Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() У Сверуској породичној паради* учествовало је више од 200 хиљада људи у више од 100 градова Русије. Парада је организована у част државног празника „Дан породице, љубави и вјерности“, установљеног указом предјседника Русије В.В. Путина 28.6.2022. 8. јул 2024. године био је дан када су се многе породице, младе и старе, окупиле да подрже и прославе значај традиционалних породичних вриједности за будућност Русије. Сверуска породична парада одржана је по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Широм земље митрополије, епархије и парохије су активно пружале сву могућу организациону подршку сверуској акцији. Припрема вјеронаука,нет на основу писањ Patriarchia.ru *Сверуска породична парада посвећена је једном од најсрдачнијих државних празника - Дану породице, љубави и вјерности, посвећеном сјећању на благовјерне супружнике Петра и Февронију Муромских.Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свету захваљујући средњовековној руској књижевности и Повести о Петру и Февронији Муромским. Они се сматрају заштитницима породице и брака. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику додијелио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: бијелу раду. ![]() Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана. Свештеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. настави да читаш
Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. смањи проширени текст
![]() Новоизабрани патријарх бугарски и митрополит софијски Данило састао се 11. јула 2024. године, са бившим бугарским краљем Симеоном II*. Састанку, који је одржан у резиденцији Синода Бугарске православне цркве, присуствовали су и митрополити: великотрновски Григорије, русенски Наум, старозагорски Кипријан и други. Симеон II је честитао патријарху Данилу избор и напоменуо да је Данило већ пети предстојатељ БПЦ са којим се састаје. Патријарх је заузврат захвалио Симеону II на посебној улози коју је бивши монарх одиграо у превазилажењу црквеног раскола 1990-их. Патријарх Данило је пожелио Симеону добро здравље како би „наставио своју мисију – да буде примјер другима“. *Симеон Сакс-Кобург и Гота, познат под династичким именом као Симеон II последњи је краљ Бугарске, који је формално владао 1943–1946 (земљом је управљао регентски савјет). Након укидања монархије 1946. године. емигрирао је у Египат, а одатле у Шпанију, гдје је провео већи дио живота. Симеон се вратио у домовину 1996. године. Био је на челу либералне политичке коалиције „Национални покрет Симеона II”. Као партијски лидер, био је премијер Бугарске од 2001-2005. године. Припрема: вјеронаука.нет на основу писања Orthodox Times ![]() Иако је поријеклом био из Витсаиде (то сазнајемо из Јн 1,44), апостол Петар је живио у граду Капернауму. Овдје је имао кућу, у коју је Исус Христос често долазио током своје проповиједи на обали Галилејског језера. Почетком првог миленијума нове ере Капернаум је био велики и познати град. 746. године овдје се догодио снажан земљотрес који је проузроковао значајна разарања у граду. Капернаум је постепено пропадао и становници су га коначно напустили неколико вијекова касније. Остатке Капернаума археолози су открили тек у 19. вијеку, а кућу апостола Петра - у другој половини 20. вијека. Град Капернаум прије 2000 година Ријеч Капернаум се преводи као „Наумово село“. Постоји верзија да је насеље добило име по пророку Науму , али могуће је да је постојао неки локални становник по имену Наум, који је на мјесту будућег града саградио прву кућу и тако му дао име. На овај или онај начин, „Наумово село“ настало је у II вијеку прије нове ере. У вријеме апостола Петра већ је постојао мали град у којем се налазио римски гарнизон на челу са центурионом. Град се простирао у уском појасу дуж Галилејског језера, удаљеност од прве до посљедње куће била је само 300 метара. Све куће у Капернауму изграђене су од локалног материјала - црног базалта. Биле су врло мале и једноставне архитектуре - очигледно, локални становници нису могли да приуште да направе нешто скупље и сложеније. Куће су биле чврсто примакнуте једна уз другу. Мала дворишта са дрвећем, као што је то често случај у земљама с врућом климом, такође су била затворена унутар зидина. Већина становника Капернаума бавила се риболовом. Археолози су овдје пронашли древни мол који је истицао дубоко у воде Галилејског језера - рибари су за њега везали своје чамце, а унутар града остаци зграде са малим базенима за уловљену рибу - очигледно локална пијаца. Капернаум у Јеванђељу Капернаум се помиње у сва четири јеванђеља. У Јеванђељу се Капернаум назива Исусовим градом: „И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град“ (Мт 9, 1). У Капернауму су живјели апостоли, браћа Андреј и Петар. Ово је био град у којем је апостол Матеј скупљао за Римљане порез. Очигледно је то био разлог Исусовог избора Капернаума за трајно уточиште у Галилеји: “И сиђе у Капернаум, град галилејски, и учаше их суботом“ (Лк 4 , 31). Из Капернаума су апостоли ишли на пецање, ту је Исус учинио многа чуда - излијечио је Петрову ташту, капетановог слугу, парализованог: “Подигавши се пак из синагоге, дође у кућу Симонову; а ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их“ (Лк 4, 38-40). ![]() Како су тражили Петрову кућу Очигледно је да је апостол Петар, сиромашни рибар из Капернаума, живио у једној од црних базалтних кућа. Али како одредити у којој? Да би одговорили на ово питање, археолози су пажљиво проучавали историју Капернаума након јеванђеоских догађаја. У првим вијековима наше ере, Капернаум је постао напредан трговачки град. Можда је на ово Исус мислио када је рекао: „И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи“ (Мт 11, 23). Ходочасници су хрлили у град да виде мјесто гдје је Исус проповиједао и гдје су живјели апостоли. На примјер, чувена ходочасница из 4.вијека Егерија посјетила је Капернаум између 381. и 384. године и оставила сљедећи запис: „У Капернауму је кућа главног од апостола претворена у цркву, али зидови су остали исти, још увијек стоје. .... Постоји и синагога у којој је Господ излијечио човјека “. Односно, археолози су морали да траже не приватну кућу, већ хришћанску цркву! Заиста, током ископавања откривени су остаци древне цркве у облику октаедра. Ископавања на мјесту цркве показала су да је отприлике до половине 1. вијека овдје била обична кућа и да су ту живјели људи. Археолози су у тадашњим слојевима пронашли остатке керамике, која је у то вријеме служила за кување. Али већ средином 1. вијека кућа је престала да буде домаћинство - посуђе за домаћинство је нестало, али су у тадашњим слојевима пронађене велике посуде и лампе, а на малтеру који је прекривао зидове појавили су се графити који помињу Бога Исуса и Христа. У 4. вијеку централна просторија куће је проширена, имала је два улаза, са сјевера и југа, и стабилнији кров - ову цркву је видјела Егерија. Постоји разлог да се вјерује да је Јосиф Тиверијадски био укључен у уређење цркве. Средином 5. вијека црква је добила облик октаедра и мозаични под, затим јој је додата апсида са крстионицом. Синагогу у којој је Исус проповиједао пронашли су и археолози - налазила се недалеко од Петрове куће. Синагога је, попут цркве, такође обновљена у 4. вијеку нове ере, а њени нови зидови подигнути су од скупоцјеног бијелог камена из увоза. Међутим, они су стајали на старим основама синагоге из времена Јеванђеља, које су, као и све куће у Капернауму, биле изграђене од црног базалта. Црква је тешко страдала током перзијске инвазије 614. године. Синагога је највјероватније уништена 629. године, када је овдје дошао византијски цар Ираклије. Становници града који су преживјели ове драматичне догађаје одлучили су да не обнављају згаришта, већ да граде нове куће источно од старог насеља. Земљотрес 746. године довршио је почетак ратова - град је уништен и након неког времена напуштен од својих посљедњих становника. ![]() Шта је сад овдје? Рушевине на мјесту древног Капернаума налазе се у посједу Фрањевачког реда. Сада је ово мјесто музеј на отвореном. Савремени фрањевачки храм, који подсјећа на летећи тањир са ногама, покрива и штити остатке Петрове куће коју су ископали археолози. Црква је отворена само за поклонике. Кроз стаклени под виде се стари зидови у којима су некада живјели Петар и Исус, древни графити из средине првог вијека, остаци византијског мозаика. Наравно, ако посјетилац није археолог, веома му је тешко да „оживи“ ово камење. Зато ходочасници одлазе у друго поклоничко мјесто тј. у Храм дванаест апостола, који припада Јерусалимској православној цркви, која се налази на удаљености од неколико десетина метара од музеја. Бијели храм са црвеним васкршњим куполама, наравно, нема никакве везе са архитектуром Христових времена. Али поред храма постоји зелени врт - можда су такви вртови окруживали древни Капернаум, напротив - обала језера са галебовима и рибом која је светлуцала у бистрој води. У башти се налазе сеновити простори са столовима и каменим седиштима, између којих шетају разнобојни паунови. Чувар и творац ове баште, отац Иринарх, грчки монах, нека врста локалног обележја, води миран, једноставан живот: ради у врту, разговара са ходочасницима.Једном недјељно у цркви се служи литургија на словенском за православне хришћане који говоре руски који живе у тим мјестима. Извор: Фома.ру/ Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет /11. јула 2021. године/ ![]() Са великом духовном радошћу позивамо све вас, браћо и сестре, драги нам епархиоти, на наш СВЕ - ЕПАРХИЈСКИ САБОР СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА наше славне и историјске митрополије Дабро-босанске. Са великом духовном радошћу позивамо све вас, браћо и сестре, драги нам епархиоти, на наш СВЕ - ЕПАРХИЈСКИ САБОР СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА наше славне и историјске митрополије Дабро-босанске. Свештеномученици наше Митрополије су наш вјенац и слава пред Господом. Све наше Свештеномученике пред престолом Божијим и славом Његовом предводи наш дични и велики митрополит Петар. Ове 2024. године они нас сабирају и позивају у Источну Илиџу, на Вељине, код цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, а у суботу 13. јула 2024. године са почетком у 09:00 часова. Свету архијерејску литургију служиће Високопреосвећени Господин Јоаникије, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски, а уз саслужење Митрополита Хризостома те свештенства и свештеномонаштва наше Митрополије. Добро нам дошли! ИЗВОР: МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА
Празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан и храмовна слава манастира Јасеновца молитвено су прослављени у недељу другу по Педесетници, 7. јула 2024. године.
Са верним народом, свештенством и монаштвом, свету архијерејску Литургију том приликом служио је Његово Преосвештенство Епископ пакрачки и славонски г. Јован.Током Литургије, у чин анђеоског образа владика Јован је замонашио достојну искушеницу Ксенију, давши јој монашко име Сара. Извор: Фејсбук страница Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу Бугарска се налази на посљедњем мјесту у ЕУ по броју свештеника – 12 на 100.000 становника. У земљи има преко 8.000 цркава и манастира, односно 10 пута више од духовника, показују подаци пописа становништва Бугарске спроведеног 2021. године.
51,4%, односно 3 милиона Бугара изјавило је да вјерује у Бога, 24,7% – да нису вјерници, 13% оприједелило се за опцију "не могу да одредим", а 11% – за опцију "Не желим да одговорим на ово питање". Поређења ради, према подацима Пописа становништва из 2011. године, вјерницима се изјаснило 60,4% Бугара, а као атеисти – 22%. Опадање броја вјерника за 9% за 10 година је фрапантно. Као хришћани изјаснило се 4.219.270 особа (71,5% оних који су одговорили на питање). 97% хришћана су православни. Године 1992. као хришћани изјаснило се 86,7% Бугара. Протестаната је 1,7%, католика – 0,9%, а вјерника Јерменске апостолске цркве – 0,1%. Муслиманску вјероисповест навело је 638.708 учесника у попису што је 10,8% оних који су одговорили на питање. Јудаистичку вероисповијест је навело 1.736 учесника у попису, док је 6.451 учесник као одговор означио "остале вјероисповести". Извор: Радио Бугарска Америчко-аустралијски филмски глумац и редатељ Мел Гибсон написао је писмо* охрабрења надбискупу Карлу Марији Вигану (Carlo Maria Vigan) након што је Ватикан објавио да је сада пензионисани, а некада папски нунциј у Сједињеним Државама, екскомунициран, тј. искључен из Цркве и да му је забрањено вршити свештеничке дужности. Писмо је заиста шокантно с обзиром на то на који начин Мел Гибсон говори о папи Фрањи, поглавару Католичке Цркве. У писму позива Вигана да дође да служи свету мису у његову цркву. Папу назива расколником, кривовјерником и говори Вигану да има част бити избачен из такве лажне цркве
Преносимо писмо објављено на Lifesitenews, у којем Гибсон даје безусловну подршку екскомуницираном надбискупу и у којем сам позива Ватикан да и њега ексхомуницира, у цјелости: Поштовани надбискупе, сигуран сам да ништа друго нисте очекивали од Хорхеа Бергоља. Знам да знаш да он нема никакав ауторитет – па нисам сигуран како ће то утицати на Вас у будућности. Надам се да ћете наставити служити мису и сами примати свете тајне – заиста је знак части избјегавати лажну, постконцилска цркву. Имате моје суосјећање што јавно трпите ову тешку неправду. За мене и многе друге ти си најхрабрији херој. Као и увијек, погодили сте чавао у главу што се тиче Фрањине нелегитимности. Ви изражавате кључне проблеме с институцијом која је засјенила праву Цркву и поздрављам вашу храброст у изражавању тога, али више од тога у одржавању вјерности правој Цркви! Ти си модерни Атанасије! Веома поштујем начин на који браните Христа и Његову Цркву. Слажем се с вама 100% да је постконцилска црква Другог ватиканског сабора кривотворена црква. Зато сам саградио католичку цркву која служи само традиционално богослужење. Добродошао си доћи и служити мису тамо било када. Он је, дакле, расколник Наравно, бити назван расколником и бити екскомунициран од стране Хорхе Бергоља (Jorge Mario Bergoglio) је попут знака части када сматрате да је потпуни отпадник и да вас избацује из лажне институције. Запамтите да прави раскол захтијева иновацију, нешто што ви нисте учинили, али нешто што Бергоглио чини сваким дахом. Он је, дакле, расколник! Међутим, он се већ ипсо фацто екскомуницирао својим многим јавним кривовјерјима (канон 188 у законику из 1917.). Као што већ знате, он нема моћ изоппштити вас јер чак није ни католик. Зато се радујте! С вама сам и надам се да ће ме Бергоглио изопштити и из своје лажне цркве. Бергоглио и његове кохорте имају одјећу и зграде, али ви имате вјеру. Бог те благословио и чувао. Ако ти било што треба само питај, потрудићу се да ти помогнем. С дивљењем и бескрајним поштовањем. Мел Гибсон. Да подсјетимо, надбискуп Вигано, је познат по томе што је оптужио високе црквене званичнике за прикривање злоупотреба које је починио бивши кардинал Теодор Мекарик. Више пута је одбацио ауторитет папе Фрање и позвао га да поднесе оставку.У дугачком саопштењу од 28. јуна, Вигано је оптужио папу за „јерес и раскол“ због његовог промовисања вакцине против COVID-19 и његовог надзора над споразумом између Ватикана и Кине о именовању бискупа због чега је прошле седмице екскомунициран из Римокатоличке цркве. Иако позван на Суд, није се појавио те је пресуда која је одјекнула свијетом, донесена без Виганове присутности. Вигано прима охрабрења људи широмм свијета, тако у том низу и Мел Гибсона, редитеља између осталог најапознатијег филмског приказа Исуса Христа у историји – америчког филма "Страдање Христово" , енгл. "Passion of the Christ" (2004. годинa). *Напомена: писмо Мела Гибсона надбискупу Карлу Марији Вигано појавило се прво на веб страници италијанског новинара Алда Мариа Валлија. Од тада га је промовисао надбискуп Вигано на друштевој мрежи X. Lifesitenews.com/ је такође добио директну потврду од Мела Гибсона да је он написао писмо. ![]() Свети Сампсон је рођен у Риму у богатој и племенитој породици. Стекао је добро образовање, посебно је темељито проучавао медицину и користио је за бесплатно лијечење, углавном нишчиних и убогих. Схвативши да се дјела милосрђа могу вршити само хришћанским васпитањем душе, преподобни Сампсон марљиво је проучавао Свето писмо и много се молио. Послије смрти својих родитеља, Свети Сампсон је подијелио насљедство, испуњавајући у пракси савјете о савршенству које је Спаситељ дао богатом младићу (Мт 19, 21). Преподобни је изабрао аскетски начин живота, и желећи да стекне за себе духовно благо, кренуо је у пустињу с намјером да води строги живот подвижника. Промислом Божјим свети Сампсон је стигао у Цариград. Овдје се настанио у малој кући и почео да прима ходочаснике, болеснике, сиромахе и с ревношћу им служио. Преподобни се према људима односио с љубављу, чинио милосрђе и то му је постало дубока потреба. Господ је прославио угодника Свога. Тако се догодило да је византијски цар Јустинијан I (527-565) тешко оболио. Не примајући олакшање од помоћи највјештијих дворских љекара, цар је почео усрдно да се моли Богу. Ускоро је Јустинијан у сну видио човјека за којег му је речено да може да излијечи цара. У потрази за овим љекаром царске слуге су обишле читав Цариград, коначно пронашли Сампсона којег доведоше у палату. Једним додиром руке на болно мјесто светитељ је излијечио Јустинијана. Захвални цар почео је да му нуди много злата и сребра. Али Сампсон је одбио дарове, а заузврат је тражио од цара да изгради странопримница и болницу. Цар је удовољио овом захтјеву и чак додијелио имања овим институцијама на њихово одржавање. Сампсон је наставио своју службу до дубоке старости. Његова смрт (око 530) била је безболна и мирна. Тијело свеца сахрањено је у цркви посвећеној свештеномученику Мокији (+ око 295). Име преподобног Сампсона као исцјелитеља и чудотворца помиње се у Светој тајни јелеосвећења. У недјељу, 7. јула 2024. године, на празник Рођења Светог Пророка и Претече Јована, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у зимском храму Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац, уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона бањалучке митрополије. На Светој Литургији, Епископ Сава рукоположио је дипломираног теолога Николу Весића у чин ђакона. У недjељу, 7. јула 2024. године, Преосвећени викарни eпископ богдански Атанасије (Румунска православна црква), освештао је манастир „Сви Келтски Свети“ у Килнинијану, на острву Мaл* (The Isle of Mull). Ово је први православни манастир основан на шкотским острвима у посљедњих 1000 година. На богослужењу, које је служено по благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јосифа западно и јужноевропског Јосифа (Румунска православна црква) саслуживао је и архиепископ Сан Франциска и Запада Венијамин, из Православне Цркве у Америци (engl. Orthodox Church in America). Манастир је основан на мјесту старијег манастира из првог миленијума хришћанства, који је 2009. године поклоњен Румунској православној западноевропској архиепископији. „Данашња недјеља је изузетна, јер обнављамо благодат гдје су први келтски монаси посветили своје животе за животе других“, рекао је викарни епископ румунске православне епархије Италије. Монашки живот у Килнинијану Монашка дјелатност у Килнинијану трајала је од 6. вијека до викиншких напада на крају првог миленијума хришћанства. Први монаси су се овдје населили због Светог Нинијана, извора посвећеног Светом Нинијану за који се зна да има чудесну исцјелитељску моћ. Келтски манастир Свети Нинијан цвјетао је од касних 500-их до краја првог миленијума, када су напади Викинга окончали монашки живот на острвима. Послије тог времена, Килнинијан је био напуштен неколико вијекова, прије него што је претворен у протестантску парохију. Године 1755. подигнута је нова црква на темељима раније монашке, и то је црква која се данас користи за богослужења. Манастир је основан 2010. године, када је о. Серафим преузео Килнинијан, цркву Светог Нинијана и Светог Катберта, на острву Мaл на Хебридима. Један од наших најтежих тренутака за манстир био је новембар 2013. године, када је невријеме поломило дрвеће на гробљу и пало преко цркве. Читав дио крова и звоник су уништени, остављајући Килнинијан изложен јаким кишама и вјетровима Атлантика. Било је потребно више од две године и преко двјеста хиљада фунти да се поправи овај историјски споменик, који је уврштен као дио националне баштине. Данас монашку заједницу чине два различита манастира – Манастир на Мулу (где живе монахиње) и Манастир на Јони (где живе монаси). Литургијски језик је енглески.Манастирски комплекс је обновљен бригом многих вјерника из Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Канаде, као и монашких заједница острва Мул и Јона. Манастирска црква се први пут појављује у записима 1561. године. *Мал је једно од Британских острва које припада Уједињеном Краљевству, односно Шкотској. Налази се у и део је ужег архипелага Унутрашњи Хебриди. Површина острва износи 875 km². Према попису из 2001. на острву је живело 2667 становника. ![]() Тихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука. У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније. Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске, побјегли су. Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су исцјељени захваљујући њој. Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир. У Кападокији* (туристички регион у централној Турској, гдје су концентрисани многи пећински храмови из византијског времена) откривена је некропола са другачијим типом гроба који никада раније није виђен. О овоме пише Anatolian Archaeology и на друштвеним мрежама приказала фотографије са мјеста открића. Ископавања су открила некрополу у Невсехиру (Nevsehir), што доводи у питање досадашња схватања праксе сахрањивања у тој области. Ово откриће у близини Музеја на отвореном Гореме обећава да ће преобликовати наше знање о древној историји Кападокије.Посебност некрополе је необичан тип сахрањивања, који овде никада раније није виђен. Некропола је пронађена током ископавања на аутопуту који повезује Гореме са градом Ортахисар, изграђеном 1956. године, који је затворен за транспорт 2022. године када је пуштен у рад нови аутопут. Стари пут је нанио штету природном пејзажу и затворен је ради заштите подручја. За разлику од типичних гробова исклесаних у стијенама пронађених широм Кападокије, ова некропола има различите типове сахрањивања, што је прво такво откриће у региону. Пројекат ископавања дио је иницијативе „Наслеђе за будућност“ (“Heritage for the Future”), која укључује ископавање испред Музеја на отвореном Гореме (Göreme) и древног града Собесос у Ургупу (Sobesos Ancient City, Urgup). У општини Гореме постоји национални археолошки парк, који је музеј на отвореном. Сматра се да је овде настао монашки образовни систем. Генерални директор за културно наслеђе и музеје Кападокијске области, Бирол Инчецикоз (Birol İnceciköz), рекао је да ће резултати ископавања у музеју на отвореном у Горемеу промијенити изглед овог региона 2025. године јер ће подручје бити дизајнирано као археопарк са укључивањем нових налаза. Како је специјализовани портал Аrkeonews објаснио суштину открића, гробови се налазе у свим пећинским црквама Кападокије. То су овалне јаме ископане у подовима и зидовима цркава за сахрањивање мртвих. Гробови су често били дио првобитног дизајна цркве. У таквим случајевима за тијело покојника у зиду је урезано лучно удубљење (аркосолијум-лучно засведена ниша над гробом, уграђена у његов зид или конструисана на површини). Већина гробова је традиционално урезана у под након што је црква завршена. Понекад је геолошки пејзаж захтијевао да се гробови налазе изван цркве. На примјер, погребна капела Карабулут Килисе (Karabulut Kilisesi) настала је у облику јединственог димњака, тако да се гробови налазе око спољашње стране структуре. Откриће испред цркве Токали у Кападокији сада научницима по први пут показује некрополу без гробница исклесаних у стијенама.
Црква Токали (Токалы Килисе) је велики храм уклесан у стијени у близини Музеја на отвореном у Горемеу. Захваљујући својој огромној величини, импресивној подземној капели и фрескама из 9. вијека које приказују Христов живот, сматра се изузетнијим од бројних других резбарених цркава у овој области. Археолози најављују значајне историјске налазе у Кападокији Поред некрополе, ископавања су открила значајна подручја од историјског значаја, укључујући подруме, кухиње и радионичке просторе цркве Балконлу, која се налази непосредно изнад цркве Токали. Црква Токали позната по својој величини и фрескама из 9. века, сада се налази у близини још интригантнијег археолошког налазишта. Недавно су у Ингушетији откривене крипте и млинови на територији Државног историјског, архитектонског и природног музеја-резервата Џејрак-Асински. У селу Фуртоуг пронађене су две речне воденице и четири подземне крипте о којима се раније није водило рачуна. Подземне крипте садржавале су остатке костију. Из верских разлога, локални становници су их затрпали земљом. Сада их треба уврстити на листу идентификованих мјеста културног наслеђа републике како би се обезбедила безбједност. *Православље у Кападокији Хришћанска историја Кападокије вуче коријене још од првог вијека захваљујући мисионарским путовањима апостола Павла који је походио ове крајеве. Први хришћани насељавају ову област бежећи од прогона римских власти, тражећи заклон под „каменим капама“.У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских отаца: Свети Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин -веома су значајни за рану историју цркве. Овде су рођени и свети Ђорђе и чувени светогорски старац Пајсије.У вријеме преподобног Симеона Столпника (+459) хришћанство је у Кападокији цвјетало. Укупно, Кападокија је било необично важна за рану историју хришћанства. Све до 1071. године Кападокија је била дио Византије. Посљедњи православни хришћани напустили су Кападокију након грчко-турског рата и прогона грчког становништва двадесетих година прошлог вијека. Више од 3 000 цркава, свједоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије.Само у једној од кападокијских области – Горемеу, налази се више од 400 цркава. У знаку јединства и духовне радости, у Старом храму у Зворнику, данас је служена Света архијерејска Литургија поводом празника Рођења светог Јована Крститеља. Литургију су служили преосвећена господа митрополити Фотије зворничко-тузлански и Петар преспанско-пелагонијски, уједно и администратор аустралијско-новозеландски, гост из Македонске Православне Цркве. Верни народ Зворника окупио се у порти храма где је митрополите дочекао старјешина храма, протојереј-ставрофор Славенко Томић, уз друге свештенике и ђаконе. Овај догађај имао је посебан значај јер је обележавао славу Старог храма, једног од важних духовних центара у региону. Митрополит Фотије се у својој беседи обратио сабраном народу, нагласивши значај светог Јована Крститеља као последњег пророка Старог Завета и првог пророка Новог Завета. „Свети Јован је тај који је указао на Христа као Месију речима: 'Гле, ево Јагње Божије које узима на себе грех света'“, истакао је митрополит. Високопреосвећени Владико, браћо у Христу, часни оци, уважени градоначелниче, господо, куме, драга браћо и сестре, добро дошли данас овде у храм Рођења Светог Јована Крститеља. Овај благословени и величанствени храм у Зворнику недавно је прославио 200 година постојања, уз посету нашег Патријарха са Архијерејима. На тој прослави смо служили вечерње богослужење и посветили овај храм, а сутрадан смо освештали велики и дивни Саборни храм. То су били велики дани и значајни тренуци у старом седишту наше епархије. Иако је ово још увек епархија, верујемо да ће доћи време да се њен статус промени. Важно је нагласити да је ово старо седиште наше митрополије, чак и када је била Митрополија зворничко-сребреничка, пре него што је формирана Епархија зворничко-тузланска. Од XIII века, овде је постојала митрополија која је задржала свој ранг све до 1920. године. Тада је наш Сабор у Сремским Карловцима одлучио да се поједине епархије одрекну статуса митрополија и постану епископије, док је Патријарх добио титулу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. То је имало смисла тада, али сада се јавила потреба да се старо достојанство врати. Први корак у том процесу је да су многи епископи добили титуле архиепископа и митрополита. Знам да је 18 владика добило ове титуле, што је почетак процеса враћања историјског ранга митрополијама. Наша епархија је једна од оних са историјским наслеђем које заслужују да им се врати статус митрополије. Јуче смо били у Братунцу где је служио наш Патријарх са многим владикама и нашим митрополитом Петром, који столује у Битољу. Недавно смо код њега у Битољу имали диван догађај - канонизацију нове светитељке, Свете Стефаниде, преподобномученице која је страдала 1945. године од Немаца. Она је пострадала због одбијања да угаси кандило у својој соби када су Немци тражили да се погасе сва светла. Било је у Битољу пуно људи, монаха и представника цркава. Ја сам имао благослов да будем тамо и могу рећи све најбоље о том догађају.Сада је митрополит Петар дошао да буде са нама овде на слави у Зворнику, и радо је прихватио позив. Радујемо се данашњем дану и празнику Рођења светог Јована Крститеља. Његов подвиг и јеванђелско дело морамо увек имати на уму, јер је он последњи пророк Старог Завета и први пророк Новог Завета, који је наговестио долазак Спаситеља. Када је мноштво људи дошло на Јордан да се крсти, међу њима је био и Господ Христос. Други га нису препознавали док Свети Јован није показао на Њега рекавши: „Ево Јагње Божије које узима на себе грех света“. Свети Јован нам је учитељ смирења, покајања и подвига. Живео је у пустињи у скромности и испосништву, носећи одећу од камиље длаке. Његово велико смирење и дело у историји Цркве су непроцењиви. Иако су људи мислили да је он Месија, Свети Јован је смирено говорио да није он Христос, већ да за њим иде јачи од њега, коме није достојан ремена на обући одвезати. Он је учитељ покајања и правог духовног живота, који нас усмерава на самога Христа. Свети Јован Крститељ је пострадао сведочећи Христа и изобличавајући безбожног Ирода, говорећи му да не може имати жену брата свога. Црква благосиља брак, али постоје правила и типик како се може ступити у брак. Телесно сродство до деветог колена и духовно сродство, као кумство, су препреке браку до деветог колена. Данас се то често занемарује и људи који су у духовном сродству улазе у брак, али морамо то вратити у исправно стање. Честитам и захваљујем свима који су допринели обнови овог храма. Храм је сада осликан и порта уређена, захваљујући труду нашег намесника, оца Милоша, братства овог храма - протојереја Славенка и новопридошлог оца Драгана. Видљиви су плодови њиховог братског рада. Желим још једном да захвалим Богу и да призивамо Светог Јована у нашим молитвама. Имао сам прилику да видим мошти Светог Јована у руском манастиру Пантелејмону на Светој Гори. Видети мошти онога за кога је сам Господ рекао да је највећи човек рођен на земљи је било величанствено искуство. Такође, желим да се захвалим нашем уваженом митрополиту Петру из Битоља. Он је одиграо важну улогу у поновном успостављању јединства између Српске и Македонске православне цркве. Као члан Синода и учесник у преговорима, могу рећи да је то велика победа Православља. Овај подвиг јединства је дело Духа Светога и Цркве Божије. Наш митрополит Петар је човек стамене вере, који је, заједно са осталим архијерејима, издржао притиске времена комунизма и безбожништва. Сви који су учествовали у овом процесу су апостоли нашег доба, носећи дух љубави и јединства. Захваљујем Богу што је митрополит Петар данас са нама, водећи нас у овом празнику и служећи свету Литургију. Поздрављам га као брата и ученика пред учитељем, молећи га да са неколико речи благослови наш српски православни народ у Епархији зворничко-тузланској. Митрополит Петар, у својој беседи, нагласио је важност љубави и братства између Српске и Македонске православне цркве. „Данас смо показали на делу да је љубав међу Српском и Македонском православном црквом бесмртна,“ рекао је он, додајући да се данас у Зворнику осећа као међу својим народом. Током литургије, градоначелник Зворника, господин Бојан Ивановић, одликован је Орденом Светог Саве који додељује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у знак признања за његово активно учешће у животу Цркве на простору Епархије зворничко-тузланске.После литургије, одржан је свечани опход око храма, након чега су освештани славски дарови и преломљен славски колач са кумом овогодишњег сабрања Васом Станојевићем и његовом породицом.
Славље је настављено уз трпезу љубави, у духу празничне радости и заједништва. Дана 7. јула 2024. године, у недјељу 2. по Духовима, на празник Рођења Св. пророка, претече и крститеља Господњег Јована, по благослову Патријаршијског егзарха афричког, митрополита зарајског Константина, извршена је Света тајна крштења над житељима села Центар Б (округ Баринго, Лугари) у Кенији. На овај празник јереј Петар Лутомија крстио је 84 особе. Новоформирана парохија, коју чине становници села који су прешли у православље добила је име Светог Јована Крститеља. Затим је свештеник, уз саслужење ђакона Јована Шилесија, одслужио Божанствену Литургију током које су новопросвећени примили Свете Христове Тајне. По завршетку богослужења, отац Петар припремио је заједничку трпезу за нове чланове Цркве. Наводи се да је два мјесеца катихетске разговоре са новокрштенима водио ђакон Јован Шилеси, а црквеном појању учио их је катихета Емануил Ванџала. Патријаршијски егзархат Африке/Припремио вјеронаука.нет ![]() Наша Црква 8. јула по новом (25. јуна по старом календару) молитвено прославља Свету преподобномученицу Февронију. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Света преподобномученица Февронија је била кћерка римског сенатора Просфора. Да би избјегла брак она се обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, гдје њена тетка, Вриена, бјеше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренесене у Цариград. Дана 6. јула 2024. године на катедрали бискупије РКЦ у аустријском граду Линцу окачена је ЛГБТ застава, преноси Katholisches.info. Застава се вијорила са недавно обновљеног торња неоготичке катедрале бискупије Линца, а њен изглед се поклопио са геј прајдом у граду, што је изазвало згражање међу градским католицима. Издање Katholisches.info. у тексту под називом „Друго скрнављење катедрале у Линцу“ напомиње да се прве недјеље у јулу у Линцу традиционално одржава „Витешки фестивал“ („Ritterfest“), који организује „Породична унија“, повезана са Хришћанско-демократском партијом (ÖVP), која влада у Горњој Аустрији.Овај фестивал укључује породице са дјецом из цијелог региона. Истовремено, градом управљају Социјалдемократе (SPÖ), а, према Katholisches.info „неко у градској управи је намјерно изабрао овај дан за геј прајд како би изазвао сукоб”.
Католички вјерници протестовали су због истицања ЛГБТ заставе на катедрали, након чега је она уклоњена. Katholisches.info пише да је „очигледно да унутар римиокатоличке цркве постоје они који подржавају ЛГБТ покрет и користе било која средства да промовишу своје интересе“. Међутим ово није први пут да се овако нешто догађа, јер се и раније догађало слично у другим мјестима Аустрије и другим катедралама. Нпр. католичка црква у жупи Хард једна је од многих у Аустрији које су 2021. године одлучиле окачити дугину заставу у знак солидарности с ЛГБТ заједницом, након што је Ватикан те године објавио одлуку да Римокатоличка црква не може благословити истополно партнероство. У крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану, у недјељу 7. јула 2024. године, отворена је аудио-визуелна изложба "Јасеновачке сузе" посвећена страдању српског народа у Независној Држави Хрватској, посебно у систему концентрационог логора Јасеновац. Отварању изложбе је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Алексеј, викар Његове Светости, архимандрит Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, архимандрит Василије (Костић), свештенство и ђаконство из више епархија СПЦ, као и бројни посјетиоци.
Изложба је реализована у сарадњи са Музејем жртава геноцида, Спомен подручја Доња Градина, као и многих појединаца који су били укључени у пројекат и помогли да се ова изложба оствари. Ово је прва оваква изложба у организацији ученика средње школе, Гимназије и Стручне школе "Светозар Милетић" из Србобрана. На изложби могу се видјети бројне фотографије из страдалног периода, макете, панои, реплике оружја који је кориштен за злочине, као и скулптура под називом "Избрисана" аутора Вука Љубисављевића, академског вајара. Изложба ће бити отворена за посјетиоце до 17 јула. Отварање изложбе употпунио је наступ Дјечијег црквеног хора "Свети Василије Острошки" из Сирига. Извор: ТВ Храм У Солуну у Грчкој, која је усвојила ЛГБТ закон, одржан је први грчки породични прајд. 7. јула 2024. годие, у Солуну у Грчкој, одржан је први велики марш за породичне вриједности, преноси ЕЛ. У поворци су ишле читаве породице, укључујући и малу дјецу. Многи су носили плаво-бијеле грчке заставе, од којих је на некима писало „Православље или смрт“. У рукама су носили иконе Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и светаца. „Држите руке даље од наше дјеце” био је слоган марша. ![]() Празник Рођења Св. Јована Крститеља-Ивањдан, слави се 7. јула по новом календару (24. по старом). На овај дан вјерници се сјећају како се у породици јеврејског свештеника Захарије и његове супруге Јелисавете родио будући пророк, који ће предвидјети долазак Месије - Исуса Христа, а затим га крстити у водама ријеке Јордан. Празник је установљeн у IV вијеку. Као што нам то описује јеванђелист Лука описује (Лк 1, 57-80), праведни родитељи светог Јована Крститеља - свештеник Захарије и Јелисавета, живјели су у древном граду Хеврону (у град Јудин -Лк 1, 39), били су стари, а нису имали дјеце. Једном приликом се Захарији када је служио у јерусалимском храму јавио анђео Гаврило говорећи му :“ Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк 1, 13. 14). Захарији је било неугодно, страх га је обузео. Сумњао је да је могуће добити сина у старости и затражио је знак. Дата му је, истовремено и казна за невјерје: Захарија је онијемео све до тренутка испуњења ријечи Архангела. Јелисавета је зачела и, плашећи се подсмјеха због трудноће у позним годинама, скривала се пет мјесеци док ју није посјетила њена далека рођака, Пресвета Дјева Марија, како би подијелила са њом своју и њену радост. Јелисавета, испуњена Духом Светим, прва је дочекала Дјеву Марију као Богородицу: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој“ (Лк 1, 41-44). Када је дошло вријеме, Јелисаветата је родила сина, а сви рођаци и пријатељи су се радовали са њом. „ И у осми дан дођоше да обрежу дијете, и даваху му име оца његова – Захарија. И одговарајући мати његова рече: Не, него да се зове Јован“. Сви су били изненађени- Рекоше јој „Никога нема у родбини твојој да се зове тим именом. И знацима питаху оца његова како би он хтио да га назову. И заискавши дашчицу написа говорећи: Јован му је име. И зачудише се сви. “. Када су светог Захарију питали за ово, он је затражио плочу и написао на њој: „Јован му је име. И одмах му се отворише уста његова и језик његов, и говораше благосиљајући Бога. А Захарија отац његов испуни се Духа Светога и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој. И подиже нам рог спасења у дому Давида, слуге својега, Као што каза устима светих пророка својих од вијека, Да ће нас спасти од непријатеља наших и из руку свију који нас мрзе“. Послије Рођења нашег Господа Исуса Христа и поклоњења пастира и мудраца, зли цар Ирод послао војнике у Витлејем да побију тамо сву дјецу а затим се сјетио и Јована, сина Захаријина, о којем је чуо много чудесних ствари, и питао се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?". И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Чувши за ово, света Јелисавета је са сином побјегла у пустињу и сакрила се у пећину. Свети Захарија је као свештеник био у Јерусалиму и свештеничку службу вршио у храму. Ирод му је послао војнике са наређењем да открије гдје се налазе Јован и његова мајка. Захарија је одговорио да не зна и потом је убијен тачно у храму. Праведна Јелисавета и њен син наставили су да живе у пустињи и тамо је умрла четрдесет дана по убиству Захаријином. Од тада је Свети Јован, којег је чувао анђео, живио у пустињи све до тренутка док није изашао да проповиједа о покајању: „А дијете растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу“.
Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан ЗатворникГоспод је позвао Петра и Андреја и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Мт.4,18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега. Свети Јустин Ћелијски – БесЈеда у НедЈељу 2. по Педесетници 1966. гоД. у манастиру ЋелијеРибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте како их Он позива: "Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи" (Мт. 4:18). Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.
И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето Еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи. И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству Небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима (Мт. 4:23). То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света! И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: "А шта ви мислите ко сам ја"? Тада Петар иступи и рече: "Ти си Христос, Син Бога Живога", (Мт. 16:15-16) тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих Апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све. Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту... Издише, умире... али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: "Хајде за мном," када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: "Хајде за мном", пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни. Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну Истину, кроз Вечну Правду, кроз Вечну Љубав, кроз Вечна Божанска Добра којих је пуно Свето Еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: "Хајде за мном", а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну Правду, Вечну Истину, Вечни Живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, Једином Човекољупцу Господу Христу, Њему Који је велике грешнике миловао, Њему Који је великог грешника Закхеја Апостолом начинио, Њему Који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему Који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну Истину, Вечни Живот? Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну Љубав и Вечну Правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог (Лк. 10:27), не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубите оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне (Мт. 5:44). Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето Еванђеље: "Љубав не завиди" (1. Кор. 13:4). Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом Еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он (Христос) те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош'о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх Српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство Небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот Вечни. Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето Причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето Причешће скрнавиш, враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос (Еф 5,14). То је позив Светог Апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла. И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби. Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: "Хајде за мном"! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске Светове Твоје, у Царство Небеско. Амин. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 6. јула 2024. године, светом архијерејском Литургијом испред братуначког храма Успења Пресвете Богородице, уз саслужење отачаствених архијереја и многобројног свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве. Сјећајући се мученика невино пострадалих на праговима својих кућа, многобројни благочестиви народ окупио се 6. јула 2024. године на традиционалном црквено-народном сабору под називом Да се не заборави гдје је дочекао Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и високопреосвећену и преосвећену господу архијереје. Након свете архијерејске Литургије, кренуће литија од храма до гробља у Братунцу, гдје ће Патријарх Порфирије код централног спомен-крста служити парастос за 3.267 убијених Срба.
Након парастоса званичници ће положити цвијеће и вијенце код Централног спомен-крста на братуначком гробљу. Бљечево, Гниона, Осмаче, Поточари, Карно, Вијогор, Осредак, Чумавичје, Залазје, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњичи, Сасе, Залазје, Магашиће, Јежештица, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Бјеловац, Сикирић, Кравица, Метаљка, Рупово брдо, Брацан, Ванџићи, Доња и Горња Каменица, Глођанско брдо, Козјак, Маскалића поток, Широки пут и Трешњица само су део листе стратишта на подручју Средњег Подриња и Бирча на којима су прије више од три деценије на најсвирепији начин побијене хиљаде недужних православних Срба. Извор: ТВ ХРАМ У Истанбулу, 4. јула 2024. године, одржан је четврти састанак Радне групе за интеракцију између Руске православне цркве и Управа за вјерске послове Републике Турске. Тема састанка била је посвећена јачању и заштити традиционалне породице, као и утицају скрнављења вјерских светиња на друштвени склад. Делегација Московске Патријаршије предвођена предсједавајућим Одјељења за спољне црквене односе Митрополитом волоколамским Антонијем, по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, допутовала је 3. јула у Истанбул. У делегацији су били и потпредсједник Одјељења за спољне црквене односе архимандрит Филарет (Булеков), протојереј Игор Јакимчук, јереј Георгиј Сергејев, секретар за међурелигијске односе ДЕЦР, јереј Николај Васин, помоћник предсједавајућег ОВЦС (Отдел внешних церковных связей; engl. Department for External Church Relations DECR), јереј Николај Васин, члан експертског тима за интеракцију са исламским свијетом, патријаршијски архиђакон Константин Барган.
Делегацију Управе за вјерске послове Турске предводио је професор Селим Аргун. У њему су били: шеф Управе за спољне односе Махмут Оздемир, шеф Одјељења за Евроазију Салих Гор, Омер Савуран и Тулчај Алтиншик и други. Учесници су размијенили поздраве и истакли важност сарадње у контексту савремених пријетњи миру и хармонији између религија и народа. Говор др Селима Аргуна био је посвећен прегледу кључних изазова и пријетњи са којима се данас суочавају традиционалне религије. Митрополит Антоније је, у свом извјештају, поменуо теме вјерске ситуације у Украјини, начина консолидације вјерских заједница око традиционалних вриједности, заједничког супротстављања провокацијама и вријеђањима осјећања вјерника. Протојереј Игор Јакимчук је, у свом говору, упознао присутне са чињеницама кршења права вјерника канонске Украјинске православне цркве, запљеном и скрнављењем цркава и манастира у Украјини, прогоном свештенства. Свештеник Георгиј Сергејев је говорио о пастирству православних Руса у Турској и захвалио руководству владе ове земље на прилици да врши богослужења за Русе, укључујући и на историјским мјестима у региону. Свештеник Иља Кашицин је представио извештај анализирајући званична документа и изјаве Међурелигијског савјета Русије на тему подршке породици и породичним вриједностима, као и богохулне и увредљиве радње против вјерских симбола и светиња. Протођакон Константин Барган је одржао презентацију о међунационалним односима у Русији, истичући улогу турских етничких група, њихов допринос култури и историји земље, а такође је говорио о историјском путу народа Гагауза, њиховој блиској повезаности са Турском и Русијом. Дио говора одржан је на турском језику. Извјештаје су сачинили начелник Управе за спољне односе Управе за вјерска питања Махмут Оздемир и начелник Одјељења за Евроазију Салих Гор на тему заштите вјерских симбола и предмета од скрнављења и подршке породици и традиционални породични начин живота. Истог дана, чланови делегације су, на позив турске стране, посјетили сз комплекс храм Свете Софије, гдје су имали краћи састанак са главним имамом Ферухом Муштуером. Поред тога, посјетили су храм Светог равноапостолног цара Константина и царице Јелене, који се налази на територији Генералног конзулата Руске Федерације у Истанбулу (раније се налазила Амбасада Руске Империје). Митрополит Антоније, са пратњомм посјетио је 5. јула комплекс историјског манастира Хора. Истог дана делегација Руске православне цркве отпутовала је за Москву. Учесници састанка констатовали су потребу да се интеракција настави и прошири како би се идентификовали узроци изазова са којима се човјечанство суочава у контексту кризе међународног правног система. Постигнути су договори о формирању одговарајућих подгрупа. На крају састанка чланови обје делегације размијенили су сувенире. Претходни састанци радне групе одржани су у Анкари (2012. године) и Москви (2014. и 2017. године). Припрема вјеронаука.нет на основу извора моспат.ру ![]() Владимирска икона Богородице - икона Богородице, једна од најпоштованијих чудотворних икона Руске цркве. Датуми празновања: 3. јун, 6. јул, 8. септембар Владимирска икона мајке Божије (икона Богородице) сматра се чудотворном и, по предању, насликао ју је јеванђелист Лука на на дасци од онога стола за којим је јела Света породица: Спаситељ, Мајка Божија и праведни Јосиф Заручник. Богородица је, видјевши ову икону, рекла: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом“. Године 450. за вријеме цара Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. вијека је из Константинопоља превезена у Кијев. Икона је у Русију донесена из Византије почетком 12. вијека као поклон светом кнезу Мстиславу Ростиславичу (+ 1132) од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Икона је постављена у женском манастиру Вишгород (древног града свете равноапостолне велике кнегиње Олге), недалеко од Кијева. Глас о њеним чудима стигао је до сина Јурија Долгоруког, принца Андреја Богољубског, који је одлучио да икону превезе на сјевер. Пролазећи поред Владимира, коњи који су носили чудотворну икону стали су и нису могли да се крећу. Замјена коња новим, такође, није помогла. Током усрдне молитве, сама се Царица небеска указала принцу и наредила да чудотворну икону Богородице остави у Владимиру, а на овом мјесту сагради храм и манастир у част Њеног Рођења. На општу радост становника Владимира, принц Андреј се вратио у град са чудотворном иконом. Од тада се икона Богородице почела називати Владимирском иконом. Године 1395. страшни завојевач хан Тамерлан (Темир-Аксак) достигао је Рјазанске границе, заузео град Јелец и кренувши ка Москви пришао обалама Дона. Велики војвода Василије Димитријевич изашао је са војском у Коломну и зауставио се на бријегу Оки. Молио се московским светитељима и преподобном Сергију за спас Отаџбине и написао је митрополиту московском Светом Кипријану да предстојећи Успенски пост буде посвећен усрдним молитвама за милост и покајање. У Владимир, гдје се налазила прослављена чудотворна икона послали су свештенство. Након свете литургије и молебана на празник Успења Пресвете Богородице, свештенство је узело икону и крсним ходом на својим рукама однијели је у Москву. Безброј људи са обје стране пута, клечећи, молили су се: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!" Баш у часу када су становници Москве срели икону на Кучковом пољу (сада Улица Сретенка), Тамерлан је задријемао у свом шатору. Изненада је у сну угледао велику гору са чијег врха су светитељи са златним жезлима ишли према њему, а над њима се у блиставом сјају појавила Величанствена Жена окружена безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима. Наредила му је да напусти границе Русије. Пробудивши се са страхопоштовањем, Тамерлан је питао за значење визије. Речено му је да је блистава Жена Богородица, велика заштитница хришћана. Тада је Тамерлан наредио пуковима да се врате назад. У знак сјећања на чудесно избављење руске земље од Тамерлана, на Кучковом пољу је изграђен Сретенски манастир, гдје је икона и дочекана, а 26. августа (према новом календару - 8. септембра) успостављено је сверуско празновање у част сусрета Владимирске иконе Пресвете Богородице. Од септембра 1999. године икона се налази у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији. ![]() 6. јула 1480. године у Москву је из древног града Владимира донесена најпоштованија икона Пресвете Богородице у Русији. Велики кнез Иван III сам је заповиједио да светиња донесе у престоницу, када се са истока приближила огромна хорда на челу са Ахмет-каном ... ![]() Руси су имали мале шансе за побједу, а исповједник великог кнеза епископ Васијан позвао је народ да се моли Богородици за помоћ. Богородичино заступништво спасило је Москву од пропасти. Наиме, војске су се састале на ријеци Угри, али није дошло до битке. Велики кнез је наредио да његова војска да отступи од ријеке Угре, желећи да сачека да Татари приђу. А Татари су ово повлачење схватили као да их Руси намамљују у засједу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побјегли главом без обзира. И од тог тренутка Русија више није плаћала данак Хорди. Ни оружје, ни мудрост људска нису спасли Русију, већ Господ и Његова Пречиста Мајка. ![]() Многа изображења Пресвете Богородице су копије неколико портрета које је апостол Лука насликао током живота Дјеве Марије. Ниједан од оригинала није стигао до нас. Па ипак, на Владимировој икони Пресвета Дјева је приказана тако живо и природно да нема сумње да се заиста суочавамо са копијом древног оригинала. ![]() Владимирску икону 1131. године Кијевљанима је поклонио цариградски патријарх, а око 40 година чувала се у манастиру Вишгород код Кијева. Али икона се овдје није задржала дуго: 1169. године принц Андреј Богољубски узео ју је са собом на сјевер и смјестио је у нови Успенски храм у граду Владимиру. ![]() Икона је готово одмах почела да се поштује у народу, а чак се ни атеисти и незнабошци нису усуђивали да је додирну или оскрнаве. 1238. године, у вријеме најезде Татара који су били вођени од Батија, Хорда је улетјела у Успенски храм. Са зидова су откинули све вриједне предмете, али нису смјели да додирну икону. Освајачи су погледали лице Мајке Божије и ухватила их је неизрецива језа, присиљавајући их да на брзину напусте храм. ![]() Тамерланов поход се могао испоставити смртоносан за Московљане, али Мајка Божја спасила је град. Након што је Владимирска икона донесена у главни град, Тамерлан се повукао без борбе. Предање каже да му се Богородица јавила у сну заједно са светима, а ово виђење је уплашило освајача. Одлучио је да не ризикује и да неће имати посла са небеском војском коју је предводила Богородица. ![]() Од 1480. до 1918. године икона се чувала у Успенском Собору лијево од главних царских врата. Постала је заиста национална реликвија, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, благосиљали трупе у походима, и била свједок најдраматичнијих страница историје. ![]() Након доласка бољшевика на власт, светиња је изнесена из Кремља. У почетку је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. је пребачена у Третјаковску галерију. А сада се чува у посебном кивоту у обновљеној цркви Светог Николе у Толмачију. Цртежи Елена Поповскаја Извор: Фома.ру Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|