Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() У прву недеље по Празнику Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 16. јула 2023. године у манастиру Ступље, Њихова преосвештенства епископ бањалучки г. Јефрем и епископ марчански г. Сава, служили су Свете архијерејске литургије у манастирском саборном Храму и капели у манастирском конаку. У капели посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу служио је владика Јефрем, уз саслужење свештеномонаха, свештеника и протођакона, истовремено владика Сава предводио је Свету литургију у саборном Храму посвећеном Архангелу Михаилу уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. Послије службе обављен је трократни опход око Храма и освећена манастирска чесма. Након тога вјерујући народ се окупио за трпезом љубави. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Епископ моравички Антоније присуствовао пленарном засиједању Архијерејског Савјетовања РПЦ20/7/2023
![]() На пленарном засиједању Архијерејског Савјетовања Руске Православне Цркве, које је 19. јула 2023. године одржано у Свето-Тројице Сергијевој Лаври, под предсjедавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, присуствовали су и представници четири Помесне православне цркве: Митрополит филипопољски Нифон (Антиохијска православна црква), Епископ моравички Антоније (Српска православна црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна црква чешких земаља и Словачке) и протојереј Данил Андрејук (Православна Црква у Америци). На засijедању је било рijечи о текућим питањима црквеног живота, прijе свега ситуацији са Православљем у Украјини. Уводно излагање одржао је Свјатјејши Патријарх руски г. Кирило, након чега је услijедила дискусија. О припремама документа посвећеног погрешном православном учењу о Цркви, као и потезима Константинопољског Патријархата и његових представника, у име Синодске библијско-богословске комисије, говорио је Његово Високопреосвештенство Митрополит мађарски и будимпештански г. Иларион. Предавање које је имало за циљ да све присутне упозна са најновијим промjенама у оквиру државних закона, говорила игуманија Ксенија (Чернега), руководилац Правног одјела Московске Патријаршије. Затим је Митрополит воскресенски Дионисије, први викар Патријарха московског и све Русије, прочитао саопштење посвећено завршном документу засijедања, након чега је исти био и усвојен. Извор: Страница Епископа Антонија Патријарх Кирил: Васељенска патријаршија - оруђе у борби против ПравослављаРуски патријарх Кирил, говорећи на седници Архијерејског сабор Руске православне цркве, истакао је да утицајне светске политичке снаге, непријатељске православљу, чине све да униште хришћанско наслеђе."Утицајне светске политичке снаге, непријатељске не само Русији и православљу, већ и, како сада можемо да проценимо, хришћанском погледу на свет уопште, поставиле су шири задатак од духовне изолације украјинског народа - његова борба против братског и изузетно духовно блиског народа Русије, са којим он заједно чини јединствену православну цивилизацију још из доба Свете Русије“, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Према његовим речима, други и глобалнији циљ је да се прекину или на крају ослабе духовне везе између нашег источнословенског православног света и православне заједнице Медитерана и Блиског истока. "Други задатак који данас решавају силе, непријатељске православљу, јесте спречавање очувања хришћанских темеља, колевке модерне цивилизације – Европе. Другим речима, све се ради да се уништи православље, а на крају и да се у принципу уништи целокупно хришћанско наслеђе“, рекао је патријарх Кирил. Патријарх је огорчено изјавио да је Васељенска патријаршија постала једно од оруђа борбе против Православља. „Дуго су се њени водећи јерарси, уз подршку политичких снага ван Цркве и на њихов подстицај, спремали да разбију јединство Православља, водили тајне преговоре и сплетали интриге“, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Како је истакао патријарх, морамо признати да је делимично решен задатак поделе међу православнима, будући да је раскол који је покренуо цариградски патријарх Вартоломеј изузетно отежао духовно општење Руске цркве са значајним делом грчког православног света. Извор: Спутњик
![]() Мандра, Грчка, 19. јул 2023. године Трећи дан траје битка са пожарима на три главна фронта у Грчкој тј, у западној Атики, Лутракију и Родосу. Ноћ је била веома тешка у све три области, а чим је свануо дан ваздухопловна средства поново су активирана. Према информацијама ЕКАВ јуче, од поднева до 21.00 сати, у здравствене установе превезено је 10 особа са респираторним проблемима, пет из региона Мандра и исто толико из Лутракија. Истовремено, на мрежи се појавило више видео записа на којима се види како грчке православне монахиње одбијају да напусте своје манастире, иако пожари бјесне свуда око њих. Јуче је на Твитер налогу грчке полиције објављен снимак на којем се види како се монахиње, окупљене у порти манастира, крсте и поју, гледајући како се пламен приближава. Поред њих су полицајци који покушавају да их убиједе да се евакуишу на безбједно. „Полиција улаже све напоре да убиједи монахиње да евакуишу манастир у Мандари“, наводи се у Твиту. Грчки медији наводе да је у питању манастир Панагија Горгоепику. Ватра која неконтролисано бјесни, већ је захватила насеље Неа Зои из којег је већ побјегло више од 500 становника. А у селу Агиос Хараламбос у округу Коринтија, грчка „ОПЕН ТВ“ снимила је драматичну сцену како монахиња одбија да напусти цркву и чак се приближава ватри. Новинар „ОПЕН ТВ“ пита: „Зар се не плашиш?“ На шта монахиња одговара: „Ако ће ме Бог спалити, не бојим се. Новинар је на крају одвео монахињу на сигурно мјесто. Припремио вјеронаука.нет ![]() Свети Сисоје рођен је 367. године и умро 429. године нове ере. Био je сљедбеник Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. Након смрти свог великог учитеља св. Сисоје се настанио на пустињској гори, званој Антонијева. Стотинама година приказан је у хагиографијама на гробу Александра Великог (356. - 323. п. н.е.) и енигма је и за класичну и за византијску археологију. Квалификовани научници покушавају да дешифрују симболику релевантних хагиографија, од којих прва датира из 14. вијека нове ере. Такође, можемо се запитати зашто је Свети Сисоје увијек приказан испред ове гробнице? Да ли је Свети Сисоје заиста пронашао гробницу Александра Великог негдје гдје је био монах? Да ли ова хагиографија приказује приказ стварног догађаја? Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства - сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно. Расправљало се о аутентичности приче и да ли је то приказ историјског догађаја. Александар Велики је сахрањен у Египту и мјесто његовог гроба није познато. Могао је бити отворен у Сисојево вријеме, а његове кости су могле бити изгубљене или расуте. Могуће је замислити да је прича истинита и да је Сисоје посјетио гробницу и ламентирао над њеном судбином. Занимљиво је примијетити да се свети Сисоје назива „Велики.“ На фресци је једна личност коју називамо „Велики“ приказан у тијелу, а други, у историји познат као Александар „Велики“ приказан је као костур. Богатства која је Александар Велики гомилао док је био жив су богатства свијета. Богатство и моћ човјек не може понијети са собом у вјечни живот. Свети Сисоје Велики је, међутим, своје богатство сакупљао у молитвама, крепосном животу и љубави према Богу. Ово благо нас чека у вјечном животу. Сотирис Атанаселис, професор токсикологије на Медицинском факултету Универзитета у Атини, говорио је о светом Сисоју. Конкретно, у свом писму под насловом „Гроб Александра Великог у хришћанској хагиографији“, професор пише: „Имао сам прилику да много пута посјетим цркву Успења Пресвете Богородице у селу Кукули на Епиру. Када сам први пут посјетио ову цркву и видио невјероватну хагиографију, задивила ме је фреска-хагиографија Светог Сисоја на отвореној гробници Александра Великог који запањен тугује због пролазности славе и сузно узвикује: „Гледам те, гробе, е, плаши ме поглед на тебе, | И од срца отиснуту сузу лијем, | Пада ми на ум дуг који сви треба да плате: | Како да пређем, авај, такву границу? | Ах, ах, смрти, ко те може избећи?“ Ученици Светог Сисоја, за које се сматра да су први приказали релевантну сцену, то описују на сљедећи начин: „Велики Сисоје у гробу славног краља Грка Александра, преплашен је и изражава своју тугу због краткотрајне славе па плаче“' „Међутим, поуздано је утврђено да аутор овог текста није свети Сисоје, већ непозната личност истог имена. Дакле, представа туговања Светог Сисоја над гробом, као ликовна интерпретација једног поетског текста, заснована је на неоснованом поистовећивању његовог аутора са тим ранохришћанским пустињаком. Како је претпостављено, томе је узрок могла да буде околност да је епизода разговора са покојником карактеристична за поједина особена дела анахоретске литературе“… (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) „Пјесми која јој је послужила као текстуални предложак представе монах се обраћа гробу, а не покојнику“.. „По свему судећи, идеатори иконографске теме поистоветили су неперсонализованог покојника са славним античким освајачем ослањајући се на вишевековну традицију везивања потоњег за теме пролазности и таштине. Мотив за „преименовање“ мртвог анонима у Александра Великог могао је бити пронађен и у тзв. Изрекама филозофа над Александровим гробом. Те кратке сентенце, сачуване у раним арапским и сиријским верзијама, али и у грчком преводу у једном рукопису из XVII/XVIII века, веома су занимљиви сведени литерарни коментари личности, биографије и судбине Александра Великог из сентименталне морализаторско-дидактичке перспективе обележене идејом vanitas-а“ (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) Милош Живковић (Византолошки институт САНУ, Београд) у чланку под називом „СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ.ЈЕДНА МОНАШКА ТЕМА ПОСТВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ И ЊЕНИ ПРИМЕРИ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ XVII ВЕКА“ такође пише: “Из многобројних писаних извора сазнајемо да су, поједностављено речено, онако како на фрескама ава Сисоје гледа Александров гроб, многи православни подвижници посматрали сопствени, припремљен још за живота. Тако се у житију једног од утемељитеља пустињачког монаштва, Светог Антонија Великог, саопштава да је он једно време проводио у гробници борећи се са демонима. И збирке прича о његовим следбеницима – Apophthegmata Patrum – обилују упечатљивим изрекама пустињака и описима њихових подвига који се односе на сталну заокупљеност смрћу. То је подразумевало и пребивање у сопственом гробу или још активнији, а за наше истраживање занимљивији вид контемплације – плач над својим унапред припремљеним посмртним почивалиштем. Зарад поређења са ликовном представом која је предмет наше пажње, вреди нарочито скренути пажњу на једну сликовиту и потресну поуку аве Евагрија: „Када седиш у својој келији сабери свој ум. Сети се дана смрти: види тада умирање тела (курзив М. Ж), замисли несрећу, осети бол, осуди таштину света, да би могао заувек да будеш пред тиховањем и да не онемоћаш.“ Сличним мислима прожете су VI и VII поука Лествице Јована Лествичника, посвећене сећању на смрт и дару плача. Различити прикази светог Сисоја у хагиографији Његови први прикази, у 16. вијеку, представљају га као уваженог старца. Свети Сисоје је увијек приказан поред гроба Александра Великог, размишљајући о бесмислу живота и неизбјежности смрти. Али зашто Александар Велики, а не неко други? Треба напоменути да су сличне хагиографије као она из Кукулија пронађене у Великој лаври и манастиру Ксиропотамос на Светој Гори, манастиру Варлаам у Метеорима (1566) и манастиру Мегисти у Кастелоризу. Сличне хагиографије могу се наћи у црквама Касторије. Године 1552. насликана је фреска у параклису Светог Јована Богослова у Манастиру Богородице Мавриотисе у Касторији, гдје су, изузетно, приказана три скелета у гробу. Такође, у капели Светог Јована Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса (1552.), у светом Николају Богослову (1662.) и у цркви Јована Претече у округу Апозари ( 1727). Сличан приказ постоји у манастиру Светих Архангела у Милијима, Пилион (1774). Представу Сисојевог ламента налазимо и у у Калабаки код Метеора (1573). У том храму је, као и у Великој Лаври, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог насликана у близини петраркијанске сцене Тријумфа смрти. Свему овоме треба додати и релативно каснији приказ Успења Богородице у Кукулију, Загори (1788). Од посебног значаја је хагиографија Светог Јоаникија Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса у којој је Свети Сисоје приказан испред отворене гробнице гдје су, заједно са костуром Александра Великог, приказана још два костура. Према једној верзији, ово показује постхумну једнакост краљева и не-краљева. Али да ли овај приказ указује на сахрану Александра Великог у заједничкој гробници? Оно што хагиографију Кукулија чини другачијом (и јединственом у односу на остале хагиографије) је то што се на глави скелета Александра Великог налази златна круна. Једна од изразито особених поствизантијских иконографских тема –представа ламента eгипатског аве Сисоја над гробом Александра Македонског – насликана је и у неколико српских храмова током прве половине XVII вијека. Судећи по описима истраживача, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог била је приказана и у Цркви Благовештења у селу Јекси код Ријеке Црнојевића, као и у Цркви Успења Богородице манастирa Режевићa у Паштровићима, на слоју живописа датованом у последње године треће деценије XVII века. Још један пример потиче из црногорског приморја. Реч је о фресци у Цркви Успења Богородичиног манастира Подмаина (Подострога) код Будве, осликаној убрзо после изградње 1630. године.Та композиција, тек недавно препозната. Иста иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства Храма Светог Николе овчарско-кабларског Манастира Никоља. Најстарија сачувана представа на Атону настала је 1546. године када ју је у припрати Манастира Ставрониките насликао Теофан Крићанин, најистакнутији протагониста замашне умјетничке обнове Свете Горе у XVI вијеку. У најстарије фреске Светог Сисоја над отвореним гробом спада и она у трпезарији Велике Лавре, остварење истог мајстора из треће четвртине XVI вијека. У XVII вијеку, када су настали и oписани српски примјери, грчки зографи проносе представу ламента Светог Сисоја широм Балкана. Они су је, на примјер, 1606/07. године насликали у Слимничком манастиру, на подручју Охридске архиепископије, као и у неколико цркава у данашњој Бугарској –Храму Светог Спаса у Несебру (1608/09),припрати Цркве Рођења Христовог у Арбанасима (1638), те у Храму Светог Атанасија (1667, сл. 5) и Манастиру Успења Богородице у истом месту (1684–1692). „Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив“ Свети Антоније Велики ![]() Потврђена су силна предања која се преносе од 16. вијека, али и сви писани извори који говоре о посебном односу царске Русије према манастиру Папраћа код Зворника.Како пише Спутњик пронађен је материјални доказ, новчић. Руски цар, Иван Грозни био је мека срца према српским монасима у највећем духовном центру православља на простору Босне и Херцеговине. "Предање о јаким везама манастира Папраћа са Русијом било је толико јако, да се у његовом преношењу дошло и до тога да је заправо ријеч о руском манастиру", каже нам игуман ове светиње у Републици Српској, Нектарије Тешић. Путопис свештеника Петра Лапчевић из 1887. објављен у "Босанској вили", један је од разлога зашто је Епархија зворничко – тузланска позвала археологе. Овај прота копао је испод куполе садашње цркве и у малој припрати - и нашао кости. Свештеник је копао гдје треба, археолози су у темељима, у наосу велике цркве из 16. вијека пронашли и мању једнобродну, која је имала припрату са гробницом на свод. Црква је из доба Немањића, јер датира из 13. или са почетка 14. века, из времена краља Драгутина, а вјероватно је задужбина локалног властелина. "Била је украшена српско – византијским фрескописом, он је дјелимично очуван фрагментовано, али довољно за анализе да потврдимо о ком периоду се ради. Нажалост, велика гробница у средини цркве, опљачкана је у 19. вијеку, али имамо сачуване кости. Довољно да можемо да урадимо анализу, да видимо кад су сахрањени и да ДНК анализом видимо сродство између покојника", каже археолог Регионалног музеја у Добоју, Александар Јашаревић. Помоћ руских царева српском манастиру Он додаје да, од када су ископавања почела, нема краја изненађењима, а највеће је и највредније, пронашли су "денге", ситан сребрни новац Ивана Грозног кован од 1547. до 1558. године. Пронађен је и новац његовог насљедника Фјодора, први конкретни физички докази путовања папраћких игумана и монаха у Русију гдје су добијали помоћ за обнову манастира и богослужбени живот. "Манастир је примао веома издашну помоћ руских царева, огледала се у богослужбеним књигама, одређеним црквеним сасудама, али оно што је најважније, то су повеље руских царева, почев од Ивана Грозног. Папраћки игумани сваких осам година могу долазити и слободно прикупљати добротворне прилоге по Русији", прича нам главни археолог. С временом су добили царску дозволу да долазе сваке године. Било је то веома значајно, с обзиром да је 16. век, читав Балкан био под османском влашћу, приход из велике православне државе, као што је Русија, био је важан за одржавање, не само веза, био је важан и за економију. "Манастири нису само богослужбена мјеста, они су и центри економије, писмености, центри културе, тако да је јако важно да је Русија манастиру помагала да обнови и оснажи свој културни утицај у регији", каже Јашаревић. Пронађено и гробље Изненађењима нема краја, поред цркве, пронађена је и велика некропола, до сада је истражено око 130 гробова. Било је то огромно гробље са више од хиљаду сахрањених. Мјесто почивања становника средњовјековне Папраће све до изградње данашње велике цркве, око 1540 године. И конаци који су откривени показују велики значај овог мјеста, ту је било бројно монаштво, како се и помиње у писаним изворима. "Дужина једног конака је преко 50, а широк је 6, 7 метара. Сада истражујемо монашке келије, претпостављамо да је са западне стране била манастирска трпезарија и пратећи економски објекти. Добијамо слику једног монументалног и значајног манастирског комплекса". У манастиру као на руском двору Колику је економску моћ захваљујући Русији имала Папраћа јасно је и по осталим артефактима, пронађени су стакло из 16. вијека увезено из Венеције и Дубровника и остаци најлуксузније османске керамике из Мале Азије. Манастир је имао новца и за ексклузивне ствари. Игуман Нектарије у Папраћу је дошао прошле године, каже да не може да опише своја осећања, раније је боравио у манастирима новијег датума, а родом је баш из ових крајева, из Зворника, Папраћа му је увијек била најближа. Осам вијекова благодати "Увијек кад сам долазио, било је неко посебно осјећање када уђем, велика црква, највећа православна у БиХ, постоји 500 година, можете замислити да је пет стотина година неко служио Литургију овде, колико пута ...". Сада када зна да се наш народ на овом мјесту готово непрекидно моли осам вјекова, узбуђење је још веће. И срце препуно, јер велика је и благодат. "Кад сам први пут служио Литургију овде, ја вам не могу описати, то је друга димнзија, кад се молите Богу, кад кадите, причешћујете људе, кад се ви причешћујете, сасвим је осећање другачије у односу на манастир који је тек у повоју". Стара црква под стакленим подом Ову благодат осјете сви који вјерују, па је епископ зворничко – тузлански Фотије који је и покренуо археолошка ископавања, епархија је сама финансирала прву годину истраживања, става да се од цркве не прави музеј. Ипак, и струка и монаштво сагласни су да дио овог великог и важног открића треба оставити на свијетлу дана, под стакленим подом. "Сви смо за то да буде стакло, али само један дио, који ће да задовољи туристе, људе који дођу да виде остатке старог храма и дио гробнице", каже отац Нектарије. Новчићи Ивана Грозног и његовог сина Фјодора, докази о посебним везама Срба и Руса од драгоценог метала, послати су на гланцање. Њихова конзервација биће завршена до краја године. ![]() У 6. недјељу по Духовима и на дан успомене светих мученика Јакинта и светог патријарха цариградског Анатолија и осталих Његово Високопреосвештенство г. Хризостом митрополит дабробосански служио је свету архијерејску литургију у храму светог оца Николаја архиепископа мириликијског у манастиру Добрунска ријека. Високопреосвећеном су саслуживали: архимандрит Јован Гардовић, протосинђел Михаило Боровић и ђакон Василије Пајевић. .................. У току свете архијерејске литургије Високопреосвећени Господин Хризостом рукоположио је монаха Тихона Дувњака, сабрата овог манастира у чин ђакона.Претходно је Високопреосвећени Господин Хризостом прије свете арх. литургије монаха Тихона рукопроизвео у чинове чтеца и ипођакона. У бесједи на јеванђеоску тему ''Не бој се, опраштају ти се гријеси твоји'' Високопреосвећени је прије свега изразио велико задовољство данашњим догађајем и рукоположењем у чин јерођакона монаха Тихона и честитао му рукоположење те пожелио да му буде на спасење, као и на спасење свих оних којима ће, ако Бог да од сада служити и проповиједати. Пожелио му је да свијетли вјером, љубављу и подвигом. У наставку бесједе Високопреосвећени је истакао и рекао: ''....они донесоше одузетог, односно парализованог човјека и положише га пред Господа Исуса Христа. Свети јеванђелист не помиње и не описује реакцију Господа на то што они (многобожци) чине, већ одмах истиче да Господ види ВЈЕРУ њихову. Вјера је та која чини чуда. Све је могуће ономе који вјерује! Видећи вјеру њихову рече парализованом: синко, не плаши се, опраштају ти се гријеси твоји!!! Господ игнорише физичку немоћ и болест већ одмах истиче суштину проблема овог човјека, а то је гријех, то су гријеси. Господ га ослобађа од узрочника његове болести, а то је гријех,........... Чувш ово ''богохуљење'' лицемјери - књижевници и фарисеји одмах реагују говорећи: овај хули на Бога!!!....... То је опасна оптужба, која се код Јевреја није опраштала......... А онда их Господ изобличава постављајући им питање: шта је лакше, рећи: опраштају ти се гријеси; или рећи: устани и ходи! На ово постављено питање лицемјери - књижевници и фарисеји остадоше нијеми........ а Господ рече узетоме: устани, узми одар свој и иди кући....'' ![]() Предсједник Републике Српске Милорад Додик разговарао је данас у Бањалуци са Његовим преосвештенством епископом бањалучким Јефремом. Предсједник Републике изјавио је да је улога Српске православне цркве веома важна на овим просторима, јер чува идентитет и окупља народ. Овом приликом, разговарано је и о могућностима развијања заједничког програма власти и цркве о изградњи вртића у оквиру православних објеката. „На тај начин би могли да развијамо димензију коју Црква има, а то је образовање у смислу највреднијих националних вриједности за српски народ“, рекао је предсједник Додик. Предсједник Српске је истакао да је веома важно задржати вјеронауку у школама без обзира на одређене тенденције да се то питање регулише на другачији начин. „Остаћемо привржени томе да вјеронаука остане у школама“, поручио је предсједник Додик. Предсједник Републике је навео да је са владиком Јефремом разговарао о пројектима који су у току у Бањалучкој епархији, попут руско-српског храма у Бањалуци чију изградњу помаже Република Српска. „Поносан сам на чињеницу да смо протеклих година успјели изградити и обновити више од 300 православних објеката у овој епархији. У овом тренутку се гради више од десет цркава“, нагласио је предсједник Додик. Предсједник Републике Српске је истакао да би у августу Бањалучку епархију требало да посјети и Његова светост патријарх српски Порфирије и да ће то бити прилика да се поново разговара о овим темама. Извор: предсједникрс.нет ![]() Дана 17. јула 2023. године, у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу, прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву Горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ далматински господин Никодим, коме су саслуживали Епископ јегарски Нектарије, викар Патријарха српског господина Порфирија, Епископ горњокарловачки господин Герасим, уз саслужење архимандрита Наума (Милковића), протопрезвитера-ставрофора Славише Симаковића, јеромонаха Саве (Јаковљевића), презвитера Бранка Сантрача, ђакона Момира Ђукића и ђакона Будимира Кокотовића. На малом входу Епископи далматински г. Никодим и јегарски г. Нектарије прочитали су одлуке Светог Архијерејског Сабора наше Цркве о прибрајању епископа Данила (Јакшића), 73 свештеномученика горњокарловачких пострадалих у време Другог светског рата и деце – младенаца уморених у логорима Јастребарско и Сисак 1942. и 1943. године, лику светих. По прочитаној саборској одлуци, уз појање тропара новојављених светих Епархије горњокарловачке, Архијереји су крстолико уздизали иконе Светог владике Данила, Светих 73 свештеномученика горњокарловачких и Свете деце мученика јастребарских и сисачких, благосиљајући све присутне. Након освећења славског колача и кољива у част заштитника Епископије горњокарловачке, пригодном беседом, свим присутним епархиотима, владика Герасим честитао је данашњи велики празник и славу богоспасаване епархије горњокарловачке рекавши: „Црква Божија је препуна Светих мученика и исповједника јер Црква Божија и почива на крви мученичкој. Тако и наша епархија, премда није дала никога од преподобних отаца, изњедрила је мноштво Светих мученика. Црква је увек живела живот народа и никада није остављала свој народ у тешким временима, о чему нам свкедочи и данашњи празник. Кроз свештеномученика Саву и остале са њим пострадале свештенике ми прослављамо и све остале мученике из реда верног и богољубивог народа. Тим поводом смо се данас сабрали овде и ја желим свима вама да честитам данашњи празник и славу епархије горњокарловачке, нека Господ заштити и сачува све нас сабране и наше госте преосвећеног епископа далматинског Никодима и преосвећеног епископа јегарског Нектарија, викарног епископа нашег најсветијег патријарха Порфирија“. Владика Никодим у својој бесједи рекао је: „…Треба да знамо браћо и сестре да су мученици највећи украс, највећи дар који може један народ да да Господу своме. Јер они су поштовали и следили речи данашњег јеванђеља „тамо где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше“, те зато дадоше живот свој зарад Господа. Тако и ми треба да изаберемо да Господ буде благо наше, како би и срце наше било свагда са Господом…“ Извор: Епархија горњокарловачка ![]() Најстарији јерарх Антиохијске Патријаршије, умировљени митрополит Георгије (Ходр), напунио је 6. јула 100 година. Бивши митрополит Ливанских гора надалеко је познат у свијету као истакнути специјалиста у области православног богословља и духовности, као активан учесник екуменских активности и контаката са муслиманима. Митрополит Георгије (Ходр) је епископ Антиохијске православне цркве. Рођен је 6. јула 1923. године у Триполију, гдје је провео дјетињство и младост. Затим је студирао на језуитском универзитету Светог Јосифа у Бејруту, гдје је дипломирао право 1944. године. Током студија упознао је групу својих младих истомишљеника, који су, као и он, били забринути због проблема маргинализације православних у ливанском друштву и њиховог постепеног одступања од сопствене вјере и коријена. Желећи да се томе супротстави, 16. марта 1942. године, заједно са још 15 студената медицинског и правног факултета, оснива Православни омладински покрет (Mouvement de la Jeunesse Orthodoxe), чији су циљеви били прокламовани оживљавање монаштва, хришћанске проповиједи у радној средине, оживљавање парохијског живота, социјална служба. Покрет је почео да се брзо шири и допринио је значајном препороду Антиохијске православне цркве. Затим је изабран за генералног секретара овог покрета, учествовао је у антиколонијалним говорима. Да би стекао богословско образовање, будући митрополит Георгије је отишао у Француску, где је ступио на Богословски институт Светог Сергија у Паризу. Крајем 1940-их, заједно са о. Јованом Мајендорфом, прот. Александром Шмеманом, Николаем Ниссиотисом стајао је на почетку Свјетске федерације православне омладине „Синдесмос“ (енгл. Syndesmos). Године 1952. дипломирао је на париском богословском факултету и вратио се у домовину. 12. децембра 1953. године рукополжен је у чин ђакона, 14. децембра исте године - у чин презвитера, од 1955. године служио је у парохији пристанишне области Триполи. 15. фебруара 1970. године хиротонисан је за епископа са уздизањем у достојанство Митрополита Ливанских гора. У различитим временима предавао је арапску културу на Либанском универзитету и пастирску теологију на Баламандском теолошком институту. Одликован је докторатом honoris causa Владимирске духовне академије у Њујорку (1968) и Париском Протестантском богословском факултету (1988). Митрополит Георгије је активно учествовао у екуменским активностима и контактима са муслиманима. Његови текстови о међурелигијском дијалогу објављени су на разним језицима. Редовно је писао чланке за либанску штампу, а 2015. године објављивање чланка 92-годишњег јерарха допринијело је рјешавању политичке кризе у Либану. Тадашњи предсједник Либана Мишел Аун му је 2017. године уручио Орден кедра – највишу награду Републике-за своје служење Либану, због указане храбрости и посвећености и за дугогодишњу јавну службу. Награда је уручена 31. јануара у Бејруту у присуству православног патријарха Антиохије Јована Х. Примајући орден, 93-годишњи митрополит Георгије подсјетио је тада на Христове ријечи: “Сваки који велича себе биће понижен, а који понизи себе биће узвишен” и рекао о свом ставу према старости, која, према његовим ријечима, пружа изузетну прилику да се ужива у смирењу (Лк 14, 11) – “вратима сваке врлине”. ![]() У суботу, 15. јула 2023. године, у Саборном храму Пресвете Тројице у Теслићу, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије освештао је иконе које је у мозаику урадио умјетник Ђуро Радуловић, а намјењене су за улазне капије у порту овог светог храма. Иконе су дар г. Константина Гајића, г. Ђорђа Гајића, супружника Душка и Миланке Мићић те браће Милана и Милорада Благојевића, сви поријеклом из Теслића. Овом приликом Преосвећени владика Фотије је, на приједлог старјешине храма Пресвете Тројице протојереја-ставрофора Миладина Вуковића и братства храма, уручио архијерејске грамате приложницима у знак захвалности на њиховом дару. Извор: Епархија зворничко-тузланска ![]() Свеепархијски сабор у спомен на Свештеномученике Митрополије дабробосанске одржан је, 15.7.2023. године, у порти Храма Светог пророка Илије на Сокоцу. Сабор је почео Светом архијерејском литургијом, којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Саслуживао му је домаћин, Високопреосвећени Митрополит даробосански Хризостом са свештенством Митрополије дабробосанске и других епархија СПЦ. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом рекао је да Свети великомученици дабробосански, не само да сабирају, него и обавезују Цркву и вјернике да се сјећају свих оних који су мученички пострадали за крст часни и слободу златну, достојанство и право српског народа да живи и опстане. Митрополита Хризостом изјавио је новинарима у порти цркве Светог пророка Илиједа су свештеномученике ове митрополије, са Светим Петром Сарајевским на челу, усташе ставиле на најстравичније муке. “За страдање толико хиљада свештеника, митрополита, епископа и вјерног народа сигурно су одговорне хрватске усташе и не треба нико да се покрива фашизмом, нацизмом.. Ово је чисто усташко дјело”, рекао он. Он је нагласио да су усташе починиле геноцид над српским народом, али да је Бог управо путем Цркве прославио оне који су мученички стадали, прије свега Свети Петар, који је био једна од највећих људских громада у српском народу и Српској Православној Цркви. Митрополит Хризостом је подсјетио да је Свети Петар Сарајевски први страдао, бачен у јаму Јадовно на Велебиту, а послије њега су на различите начине страдале стотине свештеника и народ. “Данас је наш сабор, ми се њих сјећамо и молимо Богу, а они се сигурно данас моле за нас и радују се да их нисмо заборавили и већ да се као њихова духовна дјеца и потомство овдје окупљамо”, поручио је Владика Хризостом и захвалио вјерницима који су дошли да пропрате овај велики догађај. Високопреосвећени Митрополит Јоаникије рекао је да на овакве празнике, када се славе свети Божији угодници, не позивамо ни на какаву мржњу и освету, него на љубав и праштање. Према његовим ријечима, мучитељи и злочинци су хтјели да их униште и избришу њихово име из нашег народа, али да се догодило супротно. “Они су вјечно остали и вјечно живе у нашим душама, зато што су живи пред престолом Божијим”, додао је Митрополит црногорско-приморски. Бесједећи о сабору у спомен светих свештенимученика, исповједника и новомученика Митрополије дабробосанске протојереј ставрофор Владимир Ступар рекао је да “заједничко и саборно спомињање свештеномученика није искључиво утемељено на памћењу и сјећању прошлости, већ је Духом Светим утемељно на сјећању вјечних и непролазних ризница Царства Божијег”. Ступар је рекао да су управо ове ризнице оне у којима је сабрана пшеница Божија, а који су свштеномученици, исповједници и новомученици које данас прослављамо постали кроз своје страдање за Христа. Он је навео да Света црква носи спомен на све страдале мученике и новомученике и радује се, јер је кроз крст Христов и његово васкрсење свако страдање добило вјечни смисао јер је утемљено на љубави. Свети архијерејски сабор СПЦ у мају 2005. године прогласио је светим Свештеномученике дабробосанске пострадале од усташа од 1941. до 1945. године и од комуниста након Другог свјетског рата. Међу Свештеномученицима дабробосанским су митрополит дабробосански Петар (Зимоњић) и владика Варнава (Настић), али и парох гласиначко-кошутички Велимир Мијатовић, чије мошти од јуна 2019. одлуком Митрополита Хризостома почивају у цркви Светог пророка Илије на Сокоцу. Прво саборно прослављање било је 2021. у древном манастиру Возућица, а потом у порти цркве Светог пророка Илије у Илијашу. Свети архијерејски сабор СПЦ у мају 2005. године прогласио је светим Свештеномученике дабробосанске пострадале од усташа од 1941. до 1945. године и од комуниста након Другог свјетског рата.Прво саборно прослављање било је 2021. у древном манастиру Возућица, а потом у порти цркве Светог пророка Илије у Илијашу. Начелник општине Соколац Милован Бјелица послао је поруку православном народу да се окупљамо око наше цркве, подржимо православну цркву која је опстала кроз вијекове, да се сложимо и да радимо на очувању и јачању Републике Српске.
Русија оптужује Украјину да је дозволила пренос православних светиЊА у ЕвропуРуска спољна обавјештајна служба (СВР) саопштила је да је Украјина овластила УНЕСКО да премјести светиње православног хришћанства из манастира Кијево-Печерска лавра у Европу. Директор СВР-а Сергеј Наришкин саопштио је да ће артефакти бити пребачени у музеје у Италији, Француској, Њемачкој и Ватикану. Према ријечима Наришкина, "глобалистичке елите, познате по својој страсти да присвајају туђе вриједности, појачавају напоре за пљачку Украјине." Додао је да док се раније радило о финансијским и материјалним ресурсима, као што су жито и плодно тло, "сада су у питању православне реликвије на украјинској територији". Украјинске власти, тврди је шеф СВР-а, извршиле су попис црквене имовине и издвојиле финансијска средства за транспорт у Европу. "Нема сумње да повратак реликвија није дио планова Запада. Напади на Кијевско-печерску лавру логичан су наставак приче о тајном извозу са украјинске територије најстаријих византијских икона, које су изложене у француском Лувру од 14. јуна 2023. године", наведено је у саопштењу.Шеф обавјештајне службе тврди да су иконе уклоњене из Украјине уз посредовање швајцарске невладине организације Међународна алијанса за заштиту културног наслијеђа у зонама сукоба, која ради у сарадњи са УНЕСКО-ом.
"Западни пљачкаши гробова заборављају да су за њих украдене реликвије само скупи 'артефакти', док су за руски свијет непроцјењиве светиње", рекао је он, обећавши да ће Москва учинити све да их врати. ![]() На празник Сабора светих дванаест апостола, Владика Димитрије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог апостола Павла у близини пећине познате као Павлова пећина*, гдје је уочи празника Владика предстојао на Вечерњој служби. Преосвећеном Владици саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије Захумско-херцеговачке и приморске. Бесједећи након Литургије, Владика је честитао празник сабранима похваливши нарочит труд који је био неопходан да би се састали на служби и зажеливши да Бог узврати благодаћу. Усмјеравајући пажњу сабраних вјерника на икону празника, Владика је појаснио да се Павле налази са апостолима иако изворно није био међу њима јер је на то мјесто изабран Матија, али је Павле изабран посебним промислом Божијим и из тог разлога се налази међу дванаесторицом. То служи као поука да увијек постоји простор слободе гдје има мјеста за сваког човјека. У Богу ништа није завршено и одређено, јер је срце човјеко оно на што Бог рачуна. Тако има простора и за човјека попут Савла, гонитеља цркве, кога је Бог узео за себе и отворио му врата Царства Небеског. Пола Новог Завјета је дјело апостола Павла, што је знак и људима да је Божији промисао широк и дубок и висок, а човјек треба само да отвори своје срце и припреми своју вољу за Божију благодат како би Бог излио милост и благодат у његов живот. Извор: Епархија ЗХиП *Павлова пећина (Петропавлова пећина) се налази у Петровом пољу у близини Требиња. У ову пећину је према предању долазио свети апостол Павле па јој отуда и име. По предању он је кријући се од римске власти у овој пећини покрштавао народ. Традиционално се сваке године у пећини, на Петровдан, окупља велики број вјерника уз присуство свештеника који обављају службу. Пећина има камени олтарски дио и икону светог апостола Павла. Сама пећина се састоји од неколико дворана богато украшених сталактитима и сталагмитима. У унутрашњости пећине се налази и мало језеро за које постоји вјеровање да ће дјевојке које се умију његовом водом на Петровдан бити лијепе и привлачне, а вјерује се да помаже и нероткињама. Ова пећина је под заштитом Завода за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске, и спада у природно добро III категорије. Извор: Википедија ![]() Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писма Предстојатељима Помјесних православних Цркава у којима их обавјештава о новим покушајима да се Кијево-Печерска лавра одузме од Украјинске Православне Цркве и замоли их да се интензивно моле за гоњену канонску Цркву у Украјини. Поред извештавања о новим покушајима заузимања Кијево-Печерске лавре, Предстојатељ је навео и друге чињенице прогона вјерника Украјинске православне цркве, преноси сајт patriarchia.ru. „У допуни мог писма од 11. марта ове године. о пријетњи одузимања Кијево-печерске лавре од Украјинске православне цркве, братски вам просљеђујем информативну потврду о поновним покушајима заузимања Лавре и других већих манастира Украјинске православне цркве као и дискриминаторне законе усмјерене против ње, противзаконита дејства украјинских специјалних служби, локалних власти, на случајеве агресије и насиља према вјерницима канонске цркве, као и на реакције међународних организација за заштиту људских права на ово“, написао је Његова Светост. Патријарх Кирил је замолио предстојатеље помјесних цркава да се дубоко моле за страдалну Украјинску православну цркву, изразивши наду у „сваку могућу подршку у тешком времену за православни народ Украјине“. Према његовим ријечима, пут ка миру је у поштовање светиње, али украјинске власти настављају прогон УПЦ. ![]() Поводом доласка Његовог Преосвештенства епископа марчанског г. Саве у Епархију бањалучку служен је, вечерас 13. јула 2023. године, свечани чин доксологије у Придворном храму Свете Тројице у Бањалуци којем је присуствовао велики број вјерника, свештеника и монаха. Епископа Саву испред Храма Свете Тројице дочекао је Његово Пресвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем са свештенством и монаштвом Богом чуване Епархије бањалучке. На редовном мајском засокедању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном од 14. до 20. маја у крипти Храма Светог Саве одлуком Светог Архијерејског Сабора Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викарни епископ Патријарха спрског изабран је за викарног епископа Његовог Пресвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, са досадашњом титулом.Након свечаног чина доксологије служено је и вечерње богослужење. У надахнутој бесједи Његово Пресосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем је подсјетио на разлоге због којих је затражио да се донесе оваква одлука, али се присјетио и периода када је дошао у трон бањалучких епископа. „Те давне 1980. стање у цркви било је лоше. Али од тада је Црква напредовала. Изграђени су нови, а обновљени стари храмови, а народ је дошао у те храмове. Иде добро, иако нам времена нису ишла наруку. Снага је било мало, средства недовољно, али било је воље. А она је чинила да наши успјеси буду овакви” рекао је Његово Пресосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем. Kако је рекао, људи у цркви знају да је више него природно да долази до смјене људи. – Одлазе очеви, долазе синови. Тако је и у Цркви. Ја сам осјетио да је дошло вријеме, да је здравље тако и да би Црква стагнирала. Зато сам од Сабора затражио да ми се додијели викар и хвала им што су моју молбу услишили – рекао је епископ Јефрем. Потом се обратио и епископу Сави, којем је поручио да “долази у дом свога оца”. Епископ Сава захвалио се и Сабору, али и преосвећеном владики Јефрему, а вјерном народу поручио да ће његов једини програм бити да све да на изградњу Цркве Божије у овом крају, у љутој Kрајини. – Црква је та која треба да расте, да се узвисује и постоји, да би и ми кроз њу достигли небеса – казао је владика Сава. ![]() Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове светости патријарха Порфирија. Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањалуци као Бојан Бундало, али је одрастао у Српцу гдје је завршио основну школу, а потом, по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и завршио Цетињску богословију. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гдје је магистрирао. Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. Замонашен је 2019. године у манастиру Осовица, у близини Српца, руком владике Јефрема када и добија монашко име Сава. У чин јерођакона рукоположен је другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2020. године у Саборној цркви у Загребу. У презвитерски чин рукоположен је у петој недјељи великог поста, 18. априла 2021. године, руком патријарха српског Порфирија.
уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Његово преосвештенство епископ марчански г. Сава, служио је бденије у Придворном храму Свете Тројице у Бањалуци.На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула 2023. године, у храму посвећеном светим апостолима на Петрићевцу, Његово преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем и Његово преосвештенство епископ марчански г. Сава уз саслужење свештеноархимандрита, свештенства и ђакона служили су Свету архијерејску литургију. Након Свете литургије, владика Сава је одржао празничну бесједу а потом су заједно са владиком Јефремом освећени славски колач и жито. Уз пратњу вјерујућег народа учињен је трократни опход око Храма. Епископ Јефрем је осветио капелу за прислуживање свијећа и чесму и том приликом дао вјерујућем народу на молитвену употребу, епископ Сава је истовремено одслужио помен борцима палим у одбрамбено-отаџбинском рату. Након завршених обреда услиједила је трпеза љубави за сав вјерујући народ.
![]() Са благословом митрополита астанајског и казахстанског Александра (Могиљев), Нови завјет је објављен на казашком (казахски) језику. Издавање Новог завјета посвећено је 20. годишњици успостављања на територији Републике Казахстан посебне црквеноканонске структуре – Митрополије (Митрополијски округ у Републици Казахстан органски је дио Руске православне цркве. Назива се још и Православна црква Казахстана или Казахстански митрополијски округ). Иницијатива да се све библијске књиге преведу на казахски језик под покровитељством Православне Цркве Казахстана припада Његовом Високопреосвештенству митрополиту астанајском и казахстанском Александру. Процес превођења почео је 2021. године. Реализација пројекта припада јавном фонду „Апостол“ на челу са предсједником Георгијем Генадјевичом Сосновским. Запослени у Фондацији "Апостол" и Казахстанском митрополитанском округу радили су на преводу и објављивању заједно са водећим стручњацима познате преводилачке агенције "Хелветиа" у Казахстану. На изгледу књиге радио је познати казахстански дизајнер Иљар Нијазов. Прве књиге Библије на казахстанском језику, представљене казахстанској јавности 2022. године, биле су Јеванђеље по Матеју, Псалтир и Приче Соломонове. Рад на превођењу библијских књига на казахстански, уз ангажовање водећих световних и црквених стручњака, се наставља. О преводу Светог писма на казахстански језик митрополит Александар каже: „Немогуће је направити квалитетан превод без ослањања на културу народа, на његове традиционалне вредности, идеје о Богу, о свијету, о човјеку. Казахски језик, један од најбогатијих и најизразитијих језика на свијету, драгоцјен је дио древне и вишеструке културе казахстанског народа. Предложени нови превод светих текстова сачињен је од стране црквених и световних говорника казахстанске културе и казахстанског језика, узимајући у обзир савремене језичке норме и правила. Стручњаци су користили читаву палету језичких средстава да пренесу лепоту и разноликост библијских текстова, њихов дух, значење и стил. Објављивање књига Библије на казахстанском језику има непроцјењив образовни и историјски и културни значај. Појава овог превода пружа могућност огромном броју људи да се на свом матерњем језику упознају са највећим књижевним спомеником човјечанства, на коме почива значајан део цјелокупне свјетске културе". ![]() Храм Светог великомученика Прокопија Кесаријског у граду Тирани, заплијењен од стране комунистичког режима Енвера Хоџе и претворен у ресторан, враћен је у власништво Албанске православне цркве. Дана 8. јула 2023. године, након 30 година, поново је служена Света Литургија у овом храму, преноси orthodoxianewsagency.gr Торжествено богослужење предводио је викар Епархије тиранске епископ билиски Асти. Саслуживали су му Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије и епархијско свештенство. Храм Светог Прокопија, чије постојање датира из 18. вијека, један је од многих претворених у комунистичким режимима у забавне објекте - ресторане, биоскопе, теретане, рекреативне просторе. Тачније, дотични храм, претворен је у ресторан, јер је његова локација,омогућавала „инспираторима бољег свијета“ да приуште тренутке безбрижности становници албанске престонице. Храм је на овајај начин избјегао судбину многих других храмова, који су једноставно срушени. Од пада комунизма, обновљена Албанска православна црква се борила да држава врати њену имовину која је држана „у заробљеништву“ у разним дијеловима земље и коју је држала влада која није жељела да врати црквену имовину њеном правом власнику. . Архиепископ Анастасије је у свом кратком говору на прослави говорио о тешкоћама које су с тим повезане, подсјећајући како је прије 30 година у Тирани, када је у њој још увијек био ресторан, ишла литија од Благовештења до храма Светог Прокопија. Међутим, тек ове године било је могуће вратити црквену зграду и земљиште у власништво, с тим у вези, како је нагласио Његово Блаженство, „Црква се поново радује Васкрсењу и новим успјесима“. „Веома је важно да у једном од најлепших кутака албанске престонице постоји диван простор који ће постати уточиште молитве, утјехе, духовне обнове и наде за пут у будућност. Замолимо Бога да нам подари нешто од чистоте Светог Прокопија, његовог стрпљења и прије свега његове љубави којом је живео у Христу, зрачећи наду и снагу свима који га поштују“, закључио је архиепископ Анастасије. Саопштено је да је на мјесту садашњег храма планирана изградња новог. План изградње је представио Предстојатељ Албанске Цркве у присуству градоначелника Тиране 30. априла 2023. године. ![]() Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је у понедељак, 10. јула 2023. године у Храму Светог Саве на Врачару председника Црне Горе г. Јакова Милатовића. Пријему је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. После обиласка Храма Светог Саве, Патријарх и председник су обишли и крипту Светог великомученика кнеза Лазара, а након тога су провели време у срдачном разговору.Извор: ТВ Храм ![]() Његово преосвештенство епископ марчански Сава, нови викар владике бањалучког Јефрема, биће свечано дочекан у четвртак у 18 часова у Храму Свете Тројице у Бањалуци, казали су из Епархије бањалучке за портал Бањалука.нет. Подсјећамо, владика Сава изабран је на посљедњем мајском засиједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ за новог викара (помоћника) епископа бањалучког Јефрема. До сада је обављао дужност викарног епископа и шефа кабинета патријарха српског Порфирија. Kако су истакли из Епархије бањалучке, у четвртак од 18 часова биће служена вечерња молитва са доксологијом у част новог викара епископа бањалучког. Они позивају вјерни народ Епархије да својим молитвеним присуством увеличају овај догађај. – Позивамо вјерни народ Епархије бањалучке да својим молитвеним присуством на вечерњој молитви са доксологијом у част Његовог преосвештенства епископа Саве увеличају овај значајан догађај за нашу Епархију – казали су за портал Бањалука.нет. Kо је владика Сава? Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове светости патријарха Порфирија. Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањалуци као Бојан Бундало, али је одрастао у Српцу гђе је завршио основну школу, а потом, по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и завршио Цетињску богословију. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гђе је магистрирао. Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. Замонашен је 2019. године у манастиру Осовица, у близини Српца, руком владике Јефрема када и добија монашко име Сава. У чин јерођакона рукоположен је другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2020. године у Саборној цркви у Загребу. У презвитерски чин рукоположен је у петој неђељи великог поста, 18. априла 2021. године, руком патријарха српског Порфирија. ![]() Четрнаест посланица апостола Павла чини половину цијелог Новог завјета. Павле је формулисао многе најважније одредбе хришћанског учења, подсјетимо се његових ријечи о Цркви као тијелу Христовом или чувене „химне љубави“, у којој Павле каже да је љубав изнад свих дарова и врлина. А у исто вријеме, други првоврховни апостол Петар, његове посланице назива неразумљивим... Како то? Хајде да то разјаснимо. Да бисмо схватили шта је Петар мислио, потребно је да прочитамо цио одломак из његове посланице у којој апостол каже сљедеће: „Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру. И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Пет 3, 13-16). Апостол Петар очигледно нема намјеру да на било који начин омаловажи, критикује или исмеје Павла. Није га без разлога називао љубљеним братом, пуним мудрости, а његове посланице углавном ставља у ранг са богонадахнутим књигама Старог завјета (грчки γραφας)! Епитет „неразумљив“ користили су преводиоци средине 19. вијека, а никако сам апостол Петар, који је писао на грчком. Ријеч коју он користи (δυσνοητα) данас бисмо превели као „тешко за разумијевање“ – као што, у ствари, раде савремени преводиоци (на примјер, Међународно библијско друштво). Али зашто је Павлове посланице понегдје тешко разумјети? Теза прва: Да бисмо боље разумјели Павла, морамо схватити ко је он био и коме се обраћа. Апостол Павле је био образован човјек. Још у раној младости послат је да проучава јеврејски закон из Тарса (града у којем је рођен) у Јерусалим, код једног од најпознатијих и најмудријих учитеља закона тог времена – Гамалила. Ономе који је једном приликом савјетовао првосвештенике да не троше енергију на борбу против апостола: „... И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ (ДАП 5, 38, 39). У посланици Галатима ап. Павле каже: „и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања“ (Гал 1,14 ). Чак је прогонио хришћане, сматрајући их штетним секташима који су се отргли од праве вјере, коју је и сам Павле добро познавао. Када му је Господ открио право стање ствари, Павле је почео ревносно проповиједати Христа, а његова проповијед се разликовала од проповиједи ап. Петра и многих других апостола који су били позвани да проповиједају јеванђеље као људи простог занимања-рибари. Насупрот томе, Павле је изучио богословље и био је упознат са књижевном културом свог времена. И то не може а да се не осјети кроз читање његових посламица. Иако се Павле није трудио да говори компликовано, саму логику кретања његове мисли, сам стил говора његови једноставнији савременици могли су схватити као нешто шкакљиво. Чињеница је да апостол Павле најчешће није давао готове истине својим слушаоцима, већ је расуђивао са њима – отприлике на исти начин као што су то у своје вријеме чинили грчки философи Сократ и Платон. Отуда су настајали неспоразуми: људи који нису били толико интелектуално софистицирани могли су да се ухвате сваке његове мисли, док је апостол то користио само као полазиште да би се од ње одгурнуо и расуђивањем дошао до сасвим другог закључка. То се десило, на примјер, са фразом: „Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Рим 5, 20). Неко би, не послушавши апостола до краја, ове ријечи узео као допуштење гријеха: па ће, кажу, испасти још боље, јер ће Бог бити „принуђен“ да пошаље још више Своје благодати у свијет. Али Павле је ову тезу изнио само да би пошао од ње и, настављајући своје расуђивање, дошао до сасвим другог закључка! Градећи своје посланице на овај начин, Павле се прије свега обраћа људима који су живјели у паганским земљама и васпитавани у хеленској (грчкој) култури са њеном поезијом, бесједништвом и традицијом философских дијалога. Прије свега, своју проповијед је упутио Јеврејима који су живјели „у расејању“, односно ван Палестине. Али следећи којима се обраћао (често након што су га Јевреји огорчено истјерали из својих синагога) били су пагани. И њима је стил расуђивања апостола Павла био мање-више познат. Друга теза: Многе ствари којих се апостол Павле дотакао биле су не само сложене, већ и суштински необјашњиве људским језиком. Господ је Павла удостојио изванредних, како сам апостол каже, откривења, али је мјера онога што је уочио превазилазила могућност да се то изрази ријечима. Ево како о томе говори и сам Павле у једној од својих посланица: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити“ (2 Кор 12, 2- 4). Стварности Царства Небеског се не могу описати – једноставно немамо ријечи за ово. О чему је апостол више пута свједочио. На примјер, о блаженству пребивања у Божијој близини он намјерно говори шкртим ријечима: „око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1 Кор 2, 9). И иако је Бог ово открио изабраним апостолима Својим Духом, немогуће је ово откривење пренијети другим људима ријечима које они разумију: „Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“ (1 Кор 2, 11). А ако не зна, неће моћи ни да уочи. Павле је упоредио сазнајне способности земаљског човјека у духовној сфери са мутним, једва провидним стаклом: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (уп. 1 Кор 13,12 ) . И апсолутно је немогуће то изразити ријечима, осим можда засебним, можда не сасвим разумљивим фразама и метафорама – као „јер Бог наш је огањ који спаљује“ (Јевр 12, 29 ). Трећа теза: Да бисмо разумјели Свето писмо, не треба га само читати, већ и проучавати. То је оно на шта сам Господ Исус Христос позива хришћане: „Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене“ (Јн 5, 39 ). Немогуће је једном прочитати ову или ону посланицу и сматрати да смо схватили све битно у њој, а оно што нисмо разумјели није важно. Двије хиљаде година Црква чува Свето Писмо, свети оци су посветили хиљаде страница тумачењу библијских књига (а и Павлових посланица). Читати сву ову литературу – и библијску и патристичку – је известан посао, али не замарајући се бар донекле, чудно је жалити се на двосмисленост стила или мисли овог или оног библијског писца. За разумијевање Павлових посланица изузетно је важно (а можда чак и од кључног значаја) да човјеков духовни доживљај, дубина његове укључености у живот Цркве. „Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф 4,3), о којем пише и сам апостол. Уосталом, што је човјек више уроњен у живот Цркве, хришћанство му се све јасније отвара. Што више значења Господ му показује. Као примјер, наведимо истог апостола Петра – прост човјек, рибар који је три и по године ишао за Христом, слушао Га, био је изненађен, али је у почетку мало схватао. Међутим, непрестано бивајући близу Христа, Петар је временом све више схватао. Када многи ученици напуштају Христа, посрамљени Његовим позивом да се причесте тијелом и крвљу Сина Човечијег, Петар узвикује: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68 ). Када Христос пита ученике за кога Га сматрају, Петар одмах одговара: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мт 16,16 ). А послије Педесетнице и примања дарова Духа Светога, Петар сам постаје богослов. Упркос јазу између њега и Павла у погледу образовања, он сам, очигледно, савршено разумије оно о чему пише, и његове посланице назива тешко разумљивим само за неуке и неутврђене. Неке од изрека апостола Павла заиста је тешко разумјети. Али ова изнуђена опскурност појединих мјеста више је него искупљена многим важним и сасвим јасно формулисаним истинама које су нам постале доступне управо захваљујући његовим посланицама. На крају крајева, Павле је био тај који је дефинисао Царство Божије: “Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим 14, 17). Захваљујући „ апостолу незнабожаца“ знамо да у људској природи обновљеној крштењем „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3, 11). Припадност Христу брише све овоземаљске и временске разлике међу људима, остављени су да се руководе само законом љубави. И Павле је оставио свијету узвишену „химну љубави“, коју је назвао везом савршенства (Кол 3, 14): „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...“ (1 Кор 13,1-8 ). И недореченост неких исказа апостола Павла... То само наглашава да његове посланице нису кохерентне теолошке расправе са беспријекорном логиком расуђивања и јасно баждареним концептима. Ово су посланице и снимци говора једног живог човјека који је много волио Бога и био награђен највећим откровењима од Њега. И који се свим силама трудио да необјашњиве ствари које је видио и научио пренесе другим људима, будући да је највише желио да се „сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Извор: фома.ру/ Аутор: Игор ЦУКАНОВ, ђакон/превод: вјеронаука.нет ![]() Изложба је отворена 11. јула 2023. године у омладинском центру Саборне цркве Свете Тројице (грузијски წმინდა სამება - позната и као Самеба; највећа православна црква у Грузији и једна од три највише у свијету -примједба прев). У изложбеном простору представљено је више од 300 радова насталих у различитим казнено-поправним установама: иконе, крстови и прибор; Такође збирка пјесама и албум пјесама једног од осуђеника. Отварању изложбе присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ тианетски и пшавсуретски Микаел (Габричидзе), начелник Црквеног одјељења за односе са осуђеницима, запослени у Патријаршији, представници Државне казнено-поправне службе и Академије умјетности. Уз благослов Католикоса-патријарха цијеле Грузије Илије II и уз подршку специјалне казнено-поправне службе, у оквиру програма рехабилитације-ресоцијализације осуђеника, у казнено-поправним установама већ годинама раде дрворезбарске радионице. Осуђеници уче и иконографију код стручног наставника, што им не само да даје могућност да продуктивно проводе своје слободно вријеме, већ и да се запосле након пуштања на слободу. Превод вјеронаука.нет/ Извор ![]() Министарство спољних послова Грчке назвало је тај догађај увредом и скрнављењем историјског споменика који је у прошлости био мјесто вјерског богослужења. Наиме, грчки медији објавили су у суботу видео-снимке журке електронске музике у у православној цркви Светог Вукола, а која је одржана уз дозволу општине Измир. Грчко Министарство спољних послова је овом приликом изразило осуду, преноси званични сајт ресора. Дипломате кажу да је организовање забаве вријеђање и скрнављење историјског споменика који је у прошлости био богомоља. „Позивамо турску владу да учини праву ствар како би се културно, историјско и вјерско наслеђе свих религија на њеној територији третирало са дужним поштовањем“, саопштило је Министарство спољних послова. Није било званичног обраћања цариградског патријарха Вартоломеја, турским властима по овом питању. Црква Светог Вукола почела је да се гради 1886. године. Тешко је страдала у пожару 1990. године. У децембру 2008. године почели су рестаураторски радови у храму, након чега је 2010. године црквено здање почело да се користи за културне манифестације. И 2015, 2016. и 2018. године у цркви су одржане разне свечаности. ![]() У ноћи између 6. и 7. јула 2023. године непознате особе извршиле су вандалски чин и тешку хулу на Пресвету Богородицу у једном селу у сјеверозападној Волињској области. Вандали су подметнули пожар у близини Светог извора у селу Буђатичи, Волинска област. који је скоро потпуно уништио чудотворну Буђатичевску икону Богородице (17. вијек), као и текст молитве који је био причвршћен поред ње те улазна врата капеле која се налази у близини извора јавља Информативно-просвјетно одјељење Украјинске православне цркве, позивајући се на локалне друштвене мреже. Епархија Владимир-волинска напомиње да је случајева скрнављења светиње било и раније. Конкретно, уљези су разбили прозоре у капели и починили друга богохулна дјела. Видео испод, из 2010. године, показује љубав и поштовање народа према овој чудотворној икони. Извор: вјеронаука.нет Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у Пету недељу по Духовима, 9. јула 2023. године у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, уз саслужење загребачког свештенства и молитвеном присуству верног народа Божијег. На крају свете Литургије, Патријарх Порфирије благословио је сабрани верни народ. Извор: ТВ Храм
![]() Поводом празника посвећеног св.апостолима Петру и Павлу припремили смо онлајн материјал за најмлађе! 1. Петровданска слагалица 2. Петровдан-попуни празна поља 3. Поређај празнике пре или после Петровдана 4. Петровдански квиз 5. Петровданска игра меморије 6. Петровданска пузла |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|