Његови ученици снагом која им је дата од Бога. У светом Јеванђељу видимо колико је значајна исцелитељска делатност Господа Исуса Христа. Он не само да проповеда, него како каже Јеванђеље: „И прохођаше Исус по свим градовима и селима, учећи по синагогама њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Мт 9,35). Око Исуса је увек било људи који су долазили код њега ради исцељења душе и тела. Велики број исцељења у светим јеванђељима показује нам колико је исцељење било важно за Исусову мисију у свету. У извесном смислу, само исцељење потврђује Његову проповед, начин објављивања силе и саосећајног присуства Богочовека међу људима. На примјер, у Јеванђељу Господ Исус Христос исцељује: губавца (Мт 8, 2-4; Мк. 1, 40-45 и Лк 5, 12-15); слугу капетана у Капернауму (Мт 8, 5-13); Петрову ташту (Мт 8, 14-15 и Мк 1, 29-31); демонизоване Гадаринце (Мт 8, 28-34); губавца из Капернаума (Мт 9, 1-8); слепе и неме из Капернаума (Мт 9, 27-35); бесомучног (Мт 17, 14-23); кћерку жене Хананејке (Мт 15, 21-28); слепца из Витсаиде (Мк 8, 22-26); крвоточну жену (Лк 7, 11-16); згрчену жену (Лк 13, 10-17); губаве (Лк 17, 12-19); слепца из Јерихона (Лк 18, 35-43); немоћног из бање Витезде (Јн 5, 1-15); слепог (Јн 9, 1-38). Такође, Христос чини чуда васкрсења из мртвих, Он васкрсава сина удовице из Наина, (Лк 7 11-16), кћер Јаирову (Лк 8, 41-56) и Лазара из Витаније, Његовог пријатеља (Јн. 11, 1-44). Исцељења која врши Господ Исус Христос показују Његову смерну и милосрдну љубав према људима, али ова исцељења имају и пророчки смисао, она су почетак Царства Божјег у свету, почетак коначног исцељења које ће се остварити у новом небу и новој земљи, где неће бити суза и смрти (Отк 21, 1-4), јер ће јавно Васкрсење бити коначно исцељење свих људи од смрти. Из Васкршње посланице Патријарха румунског Данила /Извор: basilica.ro/ Превод: сајт СПЦ На Велики четвртак Страсне седмице, Православна црква сјећа se посљедње вечере Господа Исуса Христа са Његовим ученицима и установљењем од Њега Свете тајне евхаристије (Свете тајне причешћа). У четвртак, петог дана од Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, ученици су упитали Господа Исуса Христа: "гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?" Господ им је рекао: "идите у град Јерусалим; тамо ће вас срести човек, који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе и реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја (соба) где ћу јести Пасху са ученицима Својим? И он ће вам показати велику застрту горњу одају; онде уготовите пасху". Рекавши то, Спаситељ је послао двојицу Својих ученика Петра и Јована. Они су отишли, и све су испунили тако, како је рекао Спаситељ; и припремили су Пасху. А увече на тај дан, Исус Христос, знајући да ће Он бити предан у тој ноћи, дошао је са дванаест својих ученика у припремљену одају. Када су сви сели за сто, Исус Христос је рекао: "веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре Мога страдања, јер вам кажем, да је нећу више јести, док се не испуни у Царству Божијем". Потом је устао, скинуо са себе горњу одежду, опасао се убрусом, налио у умиваоницу воде и почео да пере ноге ученицима и да их отире убрусом, којим је био препојасан. Оправши ноге ученицима, Исус Христос је обукао Своју одежду, и сјевши опет, рекао им је: "знате ли шта сам вам учинио? Ви зовете Мене Учитељем и Господом, и право велите. Кад вам, дакле, опрах ноге, Ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер, да као што Ја учиних вама, и ви чините". Тим примјером, Господ је показао не само Своју љубав према ученицима Својим, већ их је научио и смирењу, тј. да не сматрамо понижењем себе, ако служимо некоме, па и човјеку нижем од себе. Послије једења старозавјетне Пасхе јеврејске, Исус Христос установио Свету тајну причешћа. Зато се она и назива "Тајном Вечером". Исус Христос је узео хљеб, благословио га, преломио на делове, и разијеливши ученицима, рекао је: "Узмите, једите; ово је Тело Моје, које се за вас ломи за отпуштање гријехова". Затим је узео чашу са вином, благословио је, захвалио се Богу Оцу за сву Његову милост према роду људском, и давши ученицима, рекао је: "Пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја Новога Завјета, која се пролива за вас ради отпуштања гријехова". Причестивши апостоле, Господ је дао заповест да се увек савршава та тајна, Он је рекао: "ово чините за Мој спомен". Та тајна се савршава код нас и сада, и савршаваће се до краја века на богослужењу, названом Литургија. За вријеме Тајне Вечере Спаситељ је објавио апостолима, да ће један од њих Њега издати. Они су се тиме врло растужили, и у недоумици, гледајући један на другога, у страху почели су упитивати једни друге: "да нисам ја, Господе?" Упитао је и Јуда: да нисам ја, Рави?" Спаситељ му је тихо рекао: "ти"; али нико то није чуо. А Јован је седео поред Спаситеља. Петар је дао знак њему, да упита, о коме је говорио Господ. Јован, припавши до самих груди Спаситељевих, тихо је рекао: "Господе! ко је то?" Исус Христос је такође тихо одговорио: "тај коме Ја умочивши залогај дам". И умочивши залогај у сланик (у посуду са сољу), Он је дао њега Јуди Искариотском, рекавши: "што чиниш, чини брже". Али нико није схватио, зашто је то Спаситељ рекао њему. А пошто се код Јуде налазила кутија са новцима, ученици су помислили, да га Исус Христос шаље да купи нешто за празник или да разда милостињу јаднима. Јуда, примивши залогај, одмах је отишао. Била је већ ноћ. Када је Господ завршио вечеру, устао је и са једанаест Својих ученика, пјевајући псалме, пошао је ка потоку Кедронском, на гору Јелеонску, у Гетсимански врт. Тајну вечеру описују сва четворица јеванђелиста (Мт 26, 17-30; Мк 14, 12-26; Лк 22, 7-39; Јн 13-17). Ово је био посљедњи разговор и трпеза Господња са ученицима прије Његових страдања. Између осталог, Христос је на Тајној вечери предвидио да ће га издати један од ученика -Јуда Искариотски . Централни догађај Вечере било је установљење Свете тајне причешћа (Мт 26, 26-28; Мк14, 22-24; Лк 22, 19-20). Сви ови догађаји огледају се у богослужењима и литургијским текстовима даншањег дана, посебно у читању 12 страсних јеванђеља (кликни на линк за детаљан опис). Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало за име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбјежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невјероватном унутрашњом недосљедношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: "И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ сљедеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, гдје су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? " (Мт 26, 48-50). И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овдје он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намјере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се објесио. Тако то описује јеванђелист Матеј. „Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт 27, 3-5). Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волио Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт? Прича о цијени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено свједочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцјени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота? Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу његује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ријетко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувијек остати тајна. Међутим, ова тајна је увијек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у дјелима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је вријеме сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди. Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумијевања његове издаје увијек захтијева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вјероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу освијетлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумијевање унутрашњих Јудиних мотива,а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов! Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „ А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намјераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн 12, 3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумијевање ријечи преведене као „ношаше“, у смислу крађе. Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излијечио од злих духова и неизљечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подијељене просјацима нико није могао да провјери, тј. да ли је Јуда дијелио новац, или је дио присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волио новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено мјесто гдје је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пјева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: "Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“ Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највјернији и најприврженији ученици Њему бјежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство. То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вриједност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвриједити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само ... - веома велики новац. Царев благајник Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видјели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе свијета. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога свијета, нису могле да убиједе апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видјели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овдје није био изузетак. Ако Христос постане цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу послије Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човјечанства. Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пјева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. Послије чуда без преседана - васкрсења мртвог Лазара - чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видјели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одјећом. Послије таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намјеравао да искористи Цара - Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством. И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је дијелило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донијети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена. Сатанин савјет Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно свједочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4). У православном подвижништву ђавоље дејство на човјекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човјеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човјек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво увјерава човјека да гријех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио гријех, зли дух баца човјека у провалију очаја надахњујући га да је његов гријех немјерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа? Највећа Јудина страст била је љубав према богатству - љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, мјесто министра финансија у Месијином царству, гдје би могао да украде такве износе о којима најуспјешнији лопови на свијету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу. Али Христос се није журио да постане вјерски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отјерао првосвештенике и старјешине како би с правом заузео њихово мјесто. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натјерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповијест да „ако неко зна гдје ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избјегавао директан сукоб са властима. И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова побједа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видио је сву Месијину моћ, видио је како су мртви устајали по Његовој заповијести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају ... Ко може Месију да убије? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа! Заслијепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто вријеме чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је побиједио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност. Да ли је Јуда желио Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волио Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да побиједи своје непријатеље. "... и нема ништа у себи" Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу. Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи - несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслијепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповиједа Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „... Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда вјеровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа...“ (Јн 14, 30). Христос "кнезом овог свијета", наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желио да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свијет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим. Неславни крај Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником ... Али најстрашнији губитак, вјероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из цијелог свијета. Шта је, у поређењу са овим богатством, биједно благо које је накупио лопов и издајник током година проповиједања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака ... Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они повјеровали у искреност његове жеље да им да Учитеља. За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове ријечи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало мјесто благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживјети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје. Тужну причу о Јудиној издаји желио бих да завршим ријечима св. Јована Златоустог: „Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагријешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, објесио се" (Бесједа на Велики Петак - Свети Јован Златоусти). Аутор АЛЕКСАНДАР ТКАЧЕНКО извор:фома.ру/ превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ На Велики четвртак увече, служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или што се често назива читање дванаест јеванђеља. Ово драматично богослужење посвећено је сјећању на страдање и смрт Христову на крсту. На њему се чита 12 јеванђељских зачала која говоре о Спаситељевом разговору са ученицима на Тајној вечери, Јудииној издаји, суду првосвештенике и Пилата, а затим муке и распеће Сина Божијег. У првим вијековима хришћанства вјерници из Јерусалима и околине читали су Јеванђеље управо на мјесту догађаја на данашњи дан: на Маслинској гори, гдје се Христос молио, у Гетсиманији, гдје су Га стражари ухватили, и на Голготи, гдје је Он био разапет. Након шестопсалмија пјева се тропар Великог четвртка, за вријеме чијег појања ђакон (или презвитер) каде цио храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Јеванђеља. Након отпјеваног тропара и кађења храма чита се прво Страсно Јеиванђеље. Прије читања Јеванђеља пјевница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док се по завршетку сваког од дванаест Јеванђеља пјева „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ 1. Страсно јеванђеље
Прво Јеванђеље говори о опроштајном разговору Спаситеља са ученицима. У овом разговору он тражи од апостола да „имају љубав међу собом“, а такође, им обећава да ће им послати Дух Светог Утешитеља након Своје смрти. Одјекују ријечи „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“. Затим се молио за ученике. Текст: Јеванђеље по Јовану 13, 31-18, 1 Кад он изиђе, Исус рече: Сада се прослави Син Човјечији, и Бог се прослави у њему. Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити. Дјечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима да куда ја идем ви не можете доћи, то и вама сада говорим. Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати : да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом. Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш? Исус му одговори: Куда ја идем не можеш сада ићи за мном, али ћеш послије поћи за мном. Петар му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за тебе. Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док ме се трипут не одрекнеш. Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте. У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја. будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Исус му рсче: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Ријечи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени он твори дјела. Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени: ако ли не, због самих дјела вјерујте ми. Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме. И што год заиштете (од Оца) у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Ако ме љубите, заповијести моје држите, И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свијет не може примити. јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свијет ме више неће видјети, а ви ћете ме видјети, јер ја живим, и ви ћете живјети. У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени,и ја у вама. Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби. тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам. Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи; а ријеч коју чујете није моја него Оца који ме је послао. Ово сам вам говорио док сам боравио с вама. А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Чусте да вам ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу: јер Отац мој већи је од мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде. Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде! Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици. Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас: останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој. Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге. Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој. Који мрзи мене и Оца мојега мрзи. Да не творих међу њима дјела која нико други није творио, не би гријеха имали: а сада су и видјели, и омрзнули и мене и Оца мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што. А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене. А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са мном. Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. И кад Он дође, покараће свијет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у мене; За правду пак, што идем Оцу својему, и више ме нећете видјети; А за суд, што је кнез овога свијета осуђен. Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам. Све што има Отац моје је, зато рекох да ће од мојега узети, и јавити вам. Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме, јер ја идем Оцу. Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да га питају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете ме видјети, и опет мало, и угледаћете ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у име моје заискати, и не кажем вам да ћу ја умолити Оца за вас: јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу. Рекоше му ученици његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе вјерујемо да ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а мене сама оставите: али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. И више нисам у свијету. а они су у свијету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим теби, и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи. Ја сам им дао ријеч твоју: и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета. Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога. Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета. Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина. Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима. Рекавши ово Исус изиђе са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. 2.Страсно јеванђеље Други јеванђеоски одломак говори како су главни свештеници и војници, које је довео Јуда, ухапсили Христа. Петар је слиједио Учитеља, али га се онда трипут одрекао. Текст: Јеванђеље по Јовану 18, 1-28 У вријеме оно, изађе Исус са ученицима својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе он и ученици његови. А и Јуда, издајник његов, знађаше то мјесто; јер се Исус често окупљаше ондје са ученицима својим. Онда Јуда узе чету, и од првосвештеника и фарисеја слуге, и дође онамо са буктињама и свјетиљкама и оружјем. А Исус знајући све шта има да му се догоди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник његов. А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу. Онда их опет запита: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина. Одговори Исус: Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду. Да се испуни ријеч коју рече: Не изгубих ни једнога од оних које си ми дао. А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. А слуги бјеше име Малхо. Тада рсче Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем? Онда чета и заповједник и слуге јудејске ухватише Исуса и свезаше га, и одведоше га најприје Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше првосвештеник оне године. А Кајафа бјеше онај што даде савјет Јудсјцима да је боље да један човјек умре за народ. За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик: а тај ученик бјеше познат првосвештенику, па уђе са Исусом у двориштс првосвештеника. А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе тај други ученик, који бјеше познат првосвештенику, и рече вратарки те уведе Петра. Тада слушкиња вратарка рече Петру: Да ниси и ти од ученика овога човјека? Он рече: Нисам. А слуге и момци бјеху наложили ватру и стајаху те се гријаху, јер бјеше хладно; а и Петар бјеше с њима, и стајаше и гријаше се. Првосвештеник пак упита Исуса за ученике његове и за науку његову. Исус му одговори: Ја говорих јавно свијету: ја свагда учих у синагоги и у храму. гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта ја говорих. А кад он ово рече, један од слугу који стајаху ондје удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Исус му одговори: Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш? Ана га посла свезанога Кајафи првосвештенику. А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: Да ниси и ти од ученика његових? А он се одрече и каза: Нисам. Рече један од слугу првосвештеникових, који бијаше рођак ономе што му Петар одсијече ухо: Не видјех ли ја тебе у врту са њим? Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. (Јн 18,1-28) 3. Страсно јеванђеље Првосвештеници суде Исусу покушавајући да му припишу неку кривицу. Стражари се ругају Христу и туку Га. Петар се по трећи пут одриче Спаситеља, али када је чуо како је пијетао запјевао, присјетио се учитељевог пророчанства о његовој издаји и каје се. Антифони који слиједе након читања Јеванђеља истичу да Божански страдалник подноси ове муке добровољно - ради спасења своје творевине. Текст: Јеванђеље по Матеју 26, 57-75 У вријеме оно, војници ухватиши Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили, и не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче? А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову. Шта мислите? А ови одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му попљуваше лице и удараху га, а друти га бијаху по образима говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари? А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих: јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље, плакаше горко. 4. Страсно Јеванђеље Христос је изведен на суд пред Пилата. Пилат не жели да му суди. Злостављање Исуса Христа се наставља, али Пилат изјављује да на Њењму не налази кривице. Позива људе да пусте Спаситеља ради празника Пасхе, али људи вичу да им пусти разбојника Вараву а да Христос буде разапет. Текст: Јеванђеље по Јовану 18: 28-40, 19: 1-16 У вријеме оно, поведоше Исуса од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху. Онда Пилат изиђе к њима напоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби. А Пилат им рече: Узмите га ви и по закону вашему судите му. А Јудејци му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. Тада му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој. Рече му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на њему. А у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник. Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше му на главу, и обукоше му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам га изводим напоље, да знате да на њему не налазим ниједне кривице. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! Када га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривицу. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора. Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару. Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше петак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. 5. Страсно Јеванђеље Јуда се каје што је издао Христа - „невину крв“. Првосвештеницима и старјешинама враћа тридесет сребрника које је добио за денунцијацију. Бацивши сребрнике у храму, отишао је и објесио се. Првосвештеници купују њиву и сахрањују Јуду. У исто вријеме Понтије Пилат покушава да избјегне Исусово погубљење па пита народ: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христ? Текст: Јеванђеље по Матеју 27, 3-32 У вријеме оно, видјевши Јуда, издајник Исусов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст. 6. Страсно Јеванђеље Христос у преторијуму. Војници Му стављају трнов вијенац на главу и ругају му се. имон Киринејац у помаже да понесе крст. Христа разапињу између двојице разбојника. Текст: јеванђеље по Марку 15,16-32 У вријеме оно, војници одведоше Исуса унутра у двориште у такозвани преторијум, и сазваше сву чету војника. И обукоше му пурпурни огртач, и оплетавши трнов вијенац ставише на њега. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! И бијаху га по глави трском, и пљуваху на њега, и падајући на кољена клањаху му се. И кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурни огртач, и обукоше га у његове хаљине и изведоше да га разапну. И натјераше једнога пролазника, Симона из Кирине, оца Александрова и Руфова, који иђаше из поља, да понесе крст његов. И доведоше га на мјесто Голготу, што значи: Мјесто лобање. И даваше му да пије вино са смирном, а он не узе. И кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацајући коцку за њих ко ће шта узети. А бијаше час трећи, и разапеше га. И бјеше натпис његове кривице написан: Цар јудејски. И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике. И пролазници хуљаху на њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси самога себе и сиђи с крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе. Христос, цар Израиљев, нека сиђе сада с крста да видимо, па ћемо му вјеровати. И они што бијаху с њим разапети вријеђаху га. 7. Страсно Јеванђеље Описује Христове муке и смрт на Голготи како их је описао јеванђелист Матеј. Христу распетом на крсту дају да попије сирће, над главом му је била причвршћена табла са натписм „кривице“ - „ИНЦЈ“, а стражари су раздијелили Његову одјећу међу собом. Јеванђелист пише да када је Спаситељ умро, завјеса у јерусалимском храму се поцијепала на два дијела од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише и многи покојници су устали из својих гробова. Текст:Јеванђеље по Матеју 27, 34-54 У вријеме оно, војници дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше Исусу да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста! А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. 8. Страсно јеванђеље Јеванђелист Лука, описујући посљедње сате Спаситељеве на крсту, говори о двојици разбојника који су разапети поред Господа. Један му се ругао говорећи: „Ако си ти Христос, спаси себе и нас“. Други се покајао рекавши „сјети ме се, Господе, кад дођеш у своје царство!“. Исус је објећао покајаном разбојнику да ће данас бити са Њим у рају. Текст: Јеванђеље по Луки 23, 32-49 У вријеме оно, вођаху са Исусом и друга два злочинца да погубе. И када дођоше на мјесто звано Лобања, ондје разапеше њега и злочинце, једнога с десне стране а другога с лијеве. А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И дијелећи хаљине његове бацаху коцку. И народ стајаше гледајући. А и старјешине ругаху му се с њима говорећи: Друге спасе, нека спасе и себе, ако је он Христос, изабраник Божији. А и војници му се ругаху, приступаху и даваху му оцат. И говораху: Ако си ти цар јудејски, спаси самог себе! А бијаше над њим и натпис написан словима јелинским и латинским и јеврејским: Ово је цар јудејски. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. А кад видје капетан шта се догоди, прослави Бога говорећи: Заиста овај човјек бјеше праведник. И сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса. А стајаху издалека сви познаници његови и жене које га пратише из Галилеје, посматрајући ово. 9. Страсно јеванђеље Описујући страдање Спаситеља на крсту, јеванђелист Јован говори о онима који су све ово вријеме стајали поред Њега - Богородици, Марији Клеоповој, Марији Магдалини и Христовом вољеном ученику - Јовану Богослову. Војници провјеравају да ли су разапети на крсту живи-Христу пробадају ребро. Текст: Јеванђеље по Јовану 19, 25-37 У вријеме оно, стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи. Послије тога, знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим: а дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени, него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше. 10. Јеванђеље Послије Спаситељеве смрти, његов тајни ученик Јосиф из Ариматеје тражи од Пилата дозволу да га сахрани. Христос је умотан у платно и пложен у гроб усјечен у стијени. Текст: Јеванђеље по Марку 15, 43-47 У вријеме оно, дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. 11.Страсно јеванђеље Ово јеванђеље, такође, описује сахрањивање Спаситеља од стране Јосифа из Ариматеје. Текст:Јеванђеље по Јовану 19, 38-42 У вријеме оно, замоли Пилата Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дсфе и узе тијело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса. 12. јеванђеље о страдању Христовом Након Христове сахране, главни свештеници и фарисеји траже од Пилата да постави стражу на гробу како ученици не би украли тијело и прогласили Христа васкрслим. Рече им Пилат: Имате стражу. Тада је пећина запечаћена и у близини су постављени стражари. Текст: Јеванђеље по Матеју 27, 62-66 Сутрадан по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен. Јуда Искариотски: веома контрадикторна, сложена и веома збуњујућа личност. Хоће новац, али се брине о милостињи за сиротињу. Издаје Христа, али се истовремено причешћује са Њим на Тајној вечери. Доводи првосвештеничку стражу да ухвате Богочовјека, истовремено Га цјеливајући као ученик. Страствено жели новац, али га након неког времена баца пред ноге свештеницима. Проживљава велико покајање и потрес у души, али извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности. Дакле, Црква у Велику сриједу позива да размотримо Јудине грешке како бисмо избјегли ове и сличне грешке у свом животу. Тај човјек није био само апостол, већ један од дванаесторице апостола. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцјељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно мјесто у заједници првих хришћана. Био је нека врста „менаџера за снабдијевање“ и финансијер, како о томе напомиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „имаше кесу (ковчежић), и узимаше што се меташе у њу“. А пошто је код Јуде била каса (ковчежић), неки су мислили да му Исус говори: „Купи што нам треба за празник: или да даде штогод сиромасима" (Јн 12, 6; Јн 13, 29). Па како би човјек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан, а даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: зато „што бјеше лопов“ (Јн 12, 6). Ко је лопов? Ово је особа која страствено жели лагодан, сладак и богат живот и спремна је да уништи животе других људи зарад тога, тј. он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. А његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато се Јуди и догађа овај страховит пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини. Али ипак понављам: Јуда је двострука личност. У њему се одвијала болна морална борба. На примјер, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту, тј. он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добар. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшан гријех за сва времена - издају Бога. А ово је веома тешка срамота. И не може да издржи. Зашто? Чини се да постоји свијест о гријеху и покајање за оно што је учинио. И чак Јуда одбацује своју страст. Баца сребрњаке пред ноге свештеника. То јест, побиједио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу. Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство. Истовремено, болно се стидио, није могао да постане близак књижевницима и фарисејима, који су изгледали већ толико окамењени и укоријењени у страстима гордости и властољубља са среброљубљем да су изгледали скоро мртви. Схватио је да би излијечио учињени гријех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Многострадалног. Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волио је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће доћи! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом апостолу Петру, који је учинио тешки гријех богодступништва и одрицања од Господа. Али Петар није тражио своје, он је волио и тражио Бога више од свега на свијету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило са Јудом, али он није чекао. Желио је свој стари живот. Желио је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла. И ово је велика лекција за нас. Не можемо живјети само за себе. Не можемо само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао. Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чинити дјела милосрђа. Тако ради Господ Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Сјетимо се прелијепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, а то су учинили и свеци. Тако и ми треба да поступамо. Наш живот треба да постане служење Богу и људима. Морамо расти до ове велике и свете мисли. А када то учинимо уз Божију помоћ, откриће нам се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и вријеме, неочекивано ћемо се наћи срећни јер ћемо се сјединити са Богом у јединству живе љубави. Аутор: протојереј Андреј Чиженко/Извор: «Православная Жизнь»/ превео и прилагодио вјеронаука.нет На Велику сриједу Страсне недеље, Православна црква подсјећа на двије епизоде посљедње седмице земаљске службе Господа Исуса Христа – помазивање драгоцјеним миром и издају Јуде Искариотског. Христос је ноћ са уторка на сриједу провео у Витанији. Према Јеванђељу по Матеју (Мт 26, 6-17), у кући Симона губавог, једна „грешница“ излила је драгоцјено миро на главу Спаситеља: "А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом". Исто наводи и јеванђелист Марко: "Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена... (Мк 14,1,3). Укратко испричано било је то овако: Неки губави фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сјели за трпезу наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два господина за ријеч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према предању – оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у финансијске апетите свога племена – љутито узвикну: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Тако су се, дакле, против покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од гријеха губав тијелом и душом, и један издајник који је за 30 сребрњака продао свога Учитеља. Но од обојице ми добијамо по једно драгоцјено свједочанство, од губавца – да грешнике нико тако не оптужује као грешник, а од издајника – да је миро које је она грешница изливала на ноге Исусове заиста било веома скупоцјено. Тако Га је, по ријечима самог Спаситеља, припремила за будућу погреб. Исте ноћи, на сабору првосвештеника, књижевника и старјешина, коначно је одлучено да се Христос лукавством ухвати и осуди на погубљење. Један од Његових ученика, Јуда Искариотски, одлучио је да изда Учитеља. Дошао је првосвештеницима и договорио се са њима да ће за 30 сребрника у прилици издати Христа. Управо ова два догађаја – помазање Господа миром од стране жене „грешнице“ и издаја од стране Јуде Искариотског, центар су богослужења Православне Цркве на Велику сриједу. Прочитајте текст и погледајте илустрације које детаљно описују и приказују догађаје из Велике сриједе! Слајдови се аутоматски смјењују сваких 6 секунди! У Велику сриједу Страсне седмице, биће служена посљедња овогодишња Литургија пређеосвећених дарова. Ова литургија се служи само током Великог поста, обично у сриједу и петак, а никада викендом. На данашњи дан десио се догађај, чије је сјећање подстакло хришћане да сриједу учине посним даном. Господ је био издан. Издао га је један од његових најближих ученика. Јуда Искариотски (Назив Искариотски је добио по крају одакле потиче, Кариоту, Овај надимак, међу апостолима, Јуда је добио да би га разликовали од другог Христовог ученика,по имену Јуде, сина Јаковљевог, прозваног Тадеј), који је био уз Христа три и по године, који је видио многа чуда која је Он учинио, па чак и сам исцјељивао болеснике и изгонио демоне у име Исусово, отишао је код првосвештеника: "И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И отада тражаше згоду да га изда (Мт 26, 14-16). Јудина посјета првосвештеницима догодила се, очигледно, у ноћи са уторка на сриједу. А Јуда се на ову подлост одлучио након што је био са Исусом и осталим ученицима у кући фарисеја Симона, којег јеванђелисти Матеј и Марко називају губавцем. Очигледно је Спаситељ излијечио власника куће од губе и позвао их на вечеру. А ово се догодило током оброка: "И кад бијаше он у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са скленицом многоцјенога мира чистога нардова, и разбивши скленицу љеваше му на главу". Видећи такво расипање бајно скупог мириса, Јуда је „побожно“ био огорчен: "Зашто се ово миро не продаде за триста гроша (у то вријеме огромну количину-примједба аутора) и не даде сиромасима? (Јн 12, 5). Јеванђелист Јован појашњава: "А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ". Зато га је посебно бринула финансијска „ефикасност“. "А Исус рече: не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда". Ове ријечи су садржавале много тога. И похвалу жени, и прекор Јуди, и предвиђање његове непосредне смрти. За апостола Јуду оне су очигледно постали посљедња кап која је прелила чашу. Зашто је Господ рекао ове ријечи? Знао је да ће врло брзо - за три дана - бити распет. И неће бити времена да Му обављају погребне обреде - због приближавања суботе и Пасхе, када ће бити немогуће доћи у гробницу. А ова жена је, не слутећи, унапријед је обавила церемонију. Ово је непосредно значење Христових ријечи. Али оне имају и духовно значење. Као што каже блажени Теофилакт Бугарски, „част која се даје директно Богу треба да буде пожељнија од свега уопште, а самим тим и од саме милостиње“. Изгледа да је жена са малом посудом мира била једина која је дошла да захвали Христу не за одређену корист која јој је лично донесена, већ за све што је Он учинио за спасење човјека. Шта се десило са Јудом? Након што је Господ Исус Христос осуђен на распеће, Јуда се покајао и првосвештеницима и старјешинама вратио 30 сребрника говорећи: "ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима.Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|