Недеља двадесет пета по Духовима

​“У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?  А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако“ Лк 53 (10, 25-37).

У недјељу двадесет пету по Духовима, 22. новембра, уочи почетка Божићног поста, на Светој Литургији слушамо једну од најпознатијих и најдубљих јеванђеоских прича – причу о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25–37). Ово јеванђеоско зачало није само поучна прича о доброчинству и човјекољубљу, већ снажан позив свакоме од нас да преиспита своје срце, своју вјеру и однос према ближњима.
У средишту ове приче налази се питање које је један законик поставио Господу Исусу Христу: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ Господ га не одговара одмах, већ га упућује на Закон: „Шта је написано у Закону? Како читаш?“ Законик одговара ријечима које представљају саму суштину старозавјетне вјере: љубити Бога свим срцем, свом душом, свом снагом и свим умом, а ближњега свога као самога себе.
Господ потврђује његов одговор и каже: „То чини и живјећеш.“ Међутим, законик, желећи да оправда себе, поставља ново питање: „А ко је ближњи мој?“ Управо тим питањем започиње прича која ће за сва времена остати један од најснажнијих одговора на питање шта значи бити истински човјек и хришћанин.
Пут од Јерусалима до Јерихона – пут људске равнодушности
Господ говори о човјеку који је силазио из Јерусалима у Јерихон. На том путу напали су га разбојници, опљачкали га, претукли и оставили полумртвог. Поред њега су прошли свештеник и левит. Обојица су га видјела, али су наставили својим путем. Њихово понашање открива једну страшну истину: човјек може познавати вјерске прописе, обављати богослужбене дужности, па ипак остати равнодушан према страдању другога.
Свештеник и левит представљали су људе који су добро познавали Закон и службу Божију. Ипак, њихово познавање вјере није се претворило у дјело милосрђа. Видјели су рањеног човјека, али нису препознали прилику да послуже Богу кроз љубав према ближњем.
Колико је ова слика присутна и у нашем времену! Свакодневно сусрећемо људе који су усамљени, болесни, сиромашни, одбачени или оптерећени различитим животним недаћама. Понекад их видимо, али пролазимо поред њих. Понекад чујемо за њихову муку, али налазимо разлоге да се не укључимо. Често мислимо да немамо довољно времена, снаге или средстава да помогнемо. А понекад је довољно само да застанемо, саслушамо, упутимо топлу ријеч или покажемо да неко није сам.
Милостиви Самарјанин – љубав која превазилази подјеле
За разлику од свештеника и левита, човјек који је помогао повријеђеном био је Самарјанин. У тадашњем јеврејском друштву Самарјани су били сматрани туђинцима и вјерским противницима. Између Јевреја и Самарјана постојале су дубоке историјске, вјерске и друштвене подјеле. Управо зато Господ намјерно истиче да помоћ није указао неко од оних од којих би се то очекивало, већ човјек који је припадао народу на који се гледало са неповјерењем и непријатељством.
Када је Самарјанин угледао рањеног човјека, сажалио се над њим. Није питао којем народу припада, које је вјере, да ли га познаје или да ли ће му се указана помоћ икада узвратити. Његово срце препознало је људску патњу и одговорило на њу дјелом.
Приступио је повријеђеном човјеку, завио му ране, залио их уљем и вином, поставио га на своје кљусе, одвео у гостионицу и побринуо се за њега. Чак је и гостионичару оставио новац, обећавши да ће надокнадити све додатне трошкове.
Самарјанин није остао само на осјећању сажаљења. Његова милост постала је конкретна жртва: уложио је своје вријеме, средства, труд и снагу. Управо у томе се открива суштина хришћанске љубави. Љубав није само лијепа ријеч, нити осјећање које траје док нам је удобно. Она се показује онда када смо спремни да изађемо из сопствене сигурности и помогнемо ономе коме је помоћ потребна.
Ко је, дакле, мој ближњи?
На крају приче Господ поставља законику питање: „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?“ Законик одговара: „Онај који му милост учини.“ А Господ му упућује заповијест која је уједно и позив сваком човјеку: „Иди, па и ти чини тако!“
Овим ријечима Господ преокреће начин на који посматрамо питање ближњег. Није најважније да утврдимо ко заслужује нашу љубав, ко нам је близак по поријеклу, вјери, језику или друштвеном положају. Право питање гласи: коме ја могу постати ближњи? Ближњи постајемо ономе коме пружамо љубав, милост и помоћ.
У хришћанском схватању, љубав према Богу не може се одвојити од љубави према човјеку. Не можемо истински љубити Бога, а бити равнодушни према Његовој творевини и људима који су створени по Његовом лику. Зато Свети апостол Јован пише: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јн 4, 20).
Милостиви Самарјанин нас учи да се ближњи не препознаје само по сродству или припадности одређеној заједници, већ по љубави коју смо спремни да му пружимо. Човјек у невољи постаје наш ближњи, а ми смо позвани да му будемо ближњи својим дјелима.
Божићни пост – вријеме када љубав треба да постане дјело
Није случајно што ову јеванђелску причу слушамо уочи почетка Божићног поста. Пост није само уздржавање од одређене врсте хране, нити пуко испуњавање спољашњих правила. Он је прилика да очистимо своје срце, да се ослободимо себичности, осуђивања, зависти и равнодушности, те да се кроз молитву, покајање и добра дјела припремимо за сусрет са Богомладенцем Христом.
Истински пост подразумијева да поред тјелесног уздржања учимо да обуздавамо своје страсти, да будемо стрпљивији, пажљивији и милостивији према другима. Како нас учи Свети пророк Исаија, пост који је угодан Богу јесте и онај у којем „скидаш окове неправде“, ослобађаш потлачене и дијелиш хљеб свој са гладнима (уп. Ис 58, 6–7).
Зато Божићни пост треба да буде вријеме у којем ћемо више пажње посветити онима који су у потреби. Можда је некоме у нашој близини потребна помоћ у набавци намирница, посјета болеснику, разговор са усамљеним човјеком, подршка породици која се суочава са тешкоћама или једноставно ријеч утјехе. Не морамо учинити велика дјела да бисмо показали љубав. Понекад је један мали чин милосрђа за онога ко га прима велики дар.
Не треба да чекамо да нам неко затражи помоћ. Као милостиви Самарјанин, потребно је да отворимо очи и срце како бисмо препознали човјека који страда поред нас.
Иди, па и ти чини тако!
Јеванђеље о милостивом Самарјанину позива нас да преиспитамо сопствени живот. Да ли смо попут свештеника и левита који виде туђу муку, али пролазе поред ње, или смо спремни да застанемо и помогнемо? Да ли нашу вјеру потврђујемо само ријечима или је показујемо дјелима љубави? Да ли у сваком човјеку препознајемо ближњега и икону Божију?
Пред нама је Божићни пост, вријеме духовног преиспитивања, молитве, покајања и добрих дјела. Нека нам примјер милостивог Самарјанина буде путоказ да пост не остане само на трпези, него да се препозна у нашем односу према сваком човјеку. Нека наша молитва буде праћена милосрђем, а наше уздржање љубављу.
Јер није довољно само знати шта је добро – потребно је добро чинити. Није довољно говорити о љубави – потребно је љубав живјети. А Господ нам и данас, као некада законику, упућује исту заповијест:
„Иди, па и ти чини тако!“
Нека би нам Господ даровао чисто срце, отворене очи за потребе ближњих и снагу да љубав према Њему посвједочимо милосрђем према сваком човјеку. Амин.

Мисли за сваки дан у години – Свети Теофан Затворник
Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк 10,26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој. Да, пак, не би било недоумица, најбоље је читати Божанско Писмо. Читај са пажњом, расуђивањем, саосећањем, повезујући све са својим животом: оно што се тиче мисли – испуњавај у мислима; што се тиче осећања – осећањима и расположењима, а што се тиче дела – делима. Онај ко слуша реч Божију сабира светле појмове о свему што је у њему, око њега и изнад њега. Он себи разјашњава обавезе у односима који се јављају у животу, те света правила, као драгоцене бисере, ниже на нит савести која му, затим, тачно и одређено указује како и када поступати на начин који је угодан Господу. Он обуздава и страсти. Јер, читање речи Божије увек на њих делује смирујуће. Ако почнеш да читаш реч Божију, страст ће, ма каква била, почети да бива све слабија и слабија, да би на крају сасвим ишчезла. Ко се богати знањем речи Божије, стиче над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи.