Познати композитори су у његову част компоновали опере и кантате, сликари су сликали слике, по њему је чак назван и католички монашки ред Алексијан који је настао током епидемије куге и имао посебну бригу о болесним и ментално обољелим.
Зашто је овај светац, који је рођен у 5. вијеку „у граду у Риму“ у породици сенатора Јевтимијана, био толико вољен? Алексијеви родитељи – Јевтимијан и Аглаида – били су побожни хришћани. Сваког дана су се у њиховој кући постављала три стола: за странце, просјаке и удовице.
Сину су изабрали племениту и лијепу невјесту, царског рода. Али одмах након вјенчања у цркви светог Бонифација, Алексије јој је дао свој прстен ријечима: „Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама“.
Тада се, не разговарајући ни са ким другим, укрцао на брод и отпловио на Исток, у град Едесу, у Месопотамији. Тамо, је распродао све драгоцјености што је имао код себе, све злато раздијелио је просјацима, а сам се обукао у просјачке рите, уврстио се међу просјаке, и просио милостињу.
Овако је живио седамнаест година. Многи су Алексија почели називати праведним човјеком, човјеком Божјим. Слава о његовом подвижништву проширила се Сиријом. Тада се Алексије поново укрцао на брод. Силовита олуја која се изненада подигла на мору промијенила је планове путника: на тај начин Алексије се поново нашао недалеко од Рима.
Сматрајући то као прст Божји, Алексије је ријешио да оде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи у молитви и посту (само на хљебу и води) и исмијаван од домаћих слугу као туђинац и придошлица.
Када је дошло вријеме и Алексије је осјетио да му се ближи крај, узео је свитак и детаљно описао свој живот. Тада се у храму Светог Петра зачуо глас који је позивао да се у кући Јевтимијана нађе светац који би се молио за Рим и сав народ. Међутим, Алексије више није пронађен жив. Пронађен је са блиставом неземаљском свјетлошћу на лицу и свитком, чврсто стегнутим у рукама. На основу свитка родитељи његови су сазнали, да је то био њихов син Алексије, а невјеста, која је тридесет четири године живјела без њега, да је то њен муж.
Тијело Светог Алексија пренесено је на катедрални трг. Овдје су људи почели да хрле, јер су се догодила многа чуда и исцјељења. Сам цар Хонорије, између осталих, пренио је мошти светитеља у храм Светог Бонифација, гдје се Алексије вјенчао са својом невјестом. Од тада је базилика носила име по оба светитеља. Свети Алексије се преставио у Господу седамнаестог марта 411. године, за вријеме цара Хонорија у Риму и Теодосија Млађег у Цариграду. Црква слави Светог Алексија 30/17. марта. Цртежи Екатерине Гаврилове /извор:фома.ру/ превео и допунио причу сајт вјеронаука.нет