Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() Васкршњим понедјељком (други дан Васкрса) почиње такозвана Свијетла седмица. Првих седам дана након Васкрса називају се Свијетла (Васкрсна, или Пасхална недјеља) седмица. Можда нисте знали да се у древној Цркви цијела ова недjеља звала Пасха Васкрсења. Током трајања Свијетле седмице не пости се сриједом и петком, који је уобичајен током цијеле године (трапава седмица). Црквене пјесме које се тада пјевају, пуне су радости и весеља. Свијетла недјеља се завршава Томином недјељом или недјељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери све вријеме буду отворене, све до Свијетле суботе. Свијетла недjеља (Васкрсна, или Пасхална недеља) сматра се као један дан Васкрса - цијела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици- Источни петак. Васкршње празновање ће укупно трајати 40 дана - до Вазнесења Господњег (Спасовдан). Све ово вријеме православни вјерници ће се поздрављати ријечима „Христос Васкрсе!“. 66. правило Шестог васељенског сабора каже: Од светог дана васкрсења Христа Бога нашега, па до нове недјеље, током читаве те седмице, вјерници су дужни да у храмовима постојано буду у псалмима, молитвама и духовним химнама, радујући се у Христу и светкујући; такође нека слушају читања из Светог Писма и нека се наслађују светим Тајнама јер ћемо на тај начин заједно са Христом и ми васкрснути и вазнети се. Зато, нека у поменуте дане, никако не бива коњских трка или неких других народних игара. ![]() Светог великомученика Георгија Побједоносца (+ 303) - једног од најпоштованијих светаца у хришћанству - српска православна црква прославља 6. маја (Ђурђевдан) и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма (Ђурђиц). Према црквеној традицији, (коју је изнео монах Симеон Метафраст) Св. Ђорђе је рођен у 3. вијеку (рођен највјероватније између 275. и 281. године) у хришћанској породици у у Кападокији. Кад му је отац (ратник Геронције) пострадао као хришћанин, мајка Полихронија се преселила у Лиду у Палестину, гдје је дјечак одрастао. Ступивши у службу римске војске, прославио се интелигенцијом, храброшћу и физичком снагом, што је примијетио цар Диоклецијан (284-305) и унаприједио га у трибуна. Његова мајка је преминула када је имао 20 година и оставивши сину богато насљедство. Св. Георгије је учинио мноштво подвига и чуда, због чега је и добио име Побједоносац. Када је Диоклецијан почео да прогони хришћане, Св. Георгије је своје имање раздијелио сиромашнима, појавио се пред царем и исповиједио да је Христовим сљедбеник. Цар, који није очекивао ово понашање од свог војника, наредио је да се Св. Георгије подвргне стравичном мучењу како би се одрекао своје вјере. Ни наговарање ни муке нису могле наговорити Ђорђа на паганизам, а по наредби гувернера одрубљена му је глава. Погубљење се догодило 6. маја (нови календар) 303.године. Заједно са св.Ђорђем, мученички је страдала царица Александра Римска, која је у житију именована као супруга цара Диоклецијана (права царева супруга, позната из историјских извора, звала се Приска, за коју се зна да је заиста исповиједала хришћанство. Постоји могућност да је заиста могла да добије име Александра након крштења). Мошти Светог Ђорђа сахрањене су у Лиди. Константин Велики је саградио храм на Георгијевом гробу. Слава св. Георгија проширила се широм Истока. Већ су у 4. вијеку у Сирији постојали храмови са његовим именом, док је у Египту у његову част изграђено 40 храмова и 3 манастира. У Цариграду се помиње црква Георгија, већ из доба Константина Великог. Црквени пјесници, попут Романа Мелода, посветили су му бројне тријумфалне химне. Великомученик Ђорђе Побједоносац се сматра свецем заштитником: Енглеске, хришћана Палестине, Бејрута, Грузије, Бугарске војске, Каталоније, Грчке пјешадије, зидара, извиђача, крсташа... Од многих чуда која је извршио свети великомученик Георгије, најпознатије је забиљежено у иконографији - ово је убиство змије која је живјела у језеру у подножју ливанских планина у близини Бејрута и прождирала људе. Убивши змију, свети Георгије спасио је царску кћерку од сигурне смрти, која је требало да постане сљедећа змијска жртва. Залив на чијој се обали налази Бејрут данас носи име Светог Ђорђа. О чудима Светог Ђорђа препоручујемо да прочитате текст на нашем сајту! ![]() Мошти Сагласно предању, свети Ђорђе је сахрањен у граду Лод (некада Лида), у Израелу. Изнад његове гробнице изграђена је црква Светог Георгија, која припада Јерусалимској православној цркви. У овом храму се налази кивот са дијелом моштију светог Георгија. Дио свечеве главе налази се испод главног олтара у римској базилици Светог Великомученика Георгија у Велабру . Ово није једини део главе Светог Ђорђа. Крајем 16. вијека, ходочасник Трифон Коробејников написао је да се глава Светог Георгија налазила у цркви Светог Георгија у граду Лод. 1821. де Планси помиње десетак глава које су се чувале у црквама и манастирима а које су сматрале да припадају Светом Георгију Побједоносцу у Венецији, Сан Салвадору, Прагу, Келну, Ле Ману, Оверњи, Триру, Цариграду, Лоду, Риму итд . Такође, познато је да се дијелови моштију чувају у реликвијару у храму Сен-Шапел у Паризу. Реликвију је сачувао француски краљ Луј IX, након чега је неколико пута служила на црквеним свечаностима у част Светог Ђорђа. Остали дијелови моштију - десна рука, односно десна рука до лакта - чувају се у сребрном реликвијару на светој Гори Атонској , у манастиру Ксенофонт (Грчка). ![]() Свети Георгије, побједоносац, несумњиво је један од најпопуларнијих светаца. Његова чувена чуда чине га једним од најпознатијих и најомиљенијих светаца у цијелом хришћанству и шире. 1. Стубови за цркву-стуб удовичин У сиријском граду Рамелу зидала се црква од камена у име светог великомученика Георгија. Али пошто у том крају не беше камена од кога би се могли правити црквени стубови, то се такав камен довозио морем из далеких прекоморских земаља. Зато многи богољубиви грађани рамелски одоше у прекоморске земље, да купе камене стубове за цркву. А оде и једна благочестива удовица, пуна усрђа и вере према светом великомученику Георгију, желећи да од своје сиротиње купи један стуб светитељу. И у једној прекоморској земљи она купи изврстан стуб, довезе га на морску обалу, гдје рамелски градоначелник, богат човек, утовариваше у лађу неколико стубова које беше купио, и срдачно мољаше градоначелника да и њен стуб прими на лађу и одвезе цркви светог мученика. Али он не услиши њену молбу и не прими њен стуб, већ само своје стубове утовари у лађу и отплови. Тада жена паде ничице на земљу плачући од жалости, и призиваше у помоћ светог великомученика да он како зна учини да њен стуб буде однесен у Рамел у цркву његову. Тако тугујући и плачући жена заспа, и јави јој се у сну свети великомученик Георгије као војвода на коњу, подиже је са земље и рече јој: Што тугујеш, жено, кажи ми. Она му исприча разлог своје туге, и виде како светитељ сиђе с коња и упита је: Где желиш да поставиш стуб? Она му одговори: На десној страни цркве. И светитељ тог часа написа својим прстом на стубу ово: Овај удовичин стуб да буде постављен на десној страни цркве иза првог стуба, да би био други. Написавши то, он рече жени: Помози ми ти сама. И кад се обоје ухватише за стуб, камен постаде лак, и они га бацише у море. Такав сан виде жена. И кад се пробуди од сна, не нађе стуб на оном месту. И положивши наду на Бога и на његовог слугу светог Георгија она крену на пут дому свом. Но пре њеног доласка у град Рамел, и пре нeго што доплови лађа, њен стуб се одмах сутрадан по њеном сновиђењу обрете на обали пристаништа у Рамелу. И када градоначелник са својим стубовима стиже лађом и искрца се на обалу, он угледа удовичин стуб и на њему речи које светитељ прстом својим исписа, а које се беху урезале у тврдом камену као да су у иловачу уписане, и веома се зачуди. И схвативши чудо које учини свети великомученик, и познавши свој грех, он се кајаше што одбаци удовичину молбу и многим молитвама просаше од светитеља опроштај. И доби опроштај од светог Георгија који му се јави у виђењу. И стуб удовичин би постављен на оном месту које беше одредио светитељ по жељи жениној. 2. Казна за Сарацена После много година Сиријом завладаше Сарацени, и у граду Рамелу, у цркви светог великомученика Георгија догоди се сљедеће чудо. Један угледни Сарацен уђе са другим Сараценима у цркву за време богослужења и видевши икону светог Георгија и свештеника како се пред њом моли и чита молитве, рече пријатељима својим на сараценском језику: Видите ли шта овај безумник ради? Моли се дасци. Хајде, донесите ми лук и стрелу да прострелим ту даску. И донесоше му одмах. Стојећи иза свију осталих он затеже лук и пусти стрелу на мученикову икону. Но стрела полете не према икони већ увис, па се онда спусти и зари у руку тог Сарацена и рани је. Он одмах напусти цркву и оде својој кући. Рука га је све јаче и јаче болела, и тако силно отече да је личила на мех. А он горко кукаше од смртоносних болова. Но како у кући имађаше неке робиње које беху хришћанске вере, дозва их и рече им: Бејах у цркви вашег бога Георгија и хтедох да прострелим његову икону, али пошто нисам добро стрељао, стрела се поврати и зари ми се у руку, и ето умирем од неподношљивих болова. А оне га упиташе: Сматраш ли да си добро урадио дрзнувши се да пустиш стрелу на икону светог мученика. Сарацен одговори: Еда ли она икона има силу да учини да се ја овако разболим? Робиње одговорише: Ми нисмо учене и не знамо шта да ти одговоримо, него дозови свештеника па ће ти он казати о томе што нас питаш. Варварин послуша савет својих робиња и посла по свештеника. Кад овај дође, он га упита: Хоћу да знам, какву силу има она даска или икона којој си се молио и клањао? Свештеник одговори: Ја се нисам клањао дасци већ Богу моме, Саздатељу свих, а молио сам светог великомученика Георгија, изображеног на дасци, да буде мој посредник пред Богом. Варварин га упита: А шта је тај Георгије ако није ваш Бог? Свештеник одговори: Свети Георгије није Бог већ слуга Бога и Господа нашег Исуса Христа. Он је био човек као и ми, само је претрпео многе муке од незнабожаца који су га приморавали да се одрекне Христа. Пошто је све те муке јуначки претрпео и славно исповедао име Христово, он доби од Бога благодат да чини чудеса и знамења. Ми пак волећи га, поштујемо његову икону, и као у њега самог гледајући ми јој се клањамо, грлимо је и целивамо. Тако и ти радиш после смрти својих родитеља и миле браће; износиш њихово одело преда се, плачеш, целиваш га, као да њих саме пред очима својим имаш. И ми дакле поштујемо свете иконе, не као богове, - не било тога! -, већ као изображења слугу Божјих који преко икона својих чудотворе. Ето, и теби се догодило те си познао силу светог мученика када си се дрзнуо да стрелу пустиш на његову икону. А то се догодило за поуку другима. Чувши то, Сарацен рече: Шта да радим? Видиш моју отечену руку, имам неподношљиве болове, и већ сам близу смрти. Свештеник му рече: Ако желиш да оздравиш и останеш жив, реци да ти се донесе икона светог великомученика Георгија, постави је изнад свога одра, намести кандило пред њом, припали га, па нека сву ноћ гори, а изјутра узми јелеј из кандила, помажи болесну руку своју, притом веруј да ћеш оздравити, и биће ти тако. - Сарацен одмах замоли свештеника да му донесе икону светог Георгија. Свештеник је донесе; Сарацен је с радошћу прими и учини све онако како га свештеник научи. И када сутрадан изјутра помаза руку своју јелејем из кандила, одмах престадоше болови и рука му оздрави. Задивљен и обрадован оваквим чудом, овај Сарацен упита свештеника, да ли у његовим књигама има што писано о светом Георгију. Свештеник донесе Житије и страдање светог великомученика Георгија, и читаше му. А он, слушајући пажљиво, држаше у рукама мученикову икону, и светитељу изображеном на икони говораше са сузама као живоме: О свети Георгије! ти си млад, али си био паметан; ја сам стар, али сам безуман. Ти млад - мио си Богу, а ја стар - лишен сам Бога. Молим те, моли за мене Бога твог, да и ја постанем слуга његов. - Затим, грлећи колена свештенику, мољаше га да га удостоји светог крштења. А свештеник не хоћаше, јер се бојаше Сарацена. Али кад виде његову веру и искрену молбу, он га тајно крсти ноћу из страха од Сарацена. А кад свану, новокрштени Сарацен изађе из своје куће, оде усред града, и на очиглед свима стаде са великом слободом велегласно проповедати Христа, истинитог Бога, а сараценску веру проклињати. И одмах се слеже око њега мноштво Сарацена. Но пошто се испунише гнева и јарости, они као дивље звери навалише на њега и ножевима га на комаде исекоше. И тако, овај Сарацен за кратко време изврши добри подвиг исповедништва и доби мученички венац, помаган молитвама светог великомученика Георгија. 3. Заробљени младић На острву Митилини бејаше славна и огромна црква светог великомученика Георгија. У житеља тога острва беше обичај да се сваке године о празнику светог Георгија скупљају у ту цркву и свечано прослављају светитељев празник. За то дознаше Агарјани на острву Криту, и једне године нападоше увече на цркву: они људи који беху око цркве разбегоше се и умакоше од Агарјана, а оне што затекоше у цркви, Агарјани похваташе, везаше, и у ропство одведоше. Међу заробљенима бејаше и један младић. Њега поклонише кнезу агарјанском на Криту. Када прође година и настаде празник светог Георгија, родитељи овог младића, иако лишени сина, ипак не напустише обичај: сваке године о празнику светитељевом одлазити у његову цркву, и у дому свом приређивати изобилан обед у част и спомен светог Георгија. И када званице стадоше долазити на обед, мајка заробљеног младића опет тркну до цркве која није била далеко, и паде ничице на земљу плачући и молећи светитеља да јој како зна спасе сина из ропства. И би услишена од брзог помоћника, Јер после завршене молитве она се врати дому свом; званице беху за трпезом; њен муж најпре призва име светог великомученика Георгија, величајући његову помоћ и заступништво пред Богом; затим стаде гостити званице, и послуга са вином стајаше готова; у том тренутку и син њихов, спасен из ропства светим Георгијем, појави се пред њима, држећи у руци чашу са вином и пружајући је мајци. Јер тог тренутка он је на Криту дворио кнеза агарјанског за трпезом; и таман беше налио вино у чашу, и био готов да је пружи господару свом, он се, пренесен, тог часа обрете у Митилини у дому свом са чашом пуном вина. А кад га угледаше званице што беху за трпезом, запрепастише се, и питаху га, где је био, и откуда је дошао, и како се обрете међу њима. Он им одговори: ову чашу напуних вином, да је пружим кнезу, али ме у том часу дохвати један пресветли човек који је био на коњу, посади ме поред себе на коња, и ја једном руком држах чашу а другом се држах за његов појас, и обретох се овде, као што видите. Чувши то, сви се пренеразише дивећи се овом преславном чуду. И уставши, одадоше благодарност Богу и његовом угоднику, светом великомученику Георгију. Чудо, слично горњем чуду, казује монах Козма. У дане грчког цара Василија, вели монах Козма, кад ја бејах млад, цар одреди војводу, мога господара код кога сам службовао, да иде на острво Кипар. Када стигосмо на Кипар, чусмо за чудо светог великомученика Георгија, које се о његовом празнику догодило у његовој цркви. Тамошњи житељи испричаше нам како је син свештеника, који је служио при цркви светог Георгија, био од Сарацена одведен у ропство, па се сада, на сам празник светог Георгија, обрео поред свога оца у цркви за време литургије. Војвода онда позва к себи свештеника и његовог сина, и распитиваше сина на који је начин дошао од Сарацена. Јуноша онда стаде причати овако: Како је Бог хтео, тако ме је свети Георгије ослободио. Ја пак не знам на који начин дођох; само знам да сам био у ропству ево трећа година. А заробљен сам био на овај начин: отац мој посла ме ради неке куповине лађом, на којој су били и други људи, но на нас нападоше Сарацени и све нас заробише. Мене онда одведоше у Палестину, која је у то време била сва под Сараценима. Тамо служих господару мом, Сарацену, три године. И ево данас је осамнаести дан откако ми господар мој нареди да му однесем купаћи прибор у опште купатило, пошто је желео да се тако окупа. Окупавши се он ме упита: Ниси ли ми донео опсим да пијем? Ја му одговорих: Нисам, донео, господару. - Он онда полете да ме бије, а ја умакох, дотрчах дома код госпође, узех опсим од госпође, и похитах у купатило код господара. Пут је водио поред хришћанске цркве, у којој се у то време служила света литургија. Ја чух где се у цркви пева после Входа кондак светом Георгију: Воздјелан од Бога показалсја јеси... А беше празник светог Георгија. Чувши то појање, ја горко заплаках: Свети великомучениче Георгије, зар не би пријатан Богу и теби ниједан уздах слуге твога, оца мога? Зашто си презрео његове сузе и молитве, које ти он приноси у твојој цркви за мене, да ме спасеш овог заробљеништва и робовања? Говорећи тако, ја дотрчах у купатило. А кад ме господар мој виде уплакана, стаде ме љутито тући, и рече ми: Налиј! И ја налих опсим у чашу. А господар нареди: Долиј топле воде! И кад узех суд са топлом водом да долијем у чашу, ја престадох видети господара мог, и повиках: Господару, не видим! - И нека ме сила подиже са земље, и ја више не чух шта говори мој господар, већ чух где се пева песма: Једин свјат, једин Господ Исус Христос, во славу Бога Отца, амин. И угледах себе у олтару, и оца мог како држи свети путир и говори црквењацима: Дајте теплоту (тојест топлу воду). И гле ја, стојећи пред њим са сасудом топле воде, хтедох да налијем топлу воду у свети путир. Јер се ја изненада обретох у олтару стојећи пред оцем који је литургисао као што стајах у купатилу пред Сараценом, држећи у једној руци чашу са опсимом а у другој сасуд са топлом водом. А мој отац, угледавши ме, упита црквењаке: Ко је овај младић? Они му зачуђени одговорише: Не знамо ко је то и откуда је. - А ја бејах ошишан и у сараценском оделу, и рекох оцу: Не познајеш ли ме, оче? Ја сам твој син Филотеј. На то ми отац рече: А зашто је чаша и тај сасуд у твојим рукама, и шта се налази у њима? Ја му одговорих: У чаши је опсим а у сасуду топла вода. Јер ја се налажах са господарем мојим у купатилу близу Јерусалима, и кад хтедох да му пружим ово пиће, ја се тог тренутка обретох крај тебе у цркви. Отац мој уздрхта од запрепашћења, и замало не испусти из руке свети путир, толико се беше заборавио. А ја испустих на земљу чашу и сасуд с топлом водом, па ухватих оца за руку и рекох: Не узнемиравај се, оче, већ заврши службу. Онда отац мој метну путир на свету трпезу, и подигавши к небу руке узнесе благодарност Богу и одаде хвалу светом Георгију. А чаша коју испустих на мермер не разби се нити се проли; исто тако и суд са топлом водом. И пошто отац заврши службу, загрли ме и целива са сузама, па одосмо дома. А кад се чу да сам дошао, сабраше се у нашем дому сви наши рођаци и суседи, и видевши ме радоваху се и прослављаху Бога и Његовог слугу светог Георгија, који ме у трен ока избави од Сарацена. Чувши овакву повест свештениковог сина, војвода и сви што беху с њим прославише Бога и светог Георгија, и пошто дадоше њему и његовом оцу велике дарове отпустише их. 4. Син јединац У Пафлагонији, у граду Амастриди, живљаше човек по имену Леонтије, са својом супругом Теофаном. Обоје су имали велику веру и усрђе према светом великомученику Георгију. Стално су одлазили у његову цркву, која је била недалеко крај реке зване Партениос, због чега и црква светог мученика би прозвана партенија. Ту цркву они украшаваху сваковрсним украсима од своје имовине из своје љубави према светом Георгију, кога су сматрали за свог покровитеља, хранитеља и заштитника. Сваке године они су чесно и побожно прослављали спомен мучеников: давали су многе милостиње, приређивали богате обеде ништима и убогима и странцима, а и сродницима и суседима. Па су и свог јединца сина назвали Георгијем, јер су стално с љубављу имали на уму и на језику име светог великомученика. У то време цароваше код Грка Константин Седми, син Лава Мудрог. И настаде рат између Бугара и Грка. Бугари са Маџарима и Скитима навалише на грчке земље, пустошаху их и плењаху. То би разлог да се грчка војска мобилише. И пошто Леонтије, житељ града Амастриде, бејаше официр, то и њему би наређено да крене у рат. Но Леонтије беше већ стар, а Георгије син његов беше младић у најбољим годинама и храбар. Зато он намисли да уместо себе пошаље у војску свог сина. Али најпре он и Теофана одведоше њега у гореспоменуту цркву, и молећи се пред иконом светог великомученика Георгија они говораху: Теби, о свети великомучениче Георгије, препоручујемо нашег милог јединца, кога из љубави према теби назвасмо твојим именом. Ти му буди путовођ, и чувар у рату, и врати нам га читава и здрава, да би, имајући твоје доброчинство као плод вере наше према теби, свагда многам доброчинствима прослављали твоје старање о нама и твоју заштиту. Помоливши се тако, они послаше сина у рат. А кад поче борба, Грци најпре победише Бугаре, потом се Бугари прибраше и стадоше побеђивати Грке, пошто Бог допусти то због грехова. И би страховита сеча, и сила грчка подлеже оштрици противничког мача, да једва ко умаче из те битке. Тада један Бугарин ухвати жива Леонтијевог сина Георгија, и молитвама светог Георгија он би сачуван од смрти. Јер тај Бугарин, видећи да је Георгије млад и диван, поштеде га и одведе у своју земљу. Тамо му Георгије служаше као заробљеник. Леонтије и Теофана, када чуше да је грчка војска побеђена и када видеше да им се син не враћа, плакаху и кукаху неутешно, држећи да им је син погинуо у рату. И падајући пред иконом светог великомученика у његовој цркви они вапијаху: Зар са таквом надом, мучениче Христов, ми поверисмо теби наше премило јединче, да га разнесу птице небеске и звери земаљске? Зар си тако услишио наше свакодневне молитве и уздахе? Ако за нас старе ниси имао милосрђе, могао си се бар смиловати на његову расцветану младост. Зашто си, угодниче Божји, презрео нашу кукавност? Тако наричући са потресном кукњавом и јаукањем, они су расплакивали све присутне. Нарочито је мајка непрестано сваки дан горко плакала и нарицала. Та победа над Грцима догодила се у месецу августу. Пошто прође јесен и зима, настаде април и приближаваше се спомен и празник светог великомученика Георгија. Леонтије и његова супруга, иако беху очајни због свог сина, јер су сматрали да је погинуо у рату, ипак не напустише своје усрђе према светом мученику Георгију, већ по свом обичају припремише богату трпезу. И после службе Божје у цркви, они позваше к себи многе госте: ближње и даљне, странце и ниште. Сви они бише посађени за трпезу, и за време обеда разговарало се само о Георгију који се није вратио из рата. Родитељи често удараху у плач, а гости их тешаху, нарочито ојађену мајку која је много ридала. Син пак њихов Георгије у ропству вршио је дужност кувара код свог господара. И тог дана кувајући јела он се сећаше родитеља својих на дому, и њиховог празновања; сећаше се сродника, пријатеља и суседа, и говораше у себи: Какве су сада трпезе у дому родитеља мојих? Ко је све за трпезом? Какво ли је сећање на мене? Сматрају ли ме за живог или погинулог? Помишљајући то у себи, он ридаше горко. А кад дође време обеда, требало је да сам Георгије однесе пред господара неко јело са грнцем. Обрисавши сузе, он узе са ватре врео грнац и понесе. И тог тренутка он се обрете у дому родитеља својих стојећи пред лицем свих званица. О чуда. Сви се запрепастише гледајући изненада пред собом Леонтијевог сина Георгија са врелим грнцем у рукама. А родитељи помислише да виде привиђење. Но кад увидеше да је то стварност а не привиђење, радосно полетеше к сину, и стадоше га грлити и љубити, плачући од неизмерне и неочекиване радости. Тако исто и сви присутни плакаху од радости. И распитиваху Георгија, како остаде жив у рату, и где је био, и како изненада дође дома. А он подробно исприча све о себи; а о своме изненадном избављењу из ропства каза ово: Овога часа рађах у кујни мога господара, и би ми наређено да однесем са грнцем ово јело господару. Ја га узех и понесох, и кад уђох у собу у којој господар мој обедаше и учиних неколико корака, изненада угледах једног војника на коњу; сав је блистао неком неисказаном светлошћу; и он ме узе са овим грнцем, и не знам како ме постави овде пред вама. Кад то чуше, сви, а нарочито родитељи, узношаху велику благодарност Богу и светом великомученику Георгију. А сви једоше и од тог јела. И догоди се друго чудо: јер уколико јеђаху из оног грнца, утолико се умножаваше јело у њему; а грнац беше мали, таман за један оброк једноме човеку; званица пак бејаше врло много, и сви једоше довоље, хвалећи Бога и говорећи: Ето, свети великомученик Георгије посла нам о свом празнику из Бугарске изврсно јело. Затим онај грнац дадоше цркви светог великомученика Георгија са многом благодарношћу и приносима. И чуваше се грнац тај међу свештеним сасудима црквеним, као успомена на то преславно чудо светог великомученика Георгија. 5. Четири трговца и колач У то време четири трговца, пролазећи поред цркве, свратише у цркву да се поклоне светом Георгију, и угледаше изванредан колач, који се онако врућ још пријатно пушио. Тада трговци рекоше између себе: Ово светитељ не требује, поједимо ми то, а место тога приложићемо тамјан. - И кад колач поједоше и пођоше да изађу из цркве, не могаху наћи црквена врата, јер им врата изгледаху као зид, и не могаху изаћи. Онда приложише по један сребрник, али опет не могаху изаћи. Затим приложише један златник, и помолише се светитељу да им допусти да изађу, али не могаху изаћи, јер их још држаше слепило. Тада сва четворица приложише по златник, и усрдно се помолише. И допусти им се излазак, јер нађоше црквена врата отворена, те изиђоше несметано. А ти златници и сребро послужише као почетни прилог за обнову те цркве, јер се глас о том чуду пронесе широм целе земље оне, и многи благочестиви људи приложише потребно злато и сребро, те се сазида нова велика црква од камена, и украси сваком лепотом, и снабде потребним стварима- И збиваху се у тој цркви преславна чудеса у славу Христа Бога, а на похвалу светог великомученика Георгија. 6. Чудо светог великомученика Георгија које учини над младићем Записано је још и оно чудо светог великомученика Георгија које учини над младићем, смртоносно уједеним од змије. То чудо саопштио је богоугодни монах, ава Георгије. Он је казивао: Када сам једном ишао путем у гору и носио крст у руци, срете ме један стари монах. И пошто узе од мене крст, он пође испред мене, и после кратког времена он сврну с пута на једну путању, а ја иђах за њим. И гле, показа се стадо оваца, а младић који их је пасао лежаше на самрти од уједа змије. У близини пак беше извор, и старац ми рече: Захвати воду да омијемо крст. - Пошто то урадисмо, ми отворисмо уста младићу и сипасмо му воду којом омисмо крст, и старац рече: У име пресвете Тројице исцељује те слуга Божји свети великомученик Георгије. - И подигнувши се, младић поврати из себе смртоносни отров, и устаде. За празник светог великомученика Георгија Побједоносца, припремили смо избор од тридесетак икона из цијелог православног свијета (извор:«Православная Жизнь»)
![]() Схватање смисла и значења најважнијег хришћанског празника важно је за сваког православног вјерника. Да бисмо у томе помогли, одабрали смо ријечи црквених отаца, стараца, духовних писаца и проповједника Православне Цркве о Христовом Васкрсењу. 1. Свети Григорије Богослов Васкрс! Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. 2. архимандрит Јован (Кестјанкин) Христос је Живот! Он је много пута говорио о Себи управо као о носиоцу живота и васкрсења, као о извору вјечног живота, бесконачног за онога, који буде вјеровао у Њега. Христос васкрсе – и нека се наша душа радује у Господу! Христос васкрсе – и ишчезава страх пред смрћу. Христос васкрсе – и наша срца се испуњавају радосном вером да ћемо након Њега н ми васкрснути. 3. Свети Јован Златоусти- Васкршње слово Смрти, где ти је жалац? Аде, гдје ти је побједа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! 4. Преподобни Јустин Ћелијски Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дјела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмјерне вриједности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај – Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан – не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. 5. Свети Николај Жички: Бесједа на Васкрс - Јеванђеље о Побједиоцу смрти Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост. 6. Протојереј Александар Шмеман, ТАЈНЕ ПРАЗНИКА. Васкрсења није празник на који се сјећамо догађаја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и свјетлост сваке свјетлости. Васкршња ноћ је свједочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човјеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова твар ликује...", пјева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо - „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова". 7. митрополит сурошки Антоније (Блум) Васкрсење Христово је побједа љубави; говори нам да љубав, која прихвата смрт, тиме постаје бесмртна, постаје јача од смрти. 8. Свети Симеон Нови Богослов Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен – Он Који је свагда препослављен и Који такав обитава изнад сваког началства и власти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем. 9. Свети Теофан Затворник –„Мисли за сваки дан у години“ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! 9. Свети Теофан Затворник –„Мисли за сваки дан у години“ Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! 10. Свети Лука Војно-Јасењецки У шта бисмо онда вјеровали да Христос није васкрсао? Како бисмо могли вјеровати у вјечну истину, у Божју апсолутну правду? Да Христос није васкрсао, онда сва проповијед апостола о Христу не би имала никакву снагу. Наша вјера у Њега била би испразна, безнадежна, јер „ако нема васкрсења мртвих, онда Христос није васкрсао“. Ако не вјерујемо у васкрсење мртвих, онда Бог не би могао да васкрсне Христа, па би они који су умрли у Христу пропали. ![]() Библијски текстови описују једанаест јављања Васкрслог Христа, од којих се десет догодило између Васкрсења и Вазнесења и једно послије Педесетнице. Нека од њих су детаљно описана, а друга су само наведена. И, наравно, морамо рећи да их нису описали исти јеванђелисти, тј. нису свих једанаест наведена у сваком Јеванђељу, већ нека спомиње један, а нека други. Очигледно је било и других јављања Васкрслог Христа. Типичне су ријечи јеванђелисте Луке у Дјелима апостолским: „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (ДАП 1,3). Природно је да се то догоди, јер је, с једне стране, желио да их утјеши, а с друге стране да их припреми за Његово Вазнесење, али и за Силазак Светог Духа. Ових 11 јављања Васкрслог Христа помињу се у Новом завјету: 1. Симону Петру (Лк 24,34; 1 Кор 15, 6-8) 2. Марији Магдалини (Јн 20,16) 3. Женама Мироносицама (Мт 28,9) 4. Двојици ученика који су ишли у Емаус (Лк 24, 13–35; Мк 16, 12–13 ) 5. Десеторици апостола, када је Тома био одсутан (Јн 20,19) 6. Апостолима са Томом (Јн 20.26). 7. Седморици апостола на Тиверијадском језеру (Јн 21,2) 8. Једанаесторици у Галилеји („Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом“ Мк 16,14; Мт 28,16-19). 9. Апостолима у Витанији, приликом вазнесења (Лк 24,50) 10. Апостолу Јакову („Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима“ 1 Кор 15, 6-8). 11. Апостолу Павлу („А послије свију као каквом недоношчету, јавио се и мени“ 1 Кор 15, 6-8). Али прије свих, како свједочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу. О томе овако пјева Св. Црква: Ангел вопијаше благодатнеи: чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: радусја! Твои Син воскресе тридневен от гроба, и мертвие воздвигнувии: лјудие веселитесја! Светисја, светисја, новии Иерусалиме! слава бо Господнја на тебје возсија: ликуи нине и веселисја, Сионе! Ти же чистаја, красуисја, Богородице, о востании рождества Твојего. Ангел говораше благодатној: чиста Дјево, радуј се! и опет кажем: радуј се! Твој Син Васкрсе из гроба, на трећи дан после смрти и васкрсе мртве: људи, веселите се! Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.
{blogheader-6b2f4240-eada-45ce-a326-d5812a5bf5ee:content}
![]() Васкрс је најважнији и најстарији хришћански празник. То је покретни празник који не мења дан, али мења датум. Сваке године се слави недељом и од датума празновања Васкрса зависи и када ће почети Васкршњи пост, али и када се славе други празници: Цвети, Спасовдан, Духови... Најраније може да буде 4. априла/21. марта, а најкасније 8. маја/25. априла, по новом/старом (јулијанском) календару. Хришћани су Васкрс славили још од апостолских времена, али од самог почетка нејединствено: хришћани из јудејства су га славили са јеврејским празником Пасхе – 14. дана јеврејског месеца нисана, у било који дан седмице да је тај празник пао, а остали хришћани, који су били пореклом из грчко-римског света, у прву недељу после тог датума. (Иначе, прослављање овог јеврејског празника траје 7 дана и Јевреји га славе у спомен на излазак из египатског ропства и прелазак преко Црвеног мора. Васкрс се у богослужбеним песмама православне Цркве назива нова Пасха јер Васкрсење Христово представља пролазак или прелаз из смрти у живот. Због тога, на пример, Грци Васкрс називају Пасха). Да би сви хришћани славили Васкрс у исти дан, на Првом васељенском сабору 325. који је одржан у Никеји близу Цариграда, донета је одлука да сви хришћани славе Васкрс истога дана и то прве недеље после пуног месеца, после пролећне равнодневнице (еквиноцијума) и после јеврејског празника Пасхе. У то време, у римском царству је био у употреби тзв. јулијански календар, иако га сабор изричито није помињао. За одређивање тачног датума Васкрса сваке године и обавештавање других цркава о томе, била је задужена Александријска патријаршија зато што је у Александрији постојала дуга астрономска и математичка традиција. Убрзо, ради практичнијег обавештавања других цркава о датуму празновању Васкрса, настале су тзв. „Пасхалне таблице“ по којима се унапред одређен датум празновања Васкрса на дужи период. Тај период се назива „индикт(ион)“ и траје 532 године. Када се заврши један индикт, следи други индикт, па се опет понавља редослед празновања Васкрса по датумима индикта. Начелно, датум прославе Васкрса и данас се одређује према правилу Никејског сабора. Међутим, многобројне промене које су настале у историји, као што су: Велики раскол 1054.године, грегоријанска реформа календара у 16. веку и др., довеле су до разлика у прорачунима између источне, Православне цркве са једне стране, и цркава на Западу (Римокатоличка, Протестантска, Англиканска) са друге стране, тако да се Васкрс не прославља истога датума, мада се и то понекад догађа. Тако на пример, догађа се да, цркве на Западу понекад славе Васкрс пре или током празновања јеврејске Пасхе, што се у православној традицији сматра неприхватљивим. Данас, све православне Цркве славе Васкрс истога датума, осим православне Цркве у Финској која прославља Васкрс када и цркве на Западу. На следећим примерима можемо видети како све ово, напред наведено, изгледа. 2016. године, православни су славили Васкрс 1. маја по новом или 18. априла по старом календару, јер је то била прва недеља после пролећне равнодневнице, после пуног месеца и после јеврејске Пасхе, док су инославни славили 27. марта, по новом календару, али пре празновања јеврејске Пасхе и пет недеља раније од православних. 2017. године, датум празновања Васкрса се подударао, јер је 16. април (3. април), прва недеља после пуног месеца, после пролећне равнодневнице и после јеврејске Пасхе. 2018. године, датум Васкрса се није подударао и био је слављен различито. Следећи пут, датуми празновања Васкрса подудариће се тек 2025. године. о. Драган Лазић /извор ![]() У недјељу, 5. маја 2024. године, православна црква прославља највећи и најважнији хришћански празник - Васкрс. На данашњи дан славимо васкрсење Господа Исуса Христа из мртвих након Његових страдања, смрти на крсту и три дана у гробу. Христос је васкрсао у недјељу "трећи дан по писму" (трећи дан од петка) како то у Символу вјере читамо „И Који је васкрсао у трећи дан по Писму“ што нам указује да је Исус Христос васкрсао управо онако, како је о томе пророчки написано у књигама Старог Завјета. Сва четворица светих јеванђелиста - Матеј (глава 28), Марко (глава 16), Лука (глава 24) и Јован (глава 20) описују Васкрсење Спаситељево. У свим црквама на овај дан се одржавају празнична богослужења. Код куће вјерници, након дугог поста, прекидају пост благословљеним васкршњим колачима и јајима. Прослава Васкрсења Исуса Христа наставља се током недјеље након Васкрса, која се у Цркви назива Свијетла недјеља. Главни хришћански поздрав свих дана прославе Васкрса: „Христос Васкрсе! - "Заиста васкрсе!" Васкршње честитање је обичај који је потекао још од апостола: "Поздравите један другога цјеливом светим" написао је апостол Павле у својој посланици Римљанима (Рим 16,16). Православни хришћани поздрављају једни друге ријечима: „Христос Воскресе!“ - "Ваистину васкрсе!", док се трипут љубе у образе. Вјерници се на овај начин поздрављају почевши од Васкршње ноћи и још наредних четрдесет дана – до празника Спасовдана, тј. празника Вазнесења Господњег. НА КОЈИ НАЧИН СУ ЉУДИ САЗНАЛИ ДА ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ВАСКРСАО? О томе да је Исус Христос васкрсао људи су сазнали на сљедећи начин. Војници који су чували Његов гроб, су то сазнали када је Анђео Господњи одвалио камен којим је био покривен Његов гроб, при чему је дошло до великог земљотреса. Такође, Анђели су о Васкрсењу Христовом обавијестили Марију Магдалину и још неке. Сам Исус Христос се на дан Свога Васкрсења јавио многима: мироносицама, Апостолу Петру, двојици ученика који су ишли у Емаус, и свим апостолима који су се налазили у кући којој су врата била затворена. Послије тога се током четрдесет дана јављао више пута; једнога дана Он јавио се пред више од петсто људи одједном (1 Кор 15, 6). КАДА СЕ СЛАВИ ВАСКРС? Васкрс најраније може да календарски падне 4. априла, а најкасније 8. маја. Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи јулијанског календара), и цркве које иначе користе новојулијански календар, као што су Грчка, Румунска и др. славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са јулијанским ни са грегоријанским календаром.Више о овој теми прочитајте у тексту објављеном раније на нашем сајту: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЦИ СЛАВЕ ВАСКРС РАЗЛИЧИТОГ ДАТУМА ОД ОСТАЛИХ ХРИШЋАНА? На Васкрс - Свети Јован Златоуст Ако је ко благочестив и богољубив нека се наслађује овом добром и светлом победом. Ако је ко благоразумни слуга, нека уђе радујући се у радост Господа свога. Ако се ко подвизавао постом, нека сада прими плату. Ако је од првога часа радио, нека сада прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећег часа, нека празнује захваљујући. Ако је ко стигао после шестог часа, нека ни мало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко изгубио и девети час, нека приступи, ни мало не сумњајући, ни мало се не бојећи. Ако ко стиже тек у једанаестом часу нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар примиће и последњег као и првог; даје мир ономе који је дошао у једанаести час, као и ономе који је радио од првога часа. И последњег милује и првоме угађа, и ономе даје и овоме дарује, и дела прима и намеру целива; и делање уважава и принос хвали. Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога: и први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је пуна, наслађујте се сви: теле је угојено; нека нико не изађе гладан, сви се наслађујте пиром вере; сви примите богатство благости. Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште царство. Нека нико не плаче над сагрешењима, јер опроштај заблиста из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај који је сишао у ад, загорча га када је (ад) окусио Тело Његово. И ово предвиђајући, Исаија завапи: ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви; загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими Тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? Аде, где је твоја победа? Васкрсе Христос и ти си се сурвао. Васкрсе Христос и падоше демони. Васкрсе Христос и радују се анђели. Васкрсе Христос и живот живи. Васкрсе Христос и ниједног мртвог у гробу нема. Христос уста из мртвих и би почетак преминулих. Њему слава и сила у векове векова. Амин. У својој ВАСКРСНОЈ ПОСЛАНИЦИ Православном клиру и народу епархије Охридско-Битољске и Жичке, 1936.године Свети владика Николај је између осталог написао: "Кад се јавио у свету Он се представио свету. Казао се, ко је Он, одкуда је, зашто је дошао у свет и куда се враћа из света. Обична учтивост захтева и од нас да се представимо један другом кад се сусретнемо; да се кажемо и искажемо ко смо, откуда смо, зашто смо ту и куда ходимо. Сви разумни и поштени људи представљају се тако. Који су с ума сишли не знају о себи рећи истину, а који су непоштени не желе о себи истину рећи. Они први говоре неистину по лудости, а ови по лукавству. Кроз оне говори зли дух, онај исти који је кроз уста гадаринског бесомучника представио се под именом легион, а кроз ове исти зли дух се претвара у ангела светла. Зли дух, дакле, дејствује кроз обоје, као што дејствује кроз све оне који су се оделили од истине или од поштења или од обога. Господ наш сасвим је просто и истинито представио Себе овим речима: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу". Преподобни Јустин Ћелијски: Новозаветно учење о Васкрсењу "Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај – Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан – не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он – вечни живот. Сва Његова наука – у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати". Свети Јован Златоусти: Васкршње слово Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе! ![]() Патријарх московски и све Русије Кирил честитао је верницима предстојећи празник Васкрсења Христовог и напоменуо да свијест о љубави Божијој даје снагу да се превазиђу најтежа психичка стања и тешке околности, наводи се у Васкршњој посланици. „Христос Воскресе! Те двије ријечи дају толику снагу да из њих лица људи блистају духовном радошћу и стварност око нас буквално се преображава. Оваплоћењем, страдањем и тродневним успењем, наш Спаситељ обнавља човекову природу, избавља нас од греха и смрти, отвара људима врата Небеског царства и показује нам пут јединства са Творцем. У Христу, који је помирио свет са Богом, добијамо прилику да добијемо усиновљење и оправдање, да стекнемо живот вјечни“, написао је патријарх Кирил. По његовим ријечима, Васкрсење Христово је камен темељац православне вере. „Васкрсење Христово претвара смрт у бесмртност, тугу у радост, пропаст у наду. На Крсту и у Васкрсењу открива нам се Бог бескрајне доброте и савршене љубави што нас подстиче на захвалност Створитељу и даје снагу да превазиђемо најтежа душевна стања и тешке околности, уздиже нас изнад вреве свакодневице, помаже исправљању претходних грешака и уништава малодушност која нас спречава да живимо пуноправно и да се духовно развијамо“, навео је он. Руски патријарх је подсјетио да Васкрсење Христово свједочи о предстојећем општем васкрсењу свих мртвих. „Нека празник Васкрсења Господа Исуса буде стални подсјетник на ова истинита Божанска обећања која нам дају наду и снагу у најтежим тренуцима. Нека нас све ово славље надахне да живимо у вјери и љубави, знајући да ни смрт, ни страдање, ни зло не могу нас савладати ако смо са Христом и у Христу, који је побиједио гријех, смрт и сваку неправду. Прославимо Пасху Господњу чистотом живота, добрим понашањем и добрим дјелима“, закључио је патријарх.
Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Да би се отклониле све сумње, око 11 часова, комисија састављена од четири члана, представника полиције, Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има више од стотину, затим је прегледају да не би остао неки предмет којим би могли да упале ватру. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би били сигурни да уз себе нема нешто чиме би запалио ватру. После такве контроле скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха. Он се разодева, остаје само у стихару и с тридесет три свеће у рукама, по броју Христових година које је проживео на земљи, иде ка Гробу. Започиње молитве и после одређеног времена долази до чуда – свеће које патријарх држи бивају запаљене. Када добије Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, најпре Јерменском патријарху.
У цркви настаје моментална пометња. Свако жели да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмехом на лицу, православни Арапи скачу, ударају у бубњеве и из све снаге вичу "Христос васкрсе!". Огањ се за тили час разноси свуда по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој земљи пале се и горе овом чудесном ватром. Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. Тако неких десетак минута и тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. Температура Благодатног огња у првим минутима после његовог силаска износи око 40 степени Целзијуса, тако да се њиме не може опећи. Ово чудо доступно је само православним верницима. У силаску Благодатног огња сада учествују свештенослужитељи Јерусалимске патријаршије, Јерменске апостолске цркве, а такође Коптске и Сиријске цркве. Католички свештенослужитељи су учествовали само до 12. века, после тога су крсташи протерани из Јерусалима. Управо за крсташе је и везана епизода у којој су они забранили православним свештенослужитељима да улазе у Храм Васкрсења Христовог уочи Васкрса, али огањ није сишао. Тек тада је краљ наредио да се пусте православни и огањ се поново појавио. У 16. веку се исто то догодило са представницима Јерменске цркве. Њима огањ није сишао и појавио се тек када је православним верницима било допуштено да уђу у храм. Према сведочењу, гром је ударио у стуб храма и свеће су се запалиле. Извор: РТ Балкан и greekcitytimes.com
Група “Неверне Бебе“, са благословом патријарха Порфирија, снимила је спот за песму Светог владике Николаја “Упркос свега Христос воскресе”. Песма посвећена празнику над празницима, у којој побеђују живот и љубав која треба да нас све води, ноте и екранизацију добила је захваљујући заједници окупљеној око храма Светог Василија Острошког у Београду.
„Желели смо управо на Ускрс да са људима поделимо најрадоснију идеју, једину коју треба да следимо, на начин који је другачији, али и коју сви могу лако разумети“, каже у ексклузивној изјави за Спутњик фронтмен „Неверних беба“, Милан Ђурђевић. Он додаје да је песма нашег светитеља, великог духовника, али и великог писца Николаја Велимировића контрапункт између свог зла које се догађа и победе живота над смрћу. „Дубину, али и висину која кроз њу провејава, покушао сам да кроз музику представим као један начин додира људске душе. Да компонујем песму која ће стално да нас подсећа на амлитуде које живот има. Јер, у њој се говори о Исусовом страдању, али и о његовој победи. Уз све што је прошао у последњим данима, победио је живот у односу на смрт“, каже Ђурђевић који је написао музику и аранжман. Атмосферу песме води велика емоција о безусловној победи живота као суштинском питању хришћанске идеје и вере. Уметнику је у реализацији свесрдну подршку пружио хор цркве Светог Василија Острошког Чудотворца на Бежанијској коси. Заједница која се окупља при овом храму и дошла је на идеју о компоновању песме и снимању видео спота. Вера, љубав и посвећеност тих људи обојила је овај несвакидашњи пројекат. Чланови хора својим гласовима, али и лицима, дали су аутентични, дубински печат проживљавања искушења која сваки човек пролази на путу до циља, а то је проналазак мира и спокоја кроз спознају вере у себи. Ђурђевић каже да нам је ова порука о победи вере и љубави као основних хришћанских вредности потребнија него икада, победа добра у односу на зло:„Идеја победе добра је једина порука коју у овом тренутку можемо и треба да дамо. Свако ко је препозна, он ће да добије талас оптимизма у односу на живот. Тако смо снимали и спот, кроз разне ситуације кроз које пролазе млади људи, као искушење тренутка у коме живимо, насиље, наркотике, отуђење, на крају побеђује живот. Они се прикључују колони коју смо повели, нас неколико, а на крају нас има толико да то не може да се заустави. Најлепша и једина порука - живот је победио“. Ђурђевић додаје да у времену када се губе духовне и моралне вертикале и инсистира на симболима новог доба, пре свега раскидања са традицијом, не треба да заборавимо да је иза победе добра над злом љубав, која је изнад свега.Режију видео спота “Упркос свега Христос воскресе” потписује Бојана Крстић. У реализацији овог пројекта "Неверне бебе" имале су велику подршку старешине храма Светог Василија Острошког, оца Предрага Тимотијевића. Извор: Спутњикпортал.рс ![]() Епископ марчански Сава изабран је за викара епископа бањалучког Јефрема на мајском засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прошле године. У Епархију бањалучку дошао је са мјеста шефа Кабинета патријарха српског Порфирија. За њега је ово био својеврстан повратак кући. Епископ Сава родом је Српца, гдје је завршио основну школу. Одатле се по завршетку основне школе отиснуо у богословски свијет. Прво на Цетиње, затим у Београд, а онда и у Швајцарску. Пут га је довео и у Загреб, гдје је био на послушању код патријарха, тада митрополита загребачко-љубљанског, Порфирија. Међутим, благословом Српске цркве, долази у Бањалуку. Стигао је у јулу, а у октобру је постављен за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У манастирском дворишту уочи највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег, разговарали смо са преосвећеним владиком. Са мјеста шефа Кабинета патријарха Порфирија, Сабор Вас поставља за викара епископа бањалучког, у ову Богом васкрсавану епархију. Ускоро ће годину дана од избора. Какви су Ваши утисци откако сте дошли? Епископ Сава: Утисци су да Црква Божија у нашем народу живи интензивним животом. Наш народ, вјерујући народ, не одваја себе од Цркве. Не посматра Цркву само као једну од институција нашег народа, која има своју улогу у моралном, просвјетном, културном животу нашег народа, него заиста доживљава себе истинским члановима тијела Христовог, односно сам тај народ је Црква. То ми је утисак, да овдје народ интензивно живи своју вјеру. Да има доста народа који су хришћани, не само номинално, него живећи Јеванђеље. С обзиром на то да има много народа и изазови пред Црквом су можда већи него у неким другим крајевима, али је и велика радост када видите да имате у храму испред себе људе који разумију своју вјеру и који живе у потпуности своју вјеру. Вјероватно је то и плод тридесетогодишњег учења вјеронауке на овим просторима и мукотрпни и свакодневни рад наших свештеника и вјероучитеља. Чини ми се да они који живе у Цркви својим животом то свједоче и онима изван Цркве. Можемо рећи да сте се вратили кући. Са 15 година отишли сте у свијет, на школовање, пут Вас је водио од истока до запада, долазите назад након толико година. Како видите Епархију у којој сте данас викар епископу у односу на оно када сте отишли као млад богослов на школовање? Епископ Сава: Доста рано сам отишао из ових крајева, послије основне школе. Сваки пут када бих долазио, а то би било углавном током школских одмора, дало се примијетити да увијек нешто ново постоји. Или је то неки храм који је изграђен, или је то неки стари храм који је обновљен, или је то више народа у храмовима на богослужењу, поготово за празнике, или су то разне активности свештеника са вјерницима, или је то већи број омладине у храму, дјечака у олтару, за пјевницом… Дакле, утисак је да је сваки пут црквени живот на овом подручју све више напредовао, ишао узлазном путањом. Тако да простор Епархије бањалучке који сам познавао тада и сада се умногоме разликује у квалитету црквеног живота, али и у квантитету, односно броју наших вјерника. Свакако да смо доста узнапредовали на том плану. Дакле, дјелује ми да је Црква обновљена у правом смислу те ријечи. Постављени сте за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У самој Епархији обновљено је много манастира, подигнути су и неки нови. Колико обнова тог монашког, манастирског живота значи за подизање вјере уопште, а посебно овдје? Епископ Сава: Манастири су одувијек имали посебну мјесто и улогу у нашем народу. И то је још од Светог Саве. Он је, вративши се са Свете горе, прво зидао манастире по Србији. Па и на Свету Гору кад је отишао, прво што се старао да уради јесте да подигне манастир за своје сународнике, који би могли поћи тамо да се подвизавају, моле Богу и да то све раде на свом језику, односно да њима буде разумљиво. Од почетка Свети Сава формира манастире, не само као мјеста која су резервисана за неке људе који ће се повући из свијета и тамо се молити Богу за сав народ, него их ствара као мјеста гдје ће се окупљати и вјерујући људи. Управо због тога је прва болница направљена у Студеници. И школе су отворане у манастирима. Неколико манастира су били и резиденције. Сједиште архиепископа је било у манастиру Жичи. Кроз сву историју, и у оним тешким временима разних ропстава, монаштво је често имало и предводничку улогу у нашем народу. Данас монаштво има преображавајућу улогу. Као мало соли што је потребно да се осоли сва храна, тако и монаси својим животом у ствари постављају ту духовну со, која нашим људима, прије свега хришћанима, али и онда људима добре воље, показују пут ка Цркви, пут ка Христу и оне вриједности које свједочи хришћански живот. Обнова манастира и у њима монашког живота јесте и духовна обнова нашег народа. У нашој Епархији из темеља су обновљена четири историјска манастира. У њима је данас све више младих људи жељних монашког живота и истинског подвига. Манастири су заиста духовне оазе на простору наше Крајине. Добили сте прилику да сада стасавате поред једног великог архијереја наше Цркве, владике Јефрема. Једног од сигурно најцјењенијих владика. Били сте раније уз патријарха Порфирија. Да ли је то за Вас изазов или привилегија? Епископ Сава: И једно и друго. Укратко, привилегија је имати такав изазов. Владика Јефрем је заиста један од епископа најпосвећенијих свом послању, свом свједочењу, свом послу. То свједочи пуних 45 година као архијереј. Борио се, заједно са својим свештеницима, да на најбољи могући начин обнови Црку Божију у овом народу и да не буде то само физичка обнова, него и духовна обнова, односно аутентично свједочење Јеванђеља Христовог. То често многи нису разумјели. Сада је, након толико деценија, могуће донекле сагледати аспекте тог његовог рада. Свакако да служење уз таквог човјека јесте изазов. Зато што човјек има потребу да на изазове одговара на начин на који одговара и владика Јефрем. Али је и привилегија, због искуства које има у служењу Цркви. Сем одговорности постоји и благодарност Богу на томе што постоји могућност и прилика да се са доброг извора научим како треба да изгледа служба архијереја у Цркви. Пуно је изграђено храмова у годинама епископства владике Јефрема. Цркве су свакако пуне, али реликти неких прошлих времена и посљедице тих времена се и даље осјећају. Како данас привући више и младих, па чак и оних старих који су живјели у оно вријеме, да храмови буду још пунији? Јер сигурно да има простора за то. Епископ Сава: Чињеница је да је за духовну обнову нашег народа претходно била потребна физичка обнова. Да бисмо могли да окупљамо људе у нашим храмовима, било је потребно подићи храмове тамо гдје их није било или обновити храмове који су у неком историјском моменту страдали или порушени. Реликти који постоје и данас не треба да буду препрека за комуникацију између Цркве и вјерника. Ако оставимо реликте по страни и разговарамо срцем к срцу, онда мислим да неће бити проблем да привучемо Цркви оне који можда из неких разлога, па на крају и идеолошких, још увијек нису чланови Цркве. А ако се почнемо бавити тим реликтима и тумачити их, можемо доћи у ситуацију да изгубимо и неке који су се вратили Цркви. Црква Христова је довољно широка за све и она се не бави темама идеологије, него се бави питањем вјечног спасења људи, а сваки човјек на крају размишља о вјечности и о смислу живота. Дакле, Црква Божија је отворена за све и уколико о томе будемо говорили, па и са генерацијама које имају некакве предрасуде, мислим да можемо имати успјех. Колика је одговорност Цркве за народ, за стање у друштву? Треба ли више прићи народу, бити с народом? Епископ Сава: Одговорност је на свима у друштву, не само на свештеницима или на Цркви. И свештеници су дјеца овог друштва. То нису неки људи који су дошли из неког другог друштва или који су неки ванземаљци који су се појавили овдје, па сад они треба да у нашем друштву обнављају систем правих вриједности. Дакле, друштво производи подмладак, па на крају и свештенство. Ствар је у томе што свештенство треба да буде преображавајућа сила у друштву. И уколико родитељи васпитају своју дјецу на правим вриједностима, онда ће нам такви бити и свештеници, али такви ће нам бити и адвокати, и љекари, и учитељи. Одговорност подједнако лежи на свим члановима друштва. На свештеницима свакако јесте и додатна одговорност, а то је да морају да превазиђу те оквире у које их је укалупило ово друштво. Зато што они у ствари свједоче Јеванђеље, а Јеванђеље је живот који превазилази свако друштво, сваку културу, свако образовање, сваку нацију, сваку идеологију. Кажу да се Црква се треба модернизовати. Раније ми је владика Амфилохије рекао да је Црква увијек модерна, јер се не мјери само мјерилима овоземаљског живота. Ипак, некако се чини да је потребно промијенити приступ млађима. Више су на друштвеним мрежама. Ево, и патријарх поједине владике су присутни на мрежама. Како гледате на то, како направити баланс да Црква остане ипак црква, да то не оде у другу крајност од потпуне затворености? Епископ Сава: Црква већ 2.000 година има једну те исту поруку коју проповиједа, а то је Христос и то је спасење у Христу свих. Због тога се веома често догађа да кад слушате бесједу неког свештеника видите да се он у тој бесједи позива на неке од црквених учитеља и отаца из IV, VIII или IX вијека, или на новије светитеље и оце. Зашто? Зато што су сви имали једну те исту поруку. Истина је да свима није био исти начин преношења те поруке из разлога што се друштво кроз историју мијењало. Дакле, да би неко проповиједао у ИВ вијеку, као што су ту радили чувени кападокијски оци, било је потребно да изучава не само теологију, него прије свега философију, реторику, астрономију, музику и тако даље. Све оне науке које су биле на снази у антици. И дан-данас порука Цркве и Јеванђеља остаје иста. Због тога је, вјероватно, и речено да је Црква увијек актуелна и увијек модерна. Просто, Црква у данашње вријеме користи језик разумљив и приступачан народу који је у Цркви. Језик цркве треба да буде савремен, али са увијек истом поруком. Дакле, друштвене мреже нису проблем? Епископ Сава: Питање присутности Цркве на друштвеним мрежама не представља проблем. Кад се појавила телевизија, Црква се појавила и на телевизији. Данас имамо и емисије које су посвећене вјерским темама. Имамо и преносе богослужења преко телевизије и радија. Имамо преносе или дијелове бесједа у медијима, тако је и са друштвеним мрежама. Црква користи средства доступна младом човјеку да би му преко тих средстава упутила ријеч о Јеванђељу, ријеч о спасењу. Не треба Црква да мијења поруку, али да свакако се користи и савременим начином комуникације. Извор: бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић прочитај ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА САВЕ, ВИКАРА ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ-1. ДИО ![]() Читање петнаест Велико суботњих паримија, у којима су сабрани најважнији старозавјетни праобрази и пророштва о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа, слиједи након входа са Јеванђељем. Ријеч паримија долази од грчке ријечи παροιμία што у преводу значи: пословица. Паримије (одјељци) нису поређане хронолошким или било којим другим формалним редом. Непажљивом слушаоцу ово читање представља нешто монотоно, а самим тим и напорно. Истини за вољу, данас је мало оних који се према ријечима ових паримија односе са потребном пажњом. Но, ми треба да нагласимо сљедеће: читања су изабрана са великом пажњом и истичу се својим значајем за духовно усавршавање свих верујућих хришћана. Она предсгављају, не обазирући се на различите ayтope и eпoxe у којима настају, једну целину која у себи обједнњује мисао пророка о Христовом васкрсењу. Анализирајући ове паримије, неопходно је да нашу пажњу усмеримо на два момента: на, да тако кажемо, архитектонску целину, а такође и на појединачни садржај сваког читања јер су оба ова елемента у снажној унутрашњој вези и условљени су један са_другим. Архитектонска цјелина може се упоредити са три, узрастајућа, таласа: први, молитва пророка Јоне; други, захвална песма Јевреја због преласка преко Црвеног мора; трећи, песма Тројице младића, који су на чудесан начин избављени из огња. Оваквом својеврсном узрастању, у целости одговарају и садржаји текстова, јер велелепно здање Великосуботњих паримија разоткрива се кроз читање прве три главе из Књиге Постања. Смисао овог читања усредсређујс се у круг броја три, који се напомиње и на самом крају паримије: „И би вече, и би јутро, дан трећи“ (Пост 1, 13). Три прва дана древног стварања свијета аналогна су са три дана Новог Стварања света, времену животворног Христовог обитавања у гробу. 2. паримија је из Књиге пророка Исаије (Ис 60,1-16), и казује о слави Цркве Христове (Новог Јерусалима), почев од васкрсења Христовог. 3. паримија је из Књиге Изласка (Изл 12,1-11); у њој се описују правила старозавјетне Пасхе, коју Јевреји и данас славе, сјећајући се изласка Израиљаца из Египта. Мноштво робова постало је један народ. Почевши од ноћи тог истог изласка, Јевреји су на Пасху приносили жртву: "А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите.И чувајте га до четрнаестога дана овога мјесеца, а тада савколики збор Израиљев нека га закоље увече. И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести" (2 Мојс 12, 5-7). У ноћи прве Пасхе у Египту, сви прворођени синови су помрли, али су јеврејске куће, обиљежене крвљу јагњета, остале нетакнуте. Ова паримија чита се због тога што старозавјетно пасхално Јагње јесте праобраз новозавјетног Агнеца, тј. Господа Исуса Христа. 4. паримија је из Књиге пророка Јоне (1, 4-11). Књига пророка Јоне се чита у цјелини, што је веома необично. Прича о пророку који није хтио да испуни заповијест Господњу и који је побјегао, али је на крају био принуђен да проповиједа у Ниниви, главном граду Асирског царства. Још прије своје смрти, Христос је рекао да ће провести три дана и три ноћи у утроби земље, као што је Јона исто толико времена провео у стомаку огромне рибе. Ова коинциденција би се могла сматрати спољашњом, али у Јониној књизи има још нешто: она каже да је и најсуровији и изопачени град Нинива такође драг Богу, да Господ не жели да га казни, већ да га врати на покајање. У другом дијелу Књиге о Јони је молитва пророка у утроби кита и казивању о Јонином изласку на копио (погл. Мт. 12, 39-40). 5. паримија је из Књиге Исуса Навина (5,10-15); овде је изображено јављање анђела Исусу Навину, које је заправо „знамење победе над непријатељима нашег спасења, демонским силама. To је знамење о крсту и васкрсењу Господа, Вожда нашега спасења, Победитеља Ада и смрти“. 6. паримија је из Књиге Изласка (13, 20 -14, 31). Ово је грандиозна слика чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора и погибељи војске египатског Фараона. Паримија се окончава радосном и свечаном песмом. Чтец затим говори стихове из 15. главе Књиге Излазак, придодајући сваком стиху: „Појмо Господу“, док хорови допевавају: „Јер се славно прослави“. Ова паримија се чита (и пева) у предвечерје Пасхе Христове јер су у њој „описани и опевани“ догађаји (конкретно, спасење Јевреја пред Фараоном), који служе као праобраз Христовог васкрсења. Фараон и Египћани, који прогоне Јевреје, јесу слика ђавола и његових слугу који неуморно насрћу на човека. За Фараона и његову војску, Црвено море постаје гроб, као што у Христовом гробу своју погибељ проналазе и ђаво, и слуге његове. По речима апостола Павла, Израиљ се, у дубини Црвеног мора, крстио (погл. 1 Кор. 10,1) и оснажио своје поверење у Мојсија као богоизабраног предводника народа. Пoдобно томе, и ми кроз тајну Крштења, погружавајући се у смрт Христову, запечаћујемо своју веру у Христа, Вожда нашег спасења. 7. паримија је из Књиге пророка Софоније (3, 8-15); ово пророштво предсказује суд над народима, поновно рођење Израиља и ширење истинске вере посвуда по васељени. На тај начин, ова паримија изображава апокалиптичну димензију васкрсења, a о томе да је почетак паримије заиста предзнак васкрсења, о томе сведоче учитељи Цркве, приликом тумачења ове Књиге. 8. паримија је из Прве књиге о Царевима (17, 8-23) и ту се казује о два велика чуда пророка Илије: о непомањкању брашна и уља у дому удовице, и о васкрсењу удовичиног умрлог сина. Прво чудо је праобраз непрекидне хране Тела и Крви Христове, хране која нас уводи у Царство, док је друго чудо праобраз највећег чуда Христовог: Његовог Васкрсења из мртвих и васкрсења читавог рода човечијег. To је казивање о нашем спасењу кроз крст и гроб Христов, а дан Велике суботе управо је и најприкладнији да се ова истина још једном нагласи верницима. 9. паримија је из Књиге пророка Исаије (61,10-11 62,1- 5). Пророк предвиђа обнову народа Израиља, што служи као праобраз новозавјетне Цркве. Сам Спаситељ говори кроз Исаију. Као што је стари тјелесни Израиљ прекинуо своју брачну заједницу са Господом и тако се ставио изван спасоносне црквене ограде, тако је нови духовни Израиљ, својим искреним призивом Богу, стекао наклоност Творца, обновио и учврстио ову заједницу заувијек:"Нећеш се више звати остављена, нити ће се земља твоја звати пустош, него ћеш се звати милина моја и земља твоја удата, јер ћеш бити мио Господу и земља ће твоја бити удата. Јер као што се момак жени дјевојком, тако ће се синови твоји оженити тобом; и како се радује женик невјести, тако ће се теби радовати Бог твој". По ријечима епископа Висариона: „Ова паримија се чита због тога што су у њој изображене речи о слави Цркве Христове као облеску славе Христове, славе која се пројавила у свој својој неизрецивој величини управо после Његовог васкрсења из мртвих“. 10. паримија је из Књиге Постања (21,1-18). Ту се казује о приношењу Исака на жртву од стране његовог оца Авраама. Овај тајанствени догађај издваја се као један од најважнијих догађаја из свештене историје Старог Завета како по свом непосредном, тако и по свом праобразном значењу јер он представља симбол приношења које је Логос, Јединородни Син Оца, учинио за спасење и живот света. 11. паримија је из Књиге пророка Исаије (61,1-9). У овим речима имамо казивање о доласку Помазаника (Христа) на земљу, Који ћe донети правду утврђену Крстом и Васкрсењем. 12. паримија је из Друге књиге о Царевима (4, 8-37). Смисао ове parimije у многоме је идентичан са смислом осме. Ona говори о васкрсењу још једног дjечака, а овога пута се ово чудо догодило молитвом пророка Јелисеја. Ова прича, као и слична прича о Илији, наглашава да јеванђеoска чуда настављају линију започету у Старом завjету. 13. паримија је из Књиге пророка Исаије (63,11-19 64,15). Жалбе заточених Јевреја усмерене ка Господу и молитва за избављењем, изображавају жалост свете Цркве гледајући свог Оснивача у гробу, и Њену молитву да је Он избави својим Васкрсењем. 14. паримија је из Књиге пророка Јеремије (31, 31-34). Ово пророштво у једној од својих Посланица наводи и апостол Павле (погл. Јевр 8, 8-11), напомињући о замени Старог Завета, који је Израиљу дат на Синају, Новим Заветом, Заветом Господа нашег Исуса Христа. 15. паримија је из Књиге пророка Данила (3,1-88). Ту се казује о томе како је цар Навуходоносор приморавао тројицу младића: Ананију, Азарију и Мисаила, да се поклоне златном идолу под претњом спаљивања у пећи. Младићи се нису уплашили, а цар, разгневљен, нареди да се они затворе у ужарену пећ. Млади исповедници вере беху избављени анђелом Божијим, „чији је изглед био подобан Сину Божијем“, који је стајао посред огња. Због тога младићи проузнеше захвалну молитву Богу, прослављајући Његову свемогућност, Ова паримија се чита јер је у њој описано чудо спасења тројице младића, чудо којем је заправо праобраз „неупоредиво већег чуда о које се говори кроз богослужење Велике суботе“.По свом унутрашњем смислу, а такође и према својој спољашњој структури, ова петнаеста паримија у многоме је аналогна четвртој паримији (која говори о Јони), као и шестој (која казује о чудесном преласку Јевреја преко Црвеног мора и њиховој благодарственој песми проузнетој Богу), уз напомену да ова, петнаеста паримија, још снажније наглашава мисао две поменуте, и представља својеврсни врх старозаветних молитви и надања у Васкрслог Господа. Наиме, образ правилног и истински благочестивог односа човека према путевима Господњим јесте управо песма тројице младића проузнета у огњеној пећи. Унутрашњи смисао те песме јесте да пећ, у којој су заточени младићи, јесте изображење самог Ада са његовим неугасивим огњем ка којем човек хрли својим порочним и неврлинским животом. Овде хор започиње са припевима уз сваки стих песме благо честивих младића: „Господа појте и преузносите у све векове“, док је завршно славословље: „Хвалимо, благосиљајмо, клањајмо се Господу, појући и преузносећи у све векове“. Ово свечано певање изводи нас из мрака гроба, док даљи ток богослужења, својим химнама, песмама и самим карактером, испуњава нас у целости пасхалном радошћу, али још увек, да тако кажемо, на помало уздржан начин.Након паримија, слиједи мала јектенија. 1. Паримија (Пост 1, 1-13) Препоручујемо и овај сродан текст: ШТА ЈЕ ПОСЕБНО У ВЕЛИКОЈ СУБОТИ?
![]() Велика субота. Дан када је тијело Христово почиваало у гробу – пећини недалеко од Гетсиманског врта, коју је члан Синедриона јеврејског и потајни сљедбеник Христов (Мт 27, 57; Јн 19, 38) Јосиф Ариматејски припремио за себе, али га је уступио свом Господу. И људска душа Христова сиђе у Ад — „тамницу“, чији су затвореници били одвојени од Бога вијековима и миленијумима — и, како каже апостол Петар "сиђе и проповиједа духовима у тамници" (1 Петр 3, 18-19). Исте суботе, која се поклопила са старозавјетном Пасхом, првосвештеници и фарисеји дошли су код Пилата са молбом да поставе стражу на гробу Господњем: "Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен" (Мт 27, 62-66). Чувари су били постављени, пећина је испуњена каменом, а на камен је стављен печат. Тако су и најгори непријатељи Господњи својим рукама све чинили да предстојеће Васкрсење Христово постане посвједочена чињеница. Жене које су првог дана у недјељи дошле до гроба да помажу тијело Господње мирисним уљима, нашле су да је тежак камен одваљен у страну и да на њему сједи анђео: "а лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег" (Мт 28,3), а пећина је била празна. Појаву Анђела и нестанак тијела Христовог јавили су првосвештеницима неки од стражара, тако да је стражаре требало поткупити и наговорити да лажу, као да су заспали и да нису примијетили како су Тијело Христово украли Његови ученици: "А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге" (Мт 28, 11-15). Међутим, ова свједочења више нису занимала апостоле, јер они су срели самог Христа. Живог. Васкрслог. Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски овако објашњава ријечи из данашњег јеванђеља? Јеванђелист суботу не назива „Суботом“ због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: „Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље.“ Могуће је да су то закључили и онда када је казао: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи.“ Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под „храмом“ подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. „Кустодија“ је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб. ![]() Буквално само неколико сати раније слушали смо дванаест страсних јеванђеља (Велики четвртак), саучествовали смо са Христовим мукама (Велики петак) које је Он претрпио ради нас. Али сада је све готово, емоционална исцрпљеност се осјећа и постепено у души сазријева ишчекивање највећег Чуда у историји - побједе над смрћу. Вјероватно је свакога ко је био присутан на богослужењу Велике суботе обузео осјећај тихе радости. Ово није она „олујна“ радост васкршње ноћи, већ само њен благи одраз. На данашњи дан Христос се спушта у Ад, Својом људском душом. Након страдања на крсту и смрти, силазак у Ад био је прва манифестација Спаситељеве моћи. Нашу радост у Велику суботу појачава чињеница да је за душе праведника у Аду, Васкрс већ дошао на најочигледнији начин - они су ослобођени паклених окова. На Велику суботу православна црква се сјећа тјелесног погреба Исуса Христа и Његовог силаска у Ад. Христос је у Велику суботу био у гробу Тијелом, а душом у Аду, а у исто вријеме на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у рајска насеља.Скинувши их са крста и умотавајући их у повој са тамјаном, по обичају Јевреја, Јосиф и Никодим положили су Пречисто Тијело Господње у нову камену гробницу у Јосифовом врту, смјештеном недалеко од Голготе. Велики камен нааваљен је на улаз у гроб. Првосвештеници и фарисеји су знали да је Исус Христос најавио Своје васкрсење, али не вјерујући у ово предвиђање и плашећи се да апостоли не украду тијело Исуса Христа и кажу народу: васкрсао је из мртвих - у суботу су тражили од Пилата да постави војнике на стражу код Христовог гроба а сам гроб је био запечаћен (Мт 27, 57-66; Јн 19, 39-42). Богослужење Велике суботе задржало је низ карактеристичних обиљежја ранохришћанских богослужења. Садржи бројне литургијске карактеристике. Света Литургија се служи послије Вечерње (као на Велики четвртак).Умјесто Алилуја, послије читања Апостола, пјева се Велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи…“ и тада свештеници у олтару пресвлаче тамне одежде и облаче свечане бијеле. Једино на овој Литургији, јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вијест ο Христовом Васкрсењу. Према предању, дуги низ вијекова управо је на овај дан вршено крштење оглашених, у вези сакојим у богослужењу постоје бројна старозавјетна читања: 15 паримија, 15 одломака из књига Старог завјета, од књиге Постања до пророштава Данилових, читана на Вечерњем богослужењу, која говоре о страстима, смрти и васкрсењу Спаситеља, сина Божијег, и надолазећој слави Новозавјтене Цркве. А на Литургији се, умјесто „Иже Херувими…“, пјева древна химна јерусалимске цркве: «Да молчит всякая плоть человеча и да стоит со страхом и трепетом, и ничтоже земное в себе да помышляет: Царь бо царствующих и Господь господствующих приходит заклатися и датися в снедь верным. Предходят же Сему лицы Ангельстии со всяким Началом и Властию, многоочитии Херувими и шестокрилатии Серафими, лица закрывающе и вопиюще песнь: аллилуиа, аллилуиа, аллилуиа» („Нека ћути сада свака плот људска, И нека стоји са страхом и трепетом, И ништа земно нека не помишља у себи: Јер Цар над царевима, И Господар над господарима, Долази да принесе себе на жртву И да се да за храну вернима.Пред Њим иду хорови анђела,Са сваким Началом и Влашћу,Многоочити Херувими,И шестокрилати Серафими, Закривају лица и поју пјесан: Алилуја, алилуја, алилуја). О чињеници да је Христос послије распећа и смрти у душу сишао у Ад, Нови завјет не говори готово ништа осим ријечи самог Христа ученицима: „Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човјечиј у срцу земље три дана и три ноћи „(Мт 12, 40), а неки помињу у посланицама апостола, на примјер: „Јер и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе к Богу, убијен, истина, бивши тијелом, но оживљевши Духом; Којијем сишавши проповиједа и духовима који су у тамници „ (1 Пет 3, 19-20). У Новом завјету се готово ништа не говори о томе да је Христос након распећа и смрти са душом сишао у пакао, осим ријечи самог Христа ученицима: "Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи" (Мт 12, 40), а неки помињу у посланицама апостолским, на примјер: "Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници" (1 Петр 3, 18-19). У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни споменик), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (по времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти. Међутим, идеја да је Господ у суботу, сишао душом у ад, тамо проповиједао вијест о Царству Божијем и одвео душе праведника у слободу, у рај, гдје су прије тога само пророци Илија и Енох, узнијети живи на небо, а такође и покајани разбојник, који је исповиједио Христа на крсту један је од темеља православног учења. Ова представа служи као канонски иконографски заплет Васкрсења: врата паклена, скинута са шарки, леже около, а Христос изводи Адама, Еву и друге праведнике из паклених дубина. Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао". Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс 23, ст. 7-10). он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела". Статије на Велику суботу „Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење." „Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља." „Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету". „Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу". „Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова". „Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас". „Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти". „О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога." „О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?" „Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља." ![]() Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност. У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12). Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних. Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис 25, 8). Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН ![]() Васкршња литургија ове ће се године служити у Саборној цркви Свете Тројице у Мостару у поноћ, први пут након њеног рушења 1992. године. Како кажу из СПЦО Мостар, у храму је од почетка обнове симболично служено само на славу храма, али највећу симболику има служење на Васкрс, јер ова црква очекује васкрсење након страдања. “Створили су се какви-такви услови да се могу одржати богослужења у Саборном храму и управо на највећи и најрадоснији хиршћански празник Васкрс опредијелили смо се да с нашим вјерним народом будемо на мјесту страдања и мјесту васкрсења, а то је Саборни храм Свете Тројице”, наводе из СПЦО Мостар. Позвали су вјернике да својим присуством још једном дају потврду колико је нашем народу потребан овај Саборни храм и колика је потреба за његовом обновом. ![]() Православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Рекао је ово у великом васкршњем интервјуу за портал banjaluka.net епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког. – Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно.Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету – казао је епископ Сава, који је у мају прошле године изабран за замјеника епископа бањалучког Јефрема. Приближава нам се Васкрс, празник над празницима, основ и стуб наше вјере. Видимо да је у данашње вријеме у читавом свијету дошло до кризе вриједности. Како нам тајна васкрсења Господњег може помоћи да у ово вријеме, да тако кажемо, останемо нормални? Епископ Сава: Васкрсење свакако је празник над празником, односно највећи празник који прослављамо. Иако кажемо да је један од највећих, у ствари је највећи празник. Зато што нам он суштински показује који је смисао доласка Бога на свијет. То је да човека који је пао, који је отпао од Бога и тиме увео у своје постојање смрт и коначност и крај постојања, и самим тим и гријех и слабост и болести, Христос својим васкрсењем побједио је све то што човека чини рањивим и коначним. Дакле, Васкрс је уништење смрти и празник живота. Живота који почиње васкрсењем Христовим и трајаће у вјечности заједно са Њим. Сваки хришћанин, Црква генерално, али онда и друштво у цјелини из празника васкрсења у ствари извлачи управо ту поуку и тај закључак да ми као људи нисмо створени да бисмо једног дана нестали или да би оно добро што радимо нестало, него напротив – да бисмо живјели вјечно. Да сваки добри траг који остављамо иза себе у ствари је траг у вјечности и остаје као плод наше креативности, наших размишљања, наших руку дјело. Владика Николај је рекао “да ми не чекамо боља времена, него Христа”. Имамо и косовски завјет који нам је остављен као народу да није пораз пораз на земљи, него да је побједа то што настављамо живјети даље. Колико је Васкрс уткан у српски народ? Епископ Сава: Па српска култура је генерално култура хришћанских народа, култура која је настала на Јеванђељу. Све оно што је настало у нашем народу извире из Јеванђеља. То су наши међуљудски односи, то су односи човјека као творевине са Творцем, са Богом, то су и међународни односи. Све почива на Христовом учењу и на Јеванђељу. То што смо се данас процесом секуларизације одвојили од јеванђеља, не значи да можемо лако да извучемо тепих испод својих ногу и да пренебрегнемо чињеницу да наша култура и све оно што култура обухвата, почива на јеванђељу. Отуда та култура почива на тези, на увјерењу, на вјеровању, да је Христос све и сва. Да је Христос извор постојања људскога и свега онога што човјек ствара и што јесте, али и крајњи циљ. Отуда Владика Николај кад каже “ми чекамо Христа а не боље вријеме”, говори о томе да времена никад нису била лака. Пред празник Васкрсења Господњег имамо Страстну недељу, дане када је сам Христос страдао, када је од најближих ученика предан, када је ухапшен зато што је некима сметало његово дјело у народу, дјело које је било спасоносно, на крају је страдао. Осуђен, на најтежи начин срамоћен, пљуван, изругиван и на крају распет, на најсрамљи начин на крст. Крст је био симбол срама, на крсту распињали највећи разбојници. Дакле, ни у његово вријеме, ни када је Он ходио земљом, нису била добра времена. Напротив, можемо рећи да је то моменат, како каже отац Јустин, када је човјек убио Бога на земљи. Христос каже: “Ако и мене гонише, и вас ће гонити”, својим ученицима. Дакле свако вријеме после њега је тешко, има своје изазове И ријетко кад су била времена у којима је човјек у потпуности био слободан у сваком сегменту живота. Зато та изрека Владике Николаја нам објашњава да је Христос циљ нашег живота, односно оно што нам он нуди, а то је спасење и вјечни живот. Вјечни живот у Христу. Знамо да овај овде живот у свијету створеном није савршен и да је веома тежак, препун разних искушења, болести. Ријетко ко има срећан живот, да није било којом тегобом оптерећен. Онај који свој живот обогати Христом, свој живот у ствари обогаћује смислом. И онда циљ тог и смисао таквог живота је у ствари коначни сусрет са Христом. Хришћани тај сусрет већ осјећају и доживљавају у цркви, на Светој Литургији, али се њему надају. Мало ме то посјећа и на ону ранохришћанску изреку да “хришћани јесу у свијету, али нису од овог свијета”. И да наша отаџбина није овде на земљи, него на небу. Христа је распео народ. Руља је узвикивала “распни га, распни га”. Пилат, симбол власти, само је опрао руке. Политичари И данас перу руку. Колико је важно да не идемо за руљом, него да останемо своји, да размишљамо? Очигледно да је манипулација масама од увијек била на снази. То видимо и чињени не само да су узвикивали: “распни га, распни га”. Исти ти људи или већина тих људи су неколико дана раније говорили, дочекујући Христа у Јерусалиму, “Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”. Дакле, човек да би био аутентичан у ствари треба да има здраво расуђивање. Као они који су били у маси, који су дочекивали Христа у Јерусалиму, узвикујући “Осана, благословен који долази у име Господње”, али се у моменту страдања Христових нису повели узвицима масе, него су остали, препознали у ствари ко је Христос, препознали Спаситеља свијета у Њему и до краја остали под Његовим крстом. Било их је мало. Неки су се разбјежали због страха од Јудеја, а они најхрабрији су остали. Међутим, и они који су отишли из страха су видјевши Васкрсење Христово, видјевши Њега који се јављао својим ученицима после васкрсења, вратили се на пут вјере. Апостол Петар, који се три пута одрекло Христа, се покајао. Па чак се каже да се и Јуда покајао Христос би му опростио, зато што Бог не може другачије него да опрашта. Бог никога не одбацује, него је дошао у свијет управо да би сваки који се покајао и повјеровао био спашен. У времену смо појачаних сукоба. Како Црква да сачува мир међу људима. Патријарх и Сабор су се помолили за све страдале, за мир. Како остати хришћанин у овом времену, а сачувати оно најважније – идентитет, симболе и територију, првенствено мислим на Косово и Метохију. Епископ Сава: На првом мјесту, молитвом и богослужењем. То је основни задатак Цркве. И када одемо на Свету Литургију прве ријечи које чујемо су: “У миру Господу се помолимо, за вишњи мир и спасење душа наших, за мир цијелога свијета и јединство свих”. Света Литургија протиче безброј пута помињући мир, све до завршетка Литургије која завршава: “У миру изиђимо”. Једна од основних молитава је молитва за мир. Не само политички, него унутрашњи, са собом, Богом, ближњима. То је први и основни задатак. Стога можемо рећи да онај ко је православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно. Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету. Често нас питају људи из дијаспоре: “Како да сачувамо дјецу да остану Срби”. И увијек је одговор: “Сачувај га да буде православан”. Јер ако га будеш учио да буде Србин намећући му језик, културу, фолклор, он ће то да трпи до неког узраста када ће отићи са својим другарима Нијемцима, Французима, а неће код деде и бабе у Србију или Републику Српску. Постоји тенденција у неким наративима да се може бити Србин без православља. А патријарх Порфирије често каже да нам је “име православно, а презиме српско” Епископ Сава: Ако га сачуваш да је православни хришћанин, онда ће он бити Србин гдје год је у свијету. Аутентично свједочење хришћанства је основ и кључ за све. Све друго, може имати смисла само ако је плод тога. А ако је замјена, онда мислим да нема успјеха. Можемо ли рећи да је Православна Црква сметња ономе што данас називамо нови свјетски поредак? Епископ Сава: Христос је сметња сваком новом свјетском поретку који жели да на земљи успостави човјек. Зато што је Христос онај који окупља и сабира. Црква је Тијело Христово, којој је глава сам Христос. Као што у једном тијелу, ако немате неки дио тијела, то тијело не функционише потпуно нормално. Тако постоје и тежње да се осакати Тијело Христово, односно Црква Божија. Зато је Црква заједница која обједињује људе, обједињује у сваком добру и врлини. Христос нас учи да опраштамо и излазимо у сусрет ближњем. С те стране, могуће је да је Црква препрека онима који желе да разједињују и да на тај начин владају... наставак ВЛАДИКА САВА-ИНТЕРВЈУ 2. ДИО Извор бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић ![]() На дан када прослављамо Св. владику Николаја Жичког и Охридског, који је био заточен у логору Дахау, доносимо вам причу о шест хришћана, који су прошли кроз фашистичке логоре. Иначе, у логору Дахау нацисти су држали заточене 2.771 свештеника различитих вјероисповести и националности из двадесет европских држава. Око стотину њих је имало високи ранг у хијерархији својих цркава, а највиши по чину и звању био је наш патријарх Гаврило Дожић. Са територије Југославије, у логору, било је заточено 48 свештених лица, од којих и 13 припадника Српске православне цркве. Но, данашња наша прича говори о шест познатих затвореника концентрационих логора, укључујући протестанте, католике и православце. ![]() 1. Свети Николај Жички и Охридски (1881-1956) „У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: - Нисам спреман, не могу, врат ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...“ Свети Николај је био епископ Српске православне цркве. Године 1942. ухапшен је и затворен у манастир. Године 1944. пребачен је заједно са српским патријархом Гаврилом у логор Дахау. Заробљенике су ослободиле савезничке снаге 8. маја 1945. године. Током боравка у затвору, владика је написао књигу "Кроз тамнички прозор. Након тог заточеништва боравио је у Бечу и даље као заточеник, затим у Салцбургу, Клагенфурту, Фелдену, Кицбилу... Под пратњом њемачких гестаповаца посјетио је, на Савиндан 1945. године, Цркву Светог Саве у Бечу и у јеванђељу записао три „Молитве у сенци немачких бајонета“ (како их је касније назвао владика Лаврентије). Од јануара до маја 1945. године, српски патријарх Гаврило и Свети владика Николај, били су заточени у Аустрији и на мученичком путу голготе, који се завршио њиховим ослобођењем, владика Николај је из Аустрије отишао за Америку, а патријарх Гаврило се вратио у Србију. Канонизован је, од стране Архијерејског сабора Српске цркве, 2003. године. Дани сјећања: 18. март и 3. мај. Св. владика Николај: СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година пашили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели Царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. /.../ Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда куда смо ходили две деценије. Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два светска рата. Да не грешимо, те да понова не испаштамо. Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања. Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама. Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени. Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време... ![]() 2. Патријарх српски Гаврило (Дожић) (1881-1950) „Остајем уз свој народ, и шта год да се деси њему, нека се деси и мени“, одговорио је патријарх на понуду да напусти земљу. Након напада нациста на Југославију 1941. године, ухапсили су га освајачи. Био је заточен у разним затворима и манастирима. Касније је заједно са Светим Николајем Српским пребачен у логор Дахау. Послије рата, патријарх је могао да се врати у домовину тек 1946. године. Предводио је делегацију Српске православне цркве на обиљежавању јубилеја поводом 500-годишњице аутокефалности Руске православне цркве и на скупу предстојатеља аутокефалних православних цркава, одржаном у Москви 8-17. 1948. године. Прича из логора У логору Дахау једногa дана, патријарх Гаврило и владика Николај, носили су на подужој мотки, затворску киблу пуну људског измета, да је испразне. Патријарх, будући снажнији, примицао је киблу ближе себи, пошто је владика био болешљив и изнемоћао. Тако, носећи преко затворског круга, Николај посрне и падне на колена, кибла удари о земљу, пљускајући се. Немци, који су се задесили у кругу, смејали су се говорећи:” Видите, видите шта раде српски попови”. Официр Немац, који их је пратио, опомињао је бичем и иронично запитао – Како вам је? Патријарх се унесе у лице Немцу, говорећи: “Слепче, зар не видиш да сте пропали!”[[1]] Немац стави руку на пиштољ и запита владику: “Шта каже овај?” Николај, као из рукава, рече: “Добро нам је, само се чуди, вама културнима, да сте нас старе одредили на овакав посао”. Немцу се то свиди и од тада више нису носили киблу. – Да сам превео тачно патријархове речи, били бисмо обојица убијени, јер у Дахау је човек био много јефтинији од револверског метка – казао је владика. (Лелић, 1997) ![]() 3. Мартин Нимелер, протестантски пастор (1892-1984) Родом Нијемац. У почетку је поздравио Хитлеров долазак на власт. Око 1937. промијенио је ставове и упутио оштру и отворену критику нацистичког руководства. Од 1939. године, по директном наређењу Фирера, прво је пребачен у логор Захсенхаузен, затим у Дахау - један од најстрашнијих концентрационих логора. 1945. ослободиле су га савезничке снаге. Аутор свјетски познате пјесме "Прво су дошли". Прво су дошли… Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио јер нисам био комуниста. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио јер нисам био Јеврејин. Затим су дошли по синдикалце, а ја се нисам побунио јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по католике, а ја се нисам побунио јер сам био протестант. Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни. Нимелер је преживио Други свјетски рат да би након рата постао један од водећих гласова који су њемачки народ позивали на покајање и помирење. Нимелер се активно супротстављао трци у нуклеарном наоружању. Совјетска влада му је 1967. године додијелила Међународну Лењинову награду „За јачање мира међу народима“. ![]() 4. Монахиња Марија (Скобцова) (1891-1945) „На челу главне расе стоји лудак, параноик, чије је место у одјељењу луднице, коме је потребна луђачка кошуља, у соби од плуте, да његов зверски урлик не потресе универзум. Мајка Марија (у свијету - Јелисавета Скобцова) је монахиња западноевропског егзархата руске традиције Цариградске патријаршије. Након што је нацистичка Њемачка освојила Француску, Марија Скобцова је отворила врата свог манастира за Јевреје који су бјежали од нациста. Тамо им је издавала лажне крштенице и скривала их од нациста. Гестапо је сазнао за њене активности и ухапсио је њу, свештеника Дмитрија и њеног сина Јурија (такође свештеника). Дмитриј и Јуриј су преминули у концентрационом логору Дора, док је је Марија Скобцова на Свету Недјељу 1945. добровољно заузела мјесто младе Јеврејке у групи која је била одређена за погубљење. 2004. године, канонизована је од стране Цариградске патријаршије као часна мученица. По њој је названа улица у Паризу. Њена биографија је обрађена и у књизи америчког аутора Ерика Метаксаса 7 woman and the secrets of their success. Меморијални центар Јад Вашем убројао ју је 1985. године међу "праведнике међу народима". ![]() 5. Максимилијан Колбе, фрањевачки католички свештеник (1894-1941) Отац му је био Нијемац, а мајка Пољакиња. Основао је велики манастир 40 километара од Варшаве. Послије њемачког напада на Пољску (1939), скривао је Јевреје у манастиру и примао избјеглице. Водио је илегалну радио станицу у чијим програмима су разоткривана звјерства њемачких окупатора. Године 1941. Колбе је ухапшен и послат у пољски затвор, а затим је пребачен у логор смрти Аушвиц. Када је један робијаш побјегао из логора, нацисти су одабрали 10 других људи да их убију гладовањем. Један од њих је био Францичек Гајовничек, који је почео да тугује за својом женом и дјецом. Отац Колбе се сажалио, тихо иступио напред, скинуо капу и стао пред командира и рекао: „Ја сам католички свештеник. Нека ја будем на његовом мјесту. Ја сам стар, а он има жену и дјецу“. Његовој молби је удовољено. Поднио је 15 дана мучења прије него што је подлегао инјекцији за успављивање у 47. години живота. Римокатоличка Црква прославља Максимилијана Колбеа као светитеља 14. августа. Максимилијан Колбе је један од десет мученика 20. вијека, у чију част су подигнуте статуе у Вестминстерској опатији у Лондону. ![]() 6. Јозеф Ковалски, католички свештеник (1911-1942) „Где је овај католички свештеник? Хајде сада да га донесемо! Његови пријатељи иду у рај – он им мора показати пут да се не изгубе! викао је стражар концентрационог логора. За вријеме окупације Пољске од стране нацистичке Њемачке, свештеник је отворено наставио своју службу. Водио је дјечји хор, био познат као добар проповједник. Ухапшен од нациста на проби пред дјецом. Оптужба – „васпитава и просвећује омладину у народном духу“. Није било директних основа за оптужбу. Заједно са 11 свештеника одведен је у логор смрти Аушвиц. Тамо су тајно вршили богослужења, исповиједали затворенике. Ругајући се вјери свештеника, стражари су захтијевали да погази своју бројаницу. Због одбијања, неколико дана су га мучили, а затим убили тако што су тијело бацили у септичку јаму. Католици га поштују као блаженог. На основу идеје са сајта фома.ру, превео, прерадио и допунио сајт вјеронаука.нет.
![]() Земаљска проповијед Господа Исуса Христа трајала је три и по године и готово све то вријеме Христос је био окружен људима. Али у посљедњим тренуцима, само је пет људи било поред Христа. Двоје је стајало код Крста - Богородица и Св. апостол Јован, „ученик којег је Исус волио“. Центурион Лонгин је издалека посматрао распеће: руководио је акцијама војника и био одговоран за ред. И још двојица разбојника разапета су са обје Исусове стране. Христос је. на Голготи, био распет између двојице разбојника који су висили сваки на своме крсту, један с десне и други с лијеве стране Христа. По ријечима св. Инокентија архиепископа Херсонског "овакав положај дат им је намјерно како би Најсветији и на крсту био приказан као најгори злочинац. Ђаво је, како истиче свети Златоуст, на овај начин желио да помрачи славу Господа, али ју је, сам не знајући, повећао, зато што се управо кроз ово испунило једно од пророчанстава о томе да ће Исус Христос бити метнут међу злочинце" (Ис 53, 12). Још раније пророк Исаија којег су називали "јеванђелистом прије јеванђелиста" ово је пророчки предвидио и предсказао. Свети владика Николај Велимировић пише: Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле говорећи, а други молитве. Ево два човјека у истовјетном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим свијетом не очекујући ништа више од овога свијета! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тијело и душу, а другоме су убиле тијело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење. Свети Јован Шангајски о покајаном разбојнику каже: "Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видио свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свјестан својих гријехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему замијенило осјећање смјерности и скрушености. Он је осјетио страх од будућег суда Божијег над њим". ![]() Према учењу наше Цркве, овај разбојник је први ушао у рај. Његове ријечи: "опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје", чујемо на почетку изобразитељне (једно од богослужења дневног круга, које се служи у цркви током Великог поста). Ко су били ти разбојници, како су се звали и за шта тачно су осуђени на најсуровије од свих могућих погубљења? Не зна се тачно. Разбојник с десне по имену се највјероватније звао Дисмаз а други с лијеве стране Христу по имену Гестас. Свети Инокентије, архиепископ Херсонски и Тавридски, у свом дјелу „Посљедњи дани земаљског живота Господа нашега Исуса Христа“ каже: "покајани највјероватније није био разбојник у правом смислу ове ријечи, већ да је припадао дружини Вараве, који је недуго прије тога извео народни устанак и зато нема разлога да се претпостави да је био ниски пљачкаш и убица"... као и да се "са сигурношћу се може тврдити да је покајани разбојник прије него што је заточен у тамницу био свједок неких чуда Исуса Христа, можда чак и Његов слушалац и да је заједно с другима био сигуран да човјек који тако учи и чини таква чуда мора бити Посланик Божји". О покајниковој вјери Свети Инокентије пише ово: "У сваком случају вјера покајника је достојна дивљења; и онај ко ју је имао достојан је био да уђе у рај заједно с Начелником и Савршитељем вјере. Нека је он и знао за учење и чуда Исуса Христа; ко то није знао од ових људи који Му се сада ругају? Нека су околности дјеловале на његово обраћење, али зар се други распети разбојник није налазио у сличним околностима? Ипак видимо непокајаног човјека. Покајник је учинио оно што на његовом мјесту можда многи и многи не би учинили... “Њему су,” размишља Григорије Велики, “само срце и уста били слободни, и он је принио Богу на дар све што је имао: срцем је повјеровао у истину, а устима исповиједао спасење.” – “Не знам,” признаје блажени Августин “шта би могло да недостаје овој вјери: заиста, Исус Христос није нашао сличну у цијелом народу јеврејском, чак у цијелом свијету.” Свети Златоуст је примијетио у покајнику још узвишено својство љубави према ближњим које га је подстакло да се прво побрине за спасење свог друга, а затим да замоли Господа и за себе". Иако постоје апокрифна предања (које Црква није уврстила у корпус канонских текстова, али узела их је у обзир, ако могу тако рећи) да су ова двојица разбојника упознала Свету породицу - праведног Јосифа и Богородицу са Богомладенцем - чак и током њиховог бјекства у Египат. О самом бјекству сазнајемо из Јеванђеља. Цар Ирод био је узнемирен појавом Мудраца у Јерусалиму, који су дошли да се поклоне новорођеном Јудејском цару, и послао је војнике у Витлејем (гдје је, према пророштву, требало да се роди овај Цар) са заповијешћу да побије све дјечаке до двије године. У међувремену, Јосиф, Богородица и мали Исус, упозорени од Анђела, били су на путу за Египат. Током овог путовања, према једном од апокрифа, разбојници су их напали. Али један од њих наговорио је своје саборце да не наносе штету путницима. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ће те ово Дијете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао„. Након тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет c десне стране Христа. Без обзира да ли је ова прича истинита или не, она ни на који начин не негира значај догађаја о којем говори јеванђелист Лука. Промјена покајаног разбојника дошла је изненада и без икаквог спољног разлога. Сви у пролазу су се подсмијавали Исусу, а овај човјек, једва склон сентименталности, изненада је у Њему угледао невиног Патника - и Бога ... И сам пљачкаш претрпио је стравично физичко мучење, али схватио је да му није преостало ништа друго осим неколико сати патње и смрти. Изненађујуће је да је у овим посљедњим тренуцима земаљског живота имао снаге ума да се концентрише не на себе, већ на Другог. На Прикован за оближњи Крст. Одједном је видио гигантску провалију између себе, који је у животу починио многа страшна и безакона дјела, и оних који су без икакве кривице поднијели исту казну. Интересантно је објашњење о три крста на Голготи Блаженог Августина који каже: Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човјек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човјек може изгубити вјечност. То је крст разбојника распетог са лијеве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају цјелокупно човјечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са лијеве стране представља онај дио човјечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избјећи ни на који начин. Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован рабојник разборити?“А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају” (Лк 23, 39-43). Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи. Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике. Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми. Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега. Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту? Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са “Најљепшим између синова људских” (Пс 45, 2), Који тада “презрен бјеше и одбачен између људи”, пошто није имао “ни обличја ни љепоте” (Ис 52, 23). Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло. Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим. Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником. Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности. Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам. Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству. Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами! Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију. Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој! И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. ” А потом се са његових уста зачуо смерни глас: “Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. ” То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише. “Разбојник благослови, а ја се одрекох” (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли. Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он “видје и вјерова” да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији. Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе “десно и лево” од Господа. Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета “није од овога свијета”. Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје. Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио. Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола. Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород. А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада. Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом “лево или десно од Њега”, него је свестан своје недостојности, смерно молио само “да га помене у Царству своме”, да му да макар најнезнатније место. Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује. Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог “Цара Јудејског”, на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега. Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици. Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих. “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”, рекао је Господ Исус Христос. Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему. Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху “сви народи, племена и језици” (Дан. 3, 7). Поверовао је разбојник у Господа који страда, “исповиједа Бога скривеног”, пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је “Царство што није од овога свијета”, разумео “шта је истина” (Јн. 18, 36-38). Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази. Он је први угледао “Исуса Христа и то распетога” (1. Кор. 2, 2), први је проповедао “Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост” (1. Кор. 1, 23-24). Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први “зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара” (4. песма канона Вазнесења). Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске. Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника. Али да ли је неко способан за сличан подвиг? “Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе” (Блаж. Августин). “Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? ” (преп. Теодор Студит, “Поука поводом изненадне смрти брата”. ) Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут “пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? ” (беседа св. Кирила Александријског “О Страшном Суду”, објављена у Великом Часослову). Зато: “Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним” (Блаж. Августин, “Илиотропион” св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5). Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него “да се разапнемо са Христом” и да се “кајемо благо” да бисмо и ми на себи осетили “сапатништва милост” (молитва Симеона Новог Богослова). “А који… распесмо тијело са страстима и жељама” (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат. “Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме” (Блажене вакрсни 4. гласа). “Као разбојника разборитог, у трену једном што се раја удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.” ![]() Велики петак, посљедњи дан Спаситељевог земаљског живота... Овај дан је за Њега почео ноћним испитивањем код првосвештеника Кајафе, праћеним подсмијавањем и батинама. Настављено је јутарњим испитивањем од стране Понтија Пилата, намјесника Јудеје, којег је именовао Рим. Не желећи да се бави апсурдним тврдњама које су о Христу изнијели првосвештеници, и чувши да је Галилејац, Пилат је послао Исуса управитељу Галилеје Ироду, који се затекао у Јерусалиму поводом предстојеће прославе Пасхе. „А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му бијелу хаљину и посла га натраг Пилату“ (Лк 23, 11). Пилат је неколико пута покушао да ослободи Христа... јер знађаше да су га из зависти предали (Мт 27, 17-18). Поред тога, постао је нервозан када је чуо да Исус тврди да је Божји Син: “Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма“ (Јн 19, 7, 8). Али првосвештеници су успјели да убиједе народ – и сада је цио народ, окупљен испред Пилатове резиденције, у један глас викао: „Распни Га, распни Га!“ Завршило се тако што је Пилат опрао руке и рекао: „Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети“ (Мт 27,24 ) те га предао мучној смрти на крсту-распећу. Тако су Римљани кажњавали само злочинце, побуњенике и одбјегле робове. И такође Бога. Неколико часова Исус је преживљавао тешке муке, прикован на крст. Током ових сати, Он се моли за своје убице, прихвата покајање једног од разбојника распетог на Голготи поред Њега... У једном тренутку (око деветога часа) повика Исус из свега гласа говорећи: „Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46 ). Спаситељ је испио чашу људских страдања до краја, а можда је најстрашнији од њих био осјећај напуштености од Бога. Али то није било посљедње што је Човјек који умире на Крсту рекао. У посљедњим минутима пред смрт (кад Исус окуси оцат) рече: Сврши се! (Јн 19, 30 ) И: „Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“ (Лк 23, 46 ). И преклонивши главу, предаде дух. Шта значе ове ријечи? Вјероватно најгора ствар која може да се деси умирућем је осјећај да га је Бог напустио и да ће умријети сам. Такав страх је доживио библијски Јов, и није случајно што се дијелови из књиге о Јову чују у храму у данима Страсне седмице. Али Христос, умирући на крсту, предаје Себе у руке Бога Оца. То значи да је Он побиједио страхоту богоостављености, пошто се Човјек до краја потчинио Божанском Промислу и помирио са њим. Шта је тачно „учињено“ на Крсту? Никада нећемо моћи у потпуности одговорити на ово питање. Али знамо да је Господ својом људском смрћу искупио гријехе свих људи који су живјели на земљи прије Њега, у Његово вријеме, као и свих оних који живе и живјеће послије. Како је то фигуративно формулисао апостол Павле, Господ „избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст“ (Кол 2,14 ). На Велики петак ујутро, „о другом часу дана“, а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се пјевају посебни тропари, читају старозавјетна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повијест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану. Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ријетког изузетка када на тај дан падне празник Благовијести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста. ![]() Сва четворица јеванђелиста помињу Вараву, чувеног злочинца, којег је Пилат осудио због изазивања немира и покоља у граду: "Који бијаше бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за крв" (Лк 23, 19), али је помилован на молбу народа уочи Пасхе. То је готово све што знамо о њему. Какву је побуну подстакао, кога је убио, како је живио послије неочекиване амнестије - о томе нису сачувани подаци. Можемо само претпоставити да је побуна била против Римљана: у то вријеме, Јевреји су били изузетно осјетљиви на римску власт над њиховом земљом. Матеј говори о Варави само као о „злогласном затворенику“. Јеванђелисти Марко и Лука називају Вараву човјеком који је умијешан у στασις (устанак, побуна), вјероватно „једну од бројних побуна против римске силе“ који је починио убиство. Јеванђелист Јован говори о Варави као разбојнику: "А Варава бјеше разбојник" (Јн 18, 40). Међутим, постоји један занимљив детаљ сачуван у древним рукописима Јеванђеља по Матеју. Тамо је Варава имао друго име, и то име је било ... Исус. Било је пуно таквих рукописа у првој половини трећег вијека нове ере, према хришћанском учитељу Оригену који је живио у то вријеме. Иако су многи писари већ почели да помињу само једно име осуђеника - Вараву, и Ориген се сагласио да за то постоји разлог, „Ниједног негативца никада не треба звати Исус“. Поготово што Исус на јеврејском значи „спаситељ“. Шта је са Варавом? Ово име дословно значи „син оца“ на арамејском, како се тада говорило у Јудеји. На први поглед то нема смисла: јасно је да је било који човјек син свог оца. Може бити да Јеванђеље супротставља Вараву Исусу Христу, који није имао земаљског оца, већ само Оца небеског! Тако су људи окупљени на тргу испред преторије (палате Понтија Пилата) морали да направе врло озбиљан избор. Морали су да бирају између Исуса, који је у свијет дошао као Син Божји да спаси људе од гријеха и смрти, и другог Исуса, који је рођен од обичног човјека и обећавао Јеврејима спасење од римске владавине. Народ је изабрао Вараву и осудио Христа на смрт. Можемо, наравно, кривити првосвештенике - они су заиста учинили све да наговоре народ на тај избор. Међутим, окупљено мноштво људи на тргу одбацило је Пилатове поновљене ("А он им трећи пут рече: какво је дакле он зло учинио? ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; даклем да га избијем па да пустим") покушаје да ослободи правог Спаситеља сувише одушевљено вичући: „Крв Његова на нас и нашу дјецу“ (Мт 27, 23). Према сва четири канонска јеванђеља, у Јерусалиму је владао пасхални обичај који је Пилату, намјеснику или гувернеру Јудеје, омогућио да, по народном признању, ублажи смртну казну једног затвореника. Јеванђелист Матеј нам каже "А о сваком празнику пасхе бијаше обичај у судије да пусти народу по једног сужња кога они хоће". Обичај пуштања затвореника у Јерусалиму на Пасху познат је као Пасхално помиловање, али овај обичај (било на Пасху или било које друго вријеме) није забиљежен ни у једном историјском документу осим у јеванђељима, што је неке научнике навело на питање његове историчност и тврђење да је такав обичај био дјело писаца. Сам Варава је, очигледно, много прије него што су јеванђеоски догађаји одлучили његов лични избор - више волио земаљско царство од Небеског. У Јеванђељу он представља живи симбол који је изабрао народ које је себе сматрао Богоизабраним. Овом народу је био потребан „спаситељ“ умјесто Спаситеља ... И, наравно, није у питању само трагедија Израиљаца. Таква трагедија може да се догоди сваком народу који превише вјерује у своју националну супериорност. Ипак, има нешто утјешно у вези са Варавом за нас. Грешник који је требало да умре, али је пуштен, јер је Христос умро умјесто њега, симбол је који одговара сваком од нас. Питање је само да ли схватамо каква је жртва за нас поднесена и да ли мијењамо свој живот када то схватимо. ![]() Ратник који стоји поред Јована Богослова у сцени Распећа је исти онај капетан (сотник) који је био стражар и који је повјеровао у Спаситеља. Сагласно апокрифним изворима његово име било је Лонгин. То је био онај војник који је копљем пробо ребра распетоме Господу Исусу Христу и од истекле крви и воде добио исцјељење болесним очима својим. Тај исти Лонгин са војницима био је, од Пилата, постављен да чува стражу код гроба у којем је лежало животворно тијело Исуса Христа. А када Господ свеславно васкрсе из гроба и Својим чудесним васкрсењем препаде стражаре, тада Лонгин и два војника коначно повјероваше у Христа, и постадоше проповједници Васкрсења Христова због чега су посјечени. Пошто је Лонгин прихватио смрт Христа ради, Црква га прославља у лику мученика. Зато је у неким верзијама иконографије Распећа већ изображен са ореолом (нимбом). Свети Лонгин гледа у Крст и енергично, са високо подигнутом руком, ријечима указује на Спаситеља, и готово да чујемо његове ријечи: „Заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27, 54). Црквени умјетници усмјеравају пажњу гледаоца на овај гест изненађења и шока. Римски центурион постаје вјерник пред нашим очима. Касније је, лик светитеља, који као да се заледио иза уплаканог Јована јеванђелисте, ушао и у једну од верзија иконе „Не плачи за мном, Мати“. Свети Лонгин је, по правилу, приказан у традиционалној одежди римског војника: на себи има кратку тунику, оклоп, преко којег је пребачен огртач. У сцени Распећа, Лонгин у руци држи дугачко копље, а на појединим иконама у руци може бити крст, симбол мучеништва. Постоје иконе и слике на којима је Лонгин Стотник приказан поред светих ратника: Јована, Теодора Стратилата и других. ![]() Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Гдје је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду! На улицама новог града ...Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успјело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват... А сада, на истоку царства, гради се нови прелијепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне љепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се. Али у новије вријеме, вјерници су били приморани да се крију у катакомбама - подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су вјеровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтијевале власти. Прогон је трајао не годину, не двије, већ цијела три вијека! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смјењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина. Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповиједају своју вјеру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увијек је саосјећао са хришћанима и слушао ријечи своје мајке. Управо је она савјетовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства. Али ово Јелени није било довољно. Увјерила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживјеле светиње које би се односиле на Спаситељев земаљски живот. Константин је био сагласан са својом мајком - у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вјере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст. — Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно. Веома тежак задатак Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то вријеме нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то вријеме. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо... главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала... осамдесетак година! Што је поприлићно година. Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од мјесец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разбољети, налетјети на разбојнике, упасти у олују или доживјети неке друге невоље… Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу мјеста? Гдје и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вијековима, Јелена није могла унапријед да се консултује са искусним научницима, да сазна гдје да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан... А у двадесетим годинама научници првог вијека не излазе увијек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест вијекова иза нас! Једном рјечју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам гдје, донеси нешто, не знам шта...“ И што је најважније: самог града Јерусалима у то вријеме ... више није било! Где је нестао Јерусалим? Односно, како – „није било Јерусалима“? А гдје је нестао? Нигдје. Само што се древни град промијенио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило? Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом мјесту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина (лат. Aelia Capitolina- град је добио име по римском цару Елију Хадријану-примједба сајта вјеронаука.нет). Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негдје су настале нове зграде, по цијелом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.. . Скоро три вијека римски цареви су марљиво брисали сјећање на Јерусалим да се нико никада не би сјетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово мјесто које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута. ![]() Потрага Царица је стигла у град гдје се мало ко сјећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је промијенила своју богату царску одјећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу. Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живио, памтио адресе и имена... Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате. Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сјећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На примјер, у руке Јелене дошао је Христов огртач - одјећа коју је Спаситељ носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однијели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успјели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три вијека, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса прије него што су Га разапели... А Крст? Да ли је нашла крст? Сада хајде да сазнамо... На периферији, на гори Голгота, прије три вијека разапети су Исус Христос и два разбојника. Али... гдје је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене. А ко је ово?.. Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати дједа. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац? Јуда је јеврејски мудрац који је био члан вијећа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у вријеме гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса. О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на мјесту које је толико дуго тражила. Мјесто распећа Христовог. Да, Голгота је била овдје, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали мјесто земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве... Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу... Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори мјесто за царицу. Јерусалимске старјешине су се плашиле да ће њихова вјера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе. Почетак ископавања Дакле, место је пронађено. Шта даље? Прије свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм - мјесто које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Мјесто ископавања је очишћено. Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим... Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу! И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цио јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима... А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже...Тешко је повјеровати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живјела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само... гдје је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега. ![]() Дуго очекивано откриће Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен... Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна - велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три вијека изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења... Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом. Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља пјесковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два? Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан ... Али, плоча се одвојил од дрвета током вијекова и лежи одвојено ... Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вјероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је - светиња? ..Не, Јелена то није жељела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смије бити фалсификат. Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи! ![]() Чудесна провјера Жену воде до мјеста гдје су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде - скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије... Опет ништа. Треће... Шта је ово?! Жена је уздахнула и ... као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излијечена! Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! .. Али Јелена опет не жури. Шта ако је изљечење ове жене само случајност? Царица не смије погријешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст? Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један... други... трећи... Немогуће! Човјек је помјерио руку! Чини се да... дише? Отвара очи? Устаје?!! Крст, умрљан крвљу Спаситеља, вратио је живот човјеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сјећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао! Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и цјелива је. То чине и патријарх и остали свештеници. Воздвижење Крста На мјесту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су свједоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу...Људи хрле са свих страна. И још, и још... Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну! Патријарх Макарије одлази на високо мјесто и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: "Господе, помилуј!" И по трећи пут: Господе, помилуј! Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на мјесто гдје је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ свијетло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видјели чуда са крста, након овог догађаја повјероваше у Исуса и крстише се. Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог - Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима. После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године. Честице Крста хришћани су деценијама и вијековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по цијелом свијету. Данас се могу видјети, могу се цјеливати у многим храмовима. Аутор: Наталија Карпалева /Цртежи Галине Воронецке /превод: сајт вјеронаука.нет ![]() Четврти члан Символа вјере: "И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и био погребен". Ко је био Понтије Пилат? Помиње се у Библији и у световној литератури. Михаил Булгаков га у свом чувеном роману „Мајстор и Маргарита“ приказује као сентименталног и љубазног човјека. Ипак, све до недавно историчари нису имали доказа за потврду његове историчности. Дакле, шта је чињеница и фикција о чувенном прокуратору Јудеје? Покушајмо да сазнамо. Да ли је Понтије Пилат био стварна личност? Већина историчара сада тако сматра, али до 1961. године историчар су оскудијевали у подацима о њему. Само неколико древних хроника спомињало је његово име, али многи стручњаци су доводили у питање њихову поузданост. Вјероватно се за њега не би ни знало у оволикој мјери да није судио Христу тј. да га не помиње Библија. Најубједљивији доказ постојања Пилата као историјске личности и владара Јудеје било је откриће мермерне плоче, од стране тима италијанских археолога, која је навела његово име и положај. Да ли је Понтије Пилат био његово право име? Не знамо му име. Имамо само запис о његовом породичном презимену, Понтије, који указује на његову племениту лозу. Припадао је старом италском клану који сеже у трећи вијек прије нове ере. Водили су поријекло од Самнита, древног италског народа. Живјели су у горју. Самнити су били племена која су насељавали Самнијум, земљу на југу Апенина, у Италији. Водили су више ратова са Римљанима на југу Италије током Самнитских ратова, али су на крају претрпјели пораз. Неки су убијени; други су робовали. Елита Самнита постала је припадник римског племства. Шта значи Пилат? Пилат је Понтијев надимак, можда је настао од латинске ријечи значи pilum што би се могло превести као „Копљоносац“ или од друге лат.ријечи „pilea“ (капа) што би се могло превести као „Капоносац“. Овај дио његовог имена сугерише да су војна служба и ратовање била примарна занимања Понтија и његових најближих предака. Највјероватније би каријеру остварио служећи у Римској војсци. Који су били његов положај и титула? Званично је носио титулу префекта. Натпис на плочи из Палестине управо је то рекао, „Понтије Пилат, префект Јудеје, посвећен народу Цезареје овај храм у част Тиберија“. Префект је био војни положај. Међутим, Понтијеве стварне дужности протезале су се даље од типичног мандата префекта. Де-факто је био одговоран за све аспекте римског гувернерства провинције Јудеје. Како су га назвали прокуратором? Понтије је обављао дужности које би мандат прокуратора обично укључивао. У Римском царству, прокуратор је био високи управник државе одговоран за широк спектар углавном цивилних питања. Корнелије Тацит (почетком II вијека) је био први римски историчар који је Понтија назвао прокуратором. То је било зато што је у његово вријеме титула прокуратора била синоним за гувернера римске провинције. Понтије је био војни чиновник. Пилат је био заповједник пет кохорти од којих је свака имала између 500 и 1 000 пјешака те вјероватно 500 коњаника. При обављању војне дужности носио је кожну тунику и метални прсни оклоп. Кад није био у војничкој одјећи, носио је тогу украшену на рубовима љубичасто-црвеном пругом. Био је кратко ошишан и имао је обријану браду. Зашто је његов цивилни мандат био тако обиман? Током световног живота нашег Господа и Спаситеља, Јудеја је била провинција Римског царства. До 6. године нове ере њоме су управљали марионетски „цареви“ попут оних из династије Ирод. Послије су Римљани напустили ову праксу. Римски цар почео је да поставља намјеснике који су му били директно потчињении. Ипак, будући да су Јевреји увијек били непријатељски расположени према римској власти, свако мање незадовољство могло је ескалирати до велике побуне. Због високог ризика, Рим је морао да одржи велики војни контингент у Јудеји. Као њен заповједник, Понтије је имао готово неограничену власт. Као чиновник Римског царства у Јудеји, био је пети по рангу. Његова власт била је једнака власти римског намјесника. Понтије Пилат је у политику је ушао као штићеник Луција Елија Сејана, заповједника царске гарде и миљеника цара Тиберија. На мјесту намјесника наслиједио је Валерија Грата (намјесник од 15-26-године) којег је поставио цар Тиберије. Према древним историчарима и хроничарима, његови савременици су га познавали као немилосрдног војника, немилосрдног убицу цивила, а такође и примаоца мита и каријеристу. Постао је префект 26. године нове ере и на том положају је остао десет година. Јевреји су га мрзили. Честа масовна погубљења била су обиљежје његове владавине. Сузбијао је бруталном силом и најмање знаке незадовољства. Његова владавина била је синоним за опресивне порезе и тешку политичку репресију. Његова провокативна дјела узнемирила су многе Јевреје и покренула протесте. Међутим, према мјерилима његовог времена, његови поступци и политика нису били ништа необично, па га Римљани нису доживљавали као злочинца. Али он сигурно није био сентиментални љубазни човјек приказан у дјелу Михаила Булгакова. Јосиф Флавије, каже да је Пилат презирао јеврејске поданике, илегално присвајао фондове из благајне Храма и сурово сузбијао нереде. У свом дјелу, Филон Александријски, помињући ситуацију јеврејске заједнице у Јудеји, описује Пилата као човјека „крутог, тврдоглавог и суровог," и набраја као типичне за његову управу „похлепу, насиље, крађу, нападе, малтретирање, честа погубљења без суда и бескрајни дивљачки бијес". Да ли је Понтије препознао Исуса као пријетњу по њега? Већина древних историчара сложила се да је Понтије највјероватније сматрао Исуса још једним лутајућим философом, и сумашедшим дрводјељиним сином. У њему није видио опасност док год је ишао са шачицом ученика којима је проповиједао о некаквом царству. Изузетно, током његовог испитивања Христа, он му поставља питање „Шта је истина“? (Јн 18, 38). Највјероватније то никада није мислио као питање, већ више као подругљив коментар. ![]() Шта знамо о Понтијевој жени? Звала се Клаудија Прокула. Јеванђеље по Матеју наводи како је током суђења Исусу, Пилатова супруга, која није именована, послала слугу да му да каже: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега“ (Мт 27,19). Послије Христовог васкрсења постала је хришћанка. О преласку Пилатове жене у хришћанство пишу бројни хришћански аутори: Атанасије, Блажени Августин, Јован Малала и други. Свети Теофилакт Охридски не пише о обраћању Пилатове жене, али пише овако: „О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вјероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би повјеровали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дјело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла“. Према неким извјештајима, она је била жена коју је апостол Павле у посљедњем поздраву ученику називао Клаудијом: “Поздравља те Евул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва“ (2 Тим 4, 21). У грчкој, коптској и етиопској цркви проглашена је светитељком.
|
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|