Сазнај новости из
хришћанског свијета
Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Милошевцу, у Недељу Светих Отаца Првог Васељенског сабора, 16. јуна 2024. године, поводом славе манастирског зимског храма Вазнесења Господњег. Епископу Јефрему саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког. У присуству многобројног верног народа, у манастиру Милошевцу се по први пут одржало црквено-народно литургијско сабрање поводом славе манастирског зимског храма. Извор: Тв Храм
![]() У седму недјељу по Васкрсу, наша Црква прославља помен на 318 светих отаца Првог (Никејског) Васељенског Сабора. Њихов се спомен врши сада зато што је Први васељенски сабор држан мјесеца маја. На овом сабору изобличена је Аријева јерес, састављенo је првих 7 чланова Символа вјере. Први васељенски сабор сазван је 325. године у граду Никеји (област Витинија, Мала Азија) за вријеме владавине цара Константина Великог који је и сазвао сабор. Његов главни задатак је био да изобличи лажно учење александријског свештеника Арија, који је одбацио Божанство и предвјечно рођење од Бога Оца Сина Божијег и учио да је Христос само највиша творевина. Сабор је осудио и одбацио Аријеву јерес и потврдио непромјенљиву истину-догму: Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца прије свих вијекова и вјечаан као и Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан је са Богом Оцем. Да би сви православни хришћани тачно знали право учење вјере, то је јасно и кратко речено у првих седам чланова Символа вјере. На истом Сабору одлучено је да се Васкрс празнује прве недеље послије првог пуног мјесеца у пролеће (заједничко за све хришћане и све помјесне Цркве), одређено је и да се свештеници жене, а установљена су и многа друга правила. Помен на Први васељенски сабор Црква Христова прославља од давнина. Господ Исус Христос је оставио велико обећање Цркви: „Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Мт 16, 18). У овом радосном обећању налази се пророчко указање да, иако ће живот Цркве Христове на земљи бити у тешкој борби са непријатељем спасења, побједа је на Њеној страни. Свети мученици посвједочили су истинитост Спаситељевих ријечи, подносећи страдање за исповиједање Имена Христовог, а мач прогонитеља поклонио се пред побједоносним знаком Крста Христовог. Први васељенски сабор Од IV вијека прогони хришћана су престали, али су се у самој Цркви појавиле јереси, за борбу против којих је Црква сазивала Васељенске саборе. Једна од најопаснијих јереси била је аријанство. Арије, александријски презвитер, био је човјек неизмјерне гордости и амбиције. Он је, одбацујући божанско достојанство Исуса Христа и Његову једнакост са Богом Оцем, лажно учио да Син Божији није једносуштан Оцу, него да га је Отац створио у времену. Помјесни Сабор, сазван на инсистирање Патријарха Александријског Александра, осудио је лажно учење Аријево, али се он није повиновао и, пошто је писао писма многим епископима са жаљењем на дефиницију Помјесног Сабора, ширио је своје лажно учење по цијелом Истоку, добивши подршку, за своју заблуду, од неких источних епископа. Да испита насталу смутњу, свети равноапостолни цар Константин (21. мај/3. јун) послао је епископа кордопског Осију и, добивши од њега потврду да је Аријева јерес уперена против најосновнијег догмата Христове Цркве, одлучио је да сазове Васељенски сабор. На позив Светог цара Константина, 325. године у граду Никеји окупило се 318 епископа који су представљали хришћанске цркве из различитих земаља. Међу пристиглим епископима било је много исповједника који су пострадали током гоњења и носили трагове мучења на својим тијелима. Сабору су присуствовали и велики светитељи Цркве – свети Николај, архиепископ Мирликијске (6. децембра и 9. маја), свети Спиридон, епископ Тримитунтски (12. децембра), Свети Александар Александријски, Јевсевије Кесаријски и други свети оци. Патријарх Александријски Александар је стигао са својим ђаконом Атанасијем, касније Патријархом александријским (помен 2. маја), названим Велики, као ревносни борац за чистоту Православља. Сједницама Сабора присуствовао је равноапостолни цар Константин. Арије, имајући на својој страни 17 епископа, држао се гордо, али је његово учење оповргнуто и био је изопштен од Сабора из Цркве, а свети ђакон Александријске Цркве Атанасије у свом говору је коначно оповргао богохулне Аријеве измишљотине. Саборни оци су одбацили символ вјере коју су предложили аријанци. Утврђен је православни Символ вјере. Равноапостолни Константин је предложио Сабору да се у текст Символа вјере унесе ријеч „једносуштни“, коју је често слушао у говорима епископа. Оци Сабора су једногласно прихватили овај приједлог. ![]() У Никејском символу вјере свети оци формулисали су апостолско учење о Божанском достојанству Другог Лица Пресвете Тројице — Господа Исуса Христа. Аријева јерес, као прелест гордог ума, била је осуђена и одбачена. Након рјешавања главног догматског питања, Сабор је утврдио и двадесет канона (правила) о питањима црквене управе и дисциплине. Ријешено је питање дана прослављања Васкрса. Одлуком Сабора, Васкрс хришћани треба да прослављају не истог дана са јеврејском Пасхом, и обавезно у прву недјељу послије пуног мјесеца послије дана прољећне равнодневице (која је 325. године падала 22. марта). Аријева јерес тицала се главног хришћанског догмата, на којем почива цијела хришћанска вјера и сва Црква Христова, који чини темељ сваке наде на наше спасење. Да је јерес Аријева, која је одбацивала Божанство Сина Божијег Исуса Христа, а затим уздрмала сву Цркву и повукла за собом велико мноштво и пастира и стада, побиједила истинито учење Цркве и постала доминантна, онда би хришћанство одавно престало да постоји, а цио свијет би потонуо у некадашњи мрак невјерја и сујевјерја. Арија је подржао епископ Јевсевије Никомидијски, који је био веома утицајан на царском двору, па је јерес у то вријеме била веома распрострањена. И до данас, непријатељи хришћанства (нпр. секта Јеховиних свједока), узимајући за основу Аријеву јерес и дајући јој другачије име, смућују умове и уводе у саблазан многе људе. Арије је учио да Христос није Бог. Чувши такве увреде Господа, архиепископ мирликијски Николај ударио је Арија по образу. Због овога је св. Николај био лишен епископског достојанства, али је убрзо враћен у свој чин, пошто су свети оци имали виђење да је праведни гњев светитеља угодан Богу. Тропар Св. Отаца Првог Васељенског Сабора, Глас 8. Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Од апостолског доба хришћани су користили „Символ вјере“ да би се сјећали основних истина хришћанске вјере. У древној Цркви било је неколико кратких „Символа вјере“. У четвртом вијеку, када су се појавила лажна учења о Богу, Сину и Светом Духу, постало је неопходно допунити и разјаснити старе симболе. Тако је настао Символ вјере који сада користи Православна Црква. Саставили су га оци Првог и Другог Васељенског Сабора. Први васељенски сабор је саставио првих седам чланова Символа вјере, а Други – преосталих пет. Према два града у којима су се састајали оци Првог и Другог Васељенског Сабора, Символ вјере се назива још и Никео-Цариградски Символ вјере. Символ вјере је подијељен на дванаест чланова. Први члан говори о Богу Оцу; 2, 3, 4, 5, 6, 7. члан говоре о Богу Сину; осми члан говори о Богу Духу Светом, девети о Цркви. У десетом члану се говори о крштењу, а у једанаестом и дванаестом о васкрсењу мртвих и о вјечном животу. ![]() Свети мученик Лукилијан и са њим четворица младића: Клаудије, Ипатије, Павле и Дионисије, Света Дјевица Павла Св. мученик Лукилијан живио је у Никомидији током владавине римског цара Аурелијана (270 - 275). Био је идолски жрец до дубоке старости и уживао је велику част. Али Господ Бог, Који жели спасење свима, приведе га својом благодаћу до познања истине. Схватио је празнину идола којима је служио толико година и повјеровао у Христа и у дубокој старости примио свето крштење. Свом душом и свим својим мислима предао се хришћанском учењу. Био је испуњен жарком љубављу према Господу и неустрашиво проповиједао Грцима и Јеврејима о васкрслом Христу. Тада су Јевреји због ширења вјере у Христа пријавили Лукилијана градоначелнику Никомидије, Силвану. Силван је узалуд покушавао да натЈера Лукилијана да се одрекне Христа и врати идолопоклонству. Лукилијан је пред државним властима оптужен да је својим проповиједањем подривао темеље државе и дјеловао као разарач народа. Старца су звјерски мучили, а затим затворили. У исто вријеме тамо су била затворена четири младића: Клаудије, Ипатије, Павле и Дионисије, оптужени за исповиједање вјере Христове. Обрадовали су се кад су видјели Лукилијана. Сви су провели дане и ноћи заједно у разговорима о Богу и у усрдној молитви, припремајући се за свето мучеништво. После извјесног времена изведени су пред суд гдје су показали непоколебљивост у својим хришћанским увјерењима и чврстини у вјери. Били су подвргнути новим мучењима, али Господ је чудесно показао Своју моћ и благодат. Касније су послати у Византију, гдје су осуђени на смрт: четворицу младића убили су мачем, а светог старца Лукилијана разапели су на крст. Подвиг светих мученица посвједочила је света дјева Павле која се посветила служењу онима који су страдали за вјеру у Христа. Достављала је храну затвореницима хришћанима, прала им ране, доносила лијекове и сахрањивала тијела мученика. Дјевиица Павле, сироче од дјетињства, посветила се служењу сиромашнима и страдалима: чинила је добротворна дјела, посјећивала тамнице, тјешила мучене хришћане и превијала им ране. На тај начин је, такође, служила светом Лукилијану и његовим сапутницима, и била је присутна њиховим страдањима, молећи се у свом срцу Богу да подржи Његове слуге. Пратила их је до града Византије и сахранила након њиховог мучеништва. Касније се света Павла вратила у Никомидију, гдје је наставила - као и раније - служити Господу милосрдним дјелима. Због тога је била оптужена, и послије мучења посјечена мачем, примивши од Господа два вијенца: вијенац дјевства и вијенац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у вријеме цара Аурелијана, између 270-275. године. Мошти светог Лукилијана и других са њим налазе се у Цариграду и од њих су потекла бројна исцјељења. ![]() Наша Црква је седму недјељу по Васкрсу посветила Светим Оцима Првог Васељенског сабора, који је одржан у Никеји 325. године. Било је необично видјети на једном мјесту епископе из Британије и Месопотамије, Египта и Галатије, Грчке и Шпаније и толико других дијелова пространог Римског царства. Многи епископи су били исповједници и још увијек су на тијелима имали трагове недавних прогона од стране царева Диоклецијана и Галерија 303-311.године; тако је некима недостајало око, другима рука или нога. На сабрању патријарха и представника православних помјесних цркава присуствовало је 318 делегата, међу којима 220 епископа. Сабор је почео са радом 20. маја, а 25. августа је свечано затворен. Прва и главна одлука коју су донијели оци Сабора била је осуда јеретика Арија, који је учио да Исус Христос није имао Божанску природу, био је само највише створење Бога, а не Бог Син и Створитељ. Због оваквог Аријевог учења њега је најприје осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то двапут: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордобе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју мјесеца маја 325. године. ![]() Црква је ово учење препознала као јерес, а самог Арија је анатемисала. Сама никејска дефиниција гласи овако: „Вјерујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, рођеног од Оца јединородног, то јест из Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости. Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало, како на небесима тако и на земљи. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао и оваплотио се и постао човек, Који је пострадао и Који је васкрсао у трећи дан, Који се вазнео на небеса и Који ће опет доћи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога.. ..“. Ова дефиниција постала је први дио Символа вјере, који је допуњен на II Васељенском сабору 381. године у Цариграду. На крају ове дефиниције услиједила је анатематизација: „ А оне који говоре Беше када Га не беше, и пре рођења не беше, и да је постао из небића, или тврде да је Син постао из друге ипостаси, или суштине, или да је створен, или да је променљив, или преобразив, такве анатемише (проклиње) Саборна и Апостолска Црква“. На Првом Васељенском сабору учествовали су многи знаменити светитељи: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа вјере. Но осим тога Сабор је утврдио и вријеме празновања Васкрса и донио 20 разних канона. Тумачење светог Теофана Затворника – Мисли за сваки дан у години ![]() „Данас је несумњиво историјски дан и дан радости“, саопштио је, 11. јуна 2024. године, Синодски комитет за споменике и умјетност Кипарске православне цркве. Црква се радује, јер је коначно, послије 27 година труда и правних битака, завршен најважнији црквени случај крађе антиквитета након турске инвазије на Кипар 1974. године. Како се наводи у саопштењу, турски шверцер антиквитета Ајдин Дикмен, уз помоћ окупационог режима и саучесника, био је одговоран за пљачку више од 50 грчких православних, маронитских и јерменских хришћанских споменика, као и антиквитета са окупираних археолошких локалитета и приватних колекција. Међу хиљадама предмета заплијењених из имовине групе антиквитета у марту 1997. године било је 318 кипарских реликвија, укључујући мозаике из 6. вијека, фреске из 8.–15. вијека, иконе, олтарске двери, рукописе и друге антиквитете. Проширена правна битка почела је 2004. године. Дјелимична репатријација 173 реликвија извршена је у јулу 2013. године, а још 85 у августу 2015. године Завршна фаза случаја Дикмен била је јуче, потписивањем споразума између Кипра и Њемачке о репатријацији 24 црквене реликвије и 36 других старина. Реликвије ће бити враћене 20. јуна. Црква се захвалила свима који су допринијели успјешном окончању случаја, укључујући и представнике минхенске полиције, Главног тужилаштва и правосудних органа града. Поред тога, признање је додијељено и представницима Републике Кипар, укључујући званичнике правне службе, полиције и одјељења за антиквитете. Специјално признање резервисано је за стручњаке који су играли улогу у идентификацији предмета, као што су др Јоханес Декерс и др Катерина Хаџистили, заједно са појединцима као што су Тасула Хаџитофи, бивши конзул Републике Кипар у Хагу, покојни византолог Атанасиос Папагеоргиу и кипарски адвокат у случају, Енно Енгберс. По ријечима директора Канцеларије за борбу против илегалног посједовања и трговине антиквитетима Михалиса Гавриелидиса, преко 16.000 хришћанских икона, мозаика и мурала који датирају из 6. и 5. вијека насилно је украдено и продато у иностранству од турске инвазије 1974. године. Припрема вијести вјеронаука.нет Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посјетио 14. јуна 2024. године Сремске Карловце, гдје га је у Патријаршијском двору дочекао Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије са свештенством.
Том приликом, у Сремске Карловце су стигли и првојерарх Руске Заграничне Цркве Митрополит њујоршки и источноамерички г. Николај са посланством Руске Православне Заграничне Цркве, које чине: Митрополит берлински и немачки г. Марко, Архипископ монтреалски и канадски г. Гаврило, Архиепископ чикашки и средњоамерички г. Петар, Епископ лондонски и западноевропски г. Иринеј и Епископ штутгартски г. Јов; као и епископи Српске Православне Цркве: бачки г. Иринеј, зворничко-тузлански г. Фотије, горњокарловачки г. Герасим, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије; и главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије. Посланство Руске Заграничне Цркве је донело у Сремске Карловце чудотворну икону Пресвете Богородице Знамење, која ће 15. и 16. јуна 2024. године бити изложена у Саборној цркви Светог оца Николаја на поклоњење и целивање верном народу. ![]() Св. Еразмо је био родом из Антиохије. Од малих ногу марљиво је служио Господу. У зрелим годинама уздигнут је на чин епископа града Формија (Италија). Током прогона хришћана од стране царева Диоклецијана (284-305) и Максимијана (284-305), свети Еразмо је напустио своју епархију те се повукао и подвизивао се на гори Ливанској седам година. Бог га је обдарио великим даром чуда. Као епископ кренуо је да проповиједа јеванђеље. Св. Еразмо је, такође, дошао у град Охрид, који је тада био дио римске провинције Илирик. Цар је довео Еразма пред Зевсовог месинганог идола (дванаест стопа висок а шест широк) и наредио му да принесе жртву и да се поклони идолу. Св. Еразмо је то глатко одбио, па је цар наредио да га жестоко муче, а затим га бацио у затвор. Али појавио се анђео Божји - као некада светом Петру - и извео га из тамнице. Потом је свети Еразмо отишао у Кампанију да проповиједа, а затим се вратио у град Хермелију и тамо се настанио у пећини, гдје се посветио аскетском контемплативном животу до своје смрти. Умро је почетком четвртог вијека (око 303. године). Пећина са црквом Светог Еразма и данас постоји недалеко од Охрида. Благословом Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Димитрија, уз иницијативу вјероучитеља, у Манастиру Рођења Светог Василија Острошког у Мркоњићима, евхаристијски је прослављена крсна слава вјероучитеља ове епархије – Свети Јустин Ћелијски. Литургијским сабрањем началствовао је Епископ Димитрије уз саслужење свештенства, са којим вјероучитељи највише сарађују током школске године, и монаштва ове епархије, а присутни су били директори основних и средњих школа, као и гости вјероучитељи из Епархије Зворничко-Тузланске у пратњи протојереја Синише Шаренца, члана Катихетског одбора. Након прочитане јеванђељске перикопе, благословом Епископа Димитрија, бесједу је изговорио протојереј Данило Боро, члан Катихетског одбора из Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске.
Након Свете тајне причешћа, освећено је славско жито, вино и хљеб, а Владика Димитрије подсјетио је на ријечи Светог аве Јустина о творењу воље Божије и подијелио са присутнима осјећање о испробаности свега у животу Светог аве Јустина молитвом, Јеванђељем и вршењем заповијести Божијих. Зато се показао тако благодатан и свима послије њега оставио савјет да све што раде опробавају подвигом, да се, за све што предузимају, обрате живом и животворном Богу. Извор: Епархија ЗХиП У Камеруну се 15 представника неканонске групе придружило Руској православној цркви. Они су пратили свог бившег „епископа“, сада свештеника Руске православне цркве, свештеника Германа Мбаргу, преноси Патријаршијски егзархат Африке. Отац Герман је најприје примљен у православље као мирјанин, а послије школовања рукоположен од патријаршијског егзарха Афричког митрополита зарајског Константина у Москви. Обред присаједињења 15 људи православној цркви, међу којима три бивша „свештеника“ и једну монахињу неканонске "православне цркве Камеруна" обавио је предсједавајући Мисионарског одjељења Патријаршијског егзархата Африке јереј Георгиј Максимов који је заједно са Константином Гордицом, одговорним лицем за рад са страним студентима Егзархата, посјетио 6. јуна 2024. године град Дуалу (Камерун).
У овом граду, отац Георгиј је обавио обред придруживања 15 људи православној цркви из неканонске "православне цркве Камеруна". Након тога је одслужена прва Света литургија на овој парохији, којој је присуствовало више од 100 људи. Чланови заједнице изразили су радост због приступања Руској Православној Цркви и захвалили свом настојатељу оцу Герману на рукоположењу. Затим је одржан састанак са двојицом „свештеника“ друге неканонске групе, који су такође изразили жељу да пређу у православље. У свјетлу недавних догађаја, многи Африканци почињу да проучавају руску културу, прихватају крштење, а такође прелазе из локалних вјерских заједница у Руску православну цркву. Раније се свештеник егзархата из Обале Слоноваче, свештеник Партенијус Дансу, састао са двије протестантске заједнице у Либерији које су одлучиле да пређу у православље. ![]() Бивши премијер Грузије, милијардер Бидзина Иванишвили, почасни предсједник владајуће партије "Грузијски сан", купио је рукопис Јеванђеља из V-VII вијека за 1,5 милиона фунти у Лондону. Рукопис грузијског монаха Јована Зосиме из X вијека, заснован на тексту Светог писма из V-VII вијека, продат је за 1,25 милиона фунти, нааведено је на сајту аукцијске куће Christie's . Ово је такозвани Синаитикус Рескриптус, Codex Sinaiticus Rescriptus, написан на пергаменту на арамејском и грузијском, који се састоји од 70 листова. Рукопис је понуђен на аукцију у повезу из 10. вијека направљеном у манастиру Свете Катарине на Синају - најранијем познатом повезу рукописа са потписом и датумом. Рукопис садржи најраније текстуално свједочанство о Јеванђељу на дијалекту арамејског који је најближи оном којим је говорио Господ Исус Христос. Текстове је такође преписао Јован-Зосима на грузијском. Палимпсест је стављен на аукцију са натписом „Ремек дјела из колекције Шојена“, норвешког путника и историчара прошлог вијека. Његова збирка се сматра највећом колекцијом древних рукописа на свијету, која броји више од 13.000 примјерака, од којих су најстарији стари око 5.000 година. Биџина Иванишвили планира да га поклони Националном музеју Грузије. Дана, 13. јуна 2024. године, навршило се 25 година од епископске хиротоније Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду, одржаном 14. маја 1999. године, тада јеромонах Порфирије, игуман манастира Светих Архангела у Ковиљу, изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Свечаним чином хиротоније у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године началствовао је блажене успомене Патријарх српски Павле. Извор: СПЦ
![]() Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“. Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост. ...настави да читаш
Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше. Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет. У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем. Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства. На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград. Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију. По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха. Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену. Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања. На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“. Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова. Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце. Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године. По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу). У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство. Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике. Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски универзитет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог универзитета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском универзитету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике. У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве. Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године. Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски. У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…). Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе. По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи. По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса). Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти. Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970). Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих. Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском). Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Извор: Радио Светигора Смањи проширени текст
![]() Свети мученик Јустин Философ рођен је око 105. године у Флавијевом Неапољу (раније самаријски град Сихем, данас Наблус). Јустинови родитељи, Грци, били су незнабошци. Од дјетињства, светитељ се одликовао дубоким умом, љубављу према науци и горљивом жељом да спозна Истину. Проучавао различита подручја грчке философије: стоике, перипатетике, питагорејце, платонисте - и увјерио се да ниједно од ових паганских учења не отвара пут ка познавању Истинитог Бога. Једном је, шетајући осамљеним мјестом изван града и размишљајући гдје да тражи пут до сазнања Истине, срео старца који је у дугом разговору открио суштину хришћанског учења Јустину и савјетовао га да тражи решења за сва животна питања у књигама Светог Писма. "Али прије свега, - рекао је старац, - марљиво се моли Богу да ти Он отвори врата Свјетлости. Нико не може да схвати истину уколико му сам Бог не да разумијевање, који то открива свима који Га траже молитвом и љубављу". У 30. години свог живота Јустин је примио свето крштење (између 133. и 137. године). Од тада је свети Јустин своје таленте и огромна философска знања посвећивао проповиједању Јеванђеља међу незнабошцима. Почео је да иде Римским царством, сејући свуда сјеме спасоносне вјере. „Ко може објавити истину, а не објавити је, Бог ће судити“, написао је. Јустин је отворио школу у којој је проповиједао хришћанску философију. Свети Јустин је досљедно бранио истину и спасоносност хришћанског учења, убједљиво оповргавајући и паганске философије (као, на примјер, у спору са философом-циником Крискентом) и јеретичке изопачености хришћанства (нарочито, супротставио се учењу Маркиона Гностичког). Отприлике 155. године нове ере, када је цар Антонин Пије (138-161) отворио прогон против хришћана, свети Јустин му је лично предао Апологију (Одбрану) хришћана и хришћанског учења - Птоломеја и Луција, име трећег је остало непознато. У Апологији је доказао нетачност оптужби против хришћана „у име неправедно омражених и прогоњених хришћана“. „Апологија“ је тако благотворно утицало на цара да је окончао прогон. Одлуком цара, свети Јустин је кренуо у Азију, гдје су хришћани били посебно прогоњени, а сам је радосне вијести о царском едикту ширио по околним градовима и земљама. У Ефесу се догодио спор између светог Јустина и рабина Трипуна. Православни философ је на основу старозавјетних пророчких списа доказао истинитост хришћанског учења. Овај спор изнео је свети Јустин у есеју „Разговор са Трифуном-Јудејцем“. Друга „Апологија“ светог Јустина упућена је римском Сенату. Написана је 161. године, недуго након ступања на престо Марка Аурелија (161-180). Враћајући се у Италију, свети Јустин је попут апостола свуда проповиједао Јеванђеље и својом надахнутом ријечју многе обратио у хришћанску вјеру. Када је свети дошао у Рим, завидљивац Крискент, којег је Јустин увијек побјеђивао у расправи, изнио је римском суду многе лажне оптужбе против њега. Свети Јустин је одведен у притвор, подвргнут мучењу и убијен (+ 166). Мошти светог Јустина Философа почивају у Риму. Аутор: вјеронаука.нет на основу више извора а највише азбука.ру ![]() Свети апостол Јерма би један од Седамдесеторице апостола. Био је Римљанин, али по рођењу Грк. Живео је крајем 1. вијека. Помиње га апостол Павле у посланици Римљанима: "Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ерма, Патрова, Ермија, и браћу која су с њима" (Рм 16, 14).На основу помена његовог имена у Посланици Римљанима може се претпоставити да је припадао хришћанској заједници и да је, можда, био један од њених истакнутих чланова, с обзиром на чињеницу да га апостол Павле назива по имену и укључује међу „браћу“. Али да ли је ово исти Јерма, аутор чувеног дјела "Пастир", или неки други? - тешко је рећи. Неки древни извори идентификују Јерму поменутог у посланици са састављачем „Пастира“, али многи истраживачи, не без разлога, сматрају да су то различите личности. Данас је најважнији извор података о животу и личности Јерме његово сопствено дјело. Није јасно ко су били Јермини родитељи. Очигледно је био роб, а затим ослобођеник. Црквено предање сматра Јерму епископом града Филипима. Према другим изворима био је епископ у Филипопољу Пловдив, што се види из спискова Седамдесеторице апостола који се приписују светом Иполиту Римском и Доротеју Тирском. Св. ап. Јерма је завршио свој живот као мученик. Оставио је врло поучну књигу "Пастир" према откривењима анђела Божјег. По свом садржају Пастир се може подијелити три дијела: пет Виђења, дванаест Заповијести и десет Прича. У „Пастиру“ се о аутору дјела каже се да је живио у Риму за вријеме папе Климента, да је у почетку био богат, да се бавио световним пословима. Јермина супруга била је оштра на језику.Синови су били порочни, нису поштовали родитеље, кршили су Божји закон и пошто није био према њима строг Бог га је казнио губитком богатства ... Збуњен узроцима несреће која га је задесила, Јерма је био просветљен због тога у низу виђења које је имао. Ова виђења и упутства су садржај књиге. Према форми излагања „Пастир“ спада у ред апокалиптичних дјела. Књига је имала толико утицаја да је привремено била укључена као саставни дио Библије, али није ушла у коначни канон Светог Писма. Пастир Светог Јерме- настави да читаш
Због искрене и дубоке побожности њенога писца, због непосредности и живости хришћанске вере и морала у овој књизи, а и због пророчког визионарства у њој о судбини Цркве Божје и спасењу верујућих људи, поједини Оци Цркве убрајали су Јермин Пастир у новозаветни канон Светог Писма, но то мишљење није преовладало. Свакако је о овој књизи најкарактеристичније мишљење Св. Атанасија Великог (из његове 39. Празничне посланице). Пошто је навео канонске књиге Старог и Новог Завета, Отац Правослаља додаје: „Ради веће тачности неопходно је додати још и то да постоје и друге књиге, изван ових, које не спадају у канон, али су од Отаца одређене за читање онима који тек приступају вери и желе да се науче науци побожности”. Међу такве књиге, уз Премудрости Соломонове и Дидахи, Свети Атанасије убраја у Јермин Пастир. По садржају своме Пастир има три дела: пет Виђења, дванаест Заповести и десет Прича. У виђењима су описани догађаји и откровења везани за личност самог писца и почетак његове мисије пророка и проповедника покајања у Цркви, као и о градњи саме Цркве у свету. Пето виђење („откровење") другачије је од прва четири и представља увод у даље Заповести и Приче, тј. у почетак самог Пастира (како то и стоји у старом латинском преводу). У 12 Заповести дају се верско-морална упутства о вери и врлинама, којима је и посвећено највише простора у књизи. Приче пак јесу пророчка симболичка виђења и поређења. Првих осам Прича говори о пројавама моралних правила у хришћанском животу, док девета Прича и не спада у претходне Заповести и Приче (што и сам писац признаје на њеном почетку), него је једно опширно виђење које показује слику грађења Цркве Божје у свету и уграђивања хришћана у њу кроз покајање и духовно-морално усавршавање. (Сликовит приказ овог грађења Цркве дат је у живопису једне старе хришћанске катакомбе у Напуљу). Ипак, ова визија има сличности и повезаности са претходним Причама и несумњиво је дело истог писца. Десета Прича на крају књиге јесте у ствари епилог целе књиге. Данас у науци скоро да није више спорно да Пастир у целини јесте дело једног и истог ранохришћанског писца. Тај писац, који се у књизи назива Јерма и говори о себи у првом лицу, био је раније роб, па је затим ослобођен. Био је ожењен и имао децу, али је према њиховим лошим поступцима и гресима био веома снисходљив и попустљив. Тако, жена га је оговарала и клеветала, а деца напустила, чак и властима доставила, вероватно из страха који их је захватио због насталог гоњења хришћана. Ово гоњење хришћана односи се по свој прилици на гоњење за владе Трајана, почетком 2. века, после чега је Јерма и почео да пише своја прва четири Виђења, у којима се (особито у III,1-2) говори о страдању и мучеништву појединих хришћана за Име Христово, док је остале делове књиге написао нешто касније и изгледа у етапама. Будући раније трговац, богат и ситуиран, а сада одједном поставши сиромашан и уплашен, Јерма се у овом стању присети свога ранијег живота и коначно схвати да је до овог стања доспео због грехова својих и своје породице. Зато сада промени свој живот и искрено се покаје, поставши тако и за друге живи пример и весник спасоносног покајања. Отуда је и скоро цела његова књига испуњена благовешћу о покајању, па је и сам небески Пастир, који му се јавио као Анђео чувар и Анђео откривења, назван у књизи „Анђео покајања”. Јерма у Пастиру заиста је покајник и сведок спасоносности покајања, и још - неопходности свеопштег покајања за све који су у Цркви, укључујући и црквену јерархију. Кроз покајање и веру он постаје карактеристични ранохришћански оптимиста, који на крају доживљава да види и искрено покајање своје породице, чиме се подвлачи тесна повезаност и солидарност и јединство целокупне хришћанске заједнице. На личном примеру себе, као обичног слабог човека, Јерма сведочи и проповеда човекољубље Божје и спасоносност покајања и новог живота у Цркви Христовој, а то је и порука читаве његове књиге. Јерма је првенствено етичар, моралиста, учитељ и поборник хришћанског моралног живота. Као такав он, разумљиво, усваја и неке елементе јудејске и јелинске традиције (као нпр. из кумранског „Приручника дисциплине” или из питагорејског учења о врлинама). Но Јерма је и првохришћански харизматик и његов Пастир је својеврсна хришћанска апокалипса (како се и назива пета визија у књизи), која неретко подражава III (односно IV) књигу Јездрину. Наравно, Јерма употребљава и Свето Писмо Старог и Новог Завета, али га скоро никада не наводи дословно, као што је то чест случај међу првохришћанским харизматицима и пророцима (нпр. у Дидахи, код Св. Игњатија Антиохијског и других). Јерма није био свештеник ни епископ у Цркви, већ надахиути харизматик. Он, међутим, поштује и прихвата црквену јерархију, али има слободу сина Божијег у Цркви и зато опомиње и црквене пастире на покајање. Јерма је више моралиста него богослов и зато његово богословље и није ни довољно јасно ни разрађено. (Његова Христологија ближа је можда јудеохришћанству неголи Апостолу Павлу или Јовану). Он је прост али надахнут харизматик у Цркви, и зато је за њега главно жива вера и простодушна врлина, но оне су тесно повезане са реалношћу Цркве Христове. У том смислу, у Јермином Пастиру имамо сасвим другачији став о харизматичким даровима и дисциплини у Цркви него што је то случај код његових нешто млађих савременика, ригорозних и антицрквених Монтаниста. Реалност Цркве Божије управо и јесте оно што је главно у целокупном виђењу и учењу Јермином. Он говори о вери и врлинама, о братској солидарности свих људи, он сведочи о покајању и мучеништву, али је окосница његове књиге Пастира иесумњиво план Божанског спасоносног домостроја који је Црква. Црква Христова и као предвечна замисао Божија и као садашња стварност у свету, тј. као живи организам верних људи Божијих у свету, а такође и као есхатолошка заједница светих у Духу Божијем. Живо осећање реалности Цркве Христове у свету и осећање активног присуства Духа Божијега у њој јесте оно што представља потку (потке – попречне нити при ткању, прим. уред.) и основу ове чудне првохришћанске књиге. Пастир Јермин сведочи такође о једном, од најранијих времена присутном искуству хришћанском, које важи и за прве и за све касније векове живота Цркве у свету, а то је да у Цркви, као простору живог живота и слободе, људска опуштеност и нехат, разлењеност воље и ослабљење моралног подвига, и све друге разне слабости и грешности људске, имају сталну потребу у оживљавајућем и препородитељском дејству благодати Божије у Цркви, јер без Духа Божијег у људима, и без духоносних људи Божијих, нема ни Цркве ни Хришћанства. Отуда је у Јермином Пастиру толико и наглашена потреба покајања, као свагдашњег предуслова поновног оживљавања у члановима Цркве живота у Духу и Истини, живота истински хришћанског, духоносног, богочовечанског. Ово је и био разлог због чега су Хиландарски оци и препоручили поновно издавање ове првохришћанске књиге за наш народ данас. До сада су постојала два српска превода: један са грчког (проф. Димитрије Алексијевић: ПАСТИР ЈЕРМИН, у „Гласник Православне Цркве у краљевини Србији”, год. 7 (1906), св. 9-12 и год. 13 (1912), св. 12-19, но без 4 параграфа 9. и целе 10. Приче) и други са руског превода (јером. Дионисије Миливојевић: ПАСТИР Св. ЈЕРМЕ, издање у свескама П. Н. X. Заједнице у Крагујевцу, 1931, бр. 1-4). Оба ова превода показују се данас незадовољавајућим и зато смо приступили новом преводу са грчког оригинала (по тексту најновијег критичког издања R. Јоlу-а, HERMAS: LE PASTEUR. Introduction, texte critique, traduction et notes, „Sources Chretiennes”, No53bis, ed. Cerf, Paris 1968). Ово критичко издање приређено је према једином познатом комплетном рукопису из 14. века (из манастира Григоријата, а сада у Атинској библиотеци), затим по Синајском кодексу из 4. века (садржи текст само до 4. Заповести) и бројним папирусима, од 3. до 6. века, који садрже мање одломке. Грчком тексту до данас недостају последња четири параграфа девете и цела десета Прича (постоје само три краћа фрагмента), па је превод тих делова извршен са старог латинског превода (из 3-4. века). При овом нашем преводу имали смо пред собом француски, руски и досадашња два српска превода. На крају, неколико наших пропратних примедаба уз иначе прост и разумљив текст ове првохришћанске књиге можда ће бити од користи њеним читаоцима. И у њима, а и овде, желимо још једном да истакнемо целовитост Јерминог првохришћанског верскоморалног лика и етоса, целосност (=цело-мудреност) једног искреног црквеног и духовног хришћанина, за кога, зато, највеће зло јесте двоједушност, тј. сумња, дволичност, расцеп у одиосима према Богу и према људима у свим доменима живота, од чега исцељује свецело благодатно покајање, које се зато у Пастиру препоручује као „велика разумност”. Другим речима, писац Пастира целокупним својим и животом и речју подсећа хришћане свога времена, а и хришћане свих времена, на оно чиме је почело, и увек почиње, истинско Хришћанство: „Покајте се и верујте у Јеванђеље”. Јеромонах Атанасије смањи проширени текст
![]() У четвртак, 25. маја 2023. године, у четрдесети дан послије Васкрса, православни хришћани прославају велики покретни Господњи празник Вазнесење Господње -Спасовдан. Догађај Вазнесења Господњег описан је у два Јеванђеља и Дјелима апостолским (Мк 16, 19-20; Лк 24, 50-53; ДАП 1, 4-11). На овај дан, вјерници се сјећају вазнесења васкрслог Исуса Христа у Царство Оца свог Небеског, које се догодило на Маслинској гори, у присуству апостола и Богородице. Према Јеванђељима и књизи Дјела апостолска, након свог васкрсења, Христос се 40 дана јављао апостолима и говорио им о Царству Божјем. Посљедњег дана свог земаљског боравка, Господ је сабрао апостоле у Јерусалиму и заповиједио им да се не разилазе, рекавши да ће за неколико дана Дух Свети сићи на њих:" С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене". На Маслинској гори, Христос је дао посљедња обећања својим ученицима, укључујући о Његовом Другом доласку, а затим их је, подигавши руке, благословио. У тренутку благосиљања, почео је да се удаљава од њих и уздиже на небо, скривајући се у облаку. Ученици су се поклонили вазнесеном Господу и наставили дуго да стоје и гледају у небо. Тада су се пред њима појавила два анђела у бијелој одјећи и рекоше: "Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо“. Тада су се вратили у Јерусалим са горе зване Маслинска (*1), која је близу Јерусалима један суботни дан хода, и тамо остали сви заједно, чекајући силазак Светог Духа, који се догодио 10 дана касније. (*1)Маслинска гора је једна од највиших гора која окружује Јерусалим. Налази се источно од града и од њега је одвојена Јосафатовом долином. Његова висина је 1200 метара надморске висине. Гораа, такође, служи као врста баријере која раздваја Јерусалим од сушне јудејске пустиње. Гора има три врха: средњи је највиши и одавде се Господ Исус Христос вазнео на небо. Препоручујемо: ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ И ОБЕЋАЊЕ УТЈЕШИТЕЉА-Квиз-попуни празна поља
Саборни храм Христа Спаситеља и Град Бањалука прославили су крсну славу, а улицама највећег града Републике Српске прошла је Спасовданска литија. Обиљежавање Спасовдана почело је Светом Архијерејском Литургијом коју су служили Преосвећена господа Епископи: бањалучки Јефрем и марчански Сава. Поводом славе, улицама града прошла је и Спасовданска литија коју су предводили Преосвећена господа Епископи: бањалучки Јефрем и марчански Сава. Уз молитвено учешће више стотина људи, преосвећена господа Eпископи благословили су улице и све становнике града на Врбасу. Заједно са бројним грађанима обиљежавању Спасовдана присуствовао је предсjедник Републике Српске Милорад Додик i градоначелник Бање Луке, Драшко Станивуковић. Велики број суграђана придружио се славској трпези, која је и ове године уприличена у тзв. „Паркићу“ , а поводом обиљежавања празника Вазнесења Господњег – Спасовдана – славе града Бање Луке и Саборног храма.
![]() Преподобни Исакије живио је у 4. вијеку положивши монашке завјете и подвизавајући се у пустињи. Поријеклом је „са истока“ највјероватније из Сирије. Током владавине цара Валенса (364 - 378), ревносног присталице Аријеве јереси, почео је прогон православних. Прихвативши крштење од аријанског епископа Евдоксија, Валенс му се заклео да ће прогонити Православље свим средствима и одржао је своје обећање. Његова тринаестогодишња владавина била је стални прогон православних. Издао је декрет према којем ће сви, не штедећи било које године, пол или ранг, бити приморани да прихвате аријанизам, а противници да се казне смрћу. Прогон је био посебно жесток у Цариграду, гдје су све православне цркве затваране и рушене а неке претворене у стаје. Сазнавши за прогон, преподобни Исакије напустио је пустињу и дошао у Цариград да утјеши и ојача православне. Његове ријечи охрабриле су и ојачале прогоњене, јер је Исакије био пун мудрости и благодати. Дубоко је оплакивао судбину православних и молио се Богу да окрене царево срце и усади му милост и правду. У то вријеме, варварски Готи, који су живјели дуж Дунава, ратовали су против царства. Заузели су Тракију и упутили се ка Цариграду. Када је цар Валенс са војском напуштао престоницу, преподобни Исакије се, окрећући се цару, гласно узвикнуо: „Царе, отвори цркве православнима, а онда ће ти Господ помоћи!“. Али цар, не обраћајући пажњу на његове ријечи, самопоуздано је наставио својим путем. Три пута је преподобни Исакије поновио свој захтјев и пророчанство. Бијесни цар је наредио да преподобног Исакија баце у дубоку јаругу обраслу трњем. На дну јаруге налазила се мочвара, из ње се није могло изаћи. Али преподобни Исакије је уз помоћ Божију остао жив, изашао је, сустигао цара и рекао: „Хтио си да ме уништиш, али свети Анђели су ме извели из понора. Слушај ме, отвори цркве православнима и побиједићеш своје непријатеље. Ако ме не послушаш тада се нећеш вратити жив, већ ћеш изгорјети у огњу“. Цар се зачудио храбрости старца и нареди својој пратњи Сатурнину и Виктору да узму преподобног Исакија и задрже га у затвору до његовог повратка. Убрзо се пророчанство светитељево обистинило. Готи су побиједили и почели да гоне грчке војнике. Цар се, заједно са својим аријанским заповједником, склонио у шталу са сламом и нападачи су их спалили. После вијести о царевој смрти, преподобни Исакије је пуштен и почели су да га славе као Божиег пророка. Када је свети цар Теодосије Велики (379 - 395) изабран на престо, он је, по савјету Сатурнина и Виктора, позвао старца код себе, упознао га са великом чашћу, затражио свете молитве и испунио сва његова упутства. Протјерао Аријанце из Цариграда и вратио цркве православнима. Преподобни Исакије је желио да се врати у пустињу, али Сатурнин и Виктор су га молили да не напушта град и да га заштити молитвама. На периферији Цариграда саградили су мјесто за живот за светитеља, гдје су му се монаси окупљали. Тако је настао манастир,у којем је игуман и духовник био преподобни Исакије. Такође је хранио лаике, и много помагао сиромашнима и невољницима. Дошавши у дубоку старост, преподобни Исакије је преподобног Далмата (датум слављења 3. август) учинио игуманом, по чијем jе имену касније та обитељ назваna Далматска. Преподобни Исакије је умро 383. године. Мошти светог Исакijа положене су у цркви „Светoг првомученика и архиђакона Стефанa“ у близини далматског манастира. У суботу, 8. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је темеље будућег гробљанског храма посвећеног Светом великомученику Прокопију у бањалучком насељу Павловац - Таваница. Част кума освећених темеља припала је Градоначелнику града Бања Луке, Драшку Станивуковићу.
-Бити кум храма значи учествовати у његовој изградњи, а након изградње увијек га посјећивати и духовно се уздизати. Добио сам благослов да данас будем кум храма на Павловцу чија изградња је у току. Уз свету лигургију коју је служио Његово Преосвештенство епископ бањалучки Јефрем освештани су темељи цркве – казао је градоначелник. Том приликом, Станивуковић је нагласио како му је велика част што има прилику да буде кум, те да учествује у изградњи овог светог храма. Извори: Инстаграм налог епархије бањалучке и Глас Српске ![]() У недjељу, 9. јуна 2024. године се навршило 25 година од званичне регистрације Института за православне хришћанске студије у Кембриџу* (IOCS – Institute for Orthodox Christian Studies). Тренутно је директор образовне установе Румун о. Драгош Хереску. Овом приликом је Институт наручио јубиларну икону Спаситеља у чију су композицију уврштени и поједини репрезентативни елементи за ову образовну установу. Догађаји поводом годишњице, планирани од почетка године, почеће 26. јуна пријемом донатора у Вестминстерској опатији. Сљедећи јубиларни догађај под називом „Православни дан“ одржаће се 3. августа у катедрали Саутпарк у Лондону и биће посвећен промоцији института. Касније током године, Институт за православне хришћанске студије у Кембриџу одржаће дан бивших студената и концерт прикупљања средстава. Институт за православне хришћанске студије у Кембриџу основан је 1999. године и члан је Кембриџ теолошке федерације – екуменског партнерства девет хришћанских колеџа – чиме је по први пут додао православни глас јединственом теолошком контексту у овој древној цитадели образовног универзитета. *Професори Института су се ослањали на истакнуте православне научнике из Велике Британије, Европе и Сјеверне Америке. ![]() Старица Макарија (Десипри), који је служила као игуманија манастира Светог Благовештења у Неа Макрију на Атици (Грчка), која је 1950. године удостојена да открије мошти Светог Јефрема Неамакријског, званично је предложена за канонизацију. Радосну вијест саопштио је Митрополит кифисијски Кирил служећи у манастиру крајем маја. Архијереј је већ предао релевантна документа Светом синоду Грчке цркве, који ће их потом проследити Цариградској патријаршији са захтјевом за канонизацију, преноси новинска агенција Православље. Монахиња Макарија је рођена 12. марта 1911. године у Тиносу. Са 19 година одлучила је да жели да постане монахиња. За време окупације с љубављу се бринула о деци затвореника. Године 1945. посетила је тадашњи мушки манастир на гори Амомон, у близини града Неа Макри, где је живела неколико година у тешким условима. За то време њено здравље је било на великом искушењу, спавала је у рушевинама манастира, без прозора и крова над главом, непоколебљиво подносећи све недаће. Потакнута божанским надахнућем, она је ту поставила малу келију и почела да рашчишћава рушевине старе цркве како би је обновила. Често је размишљала о чињеници да су монаси овде живели вековима, и молила се да сретне или добије откровење једног од њих. И чула је у себи унутрашњи глас (у почетку слаб, али временом све јачи) који јој је заповедао: „Копај и наћи ћеш оно што желиш“, све док јој се није открило место у манастирском дворишту, где је требало да копа. Мати Макарија је 3. јануара 1950. године наложила раднику да копа баш на месту које јој је глас указао. Упркос првобитном оклевању радника да то уради, њене молбе и молитве су га убедиле. Откривено је трошно огњиште, зид и рушевине, који указују да је то некада била монашка келија. Прво откриће била је глава светитеља – одмах се цело место испунило миомирисом. „Клекнула сам с поштовањем и целивала мошти светитеља, дубоко осећајући размере његовог мучеништва. Душа ми се испунила радошћу, нашла сам велико благо. Пажљиво уклањајући земљу, видела сам остатак његових моштију, које, упркос чињеници да су лежале у земљи много векова, нису распале“, написала је мати Макарија, описујући догађаје који су на њу оставили дубок утисак. Игумана Макарија је пажљиво извадила благоухане мошти из земље и поставила их у нишу изнад гроба. Било је очигледно да су мошти припадале духовнику, пошто је његова мантија остала нетакнута. Те ноћи, док је читала вечерње молитве, мати Макарија је чула кораке који су долазили из гроба и одзвањали до црквених врата. Ту га је први пут видела: био је то висок човек малих округлих очију, дуге црне браде која му је допирала до врата, обучен у монашку одежду. У једној руци је држао пламен, а другом благосиљао. Монах је затражио да се његово тело уклони из нише у којој је тада био смештен. Сутрадан игуманија извади свештене мошти, очисти их од земље и смести у олтарском делу цркве, Исте ноћи, светитељ у сну поново јој дође, заблагодари и откри име своје: Јефрем. Од тада се ту чувају мошти Светог Јефрема, а стотине верника их свакодневно посећују, тражећи његов благослов и помоћ. Благодаћу Божијом светитељ је учинио хиљаде чудеса. У манастирском дворишту, заштићен грађевином која је око њега изграђена, и данас стоји дуд на коме је мученик Јефрем издахнуо пре скоро 600 година.Без финансијских средстава, старица Макарија је до 1980. одржавала сиротиште са око 70 деце школског узраста, обезбеђујући им смештај, храну, одећу и основно образовање. Они који су се истицали у учењу, добили су високо образовање и данас сведоче да их је „хранила ни из чега“. Иако није имала факултетско образовање, објављивала је светоотачке текстове, Подвижничке речи Светог Василија Великог, и компоновала Молитвени канон и акатист свом вољеном Светом Јефрему, бележећи и постепено објављивајући његова чуда у 16 томова за утеху и укрепљење вернима. Господ славе допустио је мати Макарији, у старости, да понесе велики крст. Подносила је то са трпљењем и ћутањем, доживљавајући своје суђење као Божји благослов. Њена смрт, коју је предвидела више од 20 година пре смрти, била је мирна и праведна. Света душа старице Макарије, несумњиво предвођена Светим мучеником Јефремом, након примања Светих Христових тајни, узнела се на небо 23. априла 1999. године, на празник Светог великомученика Георгија Победоносца. [Грчка црква се придржава новојулијанског календара – напомена прев.] Њено многострадално тело данас почива у забаченом гробу на манастирском гробљу, који је пре много година ископала сама. Благодаћу Божијом удостојила се да постане препородитељка и да пола века служи као игуманија овог манастира како би слушала појање и била сведок славних и чудесних благодети које Свети Јефрем пружа онима који са вером долазе у његов свети манастир. Извор:orthochristian Превод: Дмитриј Лапа Са руског В.Д. /преузето саа митрополија.цом "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме ![]() У пост-васкршњем периоду у нашој цркви је прочитано неколико Јеванђеља, од којих је свако имало посебно значење и за која се, у исто вријеме, испоставило да су смислено повезана. А данашње читање Јеванђеља о исцјељењу слијепог, попут Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, које је читано прије двије недјеље , говори нам о томе како је наш Господ Исус Христос показао Своју љубав према људима. Не само ријечју, већ и дјелом. И дјело које је чак претпостављало чуда. Ова јеванђеља нас подсјећају да Бог није само љубав упућена нама, љубав која је спремна да се излије на нас у најтежим животним ситуацијама, чак и понекад превазилазећи законе природе. У овим јеванђелским читањима, не мање пажње се поклања још једној веома важној теми. Ово више није тема Божанске љубави, већ људска захвалност, људска способност да се одговори на Божји дар. Традиционално, на недјељној литургији шесте недеље по Васкрсу чита се готово цијела девета глава Јеванђеља по Јовану. У овој глави описана је прича о човјеку слијепом од рођења, којег ће Спаситељ излијечити, а такође описује и даље повезане догађаје. "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења"(Јн 9,1). ...настави да читаш
Потом чујемо дијалог између апостола и Христа о узроцима болести слијепог. Ученици имају само двије могућности за одговор: или је он крив, или његови родитељи. Али Спаситељ одбацује обоје: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему" (Јн 9, 3). Ово је питање које сами сби често постављамо када нам се догоди неко зло. Најчешће тражимо узрок зла које нас је задесило, сматрајући га казном. Слично су сматрали и поступили и пријатељи Јовови, главне личности из библијске књиге о Јову. Христов одговор „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему" је, можда, одговор свима који вјерују да су дјеца директно одговорна за злочине својих предака. Генерално, ако пажљиво читамо Свето писмо, не можемо да не примијетимо да је цијела осамнаеста глава књиге пророка Језекиља посвећена критици таквог мишљења. Неко се може позвати на Књигу Изласка: "Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене" (2 Мојс 20, 5). - али овдје вам треба да буду опрезнији, јер ће казна обузети оне потомке који ће мрзети Бога, тј. они ће сами наставити злобу својих родитеља. Постоји много више опција за развијање ове теме, али вратимо се тумачењу јеванђеоског текста. Ако се окренемо егзегези св. Кирила Александријског, тада ћемо видјети да, анализирајући горње Христове ријечи, он, чак и у опширном наслову, пише: „Бог никоме не усмерава гријехе отаца, кажњавајући оне који нису сагријешили, већ праведан врши пресуду над свима “. Слиједи прилично дуга расправа, гдје се пуно простора посвећује критици неправде оних који вјерују да су дјеца директно одговорна за гријехе својих родитеља. Јасно указује на то да родитељи могу да дају лош примјер и да ће дјеца, упијајући га, и даље чинити исте гријехе, али то ће бити посебно њихови, а не туђи гријехови. Поред тога, Св. Кирило, такође, јасно ставља до знања да се погрешним разумијевањем теме која је додирнута, задире и у правду и у милост Божију. "Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету." (Јн 9,4) Овдје се каже да Христос и Његови ученици треба да чине Очева дјела. Кроз ове ријечи Спаситељ нас, свакога од нас, позива да будемо активни учесници у добрим дјелима, на којима се заснивају сви лични односи између човјека и Бога. Даље, видимо слике дана и ноћи. Дању је човјек слободан, ноћу је везан; дан је живот, ноћ је смрт. Христос је користио опозиције које су у то вријеме биле прилично раширене. Оно што је овде важно за нас је показатељ пролазности нашег живота, у којем треба имати времена да радимо за сопствено спасење. Ова, тако очигледна и разумљива идеја, тако често измиче нашој пажњи. А Господ проговори, пљуну на земљу и помаза му очи и посла га у Силоамску бању. Из Јеванђеља сазнајемо да је, Господ слијепог од рођења, исцијелио у суботу: "А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи". Субота је код Јевреја била дан религиозног поштовања и уздржања од посла. Јевреји су поштовали то правило од петка увече до суботе увече. "Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима". Овај начин исцјељења подсјећа на начин на који је Бог створио човјека, створивши га од прашине. Сада Христос, слијепом од рођења отвара очи поново од прашине. Истинити Бог! Испитује вјеру слијепца и шаље га у бању Силоам. Поштује слободу човјека и захтијева његово добровољно и слободно учешће у чуду. Али слијепац с вјером слуша заповијест Божију, иде и пере се и враћа се гледајући. Међутим, живот излијеченог слијепца није постао лакши. Постаје мета опакости и мржње фарисеја, оних људи који су ревносно вјеровали у Бога и држали се закона. Исцијелити не само слијепог, већ онога који никада у животу није видио тј. који је рођен слијеп - Јевреји никада нису чули за такво чудо. Испитују слијепца, мислећи да их лаже и умјесто да повјерују, видећи чудо живо пред собом, затварају очи своје. Њихов религиозни фанатизам не само да затвара њихове очи већ их на крају уклања и од Бога. Бивши слијепац је пред њима тврдио да човјек који га је излијечио може бити само пророк и послат од Бога. Тада су позвали његове родитеље. Родитељи слијепог су се плашили да признају чудо које се догодило њиховом дјетету које се родило слијепо, како не би постали изопштениц: "Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа". Човјек рођен слијеп је невјероватан примјер за многе генерације хришћана. Божја дјела су се заиста појавила. А највећа вриједност од њих није исцјељење, већ даљи поступци ове особе. Већ је вјеровао и не боји се ничега. Чини се да се мала и несрећна особа смјело супротставља ауторитетима времена - фарисејима и књижевницима. Свађа се с њима, учи их и штити свог Доброчинитеља. Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн 9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?“ „Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја. ...смањи текст
![]() Свештеномученик Терапонт, епископ кипарски, подвизавао се као монах, а потом служио као епископ на острву Кипар. Током прогона цара Диоклецијана (284-305), свети Терапонт је храбро исповиједио име Христово и умро мученичком смрћу. Испуњавајући своју архијерејску службу, свети Терапонт је просвијетлио свјетлошћу хришћанске вјере и крстио многе незнабожачке Грке. Мошти светог мученика биле су прво на Кипру и прославиле су се бројним чудима, а затим су 806. године пренесене у Цариград. Разлог за пренос моштију била је опасност од инвазије Сарацена. Значајно је да је на путу, када је брод са моштима испловио за Цариград, из њих почело да тече миро, а путници на броду чудесно су се спасили током олује молитвама светог Терапонта. 806. године свете мошти су пренесене у новоизграђену цркву у част светог мученика Терапонта, а миро је наставило да од њих извире и чинила су се чуда. Молитвама светог Терапонта изсцијељене су најозбиљније болести,а умирући су се вратили у живот. Након многих мука, свети Терапонт је убијен у Лидији, близу ријеке Ермус, 259. године. Први свесрпски сабор под називом "Један народ, један сабор - Србија и Српска" почео је у суботу 8. јуна молебном за Републику Србију и Републику Српску који је у Храму Светог Саве у Београду служио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Преосвећених епископа шумадијског Јована, будимљанско-никшићког Методија и марчанског Саве. Молебану су молтивено присуствовали Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије, браничевски Игњатије, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, хвостански Алексеј, јегарски и новоизбарни британско-ирски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, Александар Вучић, предсједник Србије, Милорад Додик, предсједник Републике Српске, високи званичници Србије и Српске и бројни вјерни народ. На крају бесједе Његова Светост је позвао вјерни народ да узме учешће у Спасовданској литији која ће бити урпиличена у четвртак 13. јуна са почетком у 19 часова. Извор: ТВ Храм ![]() Свети апостол Карп старогрчки Καρπος, апостол из реда седамдесеторице апостола. Карп је живио у граду Александрија Троадска, на обали Мраморног мора, недалеко од древне Троје. Био је ученик и сапутник светог апостола Павла. У 2. посланици Тимотеју апостол спомиње Карпа, у чијој је кући у Троади оставио кабаницу и књиге: "Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге, а особито кожне" (2 Тим 4, 13). Познавајући Карпа као честитог човјека и узвишене чистоте ума, апостол Павле га је поставио за епископа Верије Тракијске. Апостол Карп је отишао да проповиједа Јеванђеље на острву Крит. Тамо га је посјетио свети Дионисије Ареопагит који о њему свједочи да је био човјек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао свету литургију док претходно није имао небеско виђење. Свети апостол Карп је умро у Верији (према другим изворима, прихватио је мученичку смрт за вријеме прогона од стране цара Нерона). ![]() Свети апостол Алфеј Свети апостол Алфеј био је отац апостола Јакова Алфејева (Мт 10, 3; Мк 3, 18; Лк 6, 15; ДАП 1,13) и Левија Алфејева (Мк 2, 14). Левије је био цариник којег је Господ позвао ријечима: „Хајде за мном“ (Мк 2, 14). Остављајући све иза себе, Левије је слиједио Христа и све вријеме био Његов стални пратилац. Апостол Левије се такође звао Матеј и управо је он написао прво Јеванђеље. Свети апостол Алфеј рођен је у галилејском граду Капернауму, али гдје је проповиједао јеванђеље није познато. Према предању, двоје друге Алфејеве дјеце, Аверкије и Јелена, такође су постали хришћани и пострадали су мученички (Јелена је каменована, а свети Аверкије је био везан наг умро мученички од убода пчела). Како се наводи у саопштењу: „У многим земљама ЕУ овогодишњи европски избори биће одржани у исто вријеме када и локални. Одбор представника православних цркава у ЕУ (CROCEU) подстиче све грађане Европске уније да гласају, одговорно бирајући наш заједнички пут за будућност... Истина је да су посљедњих година вишеструке глобалне кризе имале значајан негативан утицај на животе грађана ЕУ. Међутим, посебно у овим тешким временима, били смо у могућности да видимо како европско јединство и солидарност могу помоћи у обликовању кохерентног и ефикасног одговора на изазове, неизвјесности и страхове са којима се суочавамо. Као резултат тога, Одбор представника православних Цркава у Европској унији (CROCEU) позива све православне хришћане у ЕУ да гласају за оне који вјерују и промовишу европско јединство и солидарност...Увјерени да је европски идентитет нераскидиво везан за хришћанство и његове вриједности, чланови Комисије позивају све хришћанске грађане да гласају за подршку онима који дијеле и живе по хришћанским вриједностима“, изричито се истиче у саопштењу.
На крају се наводи да: „Уједињени у заједничком сну и раду, вођени нашим хришћанским вриједностима и тражећи опште добро за све грађане Европе, свјесни и поносни на личну, регионалну и националну различитост у нашој Унији , сигурни смо у нашу способност да удружимо снаге и изградимо бољу, одговорну и вреднију будућност за себе и своју дјецу“, напоменуто је у саопштењу које су потписали представници Цариградске патријаршије, Румунске православне цркве (протојереј Сорин Селару), Бугарске православне цркве (протојереј Стојан Бербатов) и Грчке православне цркве. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|