Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() Свети апостол Карп старогрчки Καρπος, апостол из реда седамдесеторице апостола. Карп је живио у граду Александрија Троадска, на обали Мраморног мора, недалеко од древне Троје. Био је ученик и сапутник светог апостола Павла. У 2. посланици Тимотеју апостол спомиње Карпа, у чијој је кући у Троади оставио кабаницу и књиге: "Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге, а особито кожне" (2 Тим 4, 13). Познавајући Карпа као честитог човјека и узвишене чистоте ума, апостол Павле га је поставио за епископа Верије Тракијске. Апостол Карп је отишао да проповиједа Јеванђеље на острву Крит. Тамо га је посјетио свети Дионисије Ареопагит који о њему свједочи да је био човјек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао свету литургију док претходно није имао небеско виђење. Свети апостол Карп је умро у Верији (према другим изворима, прихватио је мученичку смрт за вријеме прогона од стране цара Нерона). ![]() Свети апостол Алфеј Свети апостол Алфеј био је отац апостола Јакова Алфејева (Мт 10, 3; Мк 3, 18; Лк 6, 15; ДАП 1,13) и Левија Алфејева (Мк 2, 14). Левије је био цариник којег је Господ позвао ријечима: „Хајде за мном“ (Мк 2, 14). Остављајући све иза себе, Левије је слиједио Христа и све вријеме био Његов стални пратилац. Апостол Левије се такође звао Матеј и управо је он написао прво Јеванђеље. Свети апостол Алфеј рођен је у галилејском граду Капернауму, али гдје је проповиједао јеванђеље није познато. Према предању, двоје друге Алфејеве дјеце, Аверкије и Јелена, такође су постали хришћани и пострадали су мученички (Јелена је каменована, а свети Аверкије је био везан наг умро мученички од убода пчела). Како се наводи у саопштењу: „У многим земљама ЕУ овогодишњи европски избори биће одржани у исто вријеме када и локални. Одбор представника православних цркава у ЕУ (CROCEU) подстиче све грађане Европске уније да гласају, одговорно бирајући наш заједнички пут за будућност... Истина је да су посљедњих година вишеструке глобалне кризе имале значајан негативан утицај на животе грађана ЕУ. Међутим, посебно у овим тешким временима, били смо у могућности да видимо како европско јединство и солидарност могу помоћи у обликовању кохерентног и ефикасног одговора на изазове, неизвјесности и страхове са којима се суочавамо. Као резултат тога, Одбор представника православних Цркава у Европској унији (CROCEU) позива све православне хришћане у ЕУ да гласају за оне који вјерују и промовишу европско јединство и солидарност...Увјерени да је европски идентитет нераскидиво везан за хришћанство и његове вриједности, чланови Комисије позивају све хришћанске грађане да гласају за подршку онима који дијеле и живе по хришћанским вриједностима“, изричито се истиче у саопштењу.
На крају се наводи да: „Уједињени у заједничком сну и раду, вођени нашим хришћанским вриједностима и тражећи опште добро за све грађане Европе, свјесни и поносни на личну, регионалну и националну различитост у нашој Унији , сигурни смо у нашу способност да удружимо снаге и изградимо бољу, одговорну и вреднију будућност за себе и своју дјецу“, напоменуто је у саопштењу које су потписали представници Цариградске патријаршије, Румунске православне цркве (протојереј Сорин Селару), Бугарске православне цркве (протојереј Стојан Бербатов) и Грчке православне цркве. У десетој глави Јеванђеља по Луки, Господ Исус Христос, сабравши апостоле из реда седамдесеторице, шаље их да проповиједају и даје им, између осталог, сљедеће упутство: „Не носите кесу ни торбу ни обућу, и никога не поздрављајте на путу“ (Лк 10, 4). Зашто Господ забрањује апостолима да поздрављају оне које сретну на путу? Зар и ови људи немају потребу да чују радосну вијест Јеванђеља?
Чињеница је да су поздрави источних народа, који су такође насељавали Јудеју, представљали читаву церемонију која је укључивала понављане жеље за добробит човјека и цијеле његове куће: „И реците му: здраво! и мир да ти је, и дому твојему да је мир, и свему што имаш да је мир!...“ (1 Сам 25, 6). Оријентални поздрави су, такође, подразумијевали поновљено руковање, загрљаје и пољупце: „И Мојсије изиђе на сусрет тасту својему и поклони му се и цјелива га; и упиташе се за здравље, па уђоше под шатор његов“ (Изл 18 , 7). Даља питања би могла да услиједе о здрављу самог путника и његове породице, његовом дому и занимањима. Тако да су се могли поздрављати не само познаници, већ и странци. Свјесно одступање од ове традиције налази се већ у Старом завјету. Пророк Јелисеј, пославши свог ученика Гијезија да васкрсне сина удовице Самарјанке, овако га је поучио: „Опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога, немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету“ (2 Цар 4,29 ). Христос поручује апостолима да не губе вријеме на празнословља, јер им је посао хитан: треба да пожуре да кажу људима о доласку Спаситеља. Они су посланици, гласници, а гласници су традиционално били изузети од тога да свечано поздрављају оне који су их срели на путу. У Библији са објашњењима професора А.П. Лопухина, напомиње се да Христос тако поучава своје ученике и зато што проповијед Ријечи Божије не треба да се врши на путу – у журби и у пролазу, већ треба да се предаје детаљно и са пажњом у домовима и градовима. Када шаље ученике да проповиједају, Христос не жели да Његови ученици буду непристојни или да својим сапутницима ускрате прилику да чују Радосну вијест. Он истиче да апостоли треба да пожуре у градове да проповиједају, не расијавајући се путем, већ проповиједајући, напротив, избјегавају сваку журбу. Припремио сајт јеронаука.нет на основу писања овог Извор-а ![]() Треће обретеење (проналазак) главе Претече и Крститеља Господњег Јована, које се догодило око 850. године, Српска Православна Црква слави 7. јуна. Након усјековања главе Јована Крститеља, његови ученици су узели његово тијело и сахранили га у самарјанском граду Севастији, а часну главу Иродијада је бацила на депонију. Међутим, жена царског управитеља Хузе тајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори, на једном од Иродових имања. Прво обретење главе догодило се у IV вијеку, када је ова земља већ припадала благочестивом велможи Инокентију, који је одлучио да на њој подигне цркву. Касније, након низа догађаја, глава Јована Крститеља сахрањена је у пећини близу града Емесе. Године 452. догодио се њен Други проналазак (обретење) када ју је пронашао архимандрит локалног манастира Маркел. Треће обретење главе догодило се око 850. године. Током напада Сарацена, светиња је пренесена из Емесе у Комане (око 810-820), гдје је током година иконоборства било закопана у земљу. Пошто је јерес иконоборства побијеђена, патријарху Игњатију (847-857) је, у сну, показано мјесто гдје се налазила часна глава. Патријарх је о томе обавијестио цара, који је послао посланство у Комане, усљед чега је дошло до Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља. Након тога, светиња је пренесена у Цариград, гдје је постављена у придворну цркву. 6. јуна 1799. године, прије 225 година, рођен је највећи руски пјесник, писац, класик руске и свјетске књижевности Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837). Познато је да је Александар Пушкин непосредно уочи смрти послао по свештеника да га исповиједи и причести. Преминуо је 10. фебруара (29. јануара) око три сата послије подне. На основу молитве покајања Св.Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, написао је 1836. године једну од својих чувених пјесама „Оци пустињски и непорочне жене...“ А. С. Пушкин ![]() Канонизација Блажене Ксеније Петроградске, која је обављена 1988. године, Православна Црква се сјећа 6. јуна. Наиме, у јуну 1988. на Помјесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.Света Ксенија (световно Ксенија Григоријевна Петрова) рођена је између 1719. и 1730. године у Санкт Петербургу. Претпоставља се да је била из племићке породице. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније.Када је Ксенија имала 26 година, њен муж је изненада умро. Озбиљне промјене су се десиле у души младе жене, као резултат тога, она је потпуно промијенила свој дотадашњи миран и спокојан живот.Ксенија је сву своју имовину поделила сиромашнима, а кућу је дала својој доброј пријатељици Параскеви Антоновој . Да би постигла срећу у Богу, Ксенија је изабрала безумље Христа ради – посебан духовни подвиг.Обукла је одјећу свог покојног мужа - прслук, кафтан, панталоне и качкет - и тако одјевена кренула у погребну поворку. Родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Блажена Ксенија у свом новом животу стекла је главне хришћанске врлине - смирење и кротост. Никада није узвраћала злом за зло. Мештани су поштовали Ксенију као праведну пред Богом. Светитељка је већ за живота чинила чудеса и својим молитвама помагала људима. Блажена Ксенија је живјела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу. Блажена Ксенија је умрла најраније 1794. а најкасније 1806. године. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Поштовање Свете Ксеније Петроградске почело је још за вријеме њеног земаљског живота. Православна црква Блажену Ксенију Петроградску прославља 24. јануара по јулијанском, односно 6. фебруара по Грегоријанском календару. ![]() Архиепископ севастински Теодосије: Противимо се прогону којем је подвргнута Естонска православна црква због њеног духовног сродства са Московском Патријаршијом. Изражавајући наду да ће се борбе у Појасу Газе, Украјини и другим земљама свијета „завршити дијалогом и проналажењем путева ка међусобном разумијевању, а не ратом, чије су жртве невини цивили“, архиепископ севастијски Теодосије (Атала Хана) Теодосије је нагласио: „Ми такође се противимо коришћењу војног сукоба као изговора за прогон канонске православне цркве у Украјини, Естонији и другим земљама. саоштава моспат.ру. Говорећи о ситуацији са Естонском православном црквом Московске патријаршије, архипастир је подсјетио да се у односу на њу, која има „историјско присуство у овој земљи“, угњетавање „извршава на различите начине“. „Позивамо владајуће власти Естоније да одмах прекину са овим прогонима и неправедним поступцима против Естонске православне цркве, која није страна у било каквом политичком или војном сукобу, али је, као и свака православна црква, гласник мира, љубави и јединство“, рекао је архиепископ севастијски Теодосије. Истовремено, архипастир је изразио увјерење да је „прогон сваке православне цркве у свијету прогон цјелокупне пуноће Цркве“. Он је позвао „све хришћанске, духовне вође и организације за људска права да скрену пажњу на тренутни прогон Православне цркве у Естонији, који се спроводи под лажним изговором“. Он је такође рекао да је „сада заједничка дужност да будемо блиски православним црквама које су прогоне због духовног сродства са Московском патријаршијом“. „И данас, када је Естонска православна црква подвргнута невиђеном прогону, сви морамо да осудимо неправедне мјере против ове сестринске Цркве и да позовемо на њихов брзи крај“, закључио је архиепископ севастијски Теодосије.севастијски Теодосије (Атала Хана) Ученици са додатне наставе из Православне вјеронауке учествовали на Дјечијем сајму у Бањалуци4/6/2024
Након неколико радионица које су реализоване у школи,ученици са додатне наставе из православне вјеронауке са наставницом Миленом Миловановић учествовали су на Дјечијем сајму у Бањалуци и у суботу,1.јуна извели позоришну представу-мјузикл-"Мали жути цвијет" коју је припремила наставница Милена М.
Тема представе је зашто љубомора није добра ,како бити задовољан собом препознајући и развијајући таленте које смо добили од Бога. За вријеме представе на великом видео биму у дворани Борик презентовани су најбољи резулати ученика ОШ "Свети Сава" из Бијељине у протеклој школској години,тако да је изгледало као да су сви заједно на бини. Прије наступа ученици у учествовали у едукативним радионицама гдје су рјешавали постављене задатке на штандовима излагача и осавајали награде. ![]() Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера). Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети. ...настави да читаш
Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома. Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње). Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом. У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира. Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео. А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године". Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога. Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград. Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира. Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин. Преузето са www.svetigora.com ![]() 3. јун је празник када наша Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку царицу Јелену. У православној цркви они се славе као равноапостоли - толико је значајан њихов подвиг проповиједања Јеванђеља и обраћења народа. Константин је рођен у Наису (данашњем српском граду Нишу) 272. године. Јелена - у Дрепануму (Мала Азија), касније од цара Константина преименованог у њену част у Хеленопољ. Година рођења Јелене није тачно утврђена ... ![]() Амвросије Милански написао је да је Јелена била кћерка крчмара и да је упознала будућег цара Констанција Хлора, Константиновог оца, када га је док је био увијек млад официр, послуживала вином. Судећи по натпису из периода око 270. године, Константинов отац, Констанције Хлор је као гардиста цара Аурелијана боравио у Никомидији, граду у непосредној близини Дрепанума. Могуће је да су се Констанције и Јелена сусрели управо у том периоду. ![]() Када је Константин имао 21 годину, његов отац се развео од Јелене како би се оженио кћерком цара Максимијана, Теодором и ојачао свој положај на двору. Постао је цезар провинције Белгијска Галија (лат. Gallia Belgica) 306. године, након његове смрти, Константин је проглашен за цара ове провинције. ![]() 312. године Константин је ступио у борбу за власт са узурпатором Максенцијем. Уочи одлучујуће битке сањао је сан: на небу је видио у облику крста исписане ријечи „овим побјеђуј“ . Ставио је на заставе хришћански крст и након тога побиједио цара Максенција. Константин је постао цар западног дијела Римског царства. Успио је да 321. године потпуно уједини земље. ![]() Након побједе над царем Максенцијем Константин се и дефинитивно окренуо хришћанској вјери и, по ријечима савременика и царевог биографа, Јевсевија Кесаријског, превео је читаву своју породицу у хришћанство. 313. године, на вјенчању своје сестре у Милану, Константин, који је вјеровао у Христа, издао је едикт којим је легализовао хришћанство на територији Римског царства и дао слободу хришћанима. Као почасни гост на гозбу је позван и цар Диоклецијан, ватрени прогонитељ хришћана. Међутим, он није дошао. ![]() Док је била у Триру, Јелена је поклонила дио свог дома хришћанској заједници града како би тамо могла да се изгради црква. Постала је једна од најстаријих званичних цркава, заједно са црквом Светог гроба и црквом Рођења Рођења у Витлејему. Константин је мајци додијелио титулу царице. Први пронађени новчићи са њеним ликом датирају из 318. године. ![]() Света Јелена постала је хришћанка са 60 година. 326. године ходочастила је у Јерусалим, гдје је предузела археолошка истраживања, пронашавши Крст Господњи плочу са натписом „Исус Назарећанин, цар јудејски“. У вријеме овог ходочашћа имала је око 80 година. Света Јелена је двије године живјела у Јерусалиму, надгледајући обнављање светих мјеста. ![]() 325. године Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје је формулисано хришћанско вјеровање-Символ вјере. На овом сабору цар је лично поздравио исповједнике вјере који су страдали у годинама прогона, љубећи им ране. Године 320. премјестио је главни град Римског царства у нови град - Константинопољ, који је касније постао центар Источног царства - Византије. Константин је цијелог свог живота сањао да се крсти у Јордану, али је крштен мало прије смрти у својој резиденцији у близини Цариграда. Умро је 337.године. Недуго по повратку са Истока, Јелена је умрла крајем 328. или почетком 329. године. Пошто Јевсевије Кесаријски пише да је царица преминула у присуству свога сина, највјероватније је да је умрла у Триру. Цртежи Елена Поповскаја Извор: фома.ру Превео, допунио и прилагодио сајт вјеронаука.нет ![]() 313. године, у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповиједају своју вјеру. Црква је изашла из катакомби - и започела један од најневјероватнијих периода у својој историји. Наравно, свијест човјека, а још више цјелокупног друштва, не може се промијенити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и вијекови непрекидног рада. А он је започео управо тада, 313. године, под царем Константином. Шта се тако драматично промијенило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне посљедице Миланског едикта? Шта је главна вриједност овог документа са становишта историје и савремене културе? Како је било прије Миланског едикта?: Од краја 1. вијека, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вјере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се вјеровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним вјерским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог послије смрти). Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпјели у ово вријеме мученичку смрт због своје вјере. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову вјеру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размјера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне. Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења. ![]() Како је било прије Миланског едикта?: Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост - нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и вјерским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко невјерство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт помогао је ширењу новог система вриједности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Невјерство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свијет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена. ![]() Како је било прије Миланског едикта? Смртна казна распећем била је намијењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу - имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих вијекова хришћанске историје је човјек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону. Како је било послије Миланског едикта?: Крст је, од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги побједе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама. Како је било прије Миланског едикта? Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. вијека. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других мјеста и светиња значајних за хришћане. Како је било послије Миланског едикта?: Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света мјеста и поштовање светиња постало је отворено. ![]() Како је било прије Миланског едикта? Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вриједности - на примјер, заповијест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности - нису имале широк утицај на јавну свијест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповијед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. вијеку). Како је било послије Миланског едикта?:Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповијед је почела отворено да се чује широм свијета. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цијело Римско царство је преображено. Послије тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе. Милански едикт- је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цио свијет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота - на примјер, напредна наука, савремени правни систем - никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији. Аутори: Тимофеј КИТНИС, Ала МИТРОФАНОВА Илустрације: Артем Безменов Извор: фома.ру Превод: вјеронаука.нет ![]() У понедјељак, 3. јуна 2024. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у селу Бочац уз саслужење свештеника и ђакона епархије бањалучке. По завршетку Литургије, освећен је славски колач и жито у част празника и храмовне славе. Чудотворна Владимирска икона Мајке Божје прославља се у нашој Цркви трипут у години и то: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом). ![]() Од 1480. до 1918. икона се чувала у Московском Успенском храму лијево од главних царских двери. Постала је истински национална светињаа, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, њиме су благосиљали трупе у походима и свједок је најдраматичнијих страница историје. Након доласка бољшевика на власт, светилиња је уклоњена из Кремља. Прво је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. године пребачена је у Третјаковску галерију. Од септембра 1999. године икона се налази у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији. Цртежи Елена Поповскаја/ Аутор: вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру Препоручујемо и овај чланак: ВЛАДИМИРСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ ![]() Пете недјеље по Васкрсу наша Црква обиљежава догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком код извора Јаковљевог. Разговор Господа Исуса Христа и жене Самарјанке описан је само у Јеванђељу по Јовану. Ко су били Самарјани? Премa Библији, Израиљци су освојили од Хананаца регион познат као Самарија (јеврејски šōmrôn) и додијелили га Јосифовом племену. Након смрти цара Соломона (око 931. прије Христа), Сјеверна племена, укључујући Самарију, одвојила су се од јужних племена и успоставила засебно Израиљско царство. У почетку је њен главни град била Терса до времена цара Амрије (око 884. п.н. е.) "Тридесет прве године царовања Асина над Јудом поче царовати Амрије над Израиљем, и царова дванаест година; у Терси царова шест година. И купи гору Самаријску од Семера за два таланта сребра, и сагради град на гори, и назва град који сагради Самарија по имену Семера господара од горе" (1 Цар 16,24). У Библији су град Самарију, главни град царства током 9. и 8. вијека прије нове ере, пророци осудили због „кућа од слоноваче“ и луксузних палата у којима је приказано незнабожачко богатство.Самарјани су мала етничка група, потомци незнабожаца који су населили ову земљу послије вавилонског поробљавања израиљског народа. Њихова вјерска увјерења су се озбиљно разликовала од традиционалне вјере Јевреја. У вријеме описане историје, Јевреји и Самарјани били су у међусобном непријатељству неколико вијекова и нису међусобно комуницирали. Самарјани су саградили храм на гори Геризим. То је било у супротности са јеврејском идејом да храм може бити само у Јерусалиму. Први нејеврејски хришћани појавили су се управо међу Самарјанима (Дап 8, 5-25; 9, 31). Јеванђеоски опис: Јн 4. глава Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем и Сикима а касније је назван је Неапољ (Нова варош). Сихар је најстарија Хананска варош а при деоби земље на 12 племена дата је Левитима. Ова је варош важна у историји 1) зато, што се Бог први пут у њој јавио Авраму;5 2) у њој је Јаков ископао познати кладенац, подигао свој чадор и озидао жртвеник;6 3) у Сихару је сахрањен Јосиф и остали патријарси; 4) овде је Исус Навин сабрао народ и прочитао му законске благослове и клетве и 5) кад је Авимелех освојио Сихар, потукао је његове грађане и варош порушио, но, Јеровоам ју је опет подигао. После разорења Јерусалима ову је варош подигао Флавије Веспасијан и он ју је назвао Неапољ.). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков). "Тако дође у град самаријски звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему". Мјесто за одмор Он није изабрао случајно. Према старозавјетном казивању, преносећи ово подручје у насљедство свом сину Јосифу, Јаков је рекао: „Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим“ (Пост 48,21).Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем бјеше првенац Јосифов; око тога мјеста обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник. Пошто су они често вријеђали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напосљетку на њихово мјесто населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив "Самарјани". ![]() Заиста, послије многих вијекова, ово пророчанство се остварило. "Уморивши се од пута, Господ је сјео да одахне на извору" (овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји). Вријеме је било подневно (бјеше око шестога часа), а ученици Његови су отишли у град, да купе храну. Тада, дође жена Самарјанка да захвати воде (наша црква под женом Самарјанком подразумијева Свету мученицу Фотину). Рече јој Исус: "Дај ми да пијем". Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима (Самарија је област која лежи између, Јудеје и Галилеје. Јудеји су јако мрзили Самарјане. Ова је мржња била толика, да Јудеји нису хтјели ни пролазити кроз Самарјанска мјеста, а жедни нису хтјели узимати ни воде од Самарјана).Одговори Исус и рече јој: "Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (Свети Кирил Александриски каже: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења).Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо.Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа;Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говорим с тобом.(Овако отворено није Спаситељ казао Јудејима, да је он Месија, а Самарјанки каже, јер она није знала Свето писмо као Јудеји). И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима:Ходите да видите човјека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Сјећање на сусрет са Господом остало је код Самарјанке за цио живот. Жена Самарјанка се крстила и узела име Фотинa, путовала је у многе земље проповиједајући о васкрслом Спаситељу. Њен животни пут завршио се у Италији, 66. године, гдје је она, заједно са родбином, отворено исповиједила римском цару о својој вјери у Христа. Након ових смјелих ријечи услиједила су тешка мучења, након којих су сви страдалници предали душу Богу, којему посветили цио свој живот. Наша Црква празнује њен спомен 20-ог марта по старом календару (2. априла по новом). "Мисли за сваки дан у години" - Св. Теофан Затворник ![]() Прича о жени Самарјанки, може бити сагледана из више различитих аспеката, а ми ћемо је сагледати из једног – као причу о благодати. Ево како јеванђелист описује сусрет Христа и Самарјанке: "Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа". „Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај ми да пијем“. Самарјанка му рече: „Како то ти - као Јудејин - тражиш од мене, Самарјанке, да пијеш?"Одговори Исус и рече јој: „Кад би знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, замолила би га и он би ти дао воду живу." Рече му жена: „Господе, немаш ни чиме да захватиш, а бунар је дубок; откуда ти, дакле, жива вода? Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега сам, и синови његови, и стока његова?" Одговори Исус и рече јој: „Сваки ко пије од ове воде - опет ће ожеднети. А ко пије од воде коју ћу му ја дати - неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која увире у вечни живот. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца…" (Јн 4, 7-29). Самарјанка, долази на бунар поподне, по врућини, а не ујутру, као обичне домаћице – ваљда зато што не жели да запне за око својим сусељанима. Код ње је, како би данас рекли било „све компликовано“, а угледне удате жене, посебно у патријархалним друштвима, склоне су да са жестоком мржњом мрзе такве жене – бојећи се за своје мужеве. Она најрадије уопште не би ни ишла на бунар – па моли Господа, „дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“, али је жеђ тјера по воду. Жеђ је једна од тема ове приче и једна од важних тема Светог писма уопште. Као што каже пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујте без новаца и без плате вина и млијека” (Ис 55, 1). Свети Кирило Александријски каже да под "Водом живом" Спаситељ мсли на благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ова жена је жедна воде; али жуди и за нечим другим – не мање потребним за живот од воде. Самарјанка је имала пет мужева - једва да је пет пута заредом била удовица, прије би се могло говорити о везама које су се завршиле прекидом. Ниједан од ових мушкараца није могао или није хтио да одговори на њену потребу за љубављу, прихватањем и сигурношћу. Искористили су њену потребу за тим - и отишли даље. Најприје је био период љубави, наде да је живот коначно почео, па је опет завршио без ичега - живот је био као вода која не гаси жеђ, или је гаси на кратко. Тада се помирила са чињеницом да ће бар неко бити поред ње - чак и ако се не понаша нимало као муж. Јеванђеље је многослоно; и наравно, ова прича има директно, дословно историјско значење – говоримо о конкретној жени, са одређеним лицем и именом, коју је Исус срео у одређеном временском и просторном тренутку. Али јеванђеоски догађаји имају и другу димензију – ово је прича о људској души, која прво тражи срећу, па бар утјеху, па бар олакшање, а не налази је – јер се права срећа може наћи само код Бога.Како каже пророк Јеремија, „Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Јер 2, 13). Исус јој говори „све што је учинила“ – и то није нимало угодно за њу. Али Он то јасно каже на неки други начин - а не као што су говорили трачеви на бунару. Чини се да Он проказује њен несрећни живот, али ова осуда доноси неочекиване плодове – она се не осјећа рањеном, пониженом, одбаченом. Напротив, она одлучно одлази својим сусељанима (оним људима, од којих је избјегавала сусрет на бунару тачно у подне) и смјело им проповиједа. „Све што је урадила“, што је била тема стида, понижења, кривице, претворило се у нешто друго. Исус види кроз њу – али је не осуђује и не одбацује; цијела прича о њеном паду, гријеху и бешчашћу, лажима које је чинила и лажима које је претрпјела од других, испоставља се као дио нечег огромног, тајанственог и лијепог – приче о њеном спасењу и спасењу цијелог свијета. Као што Јосиф каже својој браћи у Књизи Постања: „Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост 50, 20). Зло које је претрпјела ова жена, зло које је починила Бог тајанствено претвара у добро. Њени гријеси нису само опроштени; она сусреће Христа на свом животном путу – и захваљујући овоме испада да је тај пут водио Њему. То се дешава овако – човјек постаје наркоман, ваља се на дно, и дозива Бога из дубине, а Бог га извлачи, а прича о његовом паду и спасењу испада за многе на назидање и корист. Или човјек почини злочин, оде у затвор, па се тамо покаје пред Богом – тада Бог узима његов гријех и његову несрећу, и обраћа га на спасење. Или се аборциониста каје за зло које је учинио и постаје борац за живот – а Бог користи своје претходно страшно искуство у овој новој борби. Задивљујућа карактеристика новозавјетних наратива је да они не крију слабости, падове и гријехе Божјег народа. Апостоли су се препирали око почасних мјеста са десне и лијеве стране, и разбјежали када је Христос ухваћен; Свети Петар се трипут одрекао; Свети Павле је био сурови прогонитељ. Зашто апостоли говоре о томе? Не подрива ли то њихов ауторитет? Обично сви тежимо да се покажемо у најбољем могућем свјетлу, па зашто апостоли о њима говоре сасвим вољно? Апостол Павле објашњава зашто: „ Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни“ (1 Тим 1, 16). Јеванђеље нам говори да људи који су пали и осрамоћени, који су далеко залутали и измучени, могу доћи Господу Исусу — и Он ће преобразити историју њиховог пада у историју своје милости. То је благодат Божија – која проналази сломљене, изгубљене, дубоко рањене својим и туђим гријесима, и даје им достојанство, радост и нови живот. Живот који дијеле са другима, тако да вода коју даје Христос постаје у њима извор воде која тече у живот вјечни. ![]() Издата поводом јубилеја - 230 година постојања Карловачке богословије, монографија посвећена тој школи представљена је прексиноћ у Матици српској, и то је њена прва промоција од изласка из штампе пре неколико дана. Како је рекао епископ сремски Василије, монографија је споменик Карловачкој богословији, вековној тврђави вере и љубави са чијих су извора мудрошћу напајали небројени посланици у винограду Господњем. - У дугој историји Српске православне цркве, а и шире, Карловачка богословија заузима посебно место традиционалног светионика и источника вере, духовности и науке - рекао је владика Василије. - Од како ју је основао један од најистакнутијих предстојатеља Карловачке богословије Стефан Стратимировић, ова угледна и по много чему изузетна институција предано служи Богу и српском народу већ два века и три деценије. Утемељена како би чувала и преносила православно предање и дух свете вере, одолевала је изазовима времена. Монографија открива богату прошлост и непроцењиво духовно наслеђе Богословије. Основана је на таласу сјајних остварења читавог низа заслужних и способних архијереја који су улагали велике напоре да ударе темеље установама којима ће преносити знање и одакле ће хиљаде духовних и културно-просветних мисионара обављати своју цивилизацијску и душекорисну делатност. Називајући је национално важном установом директор Историјског архива Града Новог Сада Петар Ђурђев је рекао да је као таква неминовно пролазила кроз све оно кроз шта је и српски народ и отуда прекиди у њеном деловању. - Плејада значајних људи који су се уградили у векове постојања најбоље говори о њеном значају - истакао је Ђурђев говорећи о њеном настанку у широком историјском оквиру. - Било је то време незамисливих притисака, страшног рата који је потресао Европу до темеља, доба националног разочарања. На челу Митрополије био је Стефан Стратимировић, један од најобразованијих, најумнијих и најделоковидијих Срба тог доба. Схватајући да народ поред гимназије мора да има и душу, развија своје богословску мисао и да спрема плејаду духовних пастира који ће ићи на веома тешко поље рада, почиње да се развија плејада сјајних људи који ће се крстом и молитвом борити на огромном простору, чувајући народ од уније и чистоту и истинитост православне вере као као јединог пута за опстанак и напредак Срба, како онда тако и данас. Доскорашњи председник Покрајинске владе Игор Мировић је истакао да је крај 18. века за Србе био обележен темељењем једне важне националне установе која са Карловачком гимназијом и потом Српском великом православном гимназијом у Новом Саду започела мисију просвећивања младих нараштаја и уздизања знања на трон највиших вредности. - Као иницијатор новог Закона о обнови културно-историјског наслеђа и подстицању развоја Сремских Карловаца, објекте Богословије стављао сам у први план када је реч о реконструкцији простора за професоре и ђаке. Обележавање 230 година био је повод да правимо нове планове за побољшање услова за учење и смештај богослова. Верујем да ће то значити да смо на заветном путу значајних делатника карловачког просветитељског огња - казао је Мировић. По речима ректора Карловачке богословије протојереја-ставрофора мр Јована Милановића, који је говорио у својству садашњег првог човека школе, али и некадашњег ђака, ова књига показује целовитост трајања Богословије и у њеном настанку су учествовали сви који су је од оснивања похађали, подучавали ђаке, али и они који су бринули о њима као помоћно особље. Извор: Дневник.рс ![]() Кардинал РКЦ Виктор Мануел Фернандез, префект Дикастерија за наук вјере, посјетио је Египат 22. маја 2024. године, у оквиру мировне мисије, гдје је са Коптском црквом разговарао о декларацији “Fiducia supplicans”, која дозвољава благослов истополних заједница. Ово је саопштено у саопштењу Коптске православне цркве. Ова декларација РКЦ-а приморала је Коптску цркву да обустави дијалог са Католичком црквом због њеног противљења „такозваним истополним браковима“.Фернандез је објаснио став папе Фрање да се ти благослови не дају заједници међу људима. Благослов се мора десити спонтано, без икаквог ритуала, без литургијских одежди и без икаквих спољашњих манифестација које би овај благослов могле помијешати са браком. Папа Тавадрос II је, како се наводи, објаснио Фернандезу историјски, културни и друштвени састав египатског народа који је кроз своју историју био веома повезан са ријеком Нил. Док је боравио у Каиру, кардинал се састао са другим патријарсима и бискупима — католичким, православним и протестантским — разговарајући о питањима која се односе на Дикастериј. О обнављању дијалога са РКЦ расправљаће Коптска црква на састанку Синода. Да подсјетимо, 7. марта 2024. године Синод Коптске православне цркве дао је саопштење о ЛГБТ питању. Синод Коптске православне цркве нагласио је: Бог је створио човјека као мушкарца и жену, сваки благослов за истополне везе је благослов за гријех. Делегација Московске патријаршије састала се са коптским патријархомДелегација монаштва Руске Православне Цркве, коју је предводио митрополит смоленски и дорогобушки Исидор, посјетила је 30. маја резиденцију Коптских Патријараха у Каиру. Госте је примио Његова Светост папа Тавадрос II, коптски православни патријарх. Папа Тавадрос II срдачно је пожелио добродошлицу делегацији, подсјећајући на своје посјете Русији 2014. и 2017. године и сусрете са Патријархом московским и све Русије Кирилом. Он је изразио захвалност на љубави и пажњи која се поклања његовању билатералних односа између цркава и признао бригу Руске православне цркве према Коптима који живе у Русији, посебно студентима руских универзитета. Митрополит Исидор је пренио поздраве Патријарха Кирила, истакавши значај који московски патријарх придаје развијању пријатељских међуцрквених односа. Митрополит је исказао част да буде гости Коптске цркве и посјети Египат, колијевку монаштва. Он је напоменуо да су међусобне посјете представника руског и египатског монаштва значајан дио билатералних односа и да се одвијају у оквиру Комисије за међуцрквени дијалог. Делегација Руске цркве допутовала је у Египат 28. маја да би посјетила мјеста значајна за историју хришћанског монаштва и упознала са савременим животом мушких и женских манастира Коптске цркве. Припрема: vjeronauka.net на основу писања овог извора
Манастири Метеори - чудо Грчке. Неколико километара северозападно од града Каламбаке, импресивне стијене Метеора уздижу се из равница Тесалије, једног од најневјероватнијих мјеста у Грчкој. Прије много вијекова, на тим џиновским стијенама чији је пејзаж одузима дах и достиже висину већу од 600 метара, формирана је једна од најважнијих монашких заједница у Грчкој. Грчка ријеч грч. Μετέωρα значи лебдеће камење и ова фраза прикладно описује ове изузетне грчке православне манастире. Иако је у прошлости на овом простору постојало преко 20 манастира данас је активно само шест манастира са малим бројем монаха или монахиња који живе на Метеорима, од којих су пет мушких, а један женски манастир. 1988. године манастири Метеори уврштени су на УНЕСКО-ву листу Свјетске баштине. Република Грчка и Синод Грчке православне цркве их је 1995. године прогласио "Светим мјестом, непромјенљивим и неприкосновеним". Избор фресака из манастира Метеори припремио сајт «Православная Жизнь». ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() ![]() |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|