Од четворице јеванђелиста, апостол Лука се може назвати историчарем у правом смислу те ријечи. Његово дјело у два дијела — Јеванђеље и Дјела светих апостола — представља савјестан и прецизан приказ догађаја, изложених хронолошким редом и у складу са свим захтјевима историјског жанра. Осим тога, Лукино дјело представља и велико књижевно остварење, написано беспрекорним грчким језиком.
Не постоји консензус међу савременим научницима и тумачима око тога који је јеванђелист први писао: Матеј или Марко. Али се са сигурношћу може рећи да је Лука писао трећи. Он је, без сумње, добро познавао Марков текст, а можда и Матејев; користио је и друге изворе. Ова тројица често се називају синоптичарима (грчки „они који виде заједно“), јер су њихова дјела много сличнија једна другој него Јовановом Јеванђељу, које је написано много касније, у потпуно другачијем стилу, као допуна синоптичарима — да објасни оно што су они прећутали.
Матеј и Марко били су очевици многих догађаја из Јеванђеља, али то се не може рећи за Луку. Предање га назива једним од Седамдесеторице, али се у Јеванђељима не помиње. Ни у његовом сопственом тексту не види се да говори као очевидац. Са њим се срећемо тек у Дјелима апостолским, и то не одмах, већ када почиње да прати апостола Павла (који, иначе, такође није учествовао у догађајима описаним у Јеванђељу). Лука се помиње у неколико Павлових посланица као његов највернији сапутник и чак као лични љекар. Из истих извора сазнајемо да је Павле боловао од неке озбиљне болести због које му је била потребна Лукина помоћ. Иначе, љекарски поглед на свијет може се уочити и на страницама његовог Јеванђеља: када описује исцјељења болесних, Лука наводи и болести од којих су они патили.
Али, могло би се питати: какво је право такав човјек имао да говори о Исусу када су свједоци тих догађаја из прве руке још увек били живи и свима познати? Чак ни данас не сазнајемо увијек о догађајима од очевидаца — чешће се ослањамо на историчаре. Лука је био управо такав историчар. Како сам каже у уводном дијелу свог Јеванђеља, многи су већ покушали да испричају живот Исуса (и, највјероватније, не увијек тачно), па је било вриједно пажљиво испитати очевице, упоредити све доступне изворе и саставити потпунији и поузданији приказ. Управо то је и учинио. Текст је, изгледа, настао у Риму почетком шездесетих година I вијека, највјероватније под Павловим руководством.
Као и код осталих синоптичара, и о Луки знамо релативно мало. По предању, рођен је у Антиохији Сиријској, једном од највећих градова тог времена, гдје се одмах послије Васкрсења појавила хришћанска заједница. Највјероватније није био Јеврејин, већ Грк (једини међу новозавјетним писцима); у сваком случају, стекао је одлично образовање и писао изванредним грчким језиком. Предање га назива љекаром и умјетником (иконописцем): управо је он, каже се, насликао прву икону Богородице. У томе нема ничег необичног: у оно вријеме није постојала тако уска специјализација као данас, па је човјек који је добро познавао љекарску вјештину могао да се бави и умјетношћу и историографијом.
Само у овом Јеванђељу налазимо детаљан опис Христовог рођења и једину епизоду из Његовог дјетињства — како је са породицом отишао у Јерусалим на празник и остао у храму, у „дому Оца свога“. Јосиф је до тада већ био преминуо, тако да је само Богородица могла испричати Луки о томе. Можда му је то испричала баш док је сликао њен лик?
Луки је својствена изузетна тачност и пажња према детаљима. На примјер, једини он помиње разбојника на крсту који се покајао и обратио Христу. Није чудо што то само он биљежи: скоро сви ученици су се разбјежали, а они који су остали код крста вјероватно нису могли чути разговор распетих. Али Лука је пронашао свједока који је чуо и запамтио Христов разговор са покајаним разбојником, којем је обећан рај.
Док Матеј пажљиво наводи старозавјетна пророштва, а Марко наглашава Христову моћ и величанство, Лука посебно наглашава Његову жртвену смрт и њен спасоносни значај за човјечанство. Зато је симбол његовог Јеванђеља — вол, жртвена животиња.
Међутим, највећа посебност овог Јеванђеља је његова књижевна љепота. Лука мајсторски комбинује различите стилове (што се, нажалост, често губи у савременим преводима): ту су префињена грчка проза, поетске химне (јединствене у цијелом Новом завјету), величанствена библијска нарација и мудре изреке. Лука пише за образовану хеленистичку публику, којој није било довољно само изнијети нове идеје — требало их је представити у лијепој, складној форми да би их она прихватила.
Његове приче у параболама представљају врхунац умјетничке вјештине. Управо код Луке налазимо најпознатије јеванђеоске приче које знају чак и они који никада нису отворили Библију: о блудном сину и о богаташу и Лазару. Параболе заузимају велики дио његовог Јеванђеља — то су кратке приче које може разумјети свако, без дубоког познавања историје или географије Палестине. Али њихова дубина је неисцрпна: иза свакодневних сцена крију се вишеслојна значења.
Лука, као што видимо, не тежи поучавању у стилу „чини добро, а не зло“, већ изражава своје мисли кроз метафоре. Узмимо, на примјер, параболу о блудном сину. Да ли је он главни јунак? Младић који је напустио оца, потрошио имовину и вратио се — то је јасна слика, позната из живота. Али чудо ове приче лежи у понашању оца: он не спречава сина да оде, стрпљиво га чека и одмах га прихвата кад се врати. Умјесто да га казни, он га опрашта и враћа му достојанство. Зар то није слика Небеског Оца који чека наше покајање? Парабола, дакле, није само о сину — већ о милостивом оцу.
А можда и о старијем брату? Он је био послушан, вриједан, примјер сина, али га боли што је отац показао милост према „недостојном“. Али испоставља се да можеш бити истински син свога оца само ако прихватиш и најгрешнијег брата као брата. Тако Лука открива више слојева значења, далеко од једноставне моралне поуке.
Лука је такође мајстор књижевног детаља. Он описује како је Исус исцијелио десет губаваца, али се само један вратио да Му захвали — и то Самарјанин! (Лк 17, 16). Туђинац, презрени странац. Док су били губави, остали су га трпјели, али сада, када иду у храм, гдје он нема приступ, он остаје сам. Управо тај одбачени човјек постаје најближи Христу — као у другој причи о милостивом Самарјанину. И ту Лука позива на размишљање.
Лука је пратио Павла на једном од његових мисионарских путовања, што детаљно описује у Дјелима, често користећи замјеницу „ми“, али никада не говорећи ништа о себи. И то је карактеристика његове личности — скромност уз пажљиво биљежење детаља.
Послије Павлове смрти, Лука наставља мисију у Италији, Галији, Далмацији, Грчкој и Африци, гдје је проповиједао Јеванђеље, оснивао хришћанске заједнице и лијечио болесне — не само као љекар, већ као апостол. Према предању, пострадао је у дубокој старости у грчком граду Теби, гдје је био распет на дрвету маслине јер није било припремљеног крста. Његове мошти су касније пренесене у Цариград, а потом у Падову, гдје се и данас налазе; дио је враћен у Тебу 1990-их. Његов спомен Црква слави 22. априла и 18. октобра (по старом календару).
Иако се Лука лично не помиње у Јеванђељима, постоји занимљив наговјештај. На крају свог Јеванђеља он описује ученика који је са Клеопом путовао из Јерусалима у село Емаус, недуго послије Васкрсења. Разговарали су о свему што се догодило, а њихове наде су се распршиле. Тада им прилази странац који им објашњава да је тако морало бити — да Христос страда ради спасења људи. Када су сели за сто и Он преломио хљеб, препознали су Га — то је био Васкрсли Учитељ!
Приповијест је тако жива и пуна детаља да дјелује као свједочење самог учесника. Можда је тај други, безимени ученик — био управо Лука? У сваком случају, ова сцена говори о свима који трагају за знањем, проучавају историју и траже смисао, али истинско разумијевање налазе тек у личном сусрету са Учитељем. То је, у ствари, најдубља лекција апостола Луке. Ова поука апостола и јеванђелисте Луке мени је посебно драга и блиска. Припрема вјеронаука.нет/ др Андреј Десницки/31.10.2012/ Извор: pravmir.com