Михољске задушнице спадају у четири велике задушнице (у Месопусну суботу, суботу пред Свету Педесетницу, суботу пред празник Светог Киријака Отшелника – Михољске задушнице и Митровданске задушнице – у суботу пред празник Светог Великомученика Димитрија) које наша Света православна црква обиљежава у току године. Михољске задушнице падају увијек у суботу пред празник Светог Киријака Отшелника (12. октобар). Увијек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сјећамо преминулих. Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој литургији.
На задушнице се са посебном љубављу и поштовањем сјећамо свих наших упокојених сродника, пријатеља и ближњих. То је дан молитве за душе оних који су „уснули у Господу“, дан када показујемо да је љубав јача од смрти, јер у Цркви Христовој сви остајемо дио једног тијела – живих и упокојених.
Молитва за преминуле израз је наше вјере у Васкрсење и вјечни живот. Она свједочи да смрт није крај, већ прелаз у други, вјечни живот, и да душе покојних живе у заједници са Богом.
Свети Јован Златоусти нас поучава: „Помоћ мртвима не долази од суза, већ од молитве и милостиње.“
На овај дан у храмовима се служи Света Литургија, након које слиједи парастос – заједничка молитва за све упокојене. Вјерници у цркву доносе жито (кољиво), вино, свијеће, као и спискове имена покојника које свештеник помиње током молитве.Након богослужења, вјерници обично посјећују гробове својих ближњих, пале свијеће, уређују споменике, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши вољени сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, можемо да одемо у цркву, гдје се одслужи помен. Вриједи подсјетити да гроб није мјесто жалости, већ мјесто наде, јер вјерујемо у Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.
Михољске задушнице подсјећају нас на хришћанску врлину сјећања у љубави. Наша молитва, милостиња и добра дјела која тог дана чинимо у име покојних, свједоче да љубав никада не престаје.
Ово је дан када се не присећамо смрти са тугом, већ са вером, љубављу и надом.
„А Бог није Бог мртвих, него живих, јер су Њему сви живи.“ (Јеванђеље по Луки 20, 38)
Тропар, глас 8.
Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.
Кондак, глас 8.
Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.