На први поглед питање изгледа једноставно. Отворимо православни мјесецослов (црквени календар) и тамо видимо конкретне бројеве. У Руској Православној Цркви до данас је прослављено око пет хиљада светитеља — оних чија су имена унесена у црквени календар и у чију част се служе богослужења. Али то је само на први поглед. У стварности је питање много сложеније него што се чини.
Православна Црква није само Руска црква. Постоје многе друге Помјесне православне цркве: Антиохијска, Грузијска, Српска, Румунска, Бугарска и друге. Свака од њих има своју историју, своје националне светитеље, од којих се многи још увијек поштују само у оквиру једне Цркве.
А ту су и светитељи из времена неподијељене Цркве — прије раскола 1054. године. То су, на примјер, свети Мартин Турски, свети Бенедикт Нурсијски, свети Бонифатије, просвјетитељ Њемачке, Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865). Они су живјели у западном дијелу хришћанског свијета, али припадају заједничкој ризници хришћанства и поштују се у православљу. И коначно, сваке године Црква наставља да прославља нове свете. Само у XX и XXI вијеку, у Руској Цркви је канонизовано више од хиљаду нових мученика и исповједника који су страдали током година прогона. Процес канонизације се наставља: истраживања, свједочанства и житија откривају нам нове свједоке вјере. Поред тога, Црква стално рађа нове свеце. У свакој генерацији постоје они који се одазивају Христовом позиву: „Хајде за мном!“ (Јн 1, 43). Дакле, могуће је дати тачан број свих светих, али само за одређени тренутак. Ова цифра ће се стално мијењати.
Коме и зашто је потребна канонизација светитеља?
На први поглед, може се учинити да је канонизација нека врста награде човјеку за праведан живот. Али то није тако. Бог зна своје угоднике и без наше потврде. Њихову судбину у вјечности, у Царству Небеском, не одређује Црквени сабор, већ сам Господ. Светитељ није онај кога су „именовали“, већ неко у коме је живио и дјеловао Свети Дух.
Канонизација је прије свега позив свакоме од нас на живо општење са таквим човјеком. Јер светитељ није само примјер из прошлости. Њему се можемо обратити молитвом у свако вријеме, осјећајући да између нас не постоји зид времена. Зато канонизација није потребна светитељима, него нама, људима. Она на неки начин чини видљивим оно што је у вјечности већ откривено.
Постоји још један важан смисао канонизације. Прослављајући светитеље, Црква нам у њиховом лику показује конкретан примјер: ево личности која је живјела свој живот са Богом, њен пут може постати пут наде и за вас. Када читамо житија светитеља, ми не проучавамо само биографију и не дивимо се само њиховим подвизима. Ми у њиховом искуству тражимо оно што може бити блиско и нама.
Неко проналази нешто блиско и драго у молитвеном подвигу преподобних — на примјер у животу преподобног Сергија Радоњешког или Серафима Саровског. Неко препознаје себе у неустрашивој вјери новомученика XX вијека. Неко налази утјеху у житију Марије Египћанке, у њеном паду и великом покајању.
Тако светитељи постају наши пријатељи, учитељи и молитвеници. Њихова житија свједоче да је могуће живјети усред зла овога свијета и сачувати чистоту. Могуће је пасти и поново устати. Могуће је сачувати вјеру кроз страдања и мученичку смрт.
Јер светитељи су били исти људи као и ми. На крају крајева, свети су били исти људи као и ми. Патили су, били су уморни, борили су се са сумњама, са поносом, са страховима. Али у свим околностима свог живота, тражили су Бога и пронашли Га. Дакле, свети нису само споменици прошлости. Сваки од њих је пут који води ка Богу и позив да заједно ходамо тим путем. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин
Православна Црква није само Руска црква. Постоје многе друге Помјесне православне цркве: Антиохијска, Грузијска, Српска, Румунска, Бугарска и друге. Свака од њих има своју историју, своје националне светитеље, од којих се многи још увијек поштују само у оквиру једне Цркве.
А ту су и светитељи из времена неподијељене Цркве — прије раскола 1054. године. То су, на примјер, свети Мартин Турски, свети Бенедикт Нурсијски, свети Бонифатије, просвјетитељ Њемачке, Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865). Они су живјели у западном дијелу хришћанског свијета, али припадају заједничкој ризници хришћанства и поштују се у православљу. И коначно, сваке године Црква наставља да прославља нове свете. Само у XX и XXI вијеку, у Руској Цркви је канонизовано више од хиљаду нових мученика и исповједника који су страдали током година прогона. Процес канонизације се наставља: истраживања, свједочанства и житија откривају нам нове свједоке вјере. Поред тога, Црква стално рађа нове свеце. У свакој генерацији постоје они који се одазивају Христовом позиву: „Хајде за мном!“ (Јн 1, 43). Дакле, могуће је дати тачан број свих светих, али само за одређени тренутак. Ова цифра ће се стално мијењати.
Коме и зашто је потребна канонизација светитеља?
На први поглед, може се учинити да је канонизација нека врста награде човјеку за праведан живот. Али то није тако. Бог зна своје угоднике и без наше потврде. Њихову судбину у вјечности, у Царству Небеском, не одређује Црквени сабор, већ сам Господ. Светитељ није онај кога су „именовали“, већ неко у коме је живио и дјеловао Свети Дух.
Канонизација је прије свега позив свакоме од нас на живо општење са таквим човјеком. Јер светитељ није само примјер из прошлости. Њему се можемо обратити молитвом у свако вријеме, осјећајући да између нас не постоји зид времена. Зато канонизација није потребна светитељима, него нама, људима. Она на неки начин чини видљивим оно што је у вјечности већ откривено.
Постоји још један важан смисао канонизације. Прослављајући светитеље, Црква нам у њиховом лику показује конкретан примјер: ево личности која је живјела свој живот са Богом, њен пут може постати пут наде и за вас. Када читамо житија светитеља, ми не проучавамо само биографију и не дивимо се само њиховим подвизима. Ми у њиховом искуству тражимо оно што може бити блиско и нама.
Неко проналази нешто блиско и драго у молитвеном подвигу преподобних — на примјер у животу преподобног Сергија Радоњешког или Серафима Саровског. Неко препознаје себе у неустрашивој вјери новомученика XX вијека. Неко налази утјеху у житију Марије Египћанке, у њеном паду и великом покајању.
Тако светитељи постају наши пријатељи, учитељи и молитвеници. Њихова житија свједоче да је могуће живјети усред зла овога свијета и сачувати чистоту. Могуће је пасти и поново устати. Могуће је сачувати вјеру кроз страдања и мученичку смрт.
Јер светитељи су били исти људи као и ми. На крају крајева, свети су били исти људи као и ми. Патили су, били су уморни, борили су се са сумњама, са поносом, са страховима. Али у свим околностима свог живота, тражили су Бога и пронашли Га. Дакле, свети нису само споменици прошлости. Сваки од њих је пут који води ка Богу и позив да заједно ходамо тим путем. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин