Сазнај новости из
хришћанског свијета
Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. вијека, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волио је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, гдје је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавјештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Извор: Радио Светигора Преподобни Теодор ОсвештаниТеодор Блажени је био један од омиљених ученика Пахомија Великог. Теодор је био син богатих и племенитих родитеља. Рођен је око 316. године у Египту. Био је омиљено дијете своје мајке због своје интелигенције и побожности.Од малена је горио љубављу према Богу. Када је имао дванаест година, отишао је у школу на очев захтјев. Недалеко од села у коме су живјели Теодорови родитељи био је манастир. Овде је сваки брат живио одвојено од осталих, у својој ћелији. Са четрнаест година отишао је у манастир Тавенисиот код преподобног Пахомија, желећи да служи Господу. Ускоро су га сви завољели због његове интелигенције, побожности и скромности. Велики подвижник га је прихватио, видећи у њему истинско звање за монашки живот. А младић, ојачан Божијом благодаћу, радо је подносио све врсте трудова и свакојака лишавања и из дана у дан напредовао на путу светости. Касније - након смрти светог Пахомија - Теодор је постао игуман манастира. Умро је око 368 године. Теодора Блаженог одликовало је широко познавање Светог писма. Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот. Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао. Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!” Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца. Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару. Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, 1451. године султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море. Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града. За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну. Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад. Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг. Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium» - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ... Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна, у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ... Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. од незнабожачких родитеља и стекао је добро световно образовање. Од младости је имао добре особине, био је чедан и разуман. Када је Пахомије имао 20 година, био је позван у војску цара Константина који се борио против Максенција.. Регрути су смјештени у зграду градске тамнице под заштитом стражара. Локални хришћани су долазили са залихама хране, хранили војнике и марљиво их служили. Када је младић сазнао да ови људи то чине због свог Бога, испуњавајући Његову заповијест да воли друге, то је дубоко дирнуло његову чисту душу. Пахомије је обећао да ће постати хришћанин. Враћајући се из војске послије побједе, Пахомије је примио свето крштење, настанио се у забаченом селу Шенесит и одмах почео да води строг аскетски живот. Осјетивши потребу за духовним учитељем, обратио се тиваидском пустињаку Паламону, старац га је примио с љубављу и почео је ревносно да се подвргава монашким подвизима по узору на свог учитеља. Одвојивши се од свог учитеља Авве Паламона, с којим је у подвизавању провео око десет година, Пахомије је на источној обали ријеке Нил, у селу Тавениса (Горња Тиваида), основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа.Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак примјер за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други. Од дјела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких правила), са 192 кратке ставке, подијељене на четири дијела (правила и упутства, правила и епитимије, правила и закони и уредбе). Поред тога, Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11 Писама. Свети мученик Исидор живио је у III вијеку на острву Хиос. Био је поријеклом из Александрије. Током владавине цара Трајана Деција (249-251), Свети Исидор, пошто је био висок, снажне конституције, присилно одведен у војску и прибројан у пук војсковође Нумерија Од малих ногу био је хришћанин и провео је живот постећи, молећи се и чинећи добра дјела, те избјегавајући све паганске обичаје. Један царски едикт заповиједао је да сви војници морају да поштују и приносе жртве римским пагансим боговима. Они који се нису повиновали одредби требали су бити предати на мучење и смрт. Центурион је извијестио војсковођу Нумерија да је Исидор хришћанин. Током испитивања пред Нумеријем, свети Исидор је неустрашиво исповиједио вјеру у Христа Спаситеља и одбио да принесе жртву идолима. Нумерије је наговарао светитеља да избјегне мучење и да се покори царевој вољи, али свети Исидор је одговорио: да се покорава само вољи вјечног Бога, Христа Спаситеља, и да га се никада неће одрећи. „Чак и ако убијете моје тијело, немате моћи над мојом душом“. Имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који живи у мени и сада и биће са мном након моје смрти; и сам сам у Њему и пребиваћу у Њему и нећу престати да исповиједам Његово свето име док је мој дух у тијелу. Војвода је прво наредио да Исидора туку воловским жилама, а затим су му одсјекли језик. Али и без језика, Исидор је говорио и исповиједао име Христово кроз Дух Божији. У међувремену, војводу је Бог казнио и изненада је занијемио, али није дошао к себи. Дао је знак да Исидору одсијеку главу. То се догодило 251. године. У четвртак 23.маја ученици ЈУ ОШ „Вук Стефановић Караџић“ Бања Лука, заједно са својим учитељицама и вјероучитељем, посјетили су Саборни Храм Христа Спаситеља и Храм Свете Тројице у Бања Луци. У Саборном Храму Христа Спаситеља, дочекани од свештеника, ученици су имали прилику да се упознају са историјом и богослужбеним животом храма. После добијеног благослова ученици су наставили даљу посету Храму Свете Тројице. У Храму Свете Тројице су имали прилику да чују житије Светога Платона Бањалучког и да се поклоне његовим моштима. У порти храма ученицима је било приређено мало послужење и тиме је завршена њихова посјета. Посебну захвалност дугујемо учитељицама и управи школе, као и свештеницима при храмовима без чије помоћи реализација оваквих посјета не би била могућа. Вјероучитељ Милан Трифуновић
Веза са Васкрсом током претходне три недјеље (Свијетла, Антипасха, Недјеља Мироносица) сасвим је очигледна. Али зашто се изненада у недјељу четврте недјеље по Васкрсу сјећамо приче о исцјељењу раслабљеног од стране Христа? Чињеница је да је четврта недјеља „екватор“ између Васкрса и Педесетнице, празника силаска Светог Духа на апостоле. У овој недјељи слави се Преполовљење, тj. на пола пута смо од Педесетнице, или Дана силаска Светог Духа. И све догађаје након својеврсног „екватора“ и прије овог великог празника Црква прославља утолико што су се збили баш у вријеме јеврејске Педесетнице. Али, вратимо се јеванђеоској причи! Током 38 година, каже Јеванђеље (Јн 5, 1-16), раслабљени (парализовани) патио је од своје болести. Христос га проналази како лежи у Овчијој бањи у Јерусалиму. Овчија бања, или која се звала јеврејски Витезда, највјероватније су два вјештачка резервоара (басена) ископана још у 7. вијеку прије Христа на Овчјим вратима у Јерусалим (кроз које су у град довођене жртвене животиње; поред њих је постојала и пијаца на којој се могла купити овца за жртва - отуда и назив). Једном годишње Анђео Господњи ... "силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао". У нади за овим чудом многи болесници су лежали около. Међу њима је и овај човјек. Христос му је, прилазећи, питао: „Хоћеш ли да будеш здрав?“. Болесник му је одговорио: „Да, Господе, немам човјека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше...". Чудо се догодило у суботу, када је, према Закону Божјем, неопходно да се уздрже од било каквих активности које нису пријеко потребне. Овај пропис Закона доведен је до крајности, тако да се сматрало гријехом учинити додатни корак. Такво лијечење у суботу није могло да не наљути јеврејске свештенике и старјешине. Када се сазнало ко га је излијечио у суботу, јеврејски свештеници су га упитали зашто је то учинио у суботу, на шта је Исус одговорио: ”Отац мој досле чини, и ја чиним”. Након тога они су ријешили "да Га убију што не само квараше суботу него и Оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу" (Јн 5, 18). Судбина човјека којег је Христос излијечио на данашњи дан није нам у потпуности позната. Све што о њему каже јеванђелист Јован јесте да га је касније Христос сусрео у храму и рекао: „Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди“. И једна паралела: ако је Анђео само једном годишње силазио у Овчији бању, дозвољавајући да се излијечи само једна особа, онда Христос који је сишао на земљу кроз воде крштења дарује исцјељење душе и тијела ономе ко жели да учини корак према њему. Света Гликерија претрпјела је мучеништво за вјеру Христову у другом вијеку током прогона хришћана од стране цара Антонина (138-161). Потицала је из племићке породице, отац Макарије био је градоначелник Рима, касније се преселио у трачки град Тројанопољ. Света Гликерија је рано изгубила оца и мајку. Приближивши се хришћанима, окренула се правој вјери и свакодневно посјећивала храм Божији. Владар Тројанопоља Савин, добивши царско наређење за приморавање хришћана на жртвовање идола, одредио је за становнике града дан општег обожавања идола Зевса. Света Гликерија чврсто је одлучила да страда за Христа и рекла је хришћанима о својој намјери, замолила их да се моле да јој Господ пошаље чврстину да издржи муке. На Зевсов празник, света Гликерија, нацртавши знак крста на свом челу, појавила се у храму показујући свима свети крст уписан на челу. Усрдно се молила Богу да Он просвети незнабошце и сруши камени идол Зевса. Изненада се зачу грмљавина, статуа Зевса срушила се на под и разбила на ситне комаде. У бијесу, гувернер Савин и свештеници наредили су народу да каменује свету Гликерију, али бачено камење није додирнуло светитељку. Света Гликерија је била затворена, гдје јој је дошао хришћански свештеник Филократ и ојачао мученицу за подвиг који је био пред њом. Намјесник ју је у тамници мучио глађу. Али Гликерију је хранио анђео Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву свијетлу. Тамничар Лаодикије видјевши то чудо повјерова у Христа и одмах га посјекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, гдје је остала неповријеђена. Најзад су је бацили пред лавове, гдје света дјева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Епископ Дометије и ираклијски хришћани сахранили су свету мученицу Гликерију. Из њених моштију потекло је миро. Св. Епифаније кипарски (око 310/320 - 403), познат по свом животу, учењу и чудима, био је син сиромашних јеврејских земљорадника који су живјели у Феникији, тачније селу Висандуку, недалеко од града Никеје. Оца је изгубио као дијете (када је имао 10 година), а мајка је вриједно радила да би издржавала двоје дјеце, сина и кћерку. Живјели су у великом сиромаштву, било је дана када нису имали ни хљеба. Постао је хришћанин нако што је видио монаха по имену Лукијан како даје своју одјећу просјаку. Погођен монаховом милошћу, Епифаније је затражио да буде упућен у хришћанство. Увидјевши силу вјере Христове крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. Након крштења повукао се у манастир који је уредио његов духовник Лукијан. У манастиру сеподвизавао под вођством искусног старца Илариона, бавио се преписком грчких књига, успијевајући у монашком животу. За своје подвиге свети Епифаније је удостојен даром чудотворства, али да би избјегао људску славу, повукао се из манастира у пустињу Спанидрион. Тамо су га заробили разбојници и држали у заточеништву три мјесеца. Својом бесједом о покајању, светац је једног од припадника банде разбојника привео светој вјери у Истинитог Бога. Кад су пустили светог подвижника, разбојник је кренуо са њим. Свети Епифаније га је одвео у свој манастир и крстио именом Јован. Од тада је постао одани ученик светог Епифанија и пажљиво је записивао живот и чуда свог учитеља. Доцннје оснује засебан манастир гдје се прочуо по цијелој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. У 60 години постао је епископ града Саламина, и као епископ управљао је црквом Божјом 55 година. Живио је укупно 115 година,Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требао по жељи царевој и царичиној да осуди св. Јована Златоуста. Приспевши у Цариград он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио c царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: ,,Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: „страдалниче Јоване, одолијевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до мјеста, у које те прогоне". – И оба ова цветитељска иророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста Епифаније тајом сједе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; a Златоуста отјера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај уз пут умре. Упокоји се св. Епифаније 403. године.Епифаније је био веома образован, знао је пет језика - грчки, латински, јеврејски, египатски и сиријски - и написао је неколико духовних књига од којих је иајпозпатија "Ковчежић" (грчки: Панарион), у којем су изложене и побијене 80 јереси. Седми васељенски сабор назвао је светог Епифанија оцем и учитељем Цркве. Једном приликом је мајка Светог Епифанија послала сина у оближњи град да прода магарца јер нису имали са чиме да купе хљеб. Стока је била превише тврдоглава и неспособна за рад. Дјечак је магарца одвео на пијацу и убрзо је дошао Јеврејин који је желио да га купи. Када је видио да му је Епифаније земљак, рекао му је: Чувајте се квасца фарисејског и садукејског – прилично позната јеванђеоска изрека. Ову фразу Христос прооизноси у Јеванђељу по Матеју. Ево како нам се то описује у Јеванђељу:
„И ученици његови полазећи на ону страну, заборавише да узму хљебове. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они мишљаху у себи говорећи: то је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске“ (Мт 16, 6-12). Читајући ове стихове можемо осјетити да Христос говори ученицима о нечему што они једини разумију. Чини се да се значење чита између редова, иначе како би апостоли одједном разумјели ријечи Христове када он поново понавља реченицу: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" Чињеница је да је међу Јеврејима ријеч "квасац" значила неколико ствари одједном. Квасац се могао наћи у сваком јеврејском дому. Било је то мало парче ферментисаног теста које је сачувано од претходног печења и коришћено за прављење квасног хљеба. Тако су ученици Христови мислили да ријеч квасац означава хљеб, који ће морати да купе. Што се тиче помињања фарисеја и садукеја, који су били непријатељски расположени према Христу и Његовим сљедбеницима, апостоли су вјероватно мислили да их је овим фигуративним изразом Исус упозорио да не једу локалну храну. Чињеница је да су крајеви магдалски, гдје су Христос и Његови ученици прешли, били насељени углавном паганима, са којима се Јевреји гнушали да комуницирају, а још више да примају храну од њих. Дакле, апостоли су одлучили да их Христос, примијетивши одсуство хљеба, опомиње да не купују нечисти пагански хљеб. Како пише архимандрит Јануарије (Ивлев), „није сасвим јасно зашто је њихов Учитељ квасац назвао „фарисејски и садукејски“. Али ученици или нису придавали никакав значај овим ријечима, пропуштајући их мимо ушију, или су, знајући негативан однос Исуса према фарисејима и садукејима, разумјели Његове ријечи на овај начин: хљеб на овој обали није добар, подсјећа на непријатељски расположене фарисеје и садукеје. Међутим, Исус разуме предмет размишљања ученика и замјера им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Да би нагласио да сада не говоримо о хљебу, Он подсјећа ученике како је са пет хљебова нахранио пет хиљада људи. Христос, такорећи, тражи да се не брине о храни, јер Он сам може да се побрине за то. Сада, отклонивши сумње ученика, Он поново понавља: "Чувајте се квасца фарисејског и садукејског" . И апостоли коначно схватају значење његових ријечи. Чињеница је да је ријеч "квасац" имала још једно значење - индиректно. Квас који је ферментирао тесто могао је лако да иструне и почне да смрди, посебно у локалним врућим условима. Стога су Јевреји повезивали квасац са нечистим, грешним стварима. У припреми за празник Васкрс, на примјер, куће су потпуно очишћене од трагова квасца, а умјесто квасног хљеба пекли су се бесквасни колачи. Такво предање је Бог завјештао Мојсију: Од четрнаестог дана првог мјесеца, од вечери једите бесквасни хљеб до вечери двадесет првог дана истог мјесеца; седам дана неће бити квасца у вашим кућама... (Изл 12,18-19 ). Квасац, посебно онај стари, постао је метафора за нешто зло и порочно, и често се у том смислу помиње у светим текстовима. На примјер, Прва посланица Коринћанима: „Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине“ (1 Кор 5,8 ), Посланица Галатима: „Мало квасца укисели све тијесто“ (Гал 5,9 ). Апостоли су наравно били свјесни овог значења ријечи квасац. На крају су схватили да их Христос не учи да се боје нечистог хљеба, већ лошег утицаја фарисеја и садукеја, који су до недавно досађивали Христу својим провокативним питањима и захтјевима да им покаже знак са неба . А ако то схватимо шире, Христос нас учи да се чувамо лажних учења, упозорава на гријех и лицемерје. Превод вјеронаука.нет/извор: фома.ру Врховна рада Украјине*, 22. маја 2024. године, није успјела да у другом читању поднесе на разматрање приједлог закона о забрани Украјинске православне цркве (УПЦ), пошто није прикупљен потребан број потписа. Ово је саопштила посланица Ирина Герашченко. Како преноси ТВ канал "Рада", успјели су да прикупе нешто више од 100 потписа од потребних 226. У уторак су фракције "Европска солидарност" и "Голос" у Врховној ради покренуле прикупљање потписа како би на разматрање у другом читању поднијеле приједлог закона који регулише дјелатност вјерских организација.
Рада је усвојила нацрт закона у првом читању у октобру 2023. године, али од тада није могла да настави са његовим разматрањем. Прикупљање потписа врши се анонимно, али је Герашченко за то што није било могуће прикупити довољан број окривио пропредсједничку фракцију "Слуга народа" и посланике који су раније били чланови странке "Опозициона платформа - За живот", забрањене у Украјини. Предсједник Раде, представник фракције "Слуга народа" Руслан Стефанчук оптужио је опозиционе посланике "Европска солидарноста" и "Голос" да крше прописе покушавајући да самостално покрену разматрање закона. Неколико посланика из фракција „Европска солидарност“ и „Голос“ у Врховној ради блокирало је 21. маја говорницу парламента, захтијевајући да се на расправу изнесе приједлог закона о забрани канонске Украјинске православне цркве (УПЦ). Засиједање је прекинуто. Дана 19. октобра прошле године, Врховна рада је у првом читању подржала приједлог закона који је припремила влада у име предсједника земље Владимира Зеленског са циљем забране УПЦ. Од тада није утврђено вријеме гласања о закону у другом завршном читању. *Врховна рада Украјине- једнодомно народно представништво Украјине- које се састоји до 450 посланика и једини је законодавни орган власти државе. Врховна рада формира владу земље — Кабинет министара Украјине — и нагледа њене дјелатности. Једног од дванаесторице апостола Господа Исуса Христа Симона Зилота (Кананита) наша црква прославља 23. маја. У апостолском списку код Матеја (10, 4) и Марка (3, 18) носи надимак Кананит, док се код Луке у оба његова списа наводи као Зилот (Лк 6, 15; Дап 1,13), и то углавном на десетом мјесту. Подаци у Јеванђељима о Симону Кананиту крајње су оскудни. Помиње се у списку апостола у Јеванђељу по Матеју (Мт 10, 4), Марку (Мк 3, 18), Луки (Лк 6, 15), а такође и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). Зове се Симон Зилот или Симон Кананит да би се разликовао од Симона Петра. Апостол Симон, рођен у Кани Галилејској, био је син праведног Јосифа Заручника, брат Господњи у тијелу. Према Црквеном предању, био је онај женик из Кане, на чијој свадби је присуствовао Господ Христос с Богомајком. Господ је у кући Симоновој учинио своје прво чудо (Јн 2, 1-11) - претворио је воду у вино током свадбеног весеља. Погођен таквим чудом, Симон је свим срцем и душом вјеровао у Исуса Христа као обећаног Спаситеља и, оставивши све, кренуо је за Њим. Његов надимак је Зилот (јеврејски аналог је Кананит), тј. ревнитељ, добио је због снаге вјере у Христа и жеље да Му служи. Према другој верзији, могао је бити члан политичког и вјерског покрета Зилота који је постојао у Јудеји. Послије Вазнесења Спаситеља и силаска Светог Духа на апостоле, Свети Симон је проповиједао Јеванђеље у Јудеји, Египту, Либији и Британији. Мученички је страдао у Абхазији. Према црквеном предању, тамо је мученички умро и разапет након тешких мучења. То се догодило у вријеме римског цара Трајана (96-117). Симон Зилот је сахрањен у Никопсији код Сукхумија. У деветнаестом вијеку, на мјесту његових подвига, у близини планине Иверскаја, основан је новоатонски манастир Симона Кананита. Пећина у којој се свети апостол подвизавао сачувана је до данас. Мошти светог апостола почивају у Ватикану у базилици Светог Петра. Дио руке св. Апостола Симона Кананита од 1971. године чува у кивоту у цркви Сф. Импарати - Подеану у Букурешту. 21. и 22. маја 2024. године, у Саборном храму Св. Николаја Чудотворца у Бјалистоку, одржане су прославе посвећене његовом заштитнику Св. Николају архиепископу Мирликијског. Овогодишња слава храма спојена је са епархијским прославама у вези са 100. годишњицом аутокефалности Пољске православне цркве. Божанственом Литургијом началствовао је Предстојатељ Пољске Православне Цркве Његово Блаженство Сава, Митрополит варшавски и све Пољске. Непосредно уочи почетка св. литургије, митрополит Сава је освештао спомен-плочу у част 100 година од добијања аутокефалности Православне цркве у Пољској. Након св. литургије служен је молебан на којем су узнесене захвалне молитве за 100. годишњицу административне независности Цркве у Пољској. Румунска Православна црква позвала цариградског патријарха Вартоломеја у Букурешт на 100. годишњицу аутокефалностиПо ријечима представника Цариградске патријаршије, посјета патријарха Вартоломеја Румунији и Бугарској помоћи ће јачању јединства Православне цркве.
Епископ Цариградске патријаршије, митрополит лаодикијски Теодорит рекао је да је Румунска православна црква позвала патријарха Вартоломеја у Букурешт да присуствује свечаности поводом 100. годишњице аутокефалности. Захтјеви Цариградске патријаршије према Македонској православној цркви - Охридској архиепископији неприхватљиви су, изјавио је архиепископ охридски и македонски Стефан. Иако је МПЦ-ОА добила томос о аутокефалности од своје Матице Српске Патријаршије у јуну 2022. године, њену самосталност нису признале све Помјесне Цркве, укључујући Цариградску Патријаршију и Цркву Грчку, које су обје, као проблем, посебно истакле назив Цркве — „македонски“ пошто је Македонија и назив једног региона у Грчкој. Цариград такође очекује да МПЦ жртвује своје вишеструке епархије у дијаспори. Међу одређеним хеленофонским црквама и неким другим јерарсима постоји став да истинску аутокефалност може дати само Константинопољ. На питање новинара када ће Македонска црква добити томос од Фанара, Предстојатељ МПЦ-ОА Његово Блаженство Архиепископ охридско-македонски Стефан, одговорио је ријечима апостола Павла: „Кад дође вријеме". „Не можемо са сигурношћу да предвидимо да ли ће се то догодити сутра или прекосутра"... али МПЦ-ОА у међувремену наставља да гради односе са другим Помјесним Црквама. „Ако нам дају томос, ми ћемо то прихватити, али услови који се постављају су за нас неприхватљиви“, рекао је Архиепископ, односно „одрицање од назива Македонска православна црква“, одрицање од македонске дијаспоре и признање украјинске цркве коју признаје Цариград“. „Имамо своје име; оно припада нама и ником другом и зато нико не треба да тражи од нас да се одрекнемо свог имена, а то је Македонска православна црква-Охридска архиепископија, дакле садржи два имена“, рекао је он. „Када се други православни народи одрекну своје дијаспоре, онда ћемо и ми размотрити своју, али ће то питање бити тешко ријешено или позитивно одговориемо на захтјев Васељенске патријаршије“, закључио је он. Архиеп. Стефан је, у интервјуу 2022. године, рекао да су цркве које говоре грчки добродошле да их називају Охридском архиепископијом ако желе, али ће МПЦ и даље себе називати пуним именом Македонска православна црква-Охридска архиепископија. Неколико других архијереја МПЦ изразило је исто увјерење као и архиеп. Стефан у новијим изјавама, укључујући митрополите дебарског и кичевског Тимотеја, повардарског Агатангела и преспанско и пелагонског Петра. Са своје стране, Македонски Свети синод је у фебруару 2023. најавио да ће наставити да брани и подржава и свој аутокефални статус и своје име. *** Да подсјетимо, аутокефалност Македонске цркве признају: Руска, Пољска, Украјинска, Бугарска и Румунска православна црква, поред Српске правослвне цркве која ју је дала, док Цркве у Константинопољу, Грчкој, Антиохији, Грузији и Албанији признају Македонску цркву као канонску, али не и аутокефалну. Архијереји и свештенство МПЦ такође су саслуживали са архијерејима и свештенством из Јерусалимске патријаршије и Православне Цркве у Америци, иако се њихови Синоди нису званично позабавили тим питањем. До сада није било синодалних одлука нити саслужења архијереја или свештенства Александријске патријаршије и Кипарске православне цркве Патријарх московски и све Русије Кирил наложио молитву за српски народ у свим руским црквама22/5/2024
Патријарх московски и све Русије Кирил наложио је молитву за српски народ и она ће у свим руским црквама бити служена у предстојећој ноћи.
- Наложио сам да се у свим руским црквама у отаџбини и расијању у ноћи између 22. и 23. маја служи свеноћно бдeније за спас нашег братског српског народа - рекао је патријарх Кирил, преносе Новости. Игуман Хиландара Методије са монасима молиће се код иконе Тројеручице испред које се увијек моле у озбиљним искушењима за српску државу и народ речено је Танјугу у Српској православној цркви. Највећи број цркава у Србији и дијаспори звониће тог дана и упутити молитве за спасење српске државе и народа. Пренос моштију Светог Николе у Бари празник је у православним црквама (осим Грчке) у част преноса моштију Светог Николе Чудотворца из Мире у Ликији у град Бари (Италија) 1087.године. Прославља се 9. (22) маја. Трговци из Барија превезли су мошти Светог Николе из Мале Азије у Италију, спасивши их од уништења од стране Турака, а такође, желећи да имају светињу у свом граду. У исто вријеме успјели су да буду бржи од својих конкурената - Венецијанаца, који су, такође, хтјели да донесу светињу у свој град. Осмог маја бродови су стигли у Бари, а ускоро су се добре вијести прошириле градом. Сутрадан, 9. маја, мошти Светог Николе свечано су пренесене у цркву Светог Стефана која је била недалеко од мора. Прославу преноса светиње пратила су бројна чудесна исцјељења болесника, која су побудила још веће поштовање према великом светитељу Божјем. У Барију су свештенство и бројни вјерници свечано дочекали светитељеве мошти. Годину дана касније саграђена је црква у име Светог Николе коју је осветио папа Урбан II. Од тада светиња стално почива у Барију. Догађај у вези са преносом моштију Светог Николе изазвао је посебно поштовање Чудотворца и обиљежен је успостављањем посебног празника 9 (22). маја. Прво су празник преноса моштију Светог Николе славили само становници италијанског града Барија. У другим земљама хришћанског Истока и Запада то није прихваћено, упркос чињеници да је пренос моштију био надалеко познат. Грчка црква није успоставила прославу овог сјећања, јер је губитак моштију светитеља за њу био тужан догађај. Руска православна црква почела је да прославља пренос моштију Светог Николе из града Мире (Ликија) у град Бари (9/22. маја) након 1087. године, на основу дубоког, већ утврђеног поштовања великог светитеља Божијег од стране руског народа. Тренутно се око 65% моштију Светог Николе Чудотворца налази у базилици Светог Николе у Барију под престолом олтара крипте. Преостали дио моштију могао би се наћи у разним црквама широм свијета, а посебно у Венецији, с обзиром на чињеницу да су Венецијанци 1099/1100.године, такође, напредовали до Мире и отели кости неких људи сахрањених у древној базилици Св. Николе. Реконструкција моштију, коју је 1988. године урадио професор Луиђи Мартино, приказује човјека средње висине. У уторак 21. маја 2024. године,већ традиционално, на дан када наша Црква моливено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, свештеник Георгиј Сергејев, који брине о рускојезичним вјерницима на територији Републике Турске, служио је Свету Литургију у храму на мјесту погреба светог апостола у турском граду Селчуку код Ефеса. На Литургији су се молили и Светим Христовим Тајнама причестили бројни ходочасници, који су дошли из Москве, Лондона, Истанбула, Измира, Кушадасија и Дидима. На сугубој јектенији прочитана је молитва за Свету Русију. На крају Литургије прота Георгије је произнео бесједу те се захвалио Министарству културе и туризма Турске на дозволи за обављање богослужења и Руском друштву културе „Солжењицин“ и његовом предсједнику на помоћи у организацији поклоничког путовања вјерника. Посљедње године свог живота апостол је провео у Ефесу. Једног дана сазнао је да је један од његових ученика постао разбојник. Рискирајући живот, Јован се попео на гору. Када је бивши ученик видио старца, постидио се и побјегао. Јован је, дашћући, потрчао за њим и викао: „Сине! Стани! Врати ми се и не очајавај због свог пада! Узећу на себе твоје гријехе, само ме сачекај! " Ученик и разбојник пао му је пред ноге и горко плакао. Свети Јован Богослов умро је природном смрћу (једини од апостола), имајући око 105 година, за вријеме цара Трајана. Постоји традиција заснована на Христовим ријечима да је жив узнесен на небо. Прије другог Спаситељевог доласка, он ће се вратити да свједочи о Христу и прихватиће мученичку смрт за Њега од Антихристових слуга. Извор: фома.ру /Цртежи Наталије Романенко /превео, допунио и прилагодио сајт вјеронаука.нет Једном је Господ Исус Христос пролазио поред Генисаретског језера. Видио је двојицу браће, Јакова и Јована, како су са оцем Заведејем крпили своје рибарске мреже. Позвао их је да Га слиједе. Оставили су оца, мреже, лађу и одмах кренули за Њим. И од тада су са Спаситељем. Христос их је назвао "синовима грома" (воанергес). Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живјела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Заједно са Симоном Петром били су присутни при васкрсењу Јаирове кћерке, као и приликом Његовог Преображења на гори Тавор. Поново са Симоном Петром, два брата била су најближа Богочовјеку у Гетсиманском врту када се он молио са крвавим знојем уочи својих страдања на Голготи. На Тајној вечери Јован је сједио поред Господа. Када је Исус Христос рекао да ће га један од његових ученика издати, Он је једино њему Христос открио Јудино издајство: "Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме" (Јн 13, 21-26). Висећи у страшним мукама на крсту Голготе, Господ Исус је видио поред себе Своју пречисту Мајку и „ученика кога љубљаше“. Пресветој својој Мајци рекао је: - Мајко, ево ти сина! И свом ученику Јовану: -Сине, ево ти мајке! Јован је прихватио Свету Богородицу као своју праву мајку и бринуо се о њој као о сину до њеног блаженог Успења. Првог дана у недјељи, пред зору, Марија Магдалина је дошла на гроб Господњи. Тражила је, али у њему није пронашла Спаситељево тијело. И пожурила је да каже Петру и Јовану. Двојица ученика су одмах отишли до гроба. Јован је дошао први, завирио у гробницу и видио је празну. Симон Петар је, такође, ушао у њу и видио је празну. Ушао је и Јован. Ушао је и био први од ученика који је повјеровао у васкрсење Христово. Након свог васкрсења, Господ се много пута појавио својим ученицима. Појавио се и на Генисаретском језеру. Јован га је прво препознао и рекао Симону Петру: - То је Господ ("Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: то је Господ"). Послије Вазнесења, Јован је живио у Јерусалиму са осталим апостолима. Често се молио с њима у храму. На Педесетницу, заједно са њима, примио је благодатне дарове Духа Светога. Од тада је марљиво проповиједао јеванђеље и обраћао Јевреје и незнабошце у вјеру Христову. Једног дана отишао је са апостолом Петром у јерусалимски храм. На вратима храма, човјек, хром по рођењу, почео је да моли за милостињу. Нису имали сребра ни злата. Дали су му шта су имали - излијечили су га: "И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.Устао је и кренуо". Ово чудо привукло је код њих много људи. Апостоли су проповиједали сву истину о Спаситељу - Његов живот, Његово искупитељско страдање и Његово васкрсење. Позвали су све да се покају и обрате Њему за спас. Хиљаде су повјеровале и крстиле се. Првосвештеници и старјешине храма држали су двојицу апостола у притвору. Сутрадан су изведени на суд пред Синедрион. Било им је забрањено да проповиједају истину о Господу Исусу. Али Петар и Јован одговорише својим судијама: -"Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо! А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило". Међутим, упркос опасности, они су наставили да се повинују Христовој заповијести. А број вјерника се непрестано увећавао. До Успења Пресвете Богородице, Јован је боравио у Јерусалиму. Затим је отишао са својим учеником Прохором да проповиједа ријеч Божију у Малој Азији.мЊих двојица су стигли у град Ефес. Овдје су живјели у великом сиромаштву. Радили су као слуге у једној породици. Њихови господари су били незнабошци. Према њима су поступали строго, сурово. Додјељивали су им најтеже ствари. Кажњавани су немилосрдно. Јован и Прохор су све стрпљиво поднијели. Служили су марљиво и послушно. Али убрзо је Бог отворио пут ка јеванђељу. Умро је младић, син Диоскорида, предсједника градског већа. Отац је био толико шокиран синовљевом смрћу да је изненада умро. Цио град је био узбуђен. Свети апостол Јован је отишао у кућу Диоскорида. Молио се. И Бог је васкрсао сина и оца. Видјевши ово чудо, неки су Јована називали мађионичаром, а други Богом и Сином Божјим. Али свети Јован је свима објаснио чијом је силом учинио чудо. Газдарица куће и васкрсли отац и син, такође, су повјеровали и крстили се. Позвали су апостола да се пресели код свог ученика и даље их подучава Божјем закону. Кроз ово чудо, јеванђељска проповијед у Малој Азији постигла је велики успјех. Вјера у Христа Бога се непрестано ширила. Томе су помогла бројна чудеса која су услиједила и нарочито добар примјер апостола. Као што је учио ријечима, учио је и дјелима. Својим примјером показао је какав хришћанин треба да буде. Обилазио је села и градове, проповиједао, оснивао црквене општине, постављао епископе, свештенике, ђаконе. Позвао је све да слиједе његов примјер. Римски цар Домицијан, сазнавши за велике успјехе нове вјере у Малој Азији, наредио је да му апостола доведу у Рим. Угледавши га са собом, почео је да га жестоко мучи: дао му је чашу отрова да га попије, бацио га у котао са узаврелим уљем. Јован је остао здрав и неповријеђен. У њему су се испуниле ријечи Господње: ако они који вјерују у Њега попију нешто смртоносно, то им неће наудити. Присутни на мучењу почели су да вичу: - Велики је хришћански Бог! Цар више није хтио да мучи апостола. Послао га је у изгнанство на острво Патмос, смјештено поред малоазијске обале. Везан и окован, апостол је бродом путовао на острво. Током путовања учинио је многа чуда која су све путнике привукла истинској вјери. Спасио је дављеника молитвом. Морску олују је укротио молитвом. Ријечју је излијчио болесника. Једном, када су сви патили од жеђи, претворио је слану морску воду у слатку. Након ових чуда сви путници су хтјели да их он крсти. Војници који су га пратили хтјели су да га ослободе и одведу на обалу Мале Азије. Али Јован им није дозволио да крше цареву заповијест. Тако је доведен без ланаца на острво Патмос. Његов боравак на овом острву служио је као спас у Господу за локално становништво. Неколико година им је апостол проповиједао јеванђеље, лијечио болеснике и уопште чинио многа чудеса. Свима је дао примјер кротости, невиности и љубави према Богу и ближњем. Обратио је људе Христу и својим добрим примјером и надахнутом ријечју. До његовог доласка на острво, сви становници су били незнабошци. Вјеровали су у магију и демонске моћи. Лукави људи су се користили уобичајеним празноверјем, претварајући се да су мађионичари. Тако су стекли моћ над људима и експлоатисали их. Јован је разоткрио њихове лажи. Проповиједао је истинитог Бога и тако многе одвратио од идолопоклонства. У далеком изгнанству апостол је био радостан и смирен. Ништа га није могло одвојити од Господње љубави, Господ Исус Христос је свог вољеног ученика учинио још срећнијим. Показао му је своју славу у дивном откривењу. Једне недјеље му је дато да у небеској визији сагледа будућу судбину Цркве и читавог свијета. Показала му се величина царства Божијег. По Господњој заповиести описао је оно што је видеио и чуо. Ова света књига позната је као Апокалипсис или Откривење. Њоме се завршава Света писмо. Када је цар Домицијан умро и цар Нерва заузео престо (Марко Кокцеј Нерва, умро 27. јануара 98. године био је римски цар између 96. и 98. године), прогон хришћана је спласнуо. То је омогућило светом Јовану да се врати у Ефес. Хришћани су га са највећом радошћу дочекали изван града. На састанку су га поздравили ријечима: - Благословен који долази у име Господње! До краја свог живота апостол је остао у Малој Азији и наставио са својим учеником Прохором започето спасоносно дјело. Проповиједао је у свим областима Мале Азије, обилазио градове и села и водио је многе људе правим путем ријечима, чудима и личним примјером. Многи његови ученици постали су познати својим светим животима. Ни у старости апостол није престајао да ради, надахнут ревношћу за славу Божију и љубављу према људима. У једном од малоазијских градова видио је младића који је имао племените таленте. Прихватио га је, научио и крстио. Требало је отпутовати негдје далеко. Повјерио је то локалном епископу. Али епископ није у потпуности оправдао повјерење апостола. Учио је младића, али није обраћао пажњу на његово понашање. Још увијек не укоријењен у вјери и закону Божјем, младић се заплео у лоше примјере и препустио пороцима. Зближио се са изопаченим младима, основао с њима банду разбојника, пронашао тајно мјесто у шуми и почео с њима да напада и пљачка путнике на путевима. Апостол је поново прошао тим градом и питао за младића. Рекли су му све о њему. Био је претужан. Позвао је владику и укорио га због немара. „Врати ми", рекао је, „благо које сам ти повјерио да чуваш!" Врати ми младића којег си требао научити Господњем закону. Апостол је кренуо у ту шуму и стигао до разбојника, који су га ухватили и довели до њиховог вође. Испоставило се да је главни био младић којег је Јован тражио. Угледавши апостола, младић се постидио и побјегао од њега. Јован га је пратио и викао: "Врати се оцу, сине!" Не очајавај у Божјој милости! Ја ћу преузети твоје гријехе - само ме слушај и покај се! Бог ме послао да те нађем! Поражен речима апостола, младић се зауставио, вратио му се, пао му пред ноге и дуго ћутао. Није се усудио подићи поглед према њему. Па се постидио својих дјела ...Апостол га је подигао, пољубио и повео са собом. Обрадовао се, као што се обрадовао добри пастир кад је нашао изгубљену овцу. Кренуо је да га подучава, позивајући га поново на покајање. Указао му је бескрајну милост Божију, Који је спреман да прихвати увијек покајаног грешника. Млади се вратио добру захваљујући великој љубави којом се апостол бринуо о њему. У то вријеме у Цркви су се појавиле разне јереси. Јеретици су погрешно протумачили свету истину Божје ријечи. Неки лажни учитељи ишли су толико далеко да су се усудили да одбаце истину о Спаситељевом божанском достојанству. Хришћани су наговарали апостола да им у писаном облику преда учење које је чуо од Божанског учитеља. Њиме су намјеравали да се боре против јеретика. Намећући пост вјерницима у Ефесу, Јован је са собом повео свог ученика Прохора, попео се на високу планину и тамо провео три дана у посту и молитви. Трећег дана апостол је заповедио Прохору да напише све што ће му диктирати. И тако, на предлог Духа Светога, ап. Јован је започео своје Јеванђеље ријечима: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“. Ово Јеванђеље је написано када је апостол већ био у старости. Када је његова снага била тако слаба да није могао дуго да говори, понављао је својим ученицима само ријечи: - Дјецо моја, волите једни друге. То је највећа заповијест Господња, и доста је ако њу испунимо како ваља волите се! Осјетивши приближавање смрти, Јован је са собом повео неколико ученика, укључујући свог омиљеног ученика Прохора, и изашао са њима у град. Зауставио се на погодном мјесту и наредио им да ископају гроб. Дао им је посљедња упутства, благословио их, легао у гроб и предао своју душу Богу. Сваке године 8. маја из његовог гроба излазила је танка прашина која је од болести исцјељивала оне који су му долазили у вјери. Стога се успомена на Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова прославља 8. маја. Поред једине пророчке књиге Новог завјета - Апокалипсиса - апостол Јован је написао и Јеванђеље, које се знатно разликује од три такозвана синоптичка јеванђеља (Марко, Матеј, Лука), и три Саборне Посланице упућене свим хришћанима. У свим дјелима Јована Богослова главна идеја о љубави је: „да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав“ (1 Јн 4, 7-8). Зато се Јован Богослов назива апостолом љубави. Припремио вјеронаука.нет
Пећина Светог апостола и јеванђелисте Јована или Пећина Апокалипсе (грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) је пећина на острву Патмос, у којој је, према Предању, био апостол када му је откривено знање о посљедњим временима. Све што је откривено Јовану, диктирао је свом вјерном ученику Прохору. У пећини су сачувани мјесто гдје је апостол боравио и камена говорница, која је Прохору служила као сто. Може се видјети камење на којем је, према предању, светац спавао (он је положио главу на њих, као на јастук). Према предању, Свети Јован је овдје нашао своје уточиште када је протјеран од стране римског цара Домицијана. Историја Патмоса почиње са Св. Јованом Богословом, 95. године послије Христа. У 14. години владавине римског цара Домицијана, јеванђелист Јован прогнан је из Ефеса у Патмос, јер је проповиједао Христа.
Пећина се налази између луке Скала и града Патмоса. Није баш слична пећини, више је попут цркве у стијени. Над пећином је саграђена црква, чија се једна бочна капела налази у самој пећини. Изнад улаза у пећину направљен је натпис који обавјештава онога ко улази да је ово „кућа Божја“ и „врата у небо“. Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као посљедице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6,12). Манастир Светог јеванђелисте Јована као и Пећина Апокалипсе 1999. године уврштени су на списак свјетске баштине УНЕСКО-а. Иконе иконостаса у пећини старе су око 400 година. Панагија Какавиотиса је, вјероватно, једина црква на свијету без крова...Бијели зидови, плава врата - и нема вјештачког крова над главом. Налази се у пећини на острву Лимнос (у антици називан Лемнос,-грчко острво које се налази у сјеверним Егејима) у Грчкој и посвећена је Богородици. Налази се у близини села Танос, 4 км југоисточно од луке Мирине, која је главни град острва. Црква се налази на надморској висини од око 260 м у стијени, на врху планине Какавос. Процјењује се да је црква саграђена 1300. године и изабрали су је монаси пустињаци да се ту подвизавају. 1305. године црква је постала власништво манастира Мегисти Лавра, када су монаси из Агиос Ефстратиос (мало острво у близини Лимноса), који су припадали манастиру, настанили су се у капели да би се заштитили од турских препада. Годинама касније, монаси су умрли, а преостали пустињак је одлучио да напусти Лимнос и оде на Свету Гору. Предање каже да је посљедњи монах прије одласка на Свету Гору пронашао локалног побожног пастира и повјерио му икону Пресвете Богородице „Родон Амарант“. Монах је замолио пастира да икону донесе у цркву сваког Васкршњег уторка. Удубљење стијене ствара природно скровиште за богослужење које се служи сваког Васкршњег уторка, јединог дана када се службено служи у овој малој цркви јединствене естетике. Тог дана чувена икона „Родон Амарант“ доноси се до стијене, кроз камене степенице. А током године икона буде код једне породице из села Контиас. На Васкршњи уторак се овдје окупљају вјерници - и локални становници и ходочасници који пристижу из цијелог свијета - и испред поштоване иконе Царице небеске, служи се божанствена литургија. Ова традиција је и данас жива. Овај скривени драгуљ има упечатљиву локацију одакле се пружа импресиван поглед на море и планине Лимноса. Најбоље вријеме за посјету је увече када је капела поплављена природним свјетлом. Потребно је 20 минута хода земљаним путем од краја асфалтног пута, због чега је ова капела често одредиште за пјешачење на острву. Причу припремио сајт вјеронаука.нет Стара српска престоница Призрен, на југу Метохије, има чак 33 српске православне цркве у граду и околини, од којих је већина активна јер је Епархија рашко-призренска заједно са Призренцима и верницима из целог света успела да обнови многе од њих и врати им богослужбени живот, након оштећења које су претрпеле од Албанаца 1999. и 2004. године. У самом граду је некада живело 12.000 Срба, а сада их је свега десетак и 27 ученика чувене Призренске богословије, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, која је била спаљена и затим обновљена, наводи се у репортажи Тањуга. Међу њима је и црква Богородица Љевишка у Призрену, која је делимично обновљена након што је била спаљена. Окружена је бодљикавом жицом, пошто је једна од најугроженијих светиња на Косову и на листи је зашитћене културне баштине Унеска.Уз благослов владике рашко-призренског Теодосија, Призренци и остали верни народ су 1. јула 2020. основали Одбор за обнову призренских светиња. Они су обновили, на пример, цкрву Светог Пантелејмона, затим делимично цркву Светог Николе (Рајкова црква) и очекује се да цео посао буде завршен овог лета. Ту је и обновљени Саборни храм Светог Ђорђа, а у истом дворишту је и црква Светог Ђорђа Руновића, затим цркве Свете Недеље, Светог Спаса, Светог Николе (Тутићева црква), затим Светих врача Козме и Дајмана.У околини је обновљена и црква у селу Богошевце и друге цркве у Средачкој жупи, српској енклави са девет засеока. Делимично је обновљен и манастир Светих архангела у Душановом граду надомак Призрена и друге светиње.У Призрену живе и двојица свештеника са својим породицама, са укупно четворо деце, отац Владан Вукомановић, старешина цркве Богородица Љевишка и призренски парох Јован Радић, старешина Саборног храма Светог Ђорђа, као и заменик ректора Призренске богословије отац Исидор и професор отац Никита. Старешина цркве Богородица Љевишка отац Владан Вукомановић каже за Тањуг да нажалост у Призрену има свега пет или шест верника који долазе у ту светињу, али да су се захваљујући обнови Призренске богословије стекли услови да се врати активан литургијски живот. “И цркве Богородица Љевишка и Светог Ђорђе су активне, дакле и у једној и у другој цркви се служи литургија. И поред наших богослова на тим литургијама су присутни и малобројни Срби који живе у граду Призрену, што за њих представља својеврсно охрабрење и подршку да и даље остану на овим просторима”, рекао је Вукомановић. Подсетио је да је црква Богородица Љевишка уврштена 2006. године на Унескову листу као културни споменик од изузетног значаја. Вукомановић истиче да је то задужбина краља Милутина из 1307. и да је црква изграђена на култном месту, где се налазио византијски храм из 10. века. “Оно што се преписује краљу Милутину заправо јесте спољашња припрата, као и параклиси са леве и десне стране. Што се тиче значајнијих фресака, истакао бих фреску Богородице Љевишке, на којој видимо Мајку Божју, како на свом крилу држи Господа Исуса Христа, спаситеља и избавитеља света, и једну корпицу. Та корпицу је заправо оно што чујемо у молитви за благорастворење ваздуха и за изобиље плодова земаљских. Из те корпе Господ Христос вади све оне дарове који су неопходни роду људском”, рекао је Вукомановић. Додаје да се на фресци види како Исус из те корпе вади хлебове и храни гладне, што је вероватно повезано са улогом коју је имала црква у седмом веку. Каже да је друга веома значајна фреска Христа – призренског хранитеља, односно чувара, која је у “3Д технологији”. “Њена прва карактеристика је да, са које год стране да приђемо, Господ нас гледа, а друга карактеристика јесте да у јануару када је лепо време, када долази до укрштања сунчевих зрака, хитон или риза Христова се пројављује у различитим нијансама плаве боје. По мишљењу византолога, на фрески Христа – призренског хранитеља је осликан један од најлепших Господњих ликова”, рекао је Вукомановић. На једној фрески је, додаје, ктиторски портрет краља Милутина који је приказан у својој природној величини и у пуној мушкој снази, у четрдесетим годинама, за разлику од других приказа, где се обично ктитори цркава и манастира приказују у скрушеном положају, где у рукама држе своје задужбене и приносе их Христу..Призренка Јасмина Савић, која се вратила из Крагујевца у свој родни Призрен, каже да у том граду са околином имају 33 живе цркве и истакла да је за њих црква база и место које је разгорело ту готово угашену искру српства у Призрену. “Рођена сам Призренка и увек волим да истакнем да човек не може бирати место где ће се родити, а ја сам имала срећу да се родим у једном од најлепших градова, у Призрену. Након завршене основне школе са породицом одлазим у Крагујевац где сам живела више од 40 година. Сплетом породичних околности у последњих десетак година све чешће сам долазила и прошле године 12. маја сам одлучила да се вратим и да поново будем Призренка”, рекла је Савић. Каже да је повратком богослова у тај град и обновом цркава почео да се враћа црквени живот у Призрен. “Нас има мало, свега десетак од 12.000 Срба који су некада живели, али се надамо да ће временом неки порушени мостови поново да се изграде”, рекла је она и изразила очекивање да ће Срби и сви остали почети да се враћају у тај град. Нагласила је да су Призренци увек били посебни и да су се увек међусобно уважавали и заједно славили све празнике. “Морамо да се потрудимо сви да се заједнички живот врати на наше просторе. Црква је нама база и захваљујући цркви, пре свега мислим на његово преосвештенство владику Теодосија који је заиста дао немерљив допринос, обновивши и Богословију и све цркве и који се заиста брине о народу на овим просторима, па тако и у Призрену, ми знамо да било шта да се деси – ми имамо свој други дом. Црква је свима нама друга кућа и породица и захваљујући томе ми заиста имамо ту неку сигурност”, рекла је она. Призрен је, иначе, како каже, увек био својеврстан културни центар, препознатљив по лепоти женских ручних радова и то умеће се преносило генерацијама. Уз благослов владике Теодосија и захваљујући његовом ангажовању и подршци Канцеларије за КиМ, припрема се покретање кројачке радионице Епархије рашко – призренске у Великој Хочи. Ту ће се израђивати ствари за потребе цркве, али и сувенири – мајце, мараме и слично. Призренци истичу да ће то бити веома важно не само за очување српског културног наслеђа већ и запошљавање жена, које ће имати прилику да уз промоцију рукотворина обезбеде себи бољу егзистенцију. “Жеља нам је да оживимо традицију и покажемо изузетне радове вредних косовских жена, који ће, сигурна сам, красити домове широм света. Радујем се што све више ходочасника након посете Призрену жели поново да дође, а поједини и да би волели ту и да живе. Призрен – као место вере и љубави, нада се да ће се то ускоро и остварити”, нагласила је Савић. Иначе, Призрен је у време цара Душана Силног био једна од три царске српске престонице, заједно са Скопљем и градом Сером у Грчкој. ИЗВОР: Покрет за одбрану Косова и Метохије .Јерарси Православне цркве у Словачкој* осуђују покушај атентата на премијера Словачке и моле се за његов потпуни опоравак. Премијер Роберт Фицо (59) упуцан је пет пута у сриједу у граду Хандлова. Пребачен је хеликоптером у оближњу болницу и његово стање се стабилизовало током ноћи, иако остаје критично. Директорка болнице у Банској Бистрици Миријам Лапуникова рекла је да је операција Роберта Фица трајала пет сати и да су у њу била укључена два тима.
Његово преосвештенство Митрополит прешовски Растислав, поглавар Православне цркве Чешких земаља и Словачке, и Његово преосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Јурај издали су сљедеће саопштење: Са забринутошћу и болом примили смо вијест о покушају атентата на премијера Словачке Републике. Ово је страшан, неприхватљив и несхватљив чин који снажно осуђујемо. Као хришћани, молимо се на сваком богослужењу за нашу земљу, њене лидере и све људе који у њој живе. У овом тренутку, поред наших редовних молитви, додајемо молитве за спасење живота и брз опоравак једног од највиших представника Словачке Републике - премијера Роберта Фица. Молимо све свештенике и вјернике Православне цркве у Словачкој за ову молитву и позивамо све оне који не уздижу вриједност својих мишљења изнад вриједности људског живота и који се сјећају ријечи нашег Спаситеља: "Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути" (Мт 26, 52). Извори:вјеронаука.нет и orthochristian.com *Православна црква чешких земаља и Словачке је помјесна и аутокефална црква са достојанством митрополије. Налази се на 14. мјесту у диптиху. Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противрјечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али скоро 4 хиљаде година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ... Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21). Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању. Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру /Цртежи Наталије Кондратове / |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|