У роману „Браћа Карамазови“ помиње се трипут „Препис бесједа и проповиједи богоносног оца нашег Исака Сирина”, и далеко је од тога да је то случајно. Овај том је био приручник Ф.М. Достојевског.
Исак је живио у врло бурном времену, прилично рано је стекао славу мудрог наставника и учитеља, управљао је важном катедром, али је увијек покушавао да избјегне спорове и подјеле, што је доказао и својим животом и бројним учењима.
Исак Сирин рођен је и живио је у 7. вијеку (према неким изворима, потицао је из у мјесту Бет-Катарији, у Сирији-отуда Сирин, а према другима, његово родно мјесто био је град Нинива, древно културно, политичко и економско средиште). Дјетињство и младост провео је на полуострву Катар окруженим Персијским заливом. Његова породица се бавила ситном трговином, тако да су дјеца имала прилику да уче, али часови су морали да се комбинују са опасном потрагом бисера.
Морске олује, дубине са вребајућим ајкулама, рониоци за бисерима, бродови и морнари постале су касније честе слике записа будућег епископа. Стекавши образовање, Исак је заједно са својим братом одлучио да оде у општежитељни манастир. Брат је убрзо постао игуман, а Исак се, тражећи аскетска дјела и осаму ради читања светих књига, повукао у пустињу Кузестан.
Око 651. године, Арапски калифат је освојио Сасанидско царство. У великим градовима непрестано су се водили спорови између муслимана и Јевреја, а разговарало се и о црквеним расколима. Када је слава о Исаковој учености стигла до предстојатеља источне цркве Георгија, одмах је наредио да се пустињак постави за епископа великог града Ниниве.
Једног дана, два хришћанина су дошла код Исака. Одређени зајмодавац није могао одмах да поврати дуг од свог дужника и запријетио је да ће га предати у руке судије; а он је пак, будући да није могао одмах да га исплати, затражио одлагање. Када су проблем изнијели на пресуду преп. Исаку, он је подсјетио зајмодавца да је према Јеванђељу примјерено чак и потпуно опраштање дугова, па чак и њихово одлагање. Као одговор, забринути зајмодавац се разбјеснио и јасно ставио до знања да пошто Јеванђеље не испуњава његове тренутне материјалне интересе, то за њега није апсолутни ауторитет.
Светитељ је био огорчен што су људи у његовом граду били заузети празним расправама више него испуњавањем заповијести. Непуних шест мјесеци касније, Исак је донио одлуку да напусти епископско служење и врати се у пустињу.
Од Исакових подвижничких дјела познато је да уопште није дирао кувану храну, јео је само три кришке хљеба дневно, уз понешто поврћа у пријесном стању.. На молитви у храму остајао је по неколико дана. Тако је марљиво проучавао библијске књиге и дјела црквених отаца да је на крају свог живота потпуно изгубио вид, а ученици су наставили да записују његова упутства.
Његов ауторитет био је велик међу муслиманским владарима; рукописи су му превођени у Византији и Риму. Упркос чињеници да су Исакова упутства била упућена монасима пустињацима, светац је постао омиљени аутор за лаике.
Светог Исака су почели називати Сирином због његове припадности Цркви Истока, која је касније названа асирском. У руском православљу постоје предања о рајским птицама – Сиринима, чије су слике често исклесане на древним храмовима. Зато се један од најомиљенијих светаца у Древној Русији често назива Сирином, а не Сиријцем, као на Западу.
Аутор: Михаил КОЗЛОВ
Извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет
„Помири се са собом и мириће се са тобом и небо и земља“ (Свети Исак Сирин)