Током Великог поста многи хришћани појачано читају Псалтир и друге књиге Светог писма. Помињање змајева, једнорога, василиска и неких других животиња које се појављују на страницама Библије може бити збуњујуће и изазвати неразумијевање или радозналост. Какав је значај ових животиња? Да ли су оне заиста постојале? Постоје ли неке и данас?
На прелазу из позног средњег вијека у нови вијек постојање библијских животиња није се доводило у питање. Митрополит и писац Дамаскин Студит (1520–1580), којег је 2013. године канонизовала Грчка православна црква, аутор је дјела под насловом Физиолог, у којем је описао и изглед и понашање ових животиња. Физиолог помаже да се разумије како је животињски свијет изгледао очима средњовјековног човјека.
Једнорог
На основу описа једнорога у Библији можемо закључити да је то дивља, брза и снажна животиња (види: 4. Мојс 23, 22; Јов 39, 9–12). Физиолог наводи да је једнорог велика, снажна животиња која живи у пустињама. Миран је према другим животињама, али непријатељски настројен према људима. Такође се помиње да је рог једнорога пун, а не шупаљ, као што је то случај код других животиња. Тај рог је и снажан лијек против отрова.
Плиније Старији називао је једнороге најопаснијим животињама у Индији. Једнорог је мањи од слона, веома личи на бика и одликује се истакнутим рогом на носу. Веома је снажан и брз и не штеди никога ко му се нађе на путу. Ови описи веома личе на носорога, кога библијски једнорог највјероватније и представља.
Јеврејска ријеч коју превод King James Version преводи као „једнорог“ јесте ре’ем re’em. Савремени библијски научници сматрају да се овај назив односио на животињу сличну туру, односно на велико европско рогато говече које је изумрло у 17. вијеку. И стари Асирци су ове животиње називали сличним именом – rimu. Пошто је животиња описана као снажна и рогата, рани преводиоци су је повезали са митским једнорогом. У Светом писму Старог завјета једнорог се помиње на неколико мјеста као симбол изузетне снаге и неукротивости:
- 4. Мојсијева, глава 23 (ст. 22): „Бог га је извео из Мисира, он му је као снага једнорогова.“
- 4. Мојсијева, глава 24 (ст. 8): „Бог га је извео из Мисира, и он му је као снага једнорогова; појешће народе који су му непријатељи, и кости ће њихове потрти, и стријелама својим постријељати их.“
- 5. Мојсијева, глава 14 (ст. 5): „Јелена, срну, бивола, дивокозу, једнорога и козу камењачу;“
- 5. Мојсијева, глава 33 (ст. 17): „Красота је његова као у првенца телета, и рогови његови као рогови у једнорога; њима ће бости народе све до краја земље; то је мноштво тисућа Јефремовијех и тисуће Манасијине.“
- Књига о Јову, глава 39 (ст. 9): „Би ли ти једнорог хтио служити? би ли ноћивао за јаслама твојим?“
- Псалам 92 (ст. 10): „А мој рог ти узвишујеш као рог у једнорога, ја сам помазан новијем уљем.“
Василиск
Помињање василиска не може се наћи у новијим преводима Библије. На примјер, у енглеском преводу ESV (Ис 14, 29) користи се ријеч „василиск“, док превод NIV користи „змија отровница“ (аспида). Василисци су се појавили у Библији усљед двосмислености при превођењу. Првобитно је „василиск“ био архаични назив за змије, који је још у вријеме Септуагинте схваћен у значењу митске звјери. Данас се иста ријеч преводи као „аспида“ или „кобра“ (Ис 59, 5; Пс 90, 13).
У антици је василиск (од грчког βασιλίσκος — βασιλεύς „краљ“ и деминутивног наставка -ίσκος) био назив за митску змију која убија сва жива бића не само отровом, већ чак и погледом и мирисом. Римски пјесник Лукан писао је да је василиск настао из крви убијене горгоне Медузе.
Да није било ове непрецизности у преводу, василиск би вјероватно био потпуно заборављен. Међутим, у средњем вијеку обликована је слика злог створења налик змају, окружена народним предањима. Према једној од „теорија“, василисци су настајали из јаја ибиса на којима су лежале змије.
Змај (аждаја)
Јеврејска реч танин (tannin) у старим преводима често је превођена као „змај“. Она заправо означава велике гмизавце, отровне змије, морске немани или чак шакале који живе у пустињи. У Новом завјету (Откривење), „велика црвена аждаја“ је искључиво симбол за Сатану. Помињања змајева у Библији првенствено су алегоријска. Змајеви се поистовјећују са духовним злом, обманом и ратоборношћу (види: Отк 12, 7. 9; 16, 13; 20, 2).
Библија не садржи ни назнаке о стварном постојању змајева, нити њихове описе. Могући изузетак су неканонске главе Књиге пророка Данила, којих нема у јеврејским рукописима (Дан 14, 23). То упућује на то да библијски змајеви могу бити митски симбол својствен одређеној култури.
То потврђује и Физиолог, који садржи податке о разним митским звјерима са натприродним особинама. Чудно је што је змај тамо описан као дугачка риба са жаоком, што указује на велику сличност са електричном ражом. Ипак, змај се и даље приказује као митска звијер и симбол порока.
Бехемот (нилски коњ)
Опис снажне и страшне звијери, назване „првим од великих дјела Божијих“, налази се у 40. глави Књиге о Јову (види: Јов 40, 10–19). Преводиоци Библије краља Џејмса нису познавали ову звијер, па су прибјегли калку из јеврејског језика и превели је као „бехемот“ (behemoth). Ни Словени нису познавали ову животињу, али умјесто калкирања ријечи, у словенској Библији су употријебили ријеч „звијер“ (у Даничићевом преводу: „слон“ — прим. прев.).
У стварности, 40. глава Књиге о Јову описује обичног нилског коња као колосалну копнену звијер чије су кости као „цијеви од бронзе“, а реп крут као кедар. Занимљиво је да је у руском језику значење ријечи „бегемот“ након XIX вијека постало истовјетно појму нилског коња, док у енглеском језику „behemoth“ остаје непозната митска животиња.
Као и у претходним случајевима, средњовјековни фолклор је примјетно искривио првобитну слику. Према Маљу вјештица (Malleus Maleficarum Вјештичји чекић)), злогласном трактату о вјештицама који је написао Хајнрих Крамер, нилски коњ је демон који узима облик свих великих животиња и даје људима „животињске склоности“.
Левијатан
Описан у Књизи о Јову и Псалмима као џиновска, оклопљена морска неман или змија која бљује ватру. Готово одмах након описа нилског коња у Књизи о Јову налази се опис звијери левијатана (види: Јов 40, 20 – 41, 26). Исто створење помиње се и у другим дијеловима Светог писма (види: Ис 27, 1; Отк 20, 2. 10), обично у истом алегоријском смислу као и змај.
Међутим, за разлику од змаја, Књига о Јову садржи веома конкретан опис и назнаку стварног постојања ове звијери. Из тог разлога се библијски левијатан може условно подијелити на „алегоријског“ (према Исаији, Амосу и Откривењу) и „стварног“ (према Јову). Први је морско чудовиште и симбол великог зла, док је други — крокодил.
У средњовјековној култури ове двије звјери, стварна и симболична, биле су помијешане. Дамаскин Студит, описујући „коркодила“ (како стоји у оригиналу), пише да је ова звијер веома велика: дугачка 80 аршина или 24 хвата (од 51 до 56 метара).
Симболички, преузет је из хананске митологије (чудовиште Лотан) како би представио силе зла, хаоса и моћне непријатељске владаре (попут египатског фараона) које Бог побеђује.
Сатири (Satyrs).
Помињу се у Књизи пророка Исаије као бића која плешу на рушевинама Вавилона. Изворна ријеч саир (sa’iyr) значи „длакав“ и односи се на дивље јарчеве који су настањивали пусте рушевине, мада су стари Јевреји понекад тим појмом означавали и пустињске демоне из народних вјеровања.
Џиновска митска птица
Џиновска митска птица чији распон крила може да заклони сунце. У Библији се помиње у Псалмима (50, 11 и 80, 13) као „пољска звер“ или птица неба, а детаљније је описана у јеврејским апокрифима и Талмуду као пандан Левијатану и Бехемоту на небу.
Животиње са људским особинама
Најпознатије су змија у Едемском врту (Постање 3), која је говорила прије него што је кажњена да пузи на стомаку, и Валаамова магарица (Бројева 22), којој је Бог дао дар говора да упозори свог господара на анђела са мачем. Такође, ту је и велика риба која је прогутала пророка Јону (Јона 2).
Апокалиптичне хибридне звијери
У пророчким визијама, попут Књиге пророка Данила и Откривења Јовановог, јављају се сложена бића са више глава, рогова и особинама различитих животиња (лава, медведа, леопарда и седмоглаве аждаје), која симболизују земаљска царства и духовне силе.
Ноћна бића пустиње
У пророчким књигама (нпр. Исаија 34:14) помињу се дивља бића која настањују рушевине, што се у преводима често наводи као сатири (демони налик јарчевима) и ноћна утвара Лилит.
Закључак
Значајан дио непостојећих животиња у Светом писму настао је усљед преводилачких грешака и непрецизности, као и погрешних тумачења и народног стваралаштва. Такве представе биле су нарочито распрострањене у умјетности, што је допринијело њиховом учвршћивању у масовној свијести.
На крају крајева није важна ријеч, већ смисао. Језик Библије је често језик алегорија. Није пресудно да ли ћемо употријебити ријеч „василиск“ или „змија“. Приликом превођења Јеванђеља на језик Ескима, ријеч „јагње“ замијењена је ријечју „фока“. То је учињено како би Ескими, који никада нису видјели овце, могли да разумију Јеванђеље. Из тог разлога се у случају било каквог неразумијевања приликом читања Библије треба руководити једноставним правилом: садржај је изнад форме.
Припремио, допунио и дорадио вјеронаука.нет на основу писања извора https://catalog.obitel-minsk.com/blog/2022/03/mythical-animals-in-the-bible-who-are-they-really | Вријеме читања: 6 минута

