Сазнај новости из
хришћанског свијета
Због великог интересовања Кинеза за православље, покренут је програм спољашње мисије на кинеском језику. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке покренуло је овај програм с циљем да грађане Кине који бораве у нашој земљи детаљније упозна са православним хришћанством. Више десетина хиљада Кинеза годинама борави у Србији и многи од њих изражавају интересовање за православље. Тако је направљен и штампани материјал на кинеском језику при православним храмовима у Србији. Међутим, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке је, оснивачким актом који је донео патријарх српски Порфирије у фебруару ове године, од самог почетка свог рада као један од пет кључних вектора своје делатности имало и спољашњу мисију. У прва три месеца делатности Одсека за спољашњу мисију су биле везане углавном за предавања о православном хришћанству на енглеском језику.
„Та предавања, конципирана за стране држављане који бораве у Србији и који су заинтересовани за православље. Редовно се одржавају на месечном нивоу у оквиру пројекта NevskyTalks. Енглески језик је од самог почетка био примарни за домен спољашње мисије. Пре свега због његове распрострањености на глобалном нивоу“, каже за 24седам управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке презвитер др Оливер Суботић. Он је објаснио и како је започет програм мисије на кинеском језику. „Програм мисије на кинеском језику је био у плану реализације, а покренут је три месеца по почетку рада Одељења. Чим смо добили потребну подршку у кадровима за тако озбиљан мисионарски задатак. Сама идеја мисије на кинеском језику у Србији је сасвим природна и произилази из чињенице да у нашој земљи, према слободним проценама, борави више десетина хиљада Кинеза. Сваког дана они навраћају у православне храмове широм Србије. Разгледају фреске по црквама, распитују се за православље… Једном речју, траже истинитог Бога“, објашњава саговорник. Он додаје да програм спољашње мисије на кинеском језику отвара потпуно ново поглавље у мисионарској делатности наше помесне цркве. „Та активност проистиче из потребе времена у коме јесмо и друштвеног контекста у коме су Кинези у солидном броју грађани наше земље. Притом, наша мисионарска активност у себи нема ничег наметљивог у својој концепцији. Једноставно речено, дајемо могућност сваком Кинезу који борави у Србији да се упозна са православним хришћанством на свом матерњем језику“, објашњава презвитер др Оливер Суботић. Мисионарско одељење штампало је и материјале који могу бити полазна тачка Кинезима у приближавању православљу. „За почетак смо домен Програма спољашње мисије на кинеском језику ограничили на мисионарске листиће, флајере и брошуре које радимо на месечном нивоу. Тренутно користимо мисионарске ресурсе знања и искуства других помесних цркава. Посебно Московске патријаршије, која је на овом пољу вековима активна. Уз Божију помоћ, очекујемо да у наредном периоду своје активности знатно проширимо како се ствари буду одвијале и како будемо добијали нове сараднике“, рекао је отац Оливер. У овом домену, сматра он, је јако значајно да покренемо на мисионарство што већи број православних Срба који имају стручна знања из синологије, а спремни су да се волонтерски ангажују за мисију своје Мајке Цркве, у мери у којој им то личне могућности дозвољавају. „Пошто оформимо шири тим сарадника, проширићемо и интензитет и спектар мисионарских активности. По заступничким молитвама Светог Јована Шангајског, на чији празник смо започели активности мисије на кинеском језику, надамо се да ће се довољан број српских мисионара одазвати на позив да синергијски делујемо на овом пољу, а све у славу Христа Спаситеља“, објаснио је презвитер др Суботић. Мисионарско одељење ће наставити свој рад у овом правцу и на другим језицима.„У плану је покретање комплементарних програма и на другим страним језицима у наредном периоду,. Све ће зависити од људства које будемо имали на располагању и од мисионарских потреба Архиепископије београдско-карловачке на чијем канонском подручју, са благословом патријарха Порфирија, наше одељење делује. У принципу, довољно је да видите који све народи током дана посећују православне храмове у центру престонице да бисте и сами могли доћи до закључка које све стране језике треба покрити мисионарским програмима са православним садржајем. О свим новим активностима ћемо благовремено обавештавати јавност. Ово је добра прилика и да позовемо све православне хришћане који су стручни из домена филологије да нам се, са благословом свог пароха/духовника, придруже у делу спољашње мисије“, наглашава отац Оливер. Он је на крају истакао да је опсег делатности Мисионарског одељења АЕМ прилично широк. Поред домена спољашње мисије, укључује и менторски рад са младим свештеницима Архиепископије, апологетско деловање против појава сектно-култистичког карактера и организовање трибина на разне теме. „О свим тим активностима детаљно се можете информисати на нашем порталу, на адресама мисија.срб и мисија.рс (на српском језику) и mission.rs (на енглеском)“, нагласио је отац Оливер Суботић. Извор: 24седам Празник Преподобне мати Анастасије, свечано је прослављен у немањићкој царској задужбини, манастиру Студеници, где и почивају њене Свете мошти.
Преподобна мати Анастасија, како каже црквена песма у „благословеном браку поживевши, законито одржала јеси целомудрије, чеда пре свега учила Христа љубити, Њему сада предстој и моли се за нас који поштујемо Свети спомен твој и кличемо: Радуј се преподобна мати Анастасијо“. Зато се и удостојила бити мајка Светога Саве и светога краља Стефана Првовенчаног, у монаштву Симона. Пред крај живота обукла је монашку ризу и преподобно се подвизавала и молила у Манастиру Пресвете Богородице у Топлици. Њене мошти су обретене приликом археолошких радова у припрати Манастира Студенице недалеко од моштију Преподобнога Симеона. Предсједник Републике Српске Милорад Додик разговарао је, у Палати Републике у Бањој Луци, у петак 5. јула 2024. године, са Његовим Високопреосвештенством митрополитом бачким г. Иринејем. Пријему је присуствовао и протојереј-ставрофор Владан Симић, секретар Епархије бачке.
"Разговарао сам данас с Његовим преосвештенством епископом бачким Иринејом, који у временима пуним искушења својом мудрошћу води вјерујући народ путем заједништва. Захвалан сам на подршци Српске православне цркве републичким институцијама и цјелокупном друштву у овим сложеним временима. Улога Српске православне цркве у очувању идентитета српског народа је немјерљива и неопходно је баштинити православне и традиционалне вриједности као основу здравог друштва" написао је на свом X налогу предсједник Републике Српске. Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је предсједнику Републике Српске на топлом пријему и рекао да треба сви што више да радимо на духовном јединству српског народа, као и да је Република Српска добар примјер симфоније државе и Цркве, као и бриге за очување идентитета нашег народа. Припрема вјеронаука.нет ![]() У Пољској се од 30. јуна до 8. јула 2024. године одржава свјетско сабрање православне омладине Помјесних Православних Цркава. Дана 1. јула званично је почео трећи међународни сусрет православне омладине „Супрасл 2024“ , који је окупио деведесет учесника из више од двадесет земаља. Догађај се одржава у Благовештенском манастиру Пољске православне цркве у Супраслу. На отварању манифестације, Предстојатељ Пољске Православне Цркве, Његово Блаженство Митрополит варшавски и све Пољске Сава, захвалио је младима на залагању за ширење Православља и истакао значај међународног обједињења православне омладине. Митрополит Савва је позвао учеснике да учине све што је у њиховој моћи да сачувају јединство Православне Цркве. Сврха сусрета „Супрасл 2024” је да уједини младе из помјесних православних цркава, подржи их у вјери и мотивише да активно учествују у црквеном животу. Током деветодневног програма, учесници ће похађати семинаре, предавања и учествовати у разним активностима везаним за умјетност, филм и музику. На семинарима ће се бити обухваћени практични еколошки пројекти, православно богослужење и црквено учење о заштити животне средине. Јавно указивање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на злонамерно поступање неких директора основних и средњих школа у Републици Србији према сопственим ученицима и њиховим родитељима (ОВДЕ) изазвало је буру реакција у јавности. Допис Председника Скупштине Општине Трстеник под бр: Сл/2024 од 01.07.2024. године (у прилогу) јавно је сведочанство да су поједини државни органи узели у обзир апел Његове Светости и установили тачност Његових тврдњи. Нажалост, допис сведочи да се ни после две године од апела ствари нису значајно промениле. Довољно је напоменути да је у току школске 2023/24. године просветна инспекција утврдила неправилности у вези са извођењем Верске наставе у чак двадесет и једној београдској школи. У појединим београдским гимназијама групе за Верску наставу садржале се неретко и више од 45 ученика, што је практично онемогућило извођење наставе. Овим путем још једном апелујемо на јавност, пре свега на родитеље и ученике, и позивамо их да остваре и одбране своје право на похађање Верске наставе ма којој верској заједници припадали. Позивамо директоре школа и надлежне органе да заштите и поштују права верујућих људи и њихове деце који су апсолутна већина у нашем друштву. ИЗВОР: СПЦ
Народна скупштине Републике Српске требало би на сједници у уторак, 9. јула, да донесе одлуку о проглашењу Цркве "Светог арханђела Михаила" Манастира Моштаница у Козарској Дубици спомеником културе и непокретним културним добром од изузетног значаја. У складу са овом одлуком, која ће бити размарана у наставку сједнице парламента, требали би да, између осталог, буду заштићени овај вјерски објекат, његова околина и предмети од умјетничке и историјске вриједности - икона Богородице са Христом у наручју, на стубу у наосу, златоткана обућа Светог Василија Острошког и кључ из Манастира Моштанице.
- Црква Светог арханђела Михаила, која је дио манастира Моштаница, посједује историјске, духовне, естетске, друштвене и културне вриједности на основу којих се предлаже да се прогласи за непокретно културно добро од изузетног значаја у складу са Законом о културним добрима - истиче се у образложењу Приједлога одлуке о проглашењу ове цркве спомеником културе – непокретним културним добром од изузетног значаја. У том документу наводи се и да је Црква Светог арханђела Михаила важан свједок религијског и политичког живота српског народа који посједује истакнуте историјске и духовне вриједности. - Својим изузетним положајем у планинском подручју ова црква посједује знатне амбијенталне и природне вриједности. Као значајан примјер стилске групе триконхалних грађевина развијеног типа, посједује знатне архитектонске вриједности, а висок ниво изворности декоративног украса на фасадама доприноси посебним умјетничким и естетским вриједностима споменика културе - истиче се у образложењу. Оснивање манастира Моштаница везује се за досељавање српског православног становништва на простор моштаничког Поткозарја крајем 15. вијека. Димензије Цркве дужине 23,5 метра, ширине 10,5 метара и вањске висине куполе 21,7 метара, чине је другим по величини манастирским здањем у Босни, а посебан допринос монументалности храма наглашава начин зидања од фино тесаних масивних квадара лапоровитог кречњака. Због периода настанка и архитектонске вриједности Цркве, која је у највећој мјери сачувала аутентичан изглед, манастир Моштаница сматра се једним од најзначајнијих српских православних манастира. | Аутор: СРНА ![]() Мироточива икона Мајке Божије „Умекшање злих срца“ поново ће доћи Црну Гору 9. јула, на радост бројних вјерника и Српске православне цркве у Црној Гори. Прошле године, подсјетимо, уочи празника Успења Пресвете Богородице велики број вјерника, у непрегледним колонама у Храму Христовог Васкрсења, као и Цркви Светог Ђорђа, дошли су да се поклоне овој чудотворној икони и лику Пресвете Мајке Божије која их је благословила својом посјетом. У Митрополију, икону је донио Сергеј Леонидович у пратњи нашег прослављеног кошаркаша Николе Миротића и његове супруге Нине. Ове године ова велика светиња Русије и цијеле васељене, у Црној Гори биће до 16. јула, а од 16. до 18. јула биће у Србији. Распоред долазака за Црну Гору: 9. и 10. јула „Седмострелна икона Богородице Марије“, како се још назива, биће изложена у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће се служити и Света литургија. Вјерни народ моћи ће цјелодневно да се поклони и цјелива икону Пресвете Мајке Божије. 11. јула икона ће бити доступна за цјеливање и цјелодневно поклоњење у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, гдје ће се такође служити Литургија тог дана. 12. јула ова светиња ће доћи у Манастир Острог и тим поводом биће служена Света литургија у Доњем манастиру, док ће вјерници моћи цјелодневно да се поклањају чудотворном лику Мајке Божије. 12. јула у 18 часова биће уприличен свечани дочек иконе Мајке Божије у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. 13. јула у Саборном храму у Никшићу, служиће се Света литургија са почетком у 8 часова, након које ће икона свечано бити испраћена за Сомину. 13. јула икона ће обићи и благословити манастир Сомину у мјесту Херцегове Луке у Бањанима гдје ће бити доступна за цјелодневно поклоњење. 14. јула планирано је освећење Цркве Мајке Божије Умекшање злих срца, као и поклоњење вјерника. 15. јула игуман Манастира Куманица отац Николај са вјерним народом, свечано ће дочекати мироточиву икону Пресвете Богородице а биће омогућено и цјелодневно полоњење вјерног народа. Сутрадан, 16. јула у овом манастиру биће служена Света литургија уз цјелодневно поклоњење до испраћаја за Ужице одакле ће ићи ка Новом Саду. Напомињемо, да вјерни народ и сви заинтересовани могу добити детаљније информације о богослужењима и икони Мајке Божије, на званичним страницама храмова и наших манастира. Распоред долазака у Србију биће накнадно објављен. О чудотворној икони Мајке Божије „Умекшање злих срца“ Једна од великих светиња данашње Русије јесте управо чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“, која је у ствари „Семистрељнаја“ (седам стријела) икона, чији се мироточиви лик налази у подмосковском селу Бачурино, гдје је за њу по благослову схиархимандрита Илије изграђена капела. Када јој се приђе, одмах се осјети њежан и благочестив мирис, а на површини се виде мале капљице „небеске росе“, расуте по лицу, попут ситних провидних бисера. Икона мироточи већ 24 године и с правом се назива „жива“, јер на одређене догађаје у друштву тренутно реагује мироточењем или крвоточењем. Ријетко ју је наћи у капели, у којој мироточе још двије иконе, јер „путује“ по свијету и лијечи страдале и немоћне.На икони је приказана Пресвета Богородица без Богомладенца са седам стријела или мачева који боду Њено срце. У овом случају, седам стријела пробијају Тијело Пречисте, о којима је праведни Симеон Богоносац прорекао, обраћајући Јој се ријечима: „А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца.“ (Лк 2, 34-35)“, што означава пуноћу туге, коју је Пресвета Дјева Марија претрпјела у свом земаљском животу. Свако ко се дотакне ове иконе Пресвете Богородице, не одлази без благодатне помоћи и заступништва Мајке Божије.Комисија за научно проучавање чудесних појава Московске патријаршије испитала је икону. Узели су смирну да прoуче њен састав. Научници су утврдили да је сличан “соку” који лучи неко четинарско дрво које расте у топлим земљама, а које има пет животворних својстава. Међу њима: зарастање рана, антидепресив, итд. Чак су снимили и филм о томе. Слава о мироточивој икони отишла је далеко ван граница Русије. Посјетила је Чешку, Италију, Њемачку, САД, Аустралију, Украјину, Бјелорусију. Чудотворна икона је пет пута посјетила Атос – Свету Гору. У част иконе, на Кипру је изграђен храм. Икона „Умекшање злих срца“ наставља да мироточи. Према њој се пружају многе руке. Пружају се, да осјете топлину и љубав Богородице, која зна бол сваког срца, које је окренуто Њеном Сину.Радуј се, пресвета Богородице, претварајући Своју тугу у нашу радост! Извор: митрополија.цом/Љубица Вукићевић ![]() Дана 1/14 јуна, дан послије празника Вазнесења Господњег-Спасовдана, у храму посвећеном Светом Јустину (Поповићу) Ћелијском у Кејп Џирардоу (Cape Girardeau), у америчкој савезној држави Мисури, служена је прва Света Литургија и прослављена слава храма. Тог датума Црква обиљежава и помен Преноса моштију Светог Јустина Ћелијског. Божанствену Литургију служио је о. Сергеј Алексејев уз прислуживање ипођакона Ивана Алексејева и два члана хора из храма Светог Василија Великог у Сент Луису, Мисури. Кејп Џирардо је главно регионално средиште југоисточног Мисурија и дом државног универзитета југоисточног Мисурија. У априлу, архиепископ чикашки Петар (Руска православна загранична црква -ROCOR) благословио је заједницу да прими Светог Јустина (Поповић) Ћелијског за свог небеског патрона и повјерио вјернике на пастирско старање локалном пароху протојереју Сергију Алексејеву. Мисија је одмах почела да врши богослужење недјељом у изнајмљеном дијелу историјске куће у центру Кејп Џирардоа, преко пута универзитета. Након Свете Литургије одржан је први парохијски састанак. На скупу је, старјешина Мисије, прочитао поздраве архиепископа Петра и његове најбоље жеље за успјех мисије привођења многих душа у православно хришћанство. На велику радост заједнице, њихова прва Литургија служена је управо у вријеме док је делегација архијереја и свештенства ROCOR-а (укључујући и представнике Чикашке епархије) боравила у Србији, молећи се пред моштима Светог Јустина. Ово је прва мисија у Сјеверној Америци која је носи име Светог Јустина (Поповића). Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора Orthochristian.com Четрдесет година архијерејске службе Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита будимског и администратора темишварског г. Лукијана
Пре четрдесет година, 1. јула 1984. године, високодостојни протосинђел Лукијан је хиротонисан за Епископа моравичког, викара Патријарха српскога. Хиротонију у Саборној цркви у Београду извршио је Патријарх српски Герман уз саслужење епископа шумадијског др Саве Вуковића и нишког Иринеја Гавриловића, потоњег Патријарха српског. Хиротонији су присуствовали епископи рашко-призренски Павле Стојчевић, потоњи Патријарх српски, и браничевски Хризостом Војиновић. Прославе 40. годишњице архијерејске службе митрополита Лукијана одржаће се 22. септембра у Будимпешти и 28. септембра у Темишвару. Биографију владике Лукијана можете прочитати ОВДЕ. /Извор: https://www.serbdiocese.hu ![]() Свештеномученик Јевсевије је живио у 4. вијеку. Био је епископ сиријског града Самосата у вријеме када се јерес Аријева ширила у Цркви. Чврсто се залагао за православно учење, одобрено на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, због чега је претрпио прогон Аријанаца, Кад се зацарио Јулијан Одступник, епископ Јевсевије је обукао војничко одијело и тако је обилазио цркве по Сирији, Финикији и Палестини, утврђујући Православље и постављајући јереје, ђаконе, понегдје и епископе. Када је Јулијан погинуо, по Јевсевијевом савету, патријарх Мелетије сазвао је Сабор у Антиохији, на којем је поново осуђена Аријева јерес. Када се зацарио Валент, прогнани су и Мелетије и Јевсевије. Цар Грацијан вратио је Мелетија у Антиохију а Јевсевија у Самосат. Када је Јевсевије дошао у град Долихин да устоличи епископа Марина, неки јеретик погоди га у главу ћерамидом. Пострадао је 379. године. ![]() Румунски патријарх Данило примио је у сриједу, 3. јула 2024. године, у Патријаршијској резиденцији у уводну посјету Ђампјера Глодера (Giampiero Gloder), новог апостолског нунција у Румунији. Патријарх Данило је изразио топлу добродошлицу Ђампјеру Глодеру и пожелио му велики успјех на почетку дипломатске мисије у Румунији. Патријарх је изразио захвалност на пријему и пренио спремност за дијалог и сарадњу са Румунском Патријаршијом током свог мандата амбасадора Ватикана у Букурешту. Ђампјеро Глодер је истакао важност ангажовања и Румунске православне цркве и Римокатоличке цркве у настојањима да се обнови хришћанско јединство, посебно у актуелном контексту обиљеженом вишеструким кризама. Он је истакао да је заједничко свједочанство о основним вриједностима хришћанства кључно у суочавању са бројним изазовима данашњег свијета. Током разговора, румунски патријарх је изразио захвалност на континуираној подршци коју Римокатоличка црква пружа румунским православним заједницама у западној дијаспори. Ова подршка укључује обезбјеђивање храмова за богослужење и помагање румунским мигрантима да се интегришу у локална друштва Припрема вјеронаука.нет /извор: басилица.ро ![]() Свети мученик Јулијан Тарсијски Био је син паганског сенатора, али мајка му је била хришћанка. Послије смрти мужа, мајка Светог Јулијана преселила се у Тарс, гдје је њен син крштен и одгајан у хришћанској побожности. Када је Јулијан навршио 18 година, почео је прогон хришћана под царем Диоклецијаном (284-305). Међу ухапшенима био је и Свети Јулијан. Извели су га пред намјесника Марцијана на суђење и дуго су га наговарали да се одрекне Христа. Ни мучења ни пријетње, ни обећања о поклонима и почастима нису могли да убиједе Светог Јулијанаљ да принесе паганску жртву и да се одрекне Христа. Свети исповедник остао је непоколебљив у својој чврстој вери. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана. ![]() Преподобна Анастасија Српска Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа IV Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане. Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа. Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божијом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа. Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу“, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божију руку на себи и том истом милошћу Божијом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божије Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу. На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис“ што значи „Васкрсење“ (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, ново пострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Након што је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству. Међутим, благословом Божијим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландар на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства међу српским народом. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Куршумлија где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца након упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландар, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века“. Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божијим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божијег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога. Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклоњење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Манастир Острог У храму Васкрсења Христовог у Сеулу, 30. јуна 2024. године, одржана је презентација богослужбеног зборника у издању издавачке куће корејске епархије, саопштила је прес служба Корејске епархије Патријаршијског егзархата југоисточне Азије** (Московска Патријаршија). Књига садржи збирку текстова за главна православна црквена богослужења. Поред циклуса богослужења, укључује молитве припреме и благодарења послије Светог Причешћа, и поредак Свете Литургије.
Посебност овог зборника је у томе што су све молитве представљене паралелно на корејском и црквенословенском језику, што га чини погодним за употребу при богослужењу на два језика у исто вријеме, као што се то најчешће сада дешава у храмовима корејске епархије. Рад на корејском преводу траје већ неколико година, у оквиру заједничког пројекта архиепископа корејског Теофана (Кима)*, јеромонаха Павла (Чхве) и јерођакона Нектарија (Лима). Издавање је омогућено уз помоћ Фондације за подршку хришћанској култури и наслеђу. *Архиепископ Теофан први епископ Православне Цркве у свијету који је корејског поријекла. Рођен је 1976. године на Сахалину у руско-корејској породици. Најприје је студирао екомонске науке у Јужно-Сахалинску и као студент је крштен 1995.г. Двије године касније замонашен је и касније рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Послије рукоположења наставио је студије у Смоленској семинарији и почео се бавити пастирским радом у Кизилској епархији, а од 200. до 2010. делао је као православни пастир у Јужној Кореји, где је 2006. добио почано корејско држављанство. Године 2011. изабран је за епископа новоосноване Кизилско-тувске епархије, а у децембру 2017.г. произведн је у звање архиепископа. **Егарзахт је основан 28. децембра 2018. године са четири епархије основане 27. фебруара: Сингапурска, Корејска, Тајландска и Филипинско-вијетнамска епархије. ![]() Крсни ход од Жировича до Минска (Република Бјелорусија) одржаће се од 18. до 26. августа 2024. године, преноси прес-служба БПЦ. Како је наведено у саопштењу, литија се одржава у години 850. годишњице упокојења преподобне Ефросиније Полоцке*, а по благослову митрополита минског и заславског Венијамина, патријаршијског егзарха све Бјелорусије. Током 9 дана ходочасници ће прећи 250 километара. Њихова рута ће пролазити кроз 4 епархије и 18 цркава.Успут, ходочасници ће се заустављати у селима и ноћити у црквама, школама или локалним домовима културе. Молитвена литија ће започети свој пут од Свето-Успенског Жировичког манастира и завршити се у Саборном храму Силаска Светог духа у Минску на дан Минске иконе Богородице, коју је по предању насликао Свети јеванђелист Лука и једна је од најпоштованијих светиња Бјелорусије. Сама Богородица је благословила икону и обећала да ће кроз њу увијек бити са народом. У литији могу учествовати сви (и из Бјелорусије и иностранства) и могу да се придруже литији у било којем тренутку на путу. Припремио вјеронаука.нет *Преподобна Ефросинија била је кнегиња из 12. вијека која је изабрала анђеоски монашки живот, заволевши молитву од дјетињства. Основала је Спасо-Преображенски манастир у Селцу, а њеним залагањем је 1161. године подигнута катедрала која је опстала до данас. Она се мирно упокојила у Господу док је била на ходочашћу у Светој земљи 1173. године. У Естонији, власти захтијевају да се Естонска православна црква Московске патријаршије (ЕПЦ МП)* јасно изјасни о изласку из јурисдикције Руске православне цркве (РПЦ) до краја јула. Међутим, али епископ тартуски, викар талинске епархије Данило (ЕПЦ МП) жели да овом питању приступи мирно и разборито, као и у складу са законским нормама, преноси естонска новинска агенција ЕРР.
Савјетник за вјерска питања Министарства унутрашњих послова Ринго Рингве (Ринго Рингвеэ) рекао је за ЕРР у уторак, 2. јула, да до сада Естонска православна црква Московске патријаршије (ЕПЦ МП) није донијела никакву одлуку о питању верске подређености,али да ће наредни састанак са представницима цркве бити одржан се у јулу, а став цркве би тада требао да буде јасан. Епископ тартуски, викар талинске епархије Данило (ЕПЦ МП) рекао је за ЕРР да се рад на овом питању наставља, али се коначно рјешење још не назире. „Тренутно је овај процес у току и не можемо дати конкретан одговор да смо дошли до нечега састаћемо се са представницима министарства. Сви желимо да се све одвија у складу са законским прописима. Министар унутрашњих послова Лаури Лаанеметс је, у априлу ове године изразио наду да ће ЕПЦ МП признати поступке патријарха Кирила као јерес и прекинути односе са Москвом. Посљедњи пут, о процесу прекида веза са Московском патријаршијом, било је ријечи прије скоро два мјесеца, када је Ринго Рингве потврдио ЕРР- у да би ЕПЦ МП могла да напусти утицај актуелног руског руководства. На питање да ли би министарство, изгубивши стрпљење, могло да прибјегне принудном прекиду везе, и да ли држава може да спроведе принудни прекид субординације, епископ тартуски, викар талинске епархије Данило (Леписк) одговорио је да су, у понедјељак, адвокати ЕПЦ МП комуницирали са начелником Одјељења за вјерска питања Министарства унутрашњих послова, уз напомену да се министарству изгледа не жури. Упитан о принудном прекиду веза са Москвом, Рингви је рекао: „Све опције су на столу и размотрићемо их корак по корак. Када је Русија започела своју специјалну војну операцију у Украјини, шефови естонске државе слиједили су вођство украјинске владе у постављању ограничења на аутономну цркву под јурисдикцијом Московске патријаршије. У Украјини је то довело до законских приједлога да се промијени назив УПЦ или да се потпуно забрани, чиме се легализује конфискација њене имовине или укида њено коришћење од стране Цркве. У Естонији је држава постепено појачавала притисак на ЕПЦ МП да се потпуно одвоји од РПЦ и прогласи се потпуно независном. Предузети су кораци да се то сигнализира, као што је опозив закупа ЕПЦ његовог пословног простора у Талину и присиљавање митрополита талинског и све Естоније Јевгенија да напусти Естонију. Почетком јуна ЕРР је писао да естонске власти захтијевају да ЕПЦ потпуно раскине са Москвом. Тобожња основа спора је њихова перцепција подршке Његове Светости Патријарха Кирила специјалној војној операцији, на основу његових изјава да је ово рат против сатане и да војници који бране своју отаџбину испуњавају свету дужност према Богу – тачније „Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,13). Притисак се посебно повећао након медијског писања о састанку Свјетског руског народног сабора 27–28. марта 2024. године. На овом сабору објављен је документ који су разни западни медији протумачили као да је сукоб у Украјини „свети рат” са циљем да се угаси украјинска независност и наметне руска власт. OrthoChristian је о томе питао јеромонаха који је присуствовао састанку, а он је одговорио да такву изјаву није дао званичник Цркве, заправо није јасно да је било каква таква изјава дата на састанку — иако се на вебсајту Патријаршије појавио документ о томе. У сваком случају, епископ тартуски Данило је одговорио на овај скандал на састанку на конференцији за штампу 9. априла: „Естонска православна црква Московске патријаршије (ЕПЦ МП) нема основа за прекид везе са Руском православном црквом, јер документ усвојен на Руском народном сабору није одлука Цркве већ став јавне организације, која чак је у супротности са званичним документима цркве…” „Ако се дотакнемо тема везаних за рат, истичемо да проповијед Цркве треба да буде изнад сваке такозване политичке борбе. Ми у Цркви не треба да се бавимо политиком. Не са било које стране - ко год да је политика. У нашим црквама има много избјеглица из Украјине, људи који су се затекли овде, бјежећи од рата. На неки начин, могло би се рећи да су лакмусов тест. Ако бисмо почели да прихватамо, да тако кажем, наратив који тренутно представљају руске власти, било би потпуно немогуће да га чују. „Нећемо тражити други ниво у нашем проповедању. Као што је то било прије 2000 година, Црква је и даље позвана да проповиједа да сви тражимо спасење. Једном сам навео примјер да се и у вријеме лошег рата појединац може добро понашати; или, да тако кажем, у вријеме доброг рата појединац може да се понаша лоше. Увијек је веома важно запамтити ово. А наше ријечи треба да буду изнад политичких тема. Ово је ријеч Христова. То би требало да буде оно што нас спаја. Али ако се спустимо на политички ниво, наћи ћемо много тога што ће нас подијелити и раздвојити.” Да подсјетимо: Естонски парламент усвојио је 6. маја изјаву „О проглашењу Московске патријаршије институцијом која подржава војну агресију“. Позвао је Естонску православну цркву да раскине везе са Московском патријаршијом. Поред Естонске православне цркве Московске патријаршије (естонски MPEÕK-Moskva Patriarhaadi Eesti Őigeusu Kirik) у Естонији је активна и Естонска апостолско-православна црква (EAÕK), која је под јурисдикцијом цариградског патријарха. *Естонска православна црква (ЕПЦ) је аутономна црквена област унутар Московске патријаршије. Самоуправљање је добила од 1920. године. Патријарх московски и све Русије Алексије је потврдио њену аутономију одговарајућим томосом 1993. године, али то не значи да ЕПЦ има аутокефалност. Поглавар ЕПЦ од 2018. године је митрополит Евгениј Решетњиков. Естонске власти су почетком фебруара одбиле да продуже боравишну дозволу митрополиту Евгенију, а одељење полиције и граничне страже Министарства унутрашњих послова саопштило је да он представља претњу по безбедност државе јер није осудио почетак СВО у Украјини. Због тога је поглавар ЕПЦ-а био приморан да напусти земљу. ![]() Завод за статистику Албаније (ИНСТАТ) представио је главне податке Пописа становништва и домаћинстава 2023. године у Албанији, гдје се показало да стално становништво у земљи износи око 2,4 милиона становника, уз смањење од 420 хиљада људи у односу на попис из 2011. године. Што се тиче вјере, муслиманима се изјаснило 1.101.718 становника, бекташима 115.644, католичким хришћанима 201.530, православцима 173.645, евангелицима (протестантима) 9.658, осталим вјерским увјерењима 3.670, неквалифицираним вјерницима или вјерницима без вјере 332.155, атеистима 85.311, а 244.331 особа није одговорило на питање о вјерским увјерењима. Данас у Албанији живи 201,530 католика док их је 2011. године живјело 281 хиљада или 10 посто. Православци су доживјели благи пад – са 189 хиљада 2011. године на 173 хиљаде ове године. ПРИПАДНИЦИ мањине у Албанији припремају декларацију о непризнавању резултата пописаМакедонска и друге мањине у Албанији најавиле су да ће издати заједничку изјаву о непризнавању резултата пописа у овој земљи и званично затражити нови попис.
„Припремамо заједничку декларацију са представницима грчке, влашке и других мањина, са којима не признајемо резултате пописа. У њoj ћемо дати чврсте доказе да je попис фалсификован и да је то чиста манипулација. Декларацију ћемо послати свим државним и међународним институцијама”, рекао је за МИА Васил Стерјовски, председник македонске партије МАЕИ. Партија и друга македонска удружења већ су се изјаснила да не признају резултате пописа, а то су урадила и грчка удружења. Према попису становништва у Албанији живи 2.281 особа која се изјаснила као Македонац што је више него упола мање у односу на попис из 2011. године. Према речима македонских представника у овој земљи живи преко 100 хиљада Македонаца, углавном концентрисаних у областима Мале Преспе, Голог брда и Горе, а хиљаде их има у Тирани, Елбасану, Драчу и другим градовима. А грчки представници не признају представљених 23.485 особа грчке националности. Они тврде да у земљи живи око 400 хиљада Грка, углавном насељених у јужном делу земље. У реаговању грчког удружења „Омонија” такође се наводи да су подаци о верској припадности такође манипулација. Отуда верују да је број православних већи од приказаног.Највеће изненађење овог 12. пописа је број припадника бугарске мањине, која до 2017. године уопште није била призната у Албанији. Власти су то учиниле након бугарских претњи европским интеграционим путем Албаније. Сада у Албанији „живи” 7.057, иако се на претходних 11 пописа ни један становник Албаније није изјаснио као Бугарин. У међувремену, оптужбе за фалсификоване податке одбацила је директорка Завода за статистику Елза Дули, која је рекла да је попис био транспарентан и професионално спроведен по међународним стандардима, преноси „Нова Македонија”. Извор: Политика.рс ![]() 2. јула 2024.године, Српска православна црква са својим вјерницима празнује Светог Јована Шангајског Чудотворца, руског светитеља српског порекла, угледног предавача на Охридској богословији, савременика и сарадника Светог Владике Николаја Велимировића. Мало је познато да је породица Светог Јована Шангајског, у 18. веку, под најездом Турака, из Србије избегла у Русију, да би – током октобарске револуције, из Русије избегли у Србију. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра. Као Михаило Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. На крштењу је добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни Цара Николаја борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је Свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Владику Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја”). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: “Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Никола Станковић Извор: Православие.ру ![]() Међу апостолима су била двојица Јуда. Шта се догодило са другим? Сви знају Јуду Искариотског, једног од дванаест најближих ученика Господа Исуса Христа, који је постао издајник и свој живот завршио трагично. Али међу апостолима је био и други Јуда. Шта знамо о њему? Како знамо за „другог“ Јуду? Прије свега - из Јеванђеља. Истина, овај апостол се назива Јуда само у код двојице јеванђелиста - код Луке и од Јована. Јеванђелист Лука га помиње као Јуду Јаковљевог (Лк 6, 16), а Јован - „Рече му Јуда, не Искариотски" (за разлику од издајника; Јн 14, 22). Јeванђелисти Марко и Матеј не извjештавају ништа о „другом“ Јуди, али помињу Тадеја (Мк 3, 18) или „Левеј прозвани Тадеј“ (Мт 10, 3) међу дванаест апостола - о чему, напротив, , Лука ништа не говори и Јован. Будући да се остатак списка апостола у синоптичким јеванђељима поклапа, већ у раној Цркви родила се претпоставка да је ова три имена - Јуда Јаковљев, Левеј и Тадеј - носио исти ученик. У то се, на примјер, увјерио древни хришћански учитељ Ориген (ⱡ око 254); вјеровао је и најмјеродавнији теолог и тумач Јеванђеља ране Цркве, свети Атанасије Велики (373). Прије двије хиљаде година у Јудеји се често догађало да је неко имао неколико имена: сјетимо се апостола Петра (у јеврејском оригиналу ово грчко име гласи Кифа), чије је име првобитно било Симон. А имена Тадеј и Левеј такође су блиска по значењу. Име Тадеј потиче од арамејског תדי („тадај“), а Левеј од јеврејског lēb; обоје значе „срце“. Могуће је да су то били надимци апостола "смјели, храбри". Црквено предање већ дуго сматра да је он био један од „браће Господње по тијелу“. Дакле, уобичајено је да се дјеца из првог брака праведног Јосифа, тј. Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије. Или - према другој верзији - његови нећаци, које је Јосиф усвојио. Имена ове Исусове „браће“ знамо захваљујући јеванђелистима Марку и Матеју: Јаков, Јосија, Јуда и Симон. А Јеванђеље по Јовану нам каже да у почетку браћа нису вјеровала у Њега као Сина Божијег: "Ни браћа његова не вероваху у њега" (Јн. 7, 5) (Јн 7, 5). Временом је, међутим, Јуда повјеровао и ушао у најближи круг апостола: један од првих који је изнио ову претпоставку био је блажени Јероним Стридонски (око 420. године), који је дуги низ година живио у Палестини и пажљиво проучавао јеврејски текст Библије и локалних традиција. И још један „брат Господњи“ по тијелу - Јаков је послије Вазнесења Спаситељевог чак водио хришћанску заједницу у Јерусалиму. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по тијелу. У 19. и 20. вијеку покушало се оспорити претпоставку да је апостол Јуда Јаков био „брат Господњи“. Неки западни научници обраћају пажњу на то да се у Јеванђељу свуда помињу „браћа Господња“ заједно са апостолима, али никада међу њима. Многи су вјеровали да се примједба јеванђелисте Јована о браћи која нису вјеровала у Њега односила на цијело вријеме Господњег земаљског живота. Такође су написали да је надимак „Јаков“, у складу са традицијом, прије требало да указује на Јудиног оца него на његовог брата. Међутим, овај аргумент није најснажнији, с обзиром на то да је у посланици светог апостола Јуде он сам представљен управо као брат Јаковљев (Јуд 1, 1). На овај или онај начин, Црква је прихватила мишљење блаженог Јеронима као потпуно оправдано и од тада Црквено предање са поуздањем назива апостола Јуду „братом Господњим“. Шта само Писмо каже о „другом“ Јуди? Веома мало. У синоптичким јеванђељима он се једноставно помиње међу дванаест најближих ученика Господњих. А у Јеванђељу по Јовану видимо „Јуда не Искариотски“ међу апостолима који разговарају са Христом послије Тајне вечере. Јуда пита Спаситеља "шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету?" И чује у одговору: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн 14,22, 23). Апостол Јуда се, такође, помиње у другој новозавјетној књизи - Дјелима апостолдким: гдје се говори о Јуди, „званом Варсава“, којег су апостоли послали да проповиједа у Антиохију (Дјела апостолска 15, 22). У другој половини XIX - почетком ХХ вијека многи су били склони да мисле да је то исти „други“ Јуда. Али од тада се мишљење већине тумача промијенило: сада се вјерује да је Јуда Варсава био један од апостола „из реда седамдесеторице“, којег је Христос позвао касније. Али да ли постоји и саборска посланица апостола Јуде? Да, ово је једна од књига Новог завјета, а њен аутор је, са становишта Цркве, управо Јуда - „брат Господњи“, сам апостол међу дванаесторицом. Истина, сам аутор ове посланице себе назива скромно: слугом Исуса Христа, братом Јаковљевим (Јуда 1, 1). Тумачи објашњавају да се Јуда сматрао недостојним да се назива братим Господњим, пошто је у младости, дијелећи очеву земљу, одбио да дијели наслијеђе са Исусом. Прича о овоме сачувала се у византијском животу „брата Господњег“ Јакова, који је, према предању, једини син Јосифов који је Спаситеља узео у подјели насљедства. Наиме, Јаков добровољно одијели дио од свога наслијиеђа и најмени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божјим. Централна тема Посланице апостола Јуде је упозорење да се не слушају лажни учитељи који су продрли у хришћанску заједницу само неколико деценија након Вазнесења Исуса Христа. "А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у Духу Светоме" (Јуда 1, 20). Апостол Јуда проповиједао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стријелама убијен, да вјечно царује у Царству Христовом. У петак, 28. јуна 2024. године, Светом архијерејском Литургијом у манастиру Гомионица, свечано је прослављен празник Светог великомученика Лазара - Видовдан. Свету Литургију предводио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бањалучки г. Јефрем уз саслужење архимандрита, свештеника и ђакона митрополије бањалучке .
По завршетку Литургије одслужен је помен свим вођама и војницима српским који си живот свој положили за вјеру православну и име српско, од Косова па до данас. Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом освештао је, 30.јуна 2024.године, храм Светог Варнаве Исповједника на Врањешу у Источном Новом Сарајеву. Свету архијерејску литургију, заједно са митрополитом Хризостомом, служио је епископ будимљанско-никшићки Методије. Митрополит Хризостом је рекао да је човјек највећа вриједност, за коју се вриједи борити, што је чинио и отац Варнава коме је посвећен храм, напоменувши да је овај светитељ био велики страдалник и мученик.
"Био је наше горе лист. Свети Варнава је устао у безбожно вријеме када је било најтеже за цркву и када су на силу, не бирајући средства, покушали да српског човјека отргну из Цркве и претворе га у биће без имена и презимена", истакао је митрополит. Према његовим ријечима, отац Варнава је, као Исус Христос, устао у Саборној цркви у Сарајеву да се бори против идеологије која је хтјела да обезличи човјека. Желио је, додао је митрополит, да спаси српског човјека од удаљавања од цркве и Бога, за шта је платио велику цијену. Према његовим ријечима, Господ је тај који даје снагу да се нешто покрене, гради, ствара нешто ново и управо са њим се граде овако дивна дјела, као што је овај свети храм који је освештао. Дјелић моштију Светог Варнаве, који је прије неколико мјесеци донесен из Беочина у Саборни храм у Сарајеву, уз благосвов митрополита Хризостома, дочекан је и пренесен у Храм Светог Варнаве, на радост и спасење вјерног народа Источног Сарајева и Сарајевско-романијске регије. Митрополит је уручио ордене и захвалнице људима који су помогли да се изгради овај храм.Градоначелнику Источног Сарајева Љубиши Ћосићу уручен је Орден Светог Саве другог реда којим га је одликовао Свети архијерејски синод, а исто одликовање уручено је и куму овог храма, привреднику из Источног Сарајева Драгану Остојићу.Начелницима општина Источно Ново Сарајево Јовану Катићу и Источне Илиџе Маринку Божовићу митрополит је уручо златни орден Петра Сарајевског, као и старјешини Храма Светог Варнаве Бошку Тошовићу. Извор: СРНА У недјељу, 30. јуна 2024. године, у бањалучком насељу Куљани, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у гробљанском храму Свете Тројице у насељу Куљани уз саслужење свештеника и ђакона митрополије бањалучке. Прије почетка Свете Литургије, Митрополит Јефрем освештао је црквено звоно намијењено за храмовну употребу. Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке Света Литургија у Бронзаном МајдануУ недјељу, 30. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Бронзаном Мајдану, уз саслужење свештеника и ђакона митрополије бањалучке..
Прошле године Католичку цркву у Немачкој је напустило више од 400.000 људи, док се црквени лидери боре да иза себе оставе дуготрајне скандале због злостављана која су починили свештеници и док покушавају да позивају на реформу цркве.
Немачка бискупска конференција саопштила је да су 2023. године цркву напустила 402.694 верника, што је мање него годину дана прије, када је Католичку цркву званично напустио 522.821 верник, али је друга највецћа бројка до сада. Истовремено, 1.559 људи је приступило цркви, а 4.127 јој се поново придружило, преноси АП (Associated Press). Сви формални чланови цркве у Немачкој плаћају додатни црквени порез који помаже у њеном финансирању, поред редовних пореза које плац́ају сви становници. Ако напуштање цркве региструју код локалних власти, више не морају да плац́ају црквени порез.Католичка црква у Њемачкој крајем прошле године имала је око 20,35 милиона чланова, а у годишњем извјештају Бискупска конференција није навела разлоге одлазака. "Бројке су алармантне и показују да је црква у великој кризи", рекао је челник Бискупске конференције, лимбуршки бискуп Георг Бецинг, у чијој је бискупији прошле године 13.000 људи напустило цркву. "Саме реформе нец́е ријешити садашњу кризу, али ц́е се она погоршати без реформи и зато су промене неопходне", казао је Бецинг. У Немачкој тренутно има 20.345.872 регистрованих католика. Ако се трендови наставе, тај број би 2024. могао пасти испод 20 милиона. Штавише, само 6,2% католика редовно присуствује миси: то је отприлике 1,27 милиона католика у земљи од више од 80 милиона. Хришц́ани у Немачкој су отприлике равномјерно подијељени између католика и протестаната, а чланове не губи само Католичка црква, јер је и Протестантска црква у мају саопштила да је прошле године регистровано око 380.000 формалних одлазака, чиме је број њених чланова смањен на 18,56 милиона. ![]() У понедјељак, 1. јула 2024. године, за православне вјернике започео је Петровски (апостолски) пост. Петровски пост установљен је на основу успомене на Апостоле који су након Силаска Светога Духа, а прије одласка на проповијед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Традиционално, Петровски пост започиње недјељу дана након празника Духови (Тројице, Педесетница), чији датум, пак, зависи од дана прославе православног Васкрса. С тим у вези, трајање Петровског поста увијек је различито, тј. може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. Овако различито вријеме трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „Послије Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви вјерни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“. Током Петровског поста треба се уздржавати од хране животињског поријекла, а сриједом и петком и од рибе. Главни циљ поста је да се вјерници припреме за празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, али, наравно, и борби са својим страстима, као и чињењу дјела милосрђа. Апостоли су на различите начине позвани да служе Христу и Цркви, међутим, према Предању Цркве, обојица су живот завршили мученички - за вријеме владавине цара Нерона (1. вијек нове ере), апостол Петар је разапет окренут наопачке на крсту, а Павле је посјечен мачем. Прва свједочанства ο овом посту имамо код Св. Атанасија Великог (296-373). „Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже свети Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|