Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Српске православне Цркве, а по Благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Господина Хризотома, Предсједника КО СПЦ, 11. маја 2024. године у Oсновној школи „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. На такмичењу су учествовали ученици 7. разреда основне школе, а на такмичење се пласирало 19 ученика са подручја читаве Републике Српске. Побједници Републичког такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/24. годину су ученици Лука Бошњак из ОШ „Доситеј Обрадовић“ Бања Лука и Вук Чолић из ОШ „Десанка Максимовић“ Трн (Лакташи) који су освојили по 94 бода од могућих 100 бодова. Друго мјесто су заузели ученици Никола Спасојевић из ОШ „Доситеј Обрадовић“ Суво Поље (Бијељина) и Урош Радић из ОШ „Свети Сава“ Љубиње са освојена 93 бода, док је треће мјесто освојила ученица Маја Кичић из ОШ „Милош Дујић“ Челинац са освојених 89 бодова. По завршетку тестирања ученика бодовани су тестови, проглашени побједници, а потом су подијељена признања и поклони свим ученицима и вјероучитељима, а затим су додијељене дипломе и награде ученицима који су освојили прва три мјеста. Послије додјеле награда у Етно селу Станишић Бијељина организован је заједнички ручак за све ученике, вјероучитеље и госте. На крају, може се закључити да су ученици на Републичком такмичењу показали изузетне резултате, а да је организација самог такмичења у ОШ „Кнез Иво од Семберије“ Бијељина одлично припремљена, а исто тако и реализована. ЗВАНИЧНИ РЕЗУЛТАТИ ТАКМИЧЕЊА сродна вијест: РЕЗУЛТАТИ ЕПАРХИЈСКИХ ТАКМИЧЕЊA И СПИСАК УЧЕСНИКА РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ![]() Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: манастирострог.цом Прочитај о ЧУДА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ! "Данас прољеће миомирише, и нова твар ликује, данас се узимају кључеви врата и невјерја Томиног, који ускликује:Господ и Бог мој" (Егзапостилар на Томину недјељу). ![]() Антипасха или Мали васкрс или Томина недјеља је назив прву недјељу послије Васкрса. Посвећена је Светом Апостолу Томи и његовом невјеровању у Христово Васкрсење. Помињање празновања Антипасхе налазимо већ у хришћанским изворима IV-V вијека. На данашњи дан Црква се сјећа два јављања васкрслог Исуса Христа апостолима. Прво јављање догодило се на дан Васкрсења Спаситељевог, када се он јавио десеторици апостола без светог апостола Томе. Осам дана касније васкрсли Господ се поново јавио својим ученицима, међу којима је овај пут био и Свети Тома. Током другог јављања, апостол Тома, који је раније посумњао, могао је лично да се увјери у васкрсење Исуса Христа из мртвих. Овај догађај је описан у 20. глави Јеванђеља по Јовану. Назив „Антипасха“ не значи никакво противљење празнику Васкрс, већ у преводу грчке ријечи Άντίπασχα значи „умјесто Вскрса“- „ умјесто Пасхе“), пошто у извјесном смислу, за апостола Тому Васкрс је наступио недјељу дана касније од осталих апостола, а јер је то први недјељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Од Томине недјеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан послије Томине недјеље, у Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе". А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово. Јн 65 зач. (XX, 19-31). ![]() Тома се давно пробудио, али није отворио очи. Лежао је окренут према зиду, савијених кољена ка грудима. Лежао је дуго, није се мицао, осјећајући како га сунчева зрака пече по леђима, пробијајући се кроз процијеп у завјеси. Неко је покуцао на врата. - Томо! Томо, отвори! Донијела сам ти колаче и млијеко. Ниси изашао већ други дан! Кћерка комшинице- трговкиња. Не, он неће отворити. Не жели никога да види, не жели да разговара ни са ким, и, наравно, никакви колачи. Како је све ово далеко и није потребно. Зашто устати? Зашто свјетло? Сунце? Зашто сада уопште живјети? Учитељ је умро. Христос је умро. Све је готово. Опет је оштра суза потекла низ Томин образ. Обрисао ју је дланом и покрио главу покривачем. Тома никада, раније, није дозволио себи да тако дуго ујутро лежи у кревету. Устајао је рано, прошетао би са осталим рибарима до обале, припремио прибор, изашао на језеро, бацио мреже, а затим би се обрадовао кад би успио да свој богати улов профитабилно прода трговцима, који су велику рибу куповали директно са чамца. Тома је био искусан рибар. У Галилеји је сав живот био везан за огромно Генисаретско језеро. Није ни чудо што је међу Христовим ученицима било толико рибара. И Тома је постао један од њих: од првог Христовог позива, оставио је све - свој вољени занат, дом- и пошао за Учитељем, тако да је од рибара постао „рибар људи“. Пошао је, јер је вјеровао. Тома је био један од Исусових најоданијих и највољенијих ученика. Упијао је сваку ријеч Учитељевих бесједа, чудио се Његовим чудима и исцјељењима, која је Христос чинио пред свима. И највише од свега био је запањен чудом, које му се догодило: није ли чудо што га је Исус, велики проповједник, исцјелитељ, учитељ праведности, изабрао међу дванаест својих најближих ученика, њега једноставног рибара? ![]() Жеђ је приморала Тому да устане. Отишао је и насуо криглу воде. Похлепно ју је попио. Затим је попио другу. Поново је легао. Није имао снаге. Шта ли сада раде његови пријатељи, браћа с којима је толико путовао у Јудеји, слиједећи Христа? Вјероватно и они сједе негдје у ћошковима, уплашени и скрхани тугом. Без учитеља немамо о чему да разговарамо, и не желим да их сретнем . Све је прошлост, а пред нама су само празнина и збуњеност. Да живе за Њега, да дају своје животе за Њега - сви су то били спремни учинити кад је Исус био близу, а сада. Шта - сада? Исус је рекао да је Син Божји. А Тома је вјеровао! То је посебно снажно вјеровао кад је видио како су јерусалимски свештеници дигли оружје против Учитеља. Жељели су да убију Исуса! Због тога су он и ученици чак морали да напусте Јерусалим, пређу Јордан, сакрију се у Галаду ... Можда да је Исус остао тамо, сада би био жив. Али стигле су тужне вијести - Лазар, блиски Христов пријатељ, умро је. Господ се спремао да се врати у Јудеју. Тома се сјећа како су његови другови страствено почели да одвраћају Исуса: „ У смртној си опасности, Учитељу! Не можеш у Јудеју!“ Али Христос је био упоран. А онда је Тома, без имало оклијевања, узвикнуо: - Идемо и умријећемо са Њим! Умријети са Учитељем - каква би то срећа била! Али не, није се тако догодило. Умјесто тога, све се догодило тачно онако како је Христос предвидио. Скоро све. Јуда је издао Учитеља, Христос је ухваћен, највјернији и најватренији - Петар га се одрекао трипут прије него што је пијетао запјевао ујутро, а затим и онда су Христа повели на Голготу. И сви они - највјернији, најоданији, најближи - разбјежали су се, сакрили се, уплашили! А и Тома се уплашио - суђења, мучења, стида ... и сакрио се. Само један, најмлађи, Јован, остао је са Учитељем до краја. Па је онда рекао Томи и осталима о свему што се тамо догађало, како су Учитељеве руке и ноге приковане за срамни крст, како је њихов вољени Учитељ патио под ужареним сунцем, како су му дали сунђер с горким пићем на копљу, а затим су му оштрим копљем пробили ребра - а крв и вода су се излили из ране. Учитељ је умро. Онај ко је себе назвао Сином Божјим и могао је једном ријечју да заустави олују на Генисаретском језеру, није учинио ништа за своје спасење. Није бацио стражаре на земљу, није приморао јеврејске судије на кољена да моле за милост, није растурио гомилу, која је узвикивала „Распни га!“. Дозволио је да га туку и понижавају, трпио је трнов вијенац на глави и, попут посљедњег роба, срамотно је распет на крсту поред пљачкаша и убица. Његово тијело сада лежи у пећини, умотано. Тијело Исусово, који сада никада неће рећи својим ученицима како да живе даље, шта да кажу људима шта је истина. Испоставило се да су све његове проповиједи, сва увјеравања за његовог живота била лаж ?! Али гдје је онда Бог? А ко је Бог? И како он, једноставни рибар Тома, може бити уз све ово? - Томо! Томо, отвори! - То смо ми! Радост, Томо! Велика радост! Познати гласови. Ко је тамо? Андреј? Петар? Јован? Браћа, Христови ученици! - Да, да, отворићу сада. Шта се догодило, браћо? - Устао је, Томо! - Јавио нам се! Исус! - Како?! - Магдалина га је видјела! - Видио га је Петар, Јован. - И Лука! И Клеопа! ![]() - Сви смо видјели Исуса! Ученици су се нагурали на улазу у Томину тијесну кућу, ушли кроз врата, шкиљећи, навикавајући се на полумрак. Тома је збуњено устукнуо, правећи им мјесто. - Не може бити. Он је мртав . Сви су видјели . Сахрањен је. - Да, сви су видјели, али Исус је васкрсао! Трећег дана након смрти, како нам је рекао, сјећаш се?! Све се Томи вртјело пред очима. Затетурао је и сјео на кауч. Да, сјетио се. - Али како се то десило? Како је изашао из гроба? - Камен у пећини је одваљен! - Слушај брате! Окупили смо се у кући. Врата су била закључана, али Учитељ је прошао кроз зид! И појавио се пред нама! Ово је нека врста обмане. Тома је длановима трљао сљепоочнице. - Можда је то био Његов дух? - Не, Томо, Исус је био с нама! Јео је пред нама! - Истина! Јео је рибу и мед! Томино срце је тако снажно куцало да је, чини се, могло да се чује чак и на улици. Све му се збунило у глави, душа ми је кључала и ликовала, тачније, жељела је да се радује, али Тома се плашио да јој да слободу. „Не, не може бити! Наравно, ово је нека грешка. И не може се радовати, да не би пао на само дно очаја од разочарања. Не може вјеровати у чудо, да не би касније умро од туге ". - Вјероватно је то био само човјек, који је личио на Исуса - брбљао је Тома. - Само неко ко је одлучио да се представља као Христос. Такође, ми кажу да изгледам као Учитељ. - Не! Какав тврдоглав човјек! Томо, чуј нас - видјели смо Његове ране! На рукама, ногама и на грудима! Исус је васкрсао! Он је Бог! Син Божији у тијелу! Пријатељи су се смијали, грлили, брисали сузе, тапшали по раменима ... Чинило се да и они сами блистају неком новом свјетлошћу - свјетлошћу нечега за шта је Тома био недоступан. Неприступачно. И опет је црни облак обавио душу рибара. „Ако је то заиста био Христос, испада да се јавио свима осим мени?!“ Коначно, Тома је снагом издахнуо и подигао се у пуну висину. Јован је дао знак друговима, сви су ћутали. Тома, гледајући у под, рече полако: - Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати! Неко је изненађено подигао обрве, неко слегнуо раменима, неко одмахнуо главом . Петар је уздахнуо и окренуо се. Остали су задржавали осмијех. Сви су све разумјели. Напокон су пријатељи отишли, а Тома је остао сам. Чини се да је све било исто - зидови, сумрак, када са водом - али нешто се промијенило. Тома је поново желио да легне, али је размислио и отворио засторе како би сунце ушло у собу. Сад га свјетлост више није иритирала. Тома је лежао на леђима отворених очију, руку иза главе, и безгласно је поновио: „Господе, чак и да је то истина! Да је истина само оно што су рекли! " И сада се једанаест ученика поново окупило. Овог пута са њима је био и Тома. Врата куће била су закључана - ученици су се плашили прогона. Иако је Исус распет, првосвештеници су и даље сматрали Његове ученике изазивачима невоља, а могли су и да ухапсе. И изненада Христос се појавио пред њима тачно у средини собе. - Мир теби! - Рекао је једноставно, као да су се растали прије сат времена. Тома је био утрнуо и није се могао помјерити. Видио је Христа и није могао да вјерује својим очима. Ријечи је чуо из уста и није могао да вјерује својим ушима. "Исус је васкрсао!" - то је чуо од својих другова све посљедње дане, али каква свједочења других људи, када сада сам Христос стоји пред Томом?! Живи човјек . Не - Син Божији! Спаситељ погледа Тому право у очи: - Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран, него вјеран. Тома је скочио, притрчао Исусу, испружио руку и није се усудио да додирне Његово Тијело. Да, ево рана. Тома их види врло близу и не може бити сумње: Исус, Који је разапет на крсту, умро је и васкрсао! И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој. Тома је пред Христом пао на кољена. Исус га је гледао с љубављу и топлином. Исус му рече: пошто ме видје вјеровао си; благо онима, који не видјеше и вјероваше. „Да, Господе! Поновио је Тома у себи. - Да, рећи ћу онима, који нису видјели, о Теби! И повјероваће! Они ће сигурно повјеровати! " Господ се на видљив и опипљив начин открио својим најближим ученицима - апостолима. Видјели су га како је ухапшен, неко је био свједок његове смрти ... Ученици су сигурно знали да је њихов Учитељ умро и сахрањен. И тако, након Васкрсења, Исус је дозволио да га апостоли додирну, једући храну пред њима. То је било неопходно како би сада били једнако чврсто увјерени да је Он заиста васкрсао у свом тијелу. А онда су о томе могли да свједоче цијелом свијету. А Тома, који више није сумњао, постао је прави апостол, односно проповиједник хришћанства. Након Вазнесења Христовог и Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле и они су ишли по цијелој земљи да проповиједају хришћанску вјеру. Тома је, такође, пренио поруку васкрслог Христа племенима и народима. Индија му је жријебом одређена за мисионарење. Апостол Тома се сматра оснивачем хришћанства у овој земљи. Успио је да, хиљаде незнабожаца, преведе у хришћанску вјеру. Учинио је многа чуда, која су остала у традицији и прихватио мученичку смрт за Спаситеља, како је сањао. У православљу се Томиним именом назива недјеља, која слиједи послије Васкрса: ово је Томина недјеља, или Антипасха. Грчки префикс „анти“ не значи „против Вакрса“, већ „насупрот Васкрсу“. У Антипасху се сјећамо баш оног дана када се Тома увјерио да је Христос заиста васкрсао и узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ Аутор: Наталија Харпалева/ Цртежи: Галина Воронецкаја /Извор: фома.ру/ Превод:вјеронаука.нет Препоручујемо да прочитате и ову причу о Ап.Томи :ЖИВОТ АПОСТОЛА ТОМЕ - ПРИЧА У ИЛУСТРАЦИЈАМА Зашто Христов ученик није повјеровао у Његово васкрсење? И друга загонетна питања о ап. Томи12/5/2024
![]() А Тома, који се зове Близанац, један од дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус (Јн 11, 16). А други му ученици говораху: Видесмо Господа. А он им рече: Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати. И после осам дана опет беху ученици Његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: Мир вам. Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој. Псал. Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше. Зашто Тома није био са осталим апостолима када им се јавио Васкрсли Христос? Многи тумачи Св. писма пишу да се апостол још увијек крио у то вријеме након хапшења и погубљења свог Учитеља. Будући да је био у стању екстремне депресије, Тома, очигледно, дуго времена није могао и није желио никога да види, више волећи да сам доживи смрт Христову. Осим тога, свети Јован Златоусти примјећује о одсуству апостола: „По великом домостроју Христовом, Тома је тада био одсутан, да би његова сумња учинила васкрсење извјеснијим, јер ако би Тома био није тада био одсутан и не би сумњао у васкрсење, а Господ не би разријешио његове сумње очигледним доказима, тада би чудо васкрсења наставило да искушава многе више. И његова сумња послужила је као лек за све вјерне“. ![]() Зашто Тома није вјеровао ријечима својих најближих пријатеља апостола? Парадоксално, свети Кирило Јерусалимски је претпостављао да је невјерје апостола повезано са великом радошћу коју је доживио од онога што је чуо. То исто унутрашње ликовање, међутим, ушло је у најтежи унутрашњи сукоб са страхом да се на крају не наиђе на још горче разочарење – чињеницом да Христос није васкрсао. Фома, како бисмо сада рекли, није вјеровао својој срећи. Поред тога, он се, такође, плашио да га је, можда, његов вољени Учитељ лишио могућности да га види послије Васкрсења. Свети Јустин Ћелијски пише: "Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видјесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова – нећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“ – „док“: то је томински скептицизам и неверје". Свети Кирило Јерусалимски пише: „Али мени се прије чини да овај ученик није имао толико повјерења у ове ријечи колико га је обузео посљедњи степен туге што ни сам није удостојен виђења нашег Спаситеља. На крају крајева, можда је мислио да ће бити потпуно лишен ове могућности. .. Други тумачи овоме додају да је ап. Тома једноставно сматрао потпуно немогућим да мртва особа може васкрснути. У такву вијест могао је да повјерује тек када је сам својим очима видио живог Христа и својим рукама дотакао Његово васкрсло тијело. Свети Јован Златоусти пише: „Када су му апостоли рекли: Видјех Господа, он не повјерова, не толико због неповјерења у њих, колико зато што је ово дјело, односно васкрсење из мртвих сматрао немогућим. Није рекао: Не вјерујем вам, већ: док не ставим руку, нећу вјеровати... Заправо, (Тома) је тражио потврду за себе кроз најгрубље осјећање и није вјеровао ни својим очима. Није рекао: док не видим, него: док не дотакнем, да сазнам није ли то што видим дух..." Зашто се Христос јавио Томи тек осам дана касније, а не одмах? Свети Јустин Ћелијски каже да је Господ "оставио Томи читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом. Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види! Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега. Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако. Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету. ![]() Али ако је Христос васкрсао, зашто су на Његовом тијелу биле ране од ексера и римско копље? Да апостоли не би сумњали у стварност Његовог васкрсења. Свети Кирило Јерусалимски пише: „Сматрајући да је потребно ово проучити, одговорићу на предложене недоумице колико год је то могуће, и покушаћу да откријем да после времена васкрсења неће недостајати трулежи која се увукла у нас, али, као што је премудри Павле рекао за ово тело, да је посејано у слабости, устаје у слави (1 Кор 15, 43 ). Али пошто је Тома то захтијевао ради потпуног убјеђења, онда је Господ наш Исус Христос, сматрајући да је потребно да не наводи никакав разлог за наше невјеровање, као што је Тома захтијевао, јесте тако. И зашто је Тома назвао Христа и „Господом“ и „Богом“? Такво обраћање апостола Христу није случајан. Много прије догматских дефиниција Васељенских Сабора, Тома је, слично великом богослову, исповиједао двије природе у Господу Исусу Христу— Божанску и човјечанску. Блажени Теофилакт Бугарски пише: „Погледајте како је онај који испрва није вјеровао, дотакнувши ребро, постао одличан богослов. Јер је проповиједао двије природе и једну личност у једном Христу. Рекавши „Господе“, исповиједаше људску природу... А рекавши „Бог мој“, исповиједио је божанску суштину и тако је исповиједио Једног и истог Господа и Бога. Велика световасилијевска литија у којој је више стотина вјерника кренула је данас испред Саборног храма Преображења Господњег у Требињу до манастира у Мркоњићима, поводом прославе празника Светог Василија Острошког и Тврдошког.
Литија у којој је много младих и дјеце кренула је испред требињског Саборног храма након молитве и благослова свештенства, а у манастир у Мркоњићима треба да стигне до 18.00 часова на вечерњу службу. Вјерници учествују у литији до Мркоњића, родном селу Светог Василија Острошког како би заједно прославили празник великог светитеља и чудотворца и поклонили се моштима Свете Ане, мајке Светог Василија, чије се мошти налазе у овом манастиру. Требињски свештеник Велимир Kовач обративши се вјерницима прије поласка рекао је да је ова литија ходочашће у част и славу Светог Василија, заступника свих. „Литија је увијек молитвени ход и посвећивање времена Богу и освећивање простора којим идемо, а важно је да га завршимо са богослужењем“, рекао је отац Велимир. Требињац Саша Андрић, који је у литију кренуо са супругом и сином Василијем, каже да им то много значи и да су понијели и ђечија колица ако се дјечак умори да могу да наставе са тим светим ходом до Мркоњића. Требињка Милица Ијачић, која је у литију кренула у инвалидским колицима, рекла је да Свети Василије бди над Херцеговином као једна велика љубав и да сви желе да буду дио ове лијепе литије. Она је подсјетила да је ово прва литија након претходне која је ишла до Мркоњића прије неколико година због одбране светиња у Црној Гори. Ведрана Kрстовић је на овај свети пут први пут кренула са сином, истичући да јој то много значи. „Kренула сам у литију за сву обољелу дјецу јер желим да сви оздраве, као и да се захвалим Светом Василију који нас никада не оставља и да се поклоним моштима његове мајке, Свете Ане“, рекла је Kрстовићева. Извор: Радио Требиње ![]() Јасон и Сосипатр били су апостои из реда од Седамдесеторице апостола. Апостол Јасон је био поријеклом из Тарса (Мала Азија). Био је први хришћанин у граду. Апостол Сосипатр је био из Ахаје. Обојица су постали ученици апостола Павла, који их је чак називао и својим „рођацима“ (Рим 16, 21). Свети Јасон је постављен за епископа у родном граду Тарсу, а свети Сосипатр у Иконији. Проповиједајући Јеванђеље отишли су на запад и 63. године стигли до острва Керкира у Јонском мору у близини Грчке. Ту су саградили цркву посвећену Св. првомученик Стефанау и многе крстили. Владар острва је сазнао за ово и затворио их у тамницу, гдје је било затворено седам разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Апостоли су их обратили Христу. Због исповиједања Христа, седам затвореника умрло је мученички у котлу са растопљеним катраном, сумпором и воском. Затворски чувар, видјевши њихово мучеништво, прогласио се хришћанином. Због тога су му одсјекли лијеву руку, затим обје ноге па главу. Гувернер је наредио да се апостоли Јасон и Сосипатр претуку бичем и поново затворе. Када је кћерка владара, дјевојка Керкира, сазнала како мученици пате за Христа, прогласила се хришћанком и сав накит раздијелила сиромашнима. Побјеснели владар покушао је да наговори своју кћерку да се одрекне Христа, али света Керкира је стајала чврсто и против наговора и против пријетњи. Тада је огорчени отац смислио страшну казну за своју кћерку: наредио је да је смјесте у засебну тамницу и пусти у њу разбојника и развратника Мурина, како би обешчастио Христову невјесту. Али када се разбојник приближио вратима затвора, медвјед га је напао. Света Керкира је чула буку и у Име Христово отјерала је звијер, а затим је молитвом зацијелила ране Мурин. Након тога, света Керкира га је просветила Христовом вјером, па се свети Мурин прогласио хришћанином и био одмах погубљен. Гувернер је наредио да се запали затвор, али света девојка је преживјела. Тада је, по наређењу опаког оца, привезана за дрво и стријелама убијена. Послије њене смрти, владар је одлучио да погуби све хришћане на острву Керкира. Мученици Зинон, Јевсевије, Неон и Виталије, просвећени од апостола Јасона и Сосипатра, били су спаљени. Становници Керкире, бјежећи од прогона, прешли су на сусједно острво. Владар са одредом војника пливао је, али су га таласи упили. Владар који га је наслиједио наредио је да баце апостоле Јасона и Сосипатра у котао са узаврелом смолом, али када их је видио неозлијеђене, узвикнуо је са сузама: „Боже Јасонов и Сосипатров, смилуј ми се!" Ослобођени апостоли су крстили владара и дали му име Севастијан. Уз његову помоћ апостоли Јасон и Сосипатр саградили су неколико цркава на острву и, поживјевши тамо до дубоке старости, својим усрдним проповиједањем умножили стадо Христово. ![]() У манастиру Осовица код Српца, у петак 10. маја 2024. године, након вечерњег богослужења (почело у 17.00 часова) свечано је откривен јединствени споменик у част Мајке, урађен у сврху подсјећања на вјечне, небеске вриједности, од којих је најважнија очување породице! Споменик у част мајке је, на иницијативу игумана архимандрита Теофила, израдио академски сликар Вујадин Малешевић из Дервенте. Споменик у част мајке монументалног је изгледа, изливен у ливници "Антал" из Суботице која је позната по стогодишњој радној традицији. Споменик су открила дјеца, а свечаности су, осим бројних вјерника и свештенства, присуствовали: предсједник Републике Српске Милорад Додик, министар финансија Српске Зора Видовић, министар енергетике и рударства Петар Ђокић, потпредсједник Народне скупштине Ања Љубојевић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. Предсједник Републике Српске Милорад Додик захвалио је игуману Теофилу на идеји и истрајности да се овакав споменик нађе у манастиру Осовица. Додик је рекао да овај споменик свједочи колико је у животу важна породица, мајка и жена. “Нема живота без жене, нема живота без здраве породице, уколико то угрозимо све смо угрозили”, рекао је Додик. Он је истакао да српски народ баштини традицију која је управо везана за породицу, окупљање и заједницу, наводећи да идеје либерализма имају за циљ да ослабе ту заједницу. “Стуб свих наших тежњи и живота јесте жена”, поручио је Додик. Предсједник Српске је рекао да ће наставити да подржава изградњу комплекса манастира Осовица. Игуман Теофил истакао је на свечаности да је породица црква у малом. “Обавеза свих нас је да поштујемо мајку, јер је мајка та преко које нам Бог даје живот. Природно је да споменик мајки буде уз манастир гдје се одаје част Богомајци и тамо гдје се молимо за све наше мајке”, рекао је игуман Теофил. Он је захвалио вајару Вујадину Малешевићу из Дервенте, који је на његову иницијативу израдио споменик. Министар енергетике и рударства Српске Петар Ђокић рекао је да је споменик мајци у манастиру Осовица јединствен у православном свијету. “Ово ће бити мјесто молитве, али и поклоњења, прије свега, мајци и изражавања највећег могућег поштовања према мајци и породици. Вјерујем да ће ово бити култно мјесто за наш православни народ у које ће долазити и људи из свих крајева свијета”, рекао је Ђокић. Споменик у част мајке монументалног је изгледа. Изливен је у ливници “Антал” из Суботице која је позната по стогодишњој радној традицији. На уређењу спомен-комплекса и саме скулптуре учествовали су многи својим личним залагањима. Манастир Осовица налази се у подножју планине Мотајице, тридесетак километара од Српца. Обнова манастирског комплекса почела је након што су археолози утврдили да је на том мјесту био манастир из 1330. године, који су Турци срушили и опустошили 1695. године. Претпоставља се да је то била задужбина краља Драгутина, о чему постоје и документа из те године са печатом на старословенском језику, на којима пише “Благовијести пресвете Богородице – Осовица”. Свештеник Славиша Топић и Верољуб Малетић пронашли су 2003. године темеље историјског манастира Осовица, да би 2008. године на Ваведење Пресвете Богородице епископ бањалучки Јефрем освештао привремени манастирски конак са капелом. Године 2009. изграђени су темељи саборног манастирског храма Благовијести Пресвете Богородице, као и темељи конака са зимском капелом Светог великомученика Прокопија. Саборни храма Благовијести Пресвете Богородице у манастирском комплексу Осовица освештан је крајем јула 2017. године. Извор: вјеронаука.нет, Ртрс и Бл портал Након светог евхаристијског сабрања у Храму Светог Саве на Врачару Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у пратњи више архијереја посетио је 10. маја Богословију Светог Саве у Београду поводом крсне славе ове школске установе. Патријарха Порфирија у Богословији Светог Саве дочекао је ректор протођакон Радомир Врућинић заједно са наставницима и ученицима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије осветио је славске дарове и преломио славски колач у присуству архијереја, многобројног свештенства, свештеномонаштва презвитера и ђакона наше Свете Цркве. Крсној слави Богословије Светог Саве присуствовали су Преосвећена господа епископи: ваљевски Исихије, марчански Сава, хвостански Алексеј, јегарски Нектарије, топлички Петар, умировљени милешевски Филарет, као и архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије. Након освећења славских дарова, Патријарх Порфирије честитао је крсну славу и обратио се присутнима пригодном беседом. Извор: ТВ Храм ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 14. маја 2024. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у храму Светих Апостола у ставропигијалној лаври Пећкој Патријаршији. Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 15. маја 2024. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: СПЦ ![]() Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник", или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос - Пут, Истина и Живот. Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана. Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим. ![]() Никифор Калист Ксанфопул наводи, из различитих извора, списак од 63 чуда и случаја исцјељења добијених водом из извора: васкрсење мртвих из Тесалије, исцјељење Лава Мудрог од уролитијазе, док се јерусалимском патријарху Јовану поправио оштећени слух … Послије пада Цариграда 29. маја 1453. године, храм је уништен, а поново га је обновио 1833. године патријарх Константин I и осветио 1835. године (сада је женски манастир). На икони „Живоносни источник“ приказана је Мајка Божја са дјететом, изнад извора којем прилазе болесни, цареви и свештеници. Код Срба се овај дан назива још Свијетлим петком, јер пада у петак Свијетле седмице, као и Благим петком, јер се блажи, не пости се. ![]() Дана, 10. маја 2024.године, Српска Православна Црква молитвено се сјећа дана када су спаљене мошти Светог Саве. Пошто свето тијело Светог Саве би пренесено из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243.г.), синовца Светога Саве. У вријеме турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утјехе и лијека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког јеванђеоског прегнућа, сваке јеванђеоске ревности, јеванђеоске вјере, љубави, наде, утјехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотворног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“. Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. И где год је трунка пепела му пала, ![]() Техничка школа Требиње организовала је у сриједу, 8. маја, изложбу ученичких радова, а прикупљени прилог на изложби биће усмјерен за подршку раду Фондације „Свети Вукашин“. На изложби под називом „У свјетлости принца“ представљени су ликовни и калиграфски радови ученика који учествују у програму „Наум“. Програм "Наум" је програм на коме ради Друштво психолога Републике Српске у сарадњи са Министарством просвјете и културе Републике Српске. То је програм за рад са потенцијално талентованом и даровитом дјецом у школама Републике Српске . Наш програм који је прихваћен је програм "Идентитет,вриједност и важност". Програм је трајао од јануара, односно од почетка другог полугодишта, а у програму је осим ученика Техничке школе учествовало и пет талентованих и даровитих ученика Основне школе "Вук Караџић".Ученици Техничке школе су у току овог програма припремили и приручник у коме су презентовали илустровани преглед историје Цркве, околности у којима је Црква настала и развијала се. Рађен је у виду албума са самољепљивим сличицама , са жељом да млађим нараштајима приближе и омогуће лакше разумијевање и подстакну их на већу заинтересованост. Централна личност и приручника и исложбе је Свети Сава и посматрање његовог вјероватно највећег и најутицајнијег свјетовног дјела Законоправила. Програм је реализован са циљем изграђивања свијест о важности очувања језика , развијање љубави према својој отаџбини, очувању националних интереса и вриједности, свијести о сопственом идентитету, љубави према својој историји,традицији и култури, празвијање духа светосавља, доброчинства и човјекољубља. Како средњошколци, тако и основци, инспирисани и мотивисани животом принца Растка, односно Светог Саве, кроз свој рад су показали таленат и склоност ка умјетности и стварању. Својим радом пренијели су импресије на остале ученике који су с одушевљењем присуствовали изложби. Жанела Пажин ![]() Васкрс 1945. године пао је 6. маја по новом календару на Дан Светог великомученика Георгија Побједоносца-великог заштитника војника. Побједник и Побједа. Чини ми се врло симболично. А сам Дан побједе пао је на Свијетлу недјељу, када народ Божји слави Васкрсење Христово. Готово исто и ове године. Разлика је четири дана. Да, наравно да постоје двије практично антихришћанске империје - комунистичка и нацистичка. Да, наравно, има много питања. На које ни данас нема одговора. И милиони смрти ... Али у сјећању на тај дан и тај рат постоји нешто дубоко, коренито за многе народе. Примјер храбрости, примјер јунаштва, пример вјере. Заиста, управо због рата, хиљаде људи се вратило у окриље православне цркве, а притисак комунистичке владе је ослабио. Црква је, хвала Богу, добила прилику да се развија. Сјећам се снимка из старе црно-бијеле совјетске хронике. Полагање цвијећа на спомен-обиљежје погинулима у том страшном рату. Отац прилази споменику са синчићем (вјероватно око пет година). Обојица држе каранфиле у рукама. Тата држи дијете за руку. Испред спомен обиљежја скида беретку са главе. Неко вријеме стоје ћутке, полажу цвијеће и одлазе. То је традиција. То је образовање у исправној традицији. Одати почаст онима који су жртвовали своје животе да бисмо ми живјели. Такође, сјећам се снимака из старих совјетских хроника на Дан побједе. Људи се радују, радују се, заиста са сузама у очима. У овоме постоји нешто заиста слично васкршњој радости: кроз Голготу - до Васкрсења Христовог. А у очима ових људи који су преживјели рат дубока је радост и дубока туга. Туга за мртвима којих је било много. Скоро свака породица је била у жалости. А колико их недостаје? Колико мука у срцу од питања „жив или мртав?“ И радост што је све ово готово: спаљена села, уништени градови до темеља, хиљаде људи који су бјежали на исток, губитак куће. Све је било готово. Кућа је опет тамо. Према томе, данас постоји нешто дубоко, коренито, исправно. И ова традиција се не може изгубити. Чини ми се да је то врло корисно за будуће генерације. Као што је једном написано у уџбенику историје: сљедећи рат започиње када генерација која долази заборави на посљедњи рат. И не можемо сјећи коријен сјекиром. Дрво се може осушити. Али, напротив, исправна основна традиција мора се усађивати и његовати у срцима дјеце. И она ће тада донијети добар плод, који ће се заснивати на страху од Бога и на љубави и поштовању према својим прецима, који су нам дали живот. Као што и ми пажљиво, са горућом њежношћу у срцу, морамо и овај живот пренијети даље. Морамо НАУЧИТИ да с Божјом помоћи пренесемо овај живот даље. Зато не смијемо заборавити на концентрационе логоре и храброст, на смрт и самопожртвовање, на експлозију Успенског сабора Кијево-Печерске лавре и чињеницу да је Дан побједе повезан са даном сјећања на великомученика Георгија и да је пао на Васкрс. Божији Промисао, такође, и зло претвара у добро. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Свештеник Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» ![]() „и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 16, 8) овим ријечима завршава Јеванђеље по Марку-најкраће и најједноставније јеванђеља. Сљедећи стихови, који садрже причу о јављању васкрслог Христа ученицима, о Његовом вазнесењу, више подсјећају на синопсис других Јеванђеља. Поред тога, постоји неколико верзија краја јеванђељског текста: кратка (1 стих), средња (прихваћена у нашој традицији) и дуга. У савременој библистици опште је прихваћено да су се потоњи појавили у II-III вијеку. И сажета природа завршетка и присуство значајних неслагања наводе истраживаче на закључак да се оригинални текст Јеванђеља завршава 8. стихом 16. главе. На овоме мјесту се јеванђеље завршава у два најстарија кодекса, у Синајском и Ватиканском. Такав крај имају и сиријски синајски преводи, као и већина јерменских превода. Од црквених писаца такав крај познају Климент, Ориген, Јевсевије, Григорије Ниски, Јероним, Виктор Антиохеас...Зигавин. Могућа се нека објашњења за тако необичан, отворен крај. Можда је оригинални завршетак рукописа јеванђеља једноставно изгубљен. Међутим, неки савремени истраживачи су склони да вјерују да је отворени крај Јеванђеља идеја самог Марка. Зашто је изабрао овај формат? Занимљив одговор на ово питање нуди Тобиас Никлас, професор Универзитета у Регенсбургу. По његовом мишљењу, јеванђелист Марко у Јеванђељу намјерно наглашава тему страха: људи са страхом сусрећу Исусова чуда, ученици доживљавају страх на путу за Јерусалим, на крају, самог Христа обузима страх од смрти. Страх је стални пратилац сусрета са Богом. И управо страхом ученика од вијести о Исусовом васкрсењу Марко довршава јеванђеоску причу. Отворени крај у овом контексту звучи као позив да се прича настави. Читалац је укључен у јеванђеоски наратив: он је тај који сада треба да оде и исприча о Христовом васкрсењу, а страх који се несумњиво јавља на овом путу испоставља се као природан дио тога. Ако се Христос плашио, апостоли су се плашили, па чак и вијест о васкрсењу изазвала је само ужас и страх, онда је то нормално за сваког човјека. Божји одговор на људски страх увијек је исти: „Не плашите се <...> него идите <...> и видите” (Мк 16, 6-7). Ово је дио васкршње поруке, јеванђеља Исуса Христа. Прихватити је то не значи не плашити се. То значи дјеловати упркос страху. Текст превео и допунио: сајт вјеронаука.нет на основу извора: Православни портал "Исус" Препоручујемо и овај повезани текст: КО СУ ЈЕВАНЂЕЛИСТИ И ШТА СУ ПИСАЛИ? ![]() Шта знамо о Венецији? Свјетски познате гондоле, канали, венецијанске маске, фестивал... Али, данас је то други град у Европи, послије Рима, по броју светиња нераздијељене Цркве. Град, који се некада усудио да се не потчини папином декрету. Град, који је био предстража Византије у Италији, а након тога спонзорисао крсташки рат на Цариград. Град, првобитно ослобођен паганске прошлости. О Венецији, њеним светињама, њеној историји и православљу у „граду мостова и канала“ говори настојатељ једине руске православне парохије у Венецији – јереј Алексиј Јастребов. Буквално, моји први кораци на венецијанској земљи, постали су за мене откровење. Стигао сам у зиму, увече, и одмах отишао да се упознам са свештенством Грчке Цркве. И моји парохијани су, те исте вечери, предложили да се поклоне локалним светињама. Прво што сам видио биле су мошти светог праведног Захарије, оца Јована Крститеља, и мошти светог Атанасија Великог, патријарха александријског, према којим се, са посебним поштовањем, односим још од богословских година: био је и подвижник, и богослов, и најталентованији администратор, и писац, и борац против аријанске јереси – легендарна и веома снажна личност...Касније сам посматрао реакцију различитих људи на светиње Венеције и видио: изненађење, страхопоштовање и одушевљење. За Италију обиље светих моштију није изненађујуће. Давали су их једни другима племићи људи, доносили су их са територија које су окупирали Турци, спасавајући их од скрнављења, чак су их крали – често нису избјегавли ни методе као што су мучења, подмићивања... У средњем вијеку се вјеровало да, што је више моштију светаца и мученика у граду, то су његови становници више имали небеских заштитника. ![]() Град ослобођен паганства Венеција је, првобитно, била хришћански град, ослобођен паганске прошлости. Основан 421. године након Христовог рођења, на празник Благовијести (25. марта/7.априла) од римских грађана, који су пребјегли од Хуна, убрзо је постао вазал Византијског царства. Али, од самог почетка – на условима аутономије. Од краја 7. вијека до краја 18. вијека градом-државом су управљали дуждови – било их је укупно 40. За учешће у ратовима против непријатеља Византије, становници лагуне су били ослобођени царских пореза и помогли су изградњу грандиозног катедралног храма Светог Апостола Марка, заштитника Венеције. Постепено, република јача, и толико јача да 1204. окреће своје оружје и своја финансијска средства против свог бившег господара, Византије. Током Четвртог крсташког рата, дужд Енрико Дандоло стаје на страну сина свргнутог византијског цара Исака Анђела, који је крсташима обећао великодушну награду за помоћ у повратку престола. Тако, на путу ка Светој земљи, војска иде на јуриш на Цариград. Већ педесет година Венеција учествује у пљачки Истока. Међутим, као казна за то, 1347. године млетачка војска, враћајући се са Крима послије опсаде ђеновљанске тврђаве Кафе (данашња Феодосија), доноси епидемију куге у лагуну. Избијања страшне болести неколико пута је однијело половину становништва града. Нови ударац за Венецију представља најезда Турака, који 1453. године, након пада Цариграда, јуре да заузму Средоземно море. Природни економски, војни и политички пад некадашњег бриљантног града чини га лаким плијеном Француза и Аустријанаца крајем 18. вијека. Италијанска (али опет не самостална) Венеција постаје тек 1866. године. Између двије цркве Када је ријеч о вјерској слици, све што је вези са Италијом обично се везује за традиционални католицизам. Венеција је, наравно, католичка. Али, вјерска ситуација у Венецији, увијек је била посебна. Историјски гледано, Венеција је заузимала средњи положај између цркава Запада и Истока. То је карактеристично обиљежје овдашње духовне и свјетовне културе. ![]() Средњовјековна жеља да се опонаша Византија, додуше у почетку у обредима и церемонијама царског двора, преживјела је послије Четвртог крсташког рата, а утицај источног хришћанства овдје се осјећа и данас. Ово је посебно упадљиво у грандиозној катедрали Св. Марка у Византији, царске трупе су тражиле заступништво уочи битака (иронично, тачније, по Промислу Божијем, икона је заробљена баш уочи пораза Римљани и пљачкања Цариграда током Четвртог крсташког рата). И сама катедрала Светог Марка подигнута је под руководством византијских мајстора. Православље је наставило да утиче на Венецију и послије заузимања Цариграда од стране Турака: преко грчких острва (укључујући Крит), која су била под влашћу Млетачке републике од 13. до 18. вијека. Иначе, овај утицај је био обостран: на примјер, клупе су се појавиле у савременим грчким црквама управо у периоду блиских контаката са Млечанима. А Венеција је, пак, вијековима славила помен светих, неподијељене Цркве. Сами Млечани су себе, с поносом сматрали прије свега грађанима свог града-државе, а тек онда – припадницима одређене вјерске традиције. „Veneziani, poi Cristiani“ – „Прво Млечани, па хришћани“: становницима лагуне никада није недостајало ни самодовољности, ни осјећаја супериорности. Двадесетих година 16. вијека дужд Андреа Грити је уопште изнио идеју о „новом Риму“, проглашавајући Венецију насљедником давно изумрлог Римског царства. Сам Сенат „Републике Светог Марка” постављао је своје патријархе – тако се титулишу владајући епископи млетачких граница, од краја VI вијека до данас. Карактеристична епизода догодила се на прелазу из 16. у 17. вијек: Млечани су храбро одбили да се потчине Ватикану, када је папа Климент VIII наредио свим кандидатима за епископе у Италији, да дођу у Рим на „испитивање епископа“. Венеција је сматрала да сама треба да бира и одобрава своје владајуће епископе. И Ватикан је на крају морао да попусти. ![]() Међутим, супротна страна ове независности била је друга зависност: од свјетовних власти. Држава је интервенисала у пастирска питања, постављала епископе и свештенике. Испоставило се да је то нека врста теократије, званично фиксиране након изградње базилике Светог Марка. Свети апостол је проглашен за „главу државе“, „владајући“ заједно са дуждом. Након пада Цариграда, ова доктрина постаје званична. Као резултат тога, дужд је, на примјер, као световни поглавар града-државе, а не поглавар Цркве, ипак имао овлашћење да учи народ „свечаном благослову“ на велике празнике, тако се учило с „пергола“, посебног амвона у базилици Светог Марка. А, сама базилика је била кућна црква дуждева, а њено свештенство није било потчињено епископу, већ „намјеснику светог Марка“. Већ поменуто увјерење учинило је Венецију центром светиња: „више моштију – више покровитеља“. Мошти су донијели први ктитори града и полагали их у темеље храмова и олтара; Византија је својим савезницима поклонила свете мошти (први такав поклон су у 9. вијеку мошти праведног Захарије, оца Јована Крститеља – дар цара Лава V); у доба анархије у неким дијеловима царства (отприлике IX–XII вијек), насљеђе хришћанства је опљачкано; током арапских и турских освајања мошти су изнесене, спасавајући их од скрнављења. А након што је поштовање моштију светаца, од стране католика, оживјело на католичком сабору у Тренту (1545-1563), почело је проучавање римских катакомби. Тако су из Вјечног града у Венецију донесена тијела првих хришћанских мученика, о којима се не зна ништа осим имена: Свети Павле, римски патрициј, Марко Фирентинац, Венус, Фиденције, мученица Ана, мученица Ирина, итд. И, коначно, Венеција је имала своје свеце, који су умрли прије подјеле Цркава (прије 1054. године). То су дужд Пјеро Први Орсеоло Свети (умро 978), свештеномученик Герард, просвјетитељ Угарске (1046). Светитељи чије се мошти налазе у Венецији |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|