Сазнај новости из
хришћанског свијета
У причи коју је Господ Исус Христос испричао одговарајући на питање јудејског законика „Ко је мој ближњи“, свештеник и левит пролазе поред рањеног путника, а Самарјанин му, напротив, помаже. Ко су законици? Зашто су побожни и благочестиви људи оставили човјека у невољи и шта је било необично код Самарјанина?
Законици су цио свој живот посветили проучавању Мојсијевог закона. Њихове дужности укључивале су чување, истраживање и тумачење Светог писма. Само њима се вјеровало да препишу старозавјетне књиге. Они су такође контактирани када је било потребно саставити писмени документ или разјаснити сложена правна питања. То су били веома цијењени и професионално незамјенљиви људи у Древном Израиљу. Једном, током разговора између Исуса Христа и апостола, којем су присуствовали и други људи, устаде неки законик, желећи да искуша Господа, обрати Му са питањем: “Учитељу! Шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ (Лк 10, 25 ). Наравно, законик је савршено добро знао шта Писмо каже о овоме. А. П. Лопухин биљежи да се, постављајући Господу ово питање, надао да ће Исус рећи нешто супротно Мојсијевом закону, како би се онда могао расправљати с Њим и изаћи као побједник из овог спора. Међутим, Христос позива свог саговорника да сам пронађе одговор: “Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк 10, 26 ). Законик одговара Христу изводом из Писма: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом, и ближњега свога као самога себе „(Лк 10, 27 ). ). А Христос му рече: „Право си одговорио; то чини и живјећеш“ (Лк 10, 28 ). Али он није одустајао и желећи да докаже да његово питање има смисла а и да оправда себе, рече Исусу: „А ко је ближњи мој?“ (Лк 10, 29 ). Као одговор, Христос прича причу о милостивом Самарјанину – феномену који се, према мишљењу старозавјетног Јеврејина, једноставно није могао догодити. Зашто? Чињеница је да су се Јевреји према Самарјанима односили крајње негативно, пошто се овај народ, поријеклом из етничке мјешавине Јевреја и паганских племена, удаљио од правог поштовања Бога. По опису Старог завјета, Самарјани су зао, себичан и поносан народ. „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“ (Ам 3, 10 ). Дакле, чувши шта је Христос рекао о Самарјанину, законик је могао очекивати да ће услиједити прича о злу и неправедном човјеку који је погазио закон Божији и људски. Међутим, Господ уништава ове идеје и ствара сасвим другу слику. Христос законику прича причу о човјеку којег су на путу из Јерусалима у Јерихон ухватили разбојници, опљачкали га и ранили. Само се Самарјанин испоставља да је спреман да помогне рањеном путнику док га свештеник и левит - поштовани људи у друштву и обдарени високим моралним особинама - пролазе. Шта је разлог њиховог наизглед равнодушног, па чак и суровог понашања? Да бисмо ово разумјели, потребно је замислити гдје се одвијају догађаји из приче. Пут од Јерусалима до Јерихона, пролази кроз стјеновите клисуре и био је кривудав и изузетно опасан. Особине овог краја чиниле су пут привлачним за разбојнике током много вијекова. Блажени Јероним пише да се, због учесталости злочина који су се на њему дешавали, чак и у 5. вијеку, када се ситуација промијенила, овај пут и даље звао Црвени или Крвави. Било је заиста глупо кренути сам на такав пут. Први који туда пролази је свештеник (свештеници у Старом Израиљу били су потомци Арона, брата пророка Мојсија. Њихова главна дужност била је вршење богослужења у Јерусалимском храму). Разлог за његово понашање лежи у постојећој наредби о недотицању мртвих: „Ко се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана“ (Бр 19, 11). Свештеник је ишао у Јерусалим да врши богослужење. Да је дотакао путника који је, врло вјероватно, већ умро, он би постао нечист и у оваквом стању изгубио би право да служи у храму. Није могао да дозволи да се ово деси. У Израиљу је било много свештеника - око 20 хиљада људи, били су раздијељени у 24 чреде, служили су у Јерусалимском храму наизмјенично и веома су цијенили ову ријетку прилику. Цијена коју је свештеник који је пролазио поред рањеног морао да плати за исказивање милосрђа чинила му се превисоком, па је умјесто помоћи потребитом изабрао да слиједи слово закона. Левит (тзв. помоћници свештеника, потомци Левија, сина старозавјетног патријарха Јакова), који такође није смио да помогне путнику, вјероватно се плашио да повријеђени човјек којем је помоћ била потребна, није то већ разбојник који је поставио замку. Поред тога, знало се да су на овом путу разбојници често глумили сличне сцене: један од њих се претварао да је рањен, а када би се особа која је жељела да помогне нагнула над њим, други разбојници су насрнули на лаковјерног помагача. Левит и свештеник стављају своје интересе изнад интереса других, а само нечисти, гадни, са становишта ортодоксног Јеврејина, Самарјанин помогао је повријеђеном и опљачканом човјеку: „ А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим“ (Лк 10 , 33-35). Усљед тога, када Господ пита: „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?“ (Лк 10, 36 ) – законик признаје: „Онај који му милост учини“ (Лк 20, 37 ). Док је испитивао Христа за знање и придржавање Мојсијевог закона, законик је пао на много важнијем испиту – на милосрђу и љубави. На крају крајева, свако ко се пита ко му је комшија, заправо не схвата шта је права љубав. Извор: фома.ру/ аутор:ФРОЛОВА Уљана/ превод: вјеронаука.нет Православна црква прославља успомену на изузетног руског заповједника и вјештог дипломату, светог племенитог кнеза Александра Невског, 6. децембра. Син кнеза Јарослава и мајке Теодосије Игоревне, рјазанске принцезе, Александар Невски рођен је 30. маја 1220. године у Переслављ-Залеском (данас Русија). У историју земље ушао је не само као изванредан војсковођа, већ и као мудар политичар и дипломата. ![]() Главни догађаји у животу принца биле су двије историјске битке, побједе у којима је Русија спасена од заузимања њемачко-шведских витезова. 15. јула 1240. одреди Александра Невског поразили су шведске витезове на ушћу Неве (по којој је и добио надимак „Невски“), а 5. априла 1242. немачки крсташи Тевтонског реда поражени су на Пејпском језеру. Током свог живота принц Александар није изгубио ниједну битку. У исто вријеме свети принц је водио вјеште дипломатске акције са још једним опасним непријатељем - Златном Хордом, захваљујући којој је успио да одврати још страшнију несрећу за Русију. Благовјернии кнез се упокојио у Господу у својој 43. години, 14. новембра 1263. године у Городецу код Владимира (примивши пред смрт монашки постриг као Алексије). Мошти светитеља налазе се у Тројичном храму Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу. Име браниоца Русије и заштитника војника познато је не само у Русији. Цркве попут Патријаршијски храм у Софији, храм у Талину и храм у Тбилисију посвећени су светом Александру Невском. Поштовање принца Александра као свеца почело је одмах након његове смрти, истовремено је састављена прилично детаљна „Прича о животу Александра Невског“. Званична канонизација кнеза догодила се 1547. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дјела милостиње. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ У понедјељак, 4. децембра 2023. године, свечано је прослављена слава манастира Гомионица - Ваведење Пресвете Богородице. Свету Литургију у част празника предводио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког и настојатељ манастира Милошевац, уз саслужење свештеника и ђакона епархије бањалучке. Након Свете Литургије, Епископ Сава је осветио славски колач и жито у част празника и славе манастира. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() Православна Црква прославља један од пет великих Богородичиних празника - Ваведење Пресвете Богородице. На данашњи дан хришћани се сјећају како су свети Јаоким и Ана увели трогодишњу Марију у јерусалимски храм. Тако су родитељи Богородице испунили свој завјет - обећање да ће своју дуго очекивану кћерку посветити Богу. О догађајима овог празника нећемо наћи ни помена у канонским Јеванђељима, али нам о томе говори Црквено Предање. Како каже Свето Предање, Богородица се лако пењала уз стрме степенице, упркос томе што је била тек дјевојчица. Мала Марија се без помоћи попела уз 12 степеница, које симболизују 12 израиљских племена (кољена). Дочекао ју је првосвештеник Захарија, отац св. пророка Јована Крститеља, који ју је узео за руку и увео је, не само у храм него и у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Тада су родитељи њени принијели жртву Богу, према закону, примили благослов од свештеника, и вратили се свом дому, а мала Марија је остала при храму. Пресвета Богородица је васпитавана у храму до 14. године, непрестано читајући Свето Писмо, молећи се и рукотворећи.Овај догађај симболизује посвећење Дјеве Марије Богу и припрему за будуће рођење Спаситеља од Ње. По предању, сама Богородица је учествовала у везењу завјесе за Светињу над светињама – баш оне која је била поцијепана на два дијела у вријеме смрти њеног Сина на крсту (Мт 27, 51). Као што црквено предање каже, празник Увођење у храм Пресвете Богородице био је познат још у првим вијековима хришћанства. Равноапостолна царица Јелена (година живота: 250-330) подигла је храм у част Увођења у храм Пресвете Богородице. А у 4. вијеку о празнику је писао Свети Григорије Ниски. Неки сматрају да је појава празника у директној вези са временом владавине византијског цара Јустинијана I. 543. године, по његовој заповијести, подигнута је велика црква на остацима порушеног јерусалимског храма у част Пресвете Пресвете. Почевши од VIII века, празник Ваведења се у појединим месецима укратко помиње, а о њему пише и две бесједе цариградски патријарх Герман I. Тако је до VIII вијека, традиција обиљлежавања Ваведења Пресвете Богородице, почела да се обликује. Од 9. вијека празник је постао надалеко познат широм хришћанског Блиског истока. Овај празник је храмовна слава српског манастира Хиландара на Светој Гори, задужбине Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве. ![]() Ваведење Пресвете Богородице у храм је један од великих црквених празника који се везује за увођење Пресвете Богородице од стране њених родитеља у јерусалимски храм на посвећење Богу. Поводом овог великог празника доносимо вам неколико страих фресака, икона и мозаика: 4. децембра православни хришћани прослављају Увођење у храм Пресвете Богородице . Гдје је ушла Пресвета Богородица? Каква је историја овог храма? Шта је богословски смисао овог празника? Соломонов храм Када говоримо о Ваведењу у храм Пресвете Богородице, под самим храмом у који је она ушла мислимо на његову другу, реконструисану верзију. Први Соломонов храм појављује се у 10. вијеку прије нове ере, у вријеме када је Израиљ достигао врхунац своје политичке и економске славе. Познато је да је све што је потребно за ову грандиозну градњу припремио Соломонов отац, цар Давид, али га је саградио његов син. Зашто? Према Старом завјету, Давид је учествовао у многим крвавим ратовима, па му Господ није дозволио да испуни тако важну духовну мисију. Индиректни докази које сада имамо указују на то да је први храм био величанствена грађевина. Не зна се тачно како је изгледала, али већина савремених истраживача сматра да је ова грађевина била типична за оне храмове који су већ постојали на територији тадашњег и садашњег Либана. Према Библији, управо су у овом крају ангажовани занатлије да граде. Сада постоје реконструкције предвиђеног изгледа и, по свему судећи, зграда је била значајна по величини и површини. Храм се налазио на највишој тачки града - на такозваној Храмовној гори. Овај храм је постао посебно мјесто јединства цијелог израиљског народа, свих 12 племена (кољена) Израиљских. То је постало мјесто гдје је било могуће, како бисмо сада рекли, саборно принијети жртву Богу. Које су биле главне духовне доминанте око којих је изграђен цио храмски комплекс? Централно мјесто храма у сакралномм смислу била је Светиња над светињама, гдје се налазила Скинија, она са којом су Јевреји путовали пустињом четрдесет година након бјекства из Египта. У овој скинији (грчки - шатор) биле су плоче (камене плоче) Завјета са десет заповијести, које је Господ дао Мојсију на гори Синај. Библија указује да је у посебним тренуцима у историји јеврејског народа, Слава Божија тајанствено обитавала над скинијом, која се јављала у виду облака – симбола посебног присуства Господњег. И управо је ова скинија тада пренесена у изграђени Соломонов храм. Само је првосвештеник имао право да уђе у Светињу над светињама – једном годишње, на празник Јом Кипур (један од најважнијих у години: на овај дан сви Јевреји поштују посебно строги пост и моле се за опроштај) својих гријехова). Била је то просторија у кубичној форми (10x10x10 метара) без прозора и без свјетла. На овом мјесту се Господ јавио првосвештенику да изрази своју вољу израиљском народу. ![]() Сама Скинија стајала је изнад места гдје је лежао крајеугаони камен темељац - према предању, од којег је Господ започео стварање свијета. Тренутно се ту налази Купола над стијеном, једна од савремених светиња ислама. Поред Светиње над светињама налазила се највећа храмска просторија - сала (Хејхал). На овом мјесту, гдје су се обављале главне храмске службе, налазио се олтар на коме су паљени тамјани, трпезе са приносима и Мојсијева златна менора (седмокраки свијећњак). Иза овог централног и најважнијег мjеста почиње Трем или двориште (Улам) – у источном дijелу храма, које је симболично раздвајало свето од профаног, односно свето од световног. Ту се народ окупљао и ту су приношене, по ондашњем обичају, изабране животиње на жртву. Након предворја почиње спољашње двориште и низ помоћних просторија , опремљених за различите потребе храма. Историја другог храма Соломонов храм је уништио Навуходоносор 586. године. Јеврејски народ је протјеран из своје родне земље. Десет одсто становништва је насилно депортовано у Нововавилонско царствоо. И тако, када се указала прилика да се изгради други храм, он је наводно био упола мањи од оног који је саградио Соломон. Али ипак, у њему су сачуване све главне сакракне доминанте, које су горе поменуте. ![]() Изградња другог храма почела је одмах по повратку Јевреја из вавилонског ропства (од 598. до 539. године прије Христа). С тим у вези, Библија садржи дирљив показатељ да су људи, почевши да граде други храм, плакали јер су видјели рушевине старог. Без сумње, повратак народа из дугог вавилонског ропства сви Јевреји су доживљавали као празник, али са сузама у очима. Други храм је коначно изграђен 516. године прије Христа. У II веку прије нове ере, након пропасти чувеног царства Александра Великог, Јудеја је припадала династији Селеукида (њен оснивач је био Селеук I Никатор, један од заповједника великог освајача). Представници ове династије имали су различите ставове према јеврејској вјери. Неки цареви су помогли храму дајући значајне донације, а неки су се према њој односили с презиром. Тако је, на примјер, 167. прије Христа цар Антиох IV Eпифан (215–164), водећи сумануту политику оштре хеленизације Јудеје, насилно поставио статуу Зевса Олимпијског у Светињу над светињама јерусалимског храма. Одмах је избио устанак који је довео до читавог низа војних сукоба (Макавејска побуна). Као резултат тога, Израиљ је повратио своју независност, али је храм неколико пута озбиљно оштећен током ових ратова. Онда већ 60-их година. прије нове ере, када су Јерусалим заузеле римске трупе предвођене Помпејем (106-48. п. н. е.), храм је поново претрпио озбиљна оштећења и тако је до 20. прије Христа здање било у жалосном стању. Тада је цар Ирод I Велики (иоко 74–4. пјре Христа), који је себе замишљао као новог Соломона, спроводио амбициозан пројекат за радикалну реконструкцију другог храма. Поставио је себи задатак да га врати у свом некадашњем сјају и величини. Постоји једно древно дјело Јосифа Флавија, које је одражавало историју овог реструктурисања. Тако, посебно, он пише да је Ирод, да би испоручио сав материјал потребан за градњу, наредио да се унапијред припреме хиљаде кола за транспорт камена, који је копао недалеко од Јерусалима - у Јудејској пустињи. Био је то занимљив бијели камен, од којег је, иначе, сазидан цео данашњи Јерусалим. Израђен је централни план реконструкције, по коме су и почели радови. Храм се заиста показао колосалним по величини. Јосиф Флавије је примијетио да је на неким зидовима било страшно стајати - почела је вртоглавица. Али након реконструкције, Иродов храм је обављао не само функцију главног светог мјеста у граду. Постао је важно утврђење - око њега су подигнути огромни зидови. Сада познати Западни зид само је дио једног од западних зидина некадашње тврђаве. Занимљиво је да се послије реконструкције у храму појављује такозвани Соломонов трем, који се помиње и у Новом завјету. То је било посебно одређено мјесто гдје су се људи састајали да би слушали тумачење Светог писма. Ту су касније проповиједали апостоли, а прије њих – сам Христос. Овај импозантни храмски комплекс уништен је 70. године нове ере од стране римског војсковође Тита, након што је у провинцији избио велики устанак. О овим догађајима поново можемо сазнати из књиге Јосифа Флавија „Јеврејски ратови“. Храмски комплекс је био тако добро утврђен да Римљани, проваливши у град, нису могли да заузму храм неколико мјесеци. Али на крају операције, све што се налазило у храму - благо, златне посуде које су коришћене за разне ритуале укључујући и златни седмокраки је свијећњак однесено је у престоницу царства. И до данас, у Риму, недалеко од Колосеума, постоји Титов славолук. На њему су приказани заробљени Јевреји, којих је, према Флавију, било око сто хиљада. Од тада је жртвовање, најважнија верска пракса у јудаизму, престало. Тренутно се на Брду храма налазе два светилишта ислама: џамија Ал-Акса и Купола над стијеном, која се погрешно назива Омарова џамија. Овај величанствени златни шатор подигли су византијски мајстори на захтјев муслимана.Тако је након разарања Јерусалима Јерусалим био у пустоши све до доласка царице Јелене (250–328), мајке цара Константина Великог, у овај град 326. године. Овде је пронашла крст, на којем је Господ Исус Христос разапет, и друге светиње повезане са страдањем и васкрсењем Спаситеља. Осим тога, према предању, на самом мјесту порушеног храма, где је Богородица васпитана, Света Јелена је наредила да се подигне базилика у част Ваведења Пресвете Богородице. Увођење у храм Пресвете Богородице: шта се догодило? За овај догађај знамо из апокрифног списа – „Протојеванђеље Јаковљево" које је написано у другој половини 2. вијека. Овај спис описује многе чињенице из живота Богородице, које су изостављене из четири канонска јеванђеља. Конкретно, из овог списа сазнајемо да су родитељи Пресвете Богородице били Јоаким и Ана. Указује се да су дуго времена били без дјеце и да су у вријеме рођења јединог дјетета већ били у старости. Мора се рећи да се у старозавјетном Израиљу рођење новог човјека доживљавало посебно радосно. Ово није била само чисто породична прослава. Такав догађај се доживљавао као испуњење Божије заповијести „рађајте се и множите се“. Односно, рођење дјетета није била само свакодневна, људска, већ и вјерска радост. Али одсуство дјеце је доживљавано као тешко проклетство. Зашто? Вјеровало се да ће Месија, када по други пут дође на земљу да суди људима, обновити цијели род по посљедњим насљедницима. У случају њиховог одсуства, односно у случају бездетности родитеља, Господ ће, такорећи, избрисати цио род из Књиге живота (према старозавјетном предању, човјеку укљученом у ову симболичку књигу је обећан живот (Ис 4,3), а заборав је једнак смрти (Изл 32, 22).Такође, свака породица се надала да ће се у њиховом потомству родити Спаситељ, а бездетност је лишила људе ове наде. Зато су врло често родитељи, добивши такво дијете у поодмаклим годинама, посвећивали га Богу, дајући га на васпитање у храму. Јоаким и Ана су учинили исто. У том периоду у храму је одгајано много дјечака и дјевојчица. Два су разлога за ово. Први је сакрални, друг је практични. Родитељи су, посвећујући своје дијете Богу, на овај начин изразили своју захвалност Творцу, а активно обновљеној цркви била је потребна помоћ и одраслих и дјеце. На примјер, Богородица је учествовала у стварању завјесе за Светињу над светињама, која је касније, приликом смрти Спаситеља на Крсту, била поцијепана на два дијела (Мт 27, 51). Овдје је важно разумјети да је сам храм био читав систем различитих здања и помоћних зфарад са својом унутрашњом инфраструктуром. Више је личио на савремени манастир него на цркву. Постоји једна занимљива епизода у „Протојеванђељу Јаковљевом”: када је Богородица имала двије године, Јоаким је већ хтио да је преда у храм, али је Ана тражила да је остави још годину дана како би боље запамтила дијете. Годину дана касније, Богородица је у пратњи осталих ђака храма са свијећама у рукама ушла у храм након што су завршене прве фазе реконструкције. Најваероватније је ушло са источне стране, такозване Златне капије. Попела се на 12 степеница, које су симболизовали 12 израиљских племена. А онда се догодило нешто необично. Првосвештеник је по посебном пророчком надахнућу увео Богородицу у Светињу над светињама. И када је ушла на ово најважније мјесто, свето за цио јеврејски народ, видјела је Славу Божију, управо онај облак о коме смо већ говорили. И дјевојчица од радости почела да игра и скаче. Зашто толико истичемо овај догађај? Храм за јеврејски народ био је мјесто посебног присуства Бога. А када у њу уђе Богородица, испоставља се да на тај начин долази до симболичког сусрета не само Старог и Новог завјета. Старозавјетни храм укључује нови храм – саму Пресвету Богородицу. Није за џабе касније хришћанско богословље Богородицу назвало Новом Скинијом Завјета. Уосталом, и она је испуњена Славом Божијом и сагледава самога Бога у себи. Она је Његов нови, живи храм. Превод: вјеронаука.нет /На сва ова питања одговарио свештеник Тимоти Китнис, историчар и руководилац Ходочасничког центра Апостола Томе у Европи. Двадесет шесте недјеље по Духовима, Владика Димитрије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Василија Острошког у Благају. Преосвећеном Владици саслуживали су игуман Данило житомислићки, јереј Александар Грчић и ђакон Дејан Ивановић. Благословом Владике Димитрија, јеванђељском бесједом обратио се игуман Данило. Након Отупста, вјернима се обратио Владика Димитрије, појашњавајући да се постом, који је у току, људи припремају да се обрадују чуду јављања Бога у тијелу. Људи му излазе у сусрет, свим оним што раде, свим оним што желе, свим оним што јесу – све то човјек треба да управи ка Богу, да исправи и побољша. Пост и молитва као дио поста усмјерени су ка преображају срца – како би оно силом и благодаћу Светог Духа могло прихватити Бога и постати Његов престо и храм. Духом Светим човјек има силу да уђе у благодатни крвоток који тече од дана на Голготи и дана Васкрсења па све до данашњег дана – тиме се причешћује човјек. Владика је нагласио да се тиме, као и сви светитељи, напајао и Свети Василије. Иако је живио у времену разних искушења, остајући вјеран Христу Васкрслом, вјеровао је да на Литургији среће Господа – једнако као апостоли, док је ходио земљом. Из таквог заједништва са Богом десило се чудо над чудима, Бог му је даровао свете и нетрулежне мошти кроз Христа, јер је живио светом Литургијом, вјером и покајањем. Вјеру и покајање човјек у Цркви оснажује постом, молитвом, милосрђем и свиме што пише у свештеним заповијестима. Владика је нагласио да је поклањање наруквицама Светог Василија потврда вјере у Христа Спаситеља који је дошао у свијет у тијелу, страдао и васкрсао, а наруквице имају вриједност за човјека само ако се поистовјети са Светим Василијем, ако заличи на њега и живи животом његовим. Епископ зворничко-тузлански Фотије разговарао са епископом кузњецким и никољским Назаријем3/12/2023
![]() Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије састао се јуче у Бијељини са Епископом кузњецким и никољским Назаријем, а у срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу духовних веза братског руског и српског народа. Епископ Фотије је изразио велику захвалност на помоћи коју Руска Федерација и Руска православна црква пружају Епархији зворничко-тузланској, посебно нагласивши учешће Русије у обнови Манастира светог Александра Невског у Угљевику и Манастира блажене Матроне Московске у Ритешићу. Владика Назарије је више пута боравио у Србији и Црној Гори, а ово му је прва посјета Републици Српској. Поводом за посјету Српској цркви је промоција његове двотомне публикације ''Наслеђе Светог Саве. Поклоничко путовање светињама Српске Православне Цркве'' у издању издавачке куће Светотројичне Александро-Невске лавре у Санкт Петербургу. Управо из ове лавре, којом је пуних 27 година, до августа ове године руководио владика Назарије, је недавно у Угљевик стигао дио моштију Светог Александра Невског уз благослов Руске православне цркве. Пријему је присуствовао и Борис Станишић, угледни бијељински привредник, власник Етно села ''Станишићи''. *** Више о овом издању прочитајте у тексту са промоције у Русији који преносимо у наставку: Дана 18. септембра у прес центру Интерфакс у Санкт Петербургу одржана је презентација двотомне публикације „Наслеђе Светог Саве. Поклоничко путовање светињама Српске Православне Цркве“ у издању издавачке куће Светотројичине Александро-Невске лавре. Ново издање представио је аутор пројекта и главни уредник, епископ кузњецки и никољски Назарије. Издање представља најпотпунији опис најзначајнијих светиња које се налазе на канонској територији Српске Цркве, коју је основао Свети Сава српски 1219. године. Историјски гледано, територија обухвата земље бивше Југославије – Србију, Хрватску, Црну Гору, Босну и Херцеговину и светиње у другим регионима света. Реч је о више од две стотине значајних манастира, међу којима су светогорски манастир Хиландар и преко стотине сабора и храмова. У књизи је посебна пажња посвећена историји Српске Цркве, њеним истакнутим личностима и светитељима. Владика Назарије је рекао да се одавно интересује за Србију и њену Цркву. На то га је подстакао давни сусрет са покојним црногорско-приморским владиком Амфилохијем: „Балкан је такав европски котао у коме су се кували, делили и уједињавали народи. Тај регион има сложену историју. Српска Црква је још више повезана са државом, него што је била Руска Црква пре револуције. Многи кнезови и други поглавари Србије постали су светитељи. Проучавајући историју ове земље, можемо одговорити на многа питања о историји Русије. У тешком периоду наша Црква је стављена ван закона и државе. И Србија је својевремено пала у социјалистичко окриље, али је тамо Црква имала већу тежину него у Совјетском Савезу.“ „Пуних 27 година био сам намесник Александро-Невске лавре у којој се налазе гробови наше српске браће, а посебно првог петербуршког војног губернатора, хероја Отаџбинског рата 1812. године, Михаила Милорадовића, и сарадника цара Петра I, Саве Рагузинског“, наставио је епископ Назарије. „У цркви Благовести и другим њеним здањима налазе се гробови Василија, архиепископа пећко-српског, и Василија, митрополита скендеринског и црногорско-приморског. Ове околности су заинтересовале мене као намесника Лавре. Дао сам све од себе да српским делегацијама дозволим да посете те гробове, морали смо да преговарамо са Музејом урбане скулптуре, али сада то више није потребно. Стекао сам пријатеље у Србији, тамо сам одлазио скоро сваке године. На мене су велики утисак оставили владика Амфилохије, Патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који су више пута доносили српске светиње у Лавру. У главном граду Словеније, Љубљани, упознао сам садашњег Патријарха српског Порфирија. У књизи је његов предговор, он топло говори о Лаври и Русији.“ „У Србији сам наишао на многе књиге о историји епархија, али нисам нашао ниједну свеобухватну књигу која описује целокупну историју Српске Цркве. Појавила се идеја да напишем такву књигу. Нисмо поставили циљ да направимо енциклопедију о српским манастирима, већ смо у публикацију уврстили најзначајније светиње, и фокусирали се на оне које су, после егзодуса дела Руске Цркве и руског народа у Србију, примиле наше емигранте. Управо се у Србији појавила митрополија Руске Заграничне Цркве. Потом су свештеници одлазили на разна места, али прво место где је наша емиграција нашла уточиште била је Србија. Обишао сам многе манастире о којима је написано у књизи. Имао сам срећу да посетим места где се тренутно не живи баш мирно, на пример, на Косову и Метохији. И разумем Србе који кажу да је Косово нераскидиви део Србије и Српске Православне Цркве. Све на Балкану је повезано са животом и делатношћу Светог Саве, оснивачем Српске Православне Цркве. Српска Црква је најближа Руској Православној Цркви и њена истински братска црква“, закључио је владика Назарије. Према речима коаутора текстова, Александра Зимина, у књизи се помиње 38 митрополија и епархија, 213 манастира, 100 саборних храмова и цркава у Србији, као и сви српски манастири који постоје у Аустралији, Америци и другим земљама, али и епархије широм света. Коришћено је 897 фотографија, а неке од њих су први пут објављене. Књига је објављена на руском језику са преводима главних назива светих места на српски. Богату илустративну грађу књиге представљају радови српских фотографа Миодрага Бранковића, ђакона Драгана Танасијевића, фотографије из архива Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве и фотографије које су доступне на платформама Shutterstock, Diomedia и Лори, преноси сајт Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве. Извор ![]() Када дођемо у храм – погледајмо горе! Христос је приказан испод куполе храма у центру, а у „пандатифима“ тј. у четири угла средишњег свода насликани су јеванђелисти. Поред сваког од њих је приказан је по један симбол: анђео (или човјек), лав, теле (тј. бик) и орао. Четворица јеванђелиста су: Матеј, Марко, Лука и Јован. Њих изображавају на том мјесту, јер доносе небеску благу вијест на земљу. А „блага вијест“ на грчком се каже Јеванђеље. Када се појавило јеванђеље? Мислите ли да када је Христос живио на земљи међу људима, да је постојало Јеванђеље? Не. Тачније, није било Јеванђеља на какво смо навикли – тј. није било књиге коју можемо узети у руке, прелистати, прочитати. Живо, оваплоћено Јеванђеље тада је био сам Господ Исус Христос. Ходао је са својим ученицима Палестином, проповиједао, причао параболе, чинио чуда, поучавао апостоле, а затим био разапет на крсту, васкрсао и вазнео се на небо. А након Вазнесења Исусови ученици су остали без Учитеља. Вјероватно се тада појавило Јеванђеље? Опет, не. Јеванђеље није билo потребно првих година послије Вазнесења Христовог. Јер је још постојало живо сјећање. У Палестини је било много људи који су својим очима видјели и слушали Христа, па чак и сами учествовали у догађајима из Његовог живота. Нису им били потребни никакви записи. Године су пролазиле. Број вјерника је растао. Хришћанске општине су расле, настале ван Палестине, у земљама гдје су живјели други народи. Људи су једни другима препричавали шта су чули од апостола. Али знате како је тешко некоме нешто препричати од ријечи до ријечи! Сјећате се игре „глувих телефона“? Неко некоме прича догађај по сјећању, својим ријечима, и незнатно је мијења. Затим - још мало. И још... Неко је нешто заборавио, додао, измислио на свој начин. И неко је намјерно промијенио значење. На крају од почетне приче није остала ни ријеч... Када је то само игра – то је у реду, играмо се и заборавимо то. А ако се ријечи које преносимо односе на вјеру, спасење душе, како их онда можемо искривити? То је забрањено! Јер животи људи зависе од њих. Ове ријечи морају бити тачно записане! Зато су се оне већ појавиле у виду јеванђелских књига које су саставили Матеј, Марко, Лука и Јован. Наравно, не само да су покушавали да запишу причу о Исусу, већ по чему су ти јеванђелисти другачији и зашто су само њихове креације на крају остале у Библији? Поред тога што су јеванђелисти били дио круга Христових ученика током Његовог земаљског живота, имали су и благодат Духа Светога – посебне дарове Божије који су им омогућили да напишу Јеванђеље тако да су све најважније ствари биле исказано у њима исправно, без грешака и изобличења. Ако су се други људи могли збунити у причи о Исусу, препричавајући оно што сами нису видјели, јеванђелисти нису јер су се све вријеме „савјетовали” са Богом. ![]() Међутим, ако врло пажљиво прочитамо њихова Јеванђеља, примијетићемо да се у опису неких догађаја у појединим детаљима разликују! Како то? А цијела поента је у томе да је, посједујући управо ту благодат, сваки од јеванђелиста остао апсолутно слободна личност, а ипак сви људи гледају на догађаје мало другачије. Замислимо само да се у Јеванђељу све тачно поновља, чак и најситнијим детаљима. Онда би се сигурно нашао неко који би рекао: да, договорили су се, све су сами измислили и записали као копију! И тако је јасно да су Јеванђеља свједочанства живих, али различитих људи. Али ево још једног питања. Зашто постоје четири јеванђеља, зар једно не би било довољно? Не, не би било довољно. Прво, управо све четири књиге, допуњујући једна другу, у потребној мјери говоре нама, данашњим хришћанима, оно најважније о животу и учењу Христовом. И друго, има везе са тим када и како је свако од Јеванђеља настало. Уосталом, апостоли су писали своје књиге у различито вријеме и за различите људе. Хајде да сазнамо како је било! Матеј Сам Матеј је био Јеврејин и убирао је порезе од других Јевреја за римског цара, чија се власт тада проширила на њихову земљу. Нико није желио да комуницира са Матејем, његово занимање се сматрало срамотним: цариници, односно порезници, нису били по вољи народа. Зашто? Од свега прикупљеног новца, порезници су слали римским властима одређени износ, а од остатка им је било дозвољено да узму колико су хтјели. Зато се вјеровало да су порезници окрутни и бестидни људи. Зато је свима било невјероватно и то што се Христос обратио таквом човјеку, и како је овај цариник одговорио на Његов позив. Христос, сусревши Матеја, каже му: - Слиједи ме! Цариник је оставио своје занимање, имање и отишао за Христом. Штавише, приредио је велику гозбу за Христа у својој кући, позвао друге царинике и грешнике, и сви су били за истом трпезом, што је веома изненадило књижевнике: како може, мислили су, да дијели трпезу са таквима? Христос је на ово рекао: - Дошао сам да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање. Од тада је Матеј постао један од дванаесторице Христових ученика и никада Га није напустио. Слушао је проповиједи, гледао чуда, слиједио Христа на његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, Заједно са другим ученицима био је свједок крсних страдања, Спаситељеве смрти и Његовог Вазнесења. Када је дошло вријеме да се апостоли разиђу по различитим земљама како би тамо проповиједали вјеру Христову, јерусалимски хришћани, који су дошли од Јевреја, замолили су Матеја да им прије одласка запише Христова дјела и учење. Наравно, апостоли су то вјерницима говорили много пута раније, али људи су жељели да имају писани извор са којим би могли да се савјетују када Христови ученици нису били у близини. Апостоли су се сагласили да ће Матеј то учинити боље од других. Касније је светитељ много проповиједао по разним азијским земљама, чинио многа чудеса и дјела. Живот је завршио мученичком смрћу. Матеј се приказује на иконама и у храмовима како поред себе има анђела или човјека. Зашто? Јер је показао људску природу Христову. Јеванђеље по Матеју наводи родолов из којег долази Исус. Матеј је написао своје Јеванђеље за Јевреје и њима је било важно да знају да Исус није варалица. Древни јеврејски пророци предвиђали су да ће Месија, Спаситељ, бити из Давидове лозе. Овдје Матеј потврђује да је Исус из Давидове лозе и да је Његов долазак предсказан у Старом завјету. За своје читаоце, Матеј је у своје Јеванђеље укључио многе цитате из Старог завјета, та веома древна пророчанства. Марко Апостол Марко је рођен у Јерусалиму. Потицао је из свештеничке породице. Марко није био део круга од дванаест апостола који су пратили Христа током Његовог земаљског живота – био је још премлад. Међутим, Марко је од дјетињства био окружен Христовим ученицима. Апостол Варнава је био његов стриц. Маркова мајка Марија такође је била хришћанка. Апостол Петар се крио у њеној кући након што је чудесно ослобођен из затвора. Послије Вазнесења Исусовог у кући мајке Светог Марка вјерници су се окупљали на молитви. Апостоли су често долазили тамо. Марко се зближио са њима. Апостол Петар чак у својој посланици Марка назива својим сином. Заједно са Павлом и његовим стрицем Варнавом, Свети Марко је кренуо на велико мисионарско путовање. Проповиједао је по различитим мјестима – Антиохији, Кипру, Египту, Грчкој, Либији... Марко је своје јеванђеље написао у Риму. Када је апостол стигао тамо, у „престоници свијета“ већ је било много хришћана, а многи од њих су били многобожци прије него што су примили нову вјеру. И, састављајући Јеванђеље, Марко је узео у обзир да током свог одрастања ови људи нису проучавали, као Јевреји, Стари завјет, да су људи сасвим друге културе, и зато је покушао да за њих напише причу о Исусу у кратак и јасан пут. Текст Јеванђеља по Марку испуњен је свијетлим, чудесним догађајима – светитељ је желио да покаже колико је велики Господ, каква је чуда у стању да учини. Поред јеванђелиста Марка приказан је лав. Лав је симбол царствености и божанске моћи Христове, а ово изображење добро преноси како Марко описује Спаситеља у свом Јеванђељу. Јеванђелист је свој текст саставио по ријечима апостола Петра, најближег Христовог апостола. Петар је у то вријеме проповиједао у Риму – причао је о ономе што је сам видио и чуо, а Марко је записао. Затим је Свети Петар прочитао записано, одобрио и након тога је Јеванђеље по Марку прихваћено од Хришћанске Цркве. А свети Марко учини још многа апостолска дјела и чудеса и пострадао од незнабожаца у египатском граду Александрији. ![]() Лука Обично када говоримо о апостолима, мислимо на дванаест људи које је Он учинио својим првим ученицима. Али било је више апостола. Поред најужег круга од дванаест ученика, било је још седамдесет апостола које је Христос касније позвао, и други људи који су такође ишли за Спаситељем. Лука је био један од седамдесеторице апостола. Рођен је у сиријском граду Антиохији. Лука није био Јеврејин, али је добро познавао јеврејску религију и обичаје. Био је образован човјек, изучавао је медицину, сликарство, и добро је познавао грчки језик и одлично писао на њему. Једног дана Лука је отишао из Антиохије у Галилеју и тамо се придружио народу који је пошао за Христом. Послије Вазнесења Господњег, Свети Лука се задржао неко вријеме у Јерусалиму, а затим се упутио у своју отаџбину, у Антиохију. Тамо је већ било много хришћана. Својим саслужитељима и сапутницима одвео га је свети апостол Павле, који је чак био и Лукин рођак. Павле у својој посланици Колошанима преноси Лукине поздраве и назива га „љубљени љекар" (Кол 4,14). Заједно са Павлом, Лука је, послије многих путовања и апостолских трудова, дошао у Рим. Ту је светитељ написао своје јеванђеље, као и књигу Дјела апостолска, адресирајући их Антиохијцу, богатом и "честитом Теофилу". Лука је своје текстове упутио хришћанској општини Антиохије. У свом Јеванђељу Лука је приказао земаљски живот Христов не само на основу онога што је сам видио и чуо, већ и користећи многа свједочанства блиских Христових ученика. Јеванђелисту Луку руководио је апостол Павле који је прочитао и одобрио његово Јеванђеље. А Дјела апостолска Лука је написао по заповијести Павловој. Главним читаоцима свог Јеванђеља Лука сматра незнабошце, прије свега Грке, образоване и проницљиве. Лука је већ такође познавао прва два јеванђеља (по Матеју и по Марку) и слиједи их, али је његово излагање тачније и јасније. Лука се назива не само јеванђелистом, већ и историчарем. Своје јеванђеље почиње описом Христовог родослова. Али родослов не потиче од Аврама, претка јеврејског народа, већ од самог Адама, првог човјека на земљи. Тако Лука наглашава да је Христос дошао ради спасења цијелог људског рода, а не само Јевреја. Лукин симбол је бик, теле. У давна времена, бикови су жртвовани Богу. Изображење бика наглашава идеју коју Лука посебно настоји да изрази у свом Јеванђељу: Христос је служио људима и жртвовао се за спасење људи. Након смрти свог учитељаа и пријатеља апостола Павла, Лука је наставио да проповиједа у Италији, Галији (будућа Француска), Далмацији (будућа Хрватска), Грчкој. Био је и у Африци. Оснивао је хришћанске општине, лијечио људе. У дубокој старости прихватио је мученичку смрт у грчком граду Теби. Био је разапет на стаблу маслине. ![]() Јован Јован је једини јеванђелист којем су хришћани додали назив Богослов. Зашто? Јер његово Јеванђеље није само свједочанство очевица, већ и темељ свег учења о Богу и спасењу, које се касније развило у Цркви. Био је син галилејског рибара Зеведеја и Саломије (кћерка обручника свете Богородице Јосифа) и брат апостола Јакова. Јован је прво био ученик Јована Крститеља и први пут је видио Христа на обали Јордана када се Исус крстио. Вријеме је пролазило. Једног дана, Јован и његов брат помогли су свом оцу да пеца у Галилејском језеру. Христос је ишао уз обалу. Он је рибарима, чији пецање тог дана није ишло добро, дао диван улов и подстакао је браћу да Га слиједе. Рибари су одмах оставили своје мреже и пошли за Исусом. Карактери Јакова и Јована били су ватрени, експлозивни, због чега су од Христа добили надимак „Воанергес“ („синови грома“). Али боравак са Учитељем промијенило је Јована – постао је кротак, смирен, и "ученик кога љубљаше Исус". Исус је позвао Јована да иде са њим у кућу у којој је лежала мртва дјевојчица Јаирова кћерка, и пред младим учеником васкрсао је. Јован је био са Христом на гори Тавор када се Учитељ преобразио пред ученицима. Током Тајне вечере, Јован стави главу своју на њедра Христова. Од свих апостола, само је Јован заједно са Богородицом био под крстом када је Христос распет. Остали ученици су се плашили да иду на Голготу - било је опасно. И такође је било страшно тешко гледати свог вољеног Учитеља како доживљава страшне муке... Међутим, упркос овим мукама, Христос се обратио Јовану са крста и замолио га да се брине о Његовој Мајци: „ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн 19, 25-27). Много неочекиваних догађаја и путовања потом пало на судбину љубљеног ученика Христовог: олује и бродоломи, мучења и тамнице, надметања са гатарима и врачарима, чуда и исцјељења, батине, слава и прогон ... Он је једини од свих дванаест најближих ученика Христових који није био убијен, него је умро у старости. Поред јеванђелисте Јована приказан је орао. Зашто он има такав симбол поред себе? Узвишени слог којим је написано Јеванђеље по Јовану, својим високим богословским садржајем подсјећа на високи лет орла. Орао је такође симболично оличење Духа Светога. Јован је написао своје Јеванђеље у вријеме када је живио у граду Ефесу (данас територија Турске). Ово је најкасније написано Јеванђеље. Написано је када је Јован Јеванђелист већ имао преко 90 година, по жељи хришћана острва Патмос, који су веома вољели и поштовали Јована. У овом Јеванђељу апостол открива Христову божанску суштину, говори о Духу Светом. У тексту апостол помиње догађаје који нису ушли у прва три јеванђеља. А главна идеја коју је јеванђелист желио да пренесе људима: Бог је Љубав! Чак и када је апостол Јован био веома стар, када више није био у стању да држи дуге бесједе, он се непрестано обраћао људима око себе једном кратком фразом: „Дјецо, љубите једни друге!“ А када би га питали зашто понавља само ове ријечи, Јован је објаснио: „Ову фразу говорим само зато што она садржи сву суштину Јеванђеља Христовог, јер Јеванђеље Христово је учење о светој љубави. Међу четири јеванђеља, да ли постоји неко „главно“ или „исправно“? Не. Једнака су, као четири крака једне ријеке. Свако од четири јеванђеља одражава одређени аспект личности Господа Исуса Христа. Илустровала: Галина Воронецкаја/извор:фома.ру/превод:вјеронаука.нет ![]() Антифони и химна „Јединородни Сине“: непозната прича Неколико новембарских датума у нашем црквеном календару допринијело је писању овог материјала. 26. новембра Црква прославља празник Светог Јована Златоустог, а 27. новембра - Светог цара Јустинијана. Били су потпуно различити људи, заузимали су различите положаје у друштву чији су били, штавише, раздваја их вијек и по историје. Али још увијек их спаја једна ствар - а то је Божанска литургија . Ако немамо питања о улози светог Јована у литургијском дијелу, онда треба мало појаснити цара Јустинијана. Неки научници вјерују да је он аутор, или је бар под његовим утицајем свима уведена позната химна „Јединородни Сине“, која заједно са антифонима и читањем Светог Писма чини први дио литургије. Вриједи подсјетити да је, упркос древности антифонског појања, које се налази у Старом завјету, управо свети Јован почиње да га користи у божанским службама цариградске цркве. То је управо тачка која спаја свеце недалеко један од другог у нашем данашњем календару. Антифони Можемо рећи да се ми у Библији први пут сусрећемо са антифонским (од грчког „αντιφωνος“ – пјевање, наизменично пјевање тј. пјевање за двије пјевнице, тако да кад појање на једној страни престане, на другој почиње) пјевањем, када се Израиљски народ обратио Богу ријечима захвалности за чудесан прелазак Црвеног мора и сродне догађаје ... Готово цијела 15. глава Књиге Изласка је посвећена овоме. Поред горе поменутих поступака светог Јована Златоустог, у антиохијској цркви антифоне уводи свештеномученик Игњатије Богоносац, а на западу - свети Амвросије Медиолански (Милански).... Пошто је свети мученик Игњатије страдао на самом почетку 2. вијека, с тим у вези он се може сматрати пиониром. Поред тога, раније Предање, које свети Фотије Цариградски затим понавља у својој чувеној „Библиотеци“, тврди да је антифонскно појање Игнатије увео по узору на пјевање анђеоских хорова које је чуо. Данас се развила литургијска традиција, када имамо празничне антифоне, постоје свакидашњи антифони и такозвани изобразитељни антифони. Пјевање псалама 102. (стихови 1-5) и 145, (у цјелини), као и Блаженстава (Мт 5, 3-12), почело се у истраживачкој литератури 19-20. вијека називати изобразитељним антифонима. То је оно што чујемо на недјељним литургијама, мада се оне обављају и другим данима. Сјетимо се да се и Псалам 102. чита у Шест псалама и започиње ријечима: „ Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име свето Његово“, изгледа да је кратка и разумљива реченица, али садржи и дубље значење него што мислимо. Није узалуд свети Јован рекао да је ова похвална пјесма намијењена свим људима који су успјели да се ослободе или су на путу да се ослободе тешког терета гријеха. Зашто би Господ благословио душу, а не дух? Јер она стоји на средини између тијела и духа и, с једне стране, тијело привлаче тјелесна задовољства, а с друге - дух - Бог. Душа је та која треба да уложи своју унутрашњу снагу да се одупре нагонима тијела. Ове унутрашње силе, пише свети Јован, јесу „снага мисли, разума, бијеса, жеље, представљања, маште, осјећања“, а ријечи псалма „све што је у мени“, само их указују. Узмите у обзир да када чујемо антифоне у храму, ми се изнутра подстичемо да славимо Бога. И сада, захваљујући свједочењу свештеномученика Игњатија, такође знамо да у томе подражавамо свете Анђеоске Силе које су заправо присутне на литургији. Шта још заиста можемо донијети на дар Богу, ако не своју захвалност, изражену лијепим ријечима Псалма 102. „Пуни захвалности за божанске благодати“, каже блажени Теодорит Кирски, „подстичу себе да пјевају, дајући доброчинитељу шта могу“. Псалам 145. има сличан садржај, започињући ријечима: „Хвали душо моја Господа. Хвалићу Господа у животу мојем, псалмопеваћу Богу моме докле постојим“. Међутим, према светом Јовану, овдје постоји један посебан елемент. Хвалити Бога цијелог свог живота могуће је само одређеним дјелима, што заузврат корелира са Христовим учењима: „Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Све ово зачини свети Јован прелијепом мишљу да је душа музичар и умјетник, а тијело, којим се изводе дјела, обиљежава псалтир, лиру и фрулу. „Јединородни Сине и Слове Божји“ Хајде сада да разговарамо о химни „Јединородни сине“. Чињеница да је ушла у литургију у 6. вијеку данас је несумњива, али питање ауторства, као што сам већ примијетио, није у потпуности ријешено. Што се тиче датирања, направићемо мало појашњење. Византијски монах и хроничар Монах Теофан Исповједник, који је живио крајем 8. - почетком 9. вијека, у својој „Хронографији“ указује да је пјевање разматране химне цар Јустинијан увео 535. године (могуће 536). Постоје варијанте његове раније употребе, али су овде одступања незнатна. Павле Ђакон је бенедиктински монах који је живио у 8. вијеку, као и један литургијски коментар 12. вијека, потписан именом светог Софронија Јерусалимског, ауторство „Јединородни сине“ приписује Јустинијану. Али сиријска традиција оспорава ову позицију и монофизиту Севира Антиохијског сматра састављачем химне. Као што сада схватамо, увођење пјевања „Јединородни сине“ учињено је с разлогом. То је било због теолошких спорова 6. вијека. Монофизитизам је тада задржао прилично снажну позицију, укључујући и реакцију на јерес несторијанизма. Подсјетимо се да према несторијанском учењу Христос није био Богочовјек, већ човјек у коме је Бог живио, тј. за Несторијанце су божанска и људска природа у Христу у основи одвојене. Супротно овом учењу, 519. године скитски монаси су предложили формулу „ Један од Тројице је разапет и страдао. Ова монофизитска дефиниција указала је да је Божанско страдало на Крсту. Теолошка гледишта цара Јустинијана нису била лишена, рећи ћемо, монофизитских склоности, али је и даље непрестано покушавао да пронађе начине за помирење присталица и противника Халкидонског сабора. У том циљу је 533. године састављен указ о уједињењу. У погледу формуле скитских монаха, цар је написао писмо папи Јовану II, а у вези с едиктом -писмо цариградском патријарху Епифанију. Обје посланице садрже изразе сличне ријечима химне „Јединородни сине“. Сасвим је могуће да је Јустинијан позајмио потребне формулације од Севира, али у сваком случају то је био покушај помирења зараћених страна на основу формуле са којом би се сви сложили. Монах Теофан Исповједник не указује гдје је тачно у божанским службама цар Јустинијан увео пјевање химне. Његова употреба у литургији, заједно са три антифона, први пут се помиње у литургијском коментару из 8. вијека под насловом „Тајна историја Католичке цркве“. Од тада се „Јединородни Сине“ могло пјевати на различите начине, извршена су нека преуређења с антифонима, али химна више није избацивана из литургијске употребе. * * * Надам се да ће нам сада почетни дио литургије постати мало љепши и разумљивији. Ми, иако често интуитивно, и даље схватамо значење псалама, али иза химне „Јединородни Сине“, као што видимо, стоји читава историја теолошких спорова која је умакла нашој пажњи. Сад, сваки пут кад се молимо на литургији, сјетимо се да иза ове приче стоје стварни људи и њихов значајан духовни и интелектуални рад. Подсјетимо се светог цара Јустинијана, и отаца Халкидонског сабора, који су бранили Истину, и монаха Теофана, који нам је сачувао и пренио тако важне податке. Аутор: Протојереј Владимир Долгих / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ![]() Архијерејски сабор аутономне Финске православне цркве* (која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), који је одржан од 27. до 30. новембра 2023. године у Валаамском манастиру у граду Хејнавези (Heinävesi), донио је одлуку настави прослављење Васкрса по грегоријанској пасхалији**, преноси званични сајт Финске православне цркве. Чланови Сабора усвојили су ову иницијативу након гласања са 31 против 4 гласа. Финска аутономна црква Цариградске патријаршије једина је православна црква која слави Васкрс по грегоријанској пасхалији, како то чине католици и протестанти. Све помјесне цркве, укључујући и оне које се држе новог календара, славе Васкрс по александријској пасхалији, која се рачуна по јулијанском календару. *Финска православна црква (Финска православна црква Финске) је аутономна црква која се формирала 1918. године Као независна црква од Московске патријаршије, а 1923. године Цариградски патријарх Мелетије IV даје јој степен аутономне архиепископије под његовом јурисдицијом. Црква има 60 хиљада парохијана, а на челу цркве је архиепископ Карелски и све Финске Лав (Лео Маконен).Иначе, Финска је држава са већинским протестантским становништвом тачније 70% док осталих 30% чине православни (на другом мјесту) и римокатолици. **Пасхалија је таблица, или форма по којој се одређује датум Пасхе-Васкрса. ![]() У просторијама Друштва за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, дана 30.11.2023. године, одржана је радионица посвећена „Рајском врту“. Носилац радионице био је наставник верске наставе Станко Аћимовић. На радионици су, осим чланова „Импулса“, учествовали и ученици одељења ученика са посебним потребама. Циљеви радионице били су: 1.Разумети основне елементе приче о Рајском врту, укључујући ликове, место и догађаје. 2.Развити маштовито размишљање и креативност ученика кроз причу и визуалне елементе. 3.Охрабрити активно учешће ученика кроз заједнички рад на изради паноа. 4.Подстицање размишљање о вредностима и врлинама попут љубави и пријатељства кроз причу о Рајском врту. -Писана припрема за радионицу Станко Аћимовић, наставник верске наставе, ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу Сажетак: У постсоцијалистичком периоду, након распада СФРЈ, различити фактори су утицали на развој религиозности код младих. Међутим, када се сагледа са више аспеката засигурно је на развој религиозности највише утицало враћање вјерске наставе у основне школе, која од марта 1993. године поново равноправно, са осталим наставним предметима, егзистира у нашем васпитно-образовном систему. Православна вјеронаука је кроз школски систем превасходно утицала на развијање религиозне и националне свијести код младих, на слободно испољавање вјерских осјећања и на њихово активно учешће у црквено-богослужбеном животу. Међутим, позитиван утицај наставе Православне вјеронауке се огледа и у развијању ученичке слободе, одговорности и обавезе, те у развијању правилног односа према породици и друштву, а посебно према људима који другачије живе, мисле и вјерују. Дакле, значај Православне вјеронауке се испољава и у развијању ученичких моралних, социјалних и комуникацијских вјештина и способности које су у нашем васпитно-образовном систему прилично запостављене. Стога је утицај и потенцијал Православне вјеронауке као предмета вишеструк, али је питање да ли је довољно искориштен и у потпуности правилно усмјерен.
Кључне ријечи: Православна вјеронаука, религиозност младих, религиозна и национална свијест, морално васпитање. Историјски контекст Православне вјеронауке Православна вјерска настава, или како је ми данас званично називамо Правослaвна вјеронаука, има веома дугу традицију свог постојања код српског народа на простору данашње Републике Српске, Босне и Херцеговине. Тежња за познавањем јеванђељских и осталих вјерских истина код нашег народа на овом подручју увијек је имала велико интересовање и бригу за њено истинско остварење. Та брига и настојање за познавањем своје православне вјере била је основ за очување, како вјерског, тако и националног идентитета, у вријеме османског ропства и аустро-угарске окупације. Ипак о званичној и организованој вјерској настави у српским школама можемо да говоримо тек од тридесетих година XIX вијека, а за потребе вјерске наставе у тим школама врло брзо су уређени посебни штампани уџбеници. Тако је до данас сачуван и уџбеник за основне школе у Вилајету босанском из 1868. године под називом Кратка свештена историја за основне школе.[1] Након Берлинског конгреса 1878. године и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије нова власт је затекла укупно „56 српских основних школа, са 75 учитеља и 3523 ученика“ (Dlustuš: 1894: 52). Беч је одмах имао за циљ да уведе ред у школству и просвјети, па Земаљска влада врло брзо доноси уредбе око организовања народних (државних) и конфесионалних школа. Дакле, поред државних, постојале су у Босни и Херцеговини током окупације од стране Аустроугарске монархије и српско-православне конфесионалне школе, које су осниване од стране црквених општина. Наравно, у тим школама вјерска настава је имала посебно мјесто и улогу у васпитању и образовању ученика у моралном, црквеном и националном духу. Настава Православне вјеронауке, била је заступљена у Наставном плану са по два часа седмично, у сваком од четири разреда тадашњих основних школа. Године 1887. донесен је Наставни план и прграм из Православне вјеронауке за основне и средње школе „да би се на свјема вишим и нижим овдашњим школама постигла једнакост предавања вјеронауке“ („Школске вијести. Наставни план“ 1887, 15–16). Како би се побољшао статус и поправио квалитет наставе Православне вјеронауке, не само у српским конфесионалним већ и у народним (комуналним) школама, 1895. године изашао је дорађени званични Наставни план и програм из Православне вјеронауке „по којем ће се дотичне катихете управљати“ („Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама“ 1895, 396–397). Тај план и прогам је сачињен за основне и средње школе са по два часа седмично. Одлуком Земаљске владе из 1909. године поново је утврђена организација народних школа у Босни и Херцеговини гдје је вјеронауци остављен равноправни статус са осталим предметима (Papić, 1972: 56). Ипак, колико год да је окупациона власт знала да велики утицај на српску омладину има вјеронаука ипак није донијела одлуку о њеном укидању, већ је кроз друге облике и методе контролисла наставу и вјероучитеље. Након Првог свјетског рата у БиХ, вјерска настава је уведена у оквире редовне наставе под именом „вјеронаука“, али се понегдје појављивала и под именима „хришћанска наука“ или „наука о вјери и моралу“. Настава вјеронауке је предавана у основним и средњим школама као равноправни редовни предмет. Вјеронауку су предавали свештеници или вјероучитељи-лаици. Међутим, по завршетку Другог свјетског рата и проглашеним Уставом из 1946. године, регулисан је однос државе и Цркве, па је вјеронаука као предмет изопштена из васпитно-образовног система у Босни и Херцеговини. Само се понегдје, повремено, при православнм црквама или парохијама вршила катихизација вјерних, првенствено уз велико залагање надлежних парохијских свештеника.[2] Повратак Православне вјеронауке у школски систем Републике Српске Након демократских промјена и првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини вјеронаука (три конфесионале вјеронауке Православна, Католичка и Исламска) је враћена у школе септембра 1991. године, али као факултативни предмет, који није оцјењиван. Као факултативни предмет вјеронаука је остала све до другог полугодишта школске 1992/93. године када је званично, марта 1993. године, враћена у Наставни план Републике Српске као редован предмет, један час седмично и са нумеричким оцјењивањем. Двије године послије враћања вјеронауке у школски систем, покренута је иницијатива од стране вјероучитеља за израду Наставног плана и програма који би био прилагођен узрасним и психофизичким особина, те интересовању ученика основне школе. На основу ове иницијативе састављен први Наставни план и програм Православне вјеронауке који је био у употреби до 2000. године. Те 2000. године састављен је нови Наставни план и програм од стране Катихетског одбора СПЦ који је био у знатној мјери модификован и редукован у односу на први, што је створило услове да се приступи писању уџбеника за све разреде основне школе из Православне вјеронауке. У школској 2000/2001. години штампани су први уџбеници Православне вјеронауке за све разреде основне школе, што је олакшало и промијенило наставни процес. Трећи и тренутно важећи Наставни план и програм је припремљен од стране Катихетског одбора СПЦ а одобрен од Министра просвјете и културе Републике Српске 2016. године а према овом Наставном плану и програму урађени су и уџбеници који су у употреби од школске 2016/17. године. Према званичном Наставном плану и програму за основну школу настава вјеронауке се данас у Републици Српској реализује један час седмично, тј. од другог до осмог разреда кроз 36 часова, а у деветом разреду кроз 34 часа годишње. У првом разреду основне школе вјеронаука се не реализује, пошто ученици првог разреда имају посебан Наставни план и програм кроз предметна подручја, у којем није предметно-часовни систем наставед школске 2018/19. године предмет вјеронаука је враћена у средње школе Републике Српске сукцесивно, дакле сваке школске по један разред више и од школске 2021/22. године званично се реализује у свим разредима средњих школа Републике Српске. Ученици се на почетку средњошколског образовања опредјељују за једну од три конфесионалне вјеронауке, а за ученике који се не опредијеле за једну од три вјеронаукуе постоји алтернативни предмет Култура религија (у првом и другом разреду средње школе) и Етика (у трећем и четвртом разреду средње школе). Потреба и оправданост Православне вјеронауке у школском систему Републике Српске У дефинисању задатака данашњег основног школовања, равномјерно су важни како образовни, исто тако и васпитни задаци. Према Закону o основном васпитању и образовању Републике Српске задаци основног васпитања и образовања су јасно прецизирани кроз 14 задатака (Службени гласник Републике Српске, 81/2022). Међутим, у дефинисаним задацима као што су:
Развој моралних способности ученика, развијање свијести о припадности и очувању властитог национално- културног идентитета, развијање осјећаја самопоуздања, толеранције, поштовања различитости и мишљења других, као и стицање и развијање културне, вјерске, језичке и полне равноправности и толеранције, па и еколошке свијести, јесу основни задаци не само васпитања и образовања Републике Српске, већ и примарни општи и посебни циљеви Православне вјеронауке. Ипак, дух савременог доба у којем живимо одликује се непостојањем стабилне истине, гдје се догађа доминација истине фрагмента и тренутка, а посебно нам се намеће као смисао истине и живота оно што долази из масовне индустријске и медијске производње. У таквој атмосфери гријех и кривица постепено ишчезавају, а осјећање покајања и праштања се пројављују само као привидно или претварање (Шијаковић, 2011: 9). Дакле, управо у таквом друштву васпитање и образовање требају да имају за циљ истицање јединствене истине укоријењене на Јевенђељу, слободи, стваралаштву и светости, а циљеви и задаци васпитања и образовања у Републици Српској су управо усмјерени на развој, узрастање и обликовање личности, које треба да буде дио једне освијешћене, одговорне и праведне заједнице, која гаји вриједности новозавјетног етоса. Стога је јасно да настава Православне вјеронауке има нарочито важну улогу не само у развијању религиозности и увођењу ученика у вјерски живот већ и у социјализацији и оплемењивању ученика, јер ученици кроз овај предмет посебно развијају хришћанске врлине, а кроз њих особине друштвено прихватљивих норми понашања. Вјероучитељ кроз наставу прати развој и социјализацију ученика, кроз читаво основно, па и средњошколско васпитање и образовање, те има прилику да их води, усмјерава, подстиче и оспособљава за сљедећи степен сазријевања и узрастања. А школски период узрастања и васпитања је кључни степен у развијању те формирању зреле моралне и религиозне личности, гдје вјероучитељ уз правилан однос, искрен и предан рад може на најбољи начин да поучава ученика духовним, моралним, социјалним, комуникацијским и осталим способностима, те да развија у њему истинско „подобије Божије“ које је задато човјеку током стварања. А истинско „подобије Божје“ се стиче само кроз слободу и љубав, највећу хришћанску врлину, што потрђују ријечи у Хиландарском типику нашег највећег просветитеља Светог Саве: „Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и и милостивост, и човекољубље, ради којег је сам Бог постао човек“ (Јевтић, 1988: 403). Уоште човејков циљ и његово назначење у свијету су конкретни: дакле, да динамично напредује, непрестаним кретањем од оног „по икони” ка оном „по подобију”. Стога дијете (будући зрео човјек) није створено да буде статично, него у кретању; дијете има призив да искористи дарове Божје, да се развија, напредује, расте и усавршава, те да ка том циљу иде „корак по корак”.[3] Овај пут је усходећи и напредујући ка Богу, тј. усмјерен ка заједници са Богом и остаривању пријатељство са Богом. Калист Вер у оваквом тумачењу динамичког стању човјечанства види и један ниво развоја читавог створеног свијета (Ware, 2005: 173). Стога улога Православне вјеронауке у развоју религозне, духовне и моралне личности православних ученика има своје посебно мјесто. „Одређени предмети као што су: Познавање природе и друштва (Моја околина), Демократија и људска права, Васпитни рад у одјељењској заједници (ВРОЗ) и слично, у својим циљевима такође дефинишу развијање личне одговорности и обавезе код ученика, развијање самосвјесне и слободне личности, као и развијање правилног односа према породици и друштву, према људима који другачије живе, мисле и вјерују, али се ови циљеви углавном своде на теоријско дјеловање, без довољно развијене емпиријске реалности“ (Лукић, 2020: 412). Увођење ученика у вјерски живот Примарни циљ наставе Православне вјеронауке је да ученици стекну општа знања о Богу, хришћанској вјери, изворима хришћанске вјере, богослужењима, вјерском, али и нациналном идентитету, те се стога од вјероучитеља очекује да са посебном пажњом, осјећањем и свједочењем поучи ученике наведеним садржајима како би их ученик конкретно примијенио у свакодневном, црквеном и светотајнско-богослужбеном животу. Једноставније речено, учење о вјери не може бити сведено на информацију и податак, већ је то осјећање и искуство које треба живјети и исповиједати. Са те стране важна је улога вјероучитеља који поучава ученика и свједочи садржаје које преноси на ученике, тј. износи и потврђује својим животом оно што излаже, те се догађа подударност између ријечи и дјела. Стога Апостол Павле каже: „Јер чинећи ово спашћеш и самог себе и оне који те слушају.“ (1 Рим 4,16) и: „Буди примјер вјерним у ријечи, у владању, у љубави, у вјери, у чистоти.“ (1 Тим 4,12) Дакле циљ Православне вјеронауке није првенствено стицање интелектуалног знања о Богу, није познавање опште религиозне културе, или изграђивање вјерског елитизма, него стварни живот са Богом и у Богу. Кроз Православну вјеронауку ученик не стиче само знања о православној вјери, већ ученике треба да научимо слободној употреби ума и потребним особинама и вјештинама како би постали будући вјерници и чланови наше Свете православне Цркве. Стога Владика Атанасије (Јевтић) пише: „Не смије бити само учење у учионици и на часу, одређеним знањима… него истовремено и оплемењивање срца, савјести и душе дјеце, уз активно учешће у животу и тајнама Цркве. Потребно је, дакле, умно, срдачно, карактерно подвижничко и литургијско образовање и изграђивање деце“ (Јевтић 1998, 14). И посјећујући наше храмове увиђамо да ништа није промијенило литургијску свијест, светотајинси живот у пракси, код младих као Православна вјеронаука, која припрема и води ка благодати и врлини, Светим тајнама Цркве, човјечности и јединству са Христом у литургијском сабрању. Ипак, требамо посебно нагласити да према православном предању и традицији интелектуално знање не искључује узрастање у вјерском и евхаристијском животу. Интелектуално знање не ствара подвојеност од учешћа у црквеном и светотајинском животу, па није својеврсни елитизам, већ напротив, потреба (Лукић 2020: 413). Дакле, од посебне је важности да ученици кроз наставу Православне вјеронуке стичу знања о својој православној вјери која ће касније практично примијенити. Стога се кроз реализацију наставе Православне вјеронауке и кроз процес вредновања ученичких постигнућа вреднује знање и емпиријско остваривање предвиђених очекиваних исхода. Ово на посебан начин доприноси религиозном развијању младе личности, која ће бити користан и предан члан своје Свете православне Цркве, али и конструктиван припадник шире друштвене заједнице. У данашњем времену глобализације, дигитализације, отуђења и профанизације, често се поставља питање о смислу и циљу нашег живота и постојања. Међутим, у нашем основном и средњошколском васпитању и образовању не постоје конкретне и јасне смјернице кроз које би се млади супроставили савременим, општим, актуелним искушењима и изазовима. Дананашњи наставни планови и програми су конципирани тако да су школски предмети углавном индиферентни према тим тенденцијама. Анализирајући и упоређујући све општеобразовне предмете, како у основношколском а исто тако средњошколском васпитно-образовном систему, долазимо до закључка да је Православна вјеронаука један од ријетких предмета, која покушава дати конкретне одговоре управо на савремена антрополошко/егзистенцијална питања. Према предвиђеним очекиваним исходима Православне вјеронауке ученицима се пружа оптимистички поглед на свијет и живот, али се не може очекивати да ће Православна вјеронаука аутоматски учинити да се зло, гријех, неправда или неједнакост униште, јер православна или вјерска педагогија није техника, њени резултати су врло релативни и зависе од многих околности (Лукић 2020: 411). Кроз садржаје Православне вјеронауке, посебно код ученика нижег узраста, треба развијати првенствено карактерне особине: вјеру, повјерење, праведност, скромност, светост, поузданост, пријатељство, душебрижништво, одлучност, одважност, упорност итд. А континуирам и досљедним приступом треба подстицати да се касније код ученика кроз знање и развијање наведених особина стиче увјеравање и убјеђење, које ће одбијати негативно и деструктивно, те развијати добро и корисно. Стога у оваковом друштвено/социјалном контексту православно вјерско васпитање посебно подстиче његовање исправног односа ученика према себи самом, према своме вјерском и националном идентиту и заједници у којој живи, а исто тако изграђује и исправан однос према другим људима, религијама и културама. Опредјељења младих за религизно православно васпитање и образовање Православна вјеронаука, дакле, пружа могућност ученицима да се упознају са не само са православном вјерском традицијом, већ уопште са религиозном сликом савременог свијета. Тако Православна вјеронаука има улогу обликовања живота из духа вјере, она је начин живота у ком садржаји вјерског могу да добију свој оплемењавајући смисао како би се млади оплеменили а онда они оплеменили свијет (Шијаковић, 2022: 10). Дакле кроз Православну вјеронауке животна реалност се тумачи из духа и вјере, гдје вјерска тумачења нису терапеутска, већ искуства стварности, интересовања и животних потреба. Кроз овакав приступ се догађа егзистенцијална корелација и интеграција вјерског живота са савременим изазовима. Православна вјеронаука мири, наизглед противрјечности између: вјере и знања, рационалног и ирационалног, морала и праксе, нереалног и стварног, чињенице и могућности. Кроз наставу Православе вјеронауке вјероучитељ се позива на заједништво и дијалог личности, али и на „јединство и цјеловитост спознаје кроз синкретичко прожимање наставних садржаја различитих предмета и различитог приступа на живот. Настава Православне вјеронауке треба да „подсјети на све те разлике и да их потом својим аргументима и ставовима разложи до потпуне синтезе и интеграције у једном јединственом погледу на свијет и творевину“ (Ђорђевић 2011, 46). Ученици у настави Православне вјеронауке имају могућност да у потпуности развијају вјерску и националну свијест, упознају смисао живота, те разумију и себе и друге. Они спознају и уважавају да и други постоји и има право на свој идентитет. Али поштујући другога не одричу се себе. Кроз Православну вјеронауке учимо нашу дјецу да су нам Православна Црква и наша отаџбина потребне за слободан и миран живот, напредовање, узрастање и спасење, Стога је евидентно расположење за Православну вјеронауку како од стране ученика, тако и од стране њихових родитеља, те интересовање за изучавање Православне вјеронауке не опада што указују на њен знача и улогу. Упоређујући проценат ученика који похађа Православну вјеронауку у основним школама, а који је у посљедњих 10 година готово исти са око 92%[4], и број ученика који похађа Православну вјеронауке у средњим школама Републике Српске, који је школске 2022/23. године био 85,91%,[5] закључујемо да интересовање за вјерску наставу не опада и да ученици препознају њен заначај и да су расположени за стицање религиозног образовање коме припадају а које ће у даљем животу практиковати кроз богослужбени живот. У потврди наведеног говори и податак да сада у школе долазе дјеца оних родитеља која су имала у школама редовну вјерску наставу, те по њиховом опредјељењу и опредјељењу њихове дјеце констатујемо да они немају недоумице у избору Православне вјеронауке. Осим тога и попис становништва је показао апсолутну већину оних који су религиозни и тај се број у Републици Српској не смањују за разлику од земаља у окружење гдје и није баш тако. Дакле, Православна вјеронаука кроз своје циљеви и исходе, те постизању истих, поставља очекивања у складу са могућностима, способностима и интересима ученика у циљу њихове припреме за реални, свакодневни и светотајински, тј. црквени живот. На крају се може констатовати да Православна вјеронаука има свој историјски континуитет, да има своју друштвену потребу и да има позитивно расположење млађих генерација ка њој, што потврђује њихов све већи број на богослужењима и њихово интересовање за учшће у свеопштем црквеном животу. Ипак, засигурно постоји још простора да се кроз различите видове и функционалнији начин код ученика развија искрена и правилна религиозност како би се они заиста увели у стваран и практичан духовно-вјерски живот. Др Славољуб Лукић, инспектор – просвјетни савјетник за вјеронауку Литература Dlustuš L. (1894). Školske prilike u Bosni i Hercegovini od okupacije do danas. Školski vjesnik. 2, 50-54. Sarajevo: Stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu Закон о основном васпитању у образовању Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, 81 (2022). Јевтић, А. (1988. Живо предање у цркви – Руковети са Њиве Господње. Врњачка Бања: Братство Св. Синеома Мироточивог и Требиње: Видослов Тврдошки Крнета, Д. (2002). Вјеронаука у школи – између апологетике и оспоравања. Настава, 1, 67-82. Бања Лука: Републички педагошки завод. Лукић С. (2011). Настава Православне вјеронауке у Републици Српској. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 2, 97-101. Београд: Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институт. Лукић С. (2020). Допринос православне вјеронауке васпитно-образовном процесу у Босни и Херцеговини. Теолошки погледи, 53-2, 403-418. Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Лукић С. (2021). Антропологија Светог Иринеја Лионског. Фоча – Бања Лука: ПБФ Светог Василија Острошког. Мандић М. (1868). Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском. Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама. Босанско-херцеговачки источник, 10 (1895), 396-397. Сарајево: АЕМ Консисторија. Papić M. (1972). Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918). Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša”. Шијаковић, Б. (2011). Христос као Учитељ, веронаука као право. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 1, 9-15. Београд: Педагошко-катихетски институт ПБГ. Школске вијести. Наставни план. (1887). Дабро-босански источник, 1, 15–16. Сарајево: АЕМ Консисторија Ware K.T. (2005). Pravoslavna crkva. Zagreb: Prosvjeta. [1] Мандић М., Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском, Сарајево 1868. Овај стари уџбеник је од стране Катихетског одбора СПЦ приређен и издан фототипски 2014. године. [2] Више о истроријату православне вјерске наставе на подручју Републике Српске, тј. Босне и Херцеговине, можете погледати у: Лукић С., „Настава Православне вјеронауке у Републици Српској“, Вероучитеље у школи, Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институ, Београд: 2011 (2), 97-99 [3] Више о човјеку као бићу напредовања и развоја погледај у: Лукић С., Антропологија Светог Иринеја Лионског, ПБФ Светог Василија Острошког: Фоча – Бања Лука 2021: 133-136. [4] У основним школама Републике Српске Православну вјеронауку је нпр. школске 2012/13. похађало 92,22% ученика, школске 2017/18. године 91,62% ученика а 2021/22. године 92,16% ученика. [5] Број ученика у средњим школама који похађа Православну вјеронауку у школској 2021/22. Години је био 85,02%. Занимљиво је поређење да је према анкети из 2002. године 9% испитаника се изјаснило да је увођење вјеронауке у средње школе Ρепублике Српске „штeтна“ идеја, а на питање: Да ли би умјесто вјеронауке у основне школе требало увести предмет Историја религија? 14% испитаника се изјаснило да треба (Крнета 2002, 77). |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|