Чудотворна икона Мајке Божије „Достојно јест“ (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί) прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске – Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу.
 У олтару овог св. храма налази се икона „Достојно јест“ |  Литија са чудотворном иконом Богородице „Достојно јест“ на Светој Гори. Фото: Виталиј Кислов / Православие.Ру |
11. јуна 980. (према другим изворима – 982), догодило се једно од чуда: Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим… и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо : Чеснија си од херувима и славнија од серафима…
Млади монах је задобио умиљење до суза, слушајући певање непознате му песме, и стаде молити госта да му је напише, како би је научио и на тај начин величао Богородицу. Како у келији није било ни мастила ни хартије гост рече: Овако ћу ти написати за успомену ову песму, ево на овом камену, а ти је научи и сам је тако пој, и све хришћане научи да би тако прослављали Пресвету Богородицу.
Камен се као восак умекша под руком дивног госта, и слова се дубоко урезаше. Написавши на камену ту песму, гост је предаде послушнику и рече за себе да је Гаврило и постаде невидљив. Сву ноћ послушник је провео у славословљу пред иконом Богородице, а већ ујутру је певао ту божанствену песму наизуст. Старац га је на повратку из Кареје затекао како пева нову чудесну песму. Послушник му је показао камену плочу и рекао му све како је било. Старац је објавио то сабору Светогораца и сви су једним устима и једним срцем прославили Господа и Матер Божију, певајући нову песму.
Из тог разлога Црква пева анђеоску пјесму „Достојно јест“, а икона пред којом је Архангел певао дотичну песму је пренесена у Карејску цркву. Плоча са написаном песмом била је послана у Константинопољ, за време царовања Василија и Константина, синова Романа – млађег, патријарха Светог Николаја Хризоверха (983-996). Келија је и до данас позната на Атосу под именом Достојно јест. Овај дио текста преузет је са овог извора