Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() 29. фебруара 2024. године, одржана је Скупштина свештенства и свештеномонаштва Митрополије Дабробосанске, чланова Интерног пензионог фонда ове епархије. Скупштина је одржана у Сокоцу у великој сали ''Духовног центра'' са почетком у 10:00 часова, а под предсједањем Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Господина Хризостома. Скупштина ИПФ је између осталог усвојила извјештај о раду ИПФ-да у 2023. години те изабрала нови Управни одбор овог Фонда, допунила неке одредбе статута Фонда. Нови УО-р ИПФ-да осим Митрополита Господина Хризостома сачињавају архимандрит Копријан Топаловић, протјереји-ставрофори: Новица Ћебић, Зоран Живковић, Младен Видаковић, Александар Видаковић, Рајко Цвјетковић,Чедомир Ђелмо, Јадран Даниловић, Миле Рацковић и протојереј Александар Млађеновић. извор:Љетописац РаНиКо У понедјељак, 4. марта 2024. године, у Епархијском двору у Бањој Луци, одржан је годишњи Епархијски савјет Епархије бањалучке. Савјетом је предсједавао Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викара Епископа бањалучког. На савјету су учествовали чланови Епархијског управног одбора и Савјета као и сви Архијерејски намјесници наше Епархије. У току савјета прочитан је годишњи извјештај о раду Епархије током прошле године и постављени су планови за предстојећу годину. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
![]() Рођен око 720.године, у регији Равена, од благородних и побожних родитеља. Био је познат по својој доброти и милосрђу, хришћанској љубави према сиромашнима и странцима. Господ га је почастио даром исцјељења разних болести и чуда. Свети Лав (765. године) постао је епископ у граду Катана (Катанија) на Сицилији. Град Катанија налази се на острву Сицилија, недалеко од планине Етна, која и даље избацује ватрену лаву. Ријеч "Катане" у њиховом језику означавала је нож, бодеж. За вријеме епископовања Светог Лава, у Катанији живио је врач Илиодор, који је народ задивио лажним чудима. Био је син вјерника у Христа и побожних родитеља, и сам је био просвећен светим крштењем, али онда је тајно одбацио Христа и почео да служи демонима, научивши магију од једног Јеврејина. Дакле, сматран је хришћанином. али у стварности он је био незнабожац, слуга демона и велики врач, ништа бољи од оног древног врача Симона. Свети Лав је често подстицао Илиодора да одбаци зла дјела и обрати се Богу, али узалуд. Једном је Илиодор достигао такву дрскост да је, ушавши у храм у којем је епископ служио Божанску службу, својим чарањем унио међу вјерне збуњеност и искушење. Свети Лав је схватио да је вријеме кротких опомена прошло. Мирно је напустио олтар и, завезавши врачу врач својим омофором, извео га је из храма на трг. Тамо је приморао Илиодора да призна сва своја злодјела, наредио да се наложи ватра и без оклијевања ушао у ватру са врачем, држећи га омофором. Тако су стајали у ватри све док Илиодор није изгорио, а свети Лав, снагом Божијом, остао је неозлијеђен. Ово чудо је за живота прославило преподобног Лава. Када је преподобни умро (20. фебруара 789. године), жена која је крварила добила је исцјељење на његовом гробу. Светитељеве мошти су положене у цркву свете мученице Луције, а касније су његове мошти пренесене у цркву Светог Мартина Милостивог , епископа турског (датум слављења 12. октобар). ![]()
3. марта 2024. године, на Светој Гори Атонској, скоро у потпуности, изгорјела је келија Светог великомученика Пантелејмона*, која припада манастиру Кутлумуш. Како преносе грчки медији, пожар у келији, која се налази поред административног центра Свете Горе Кареји, избио је у 9.40 ујутро. За гашење пожара коришћено је 5 возила ватрогасне службе. Главни задатак ватрогасаца био је да спријече да се ватра прошири на сусједне келије, које су веома близу и у којима живи на десетине монаха. Према доступним информацијама, зграда келије је скоро потпуно уништена, а тренутно се ради на спасавању храма. Монах Теофилакт, који живи у својој келији, није повријеђен. Припремио вјеронаука.нет
*Скит Светог Пантелејмона припада манастиру Кутлумушу и налази се на малој удаљености у правцу истока покрај пута који води у Ивирон. Основао га је јеромонах Харалампије године 1785. године, подигавши и скромну цркву уз коју стоји звоник и један древни чемпрес. У библиотеци главне цркве има четрдесет рукописа углавном новијег датума и око пет стотина књига. Скит има двадесетак мањих зграда – келија које су раштркане по шуми и већином ненасељене. Поред цркве се налази и извор укусне хладне воде. ![]() Свети апостоли из реда 70-рице: Архип, Филимон и мученица равноапостолна Апфија (Црква их прославља и 22. новембра) били су ученици и пратиоци светог апостола Павла. Према свједочењу блаженог Амвросија, свети апостол Архип, један од седамдесеторице, био је епископ после светог Епафраса у граду Колосај (Колосе, Colossae или Colosse, Хона) 1479. године, у Фригији. Свети апостол Павле у својој посланици Филимону назива светог Архипа својим сапутником (Флм1, 2). Свети Филимон је био истакнути грађанин у Колоси, док је света Апфија, према свједочењу Јована Златоустог, била Филимонова супруга. Примивши Крштење од светог апостола Павла, они су претворили свој дом у молитвени дом, гдје су се окупљали сви Колошани који су повјеровали у Христа и обављали божанске службе, те су се посветили служењу болеснима и угроженима. Апостол Филимон је постављен за епископа града Газе и проповиједао је Ријеч Божју широм Фригије. Њему је апостол послао своју посланицу пуну љубави, у којој шаље благослов „Филимону љубљеноме и сараднику нашем, и милој Апфији, и Архипу, саборцу нашем, и домаћој твојој цркви“ (Флм 1, 1-3). Онисим, о којем се говори у Посланици, бивши је Филимонов слуга, апостол из реда 70-рице (Црква га слави се15. фебруара). Током прогона Нерона (54–68.године), свети Филимон и Апфија, као и свети апостол Архипа који је живио у Колосу, примили су мученичку смрт. Током паганског празника у част незнабожачке богиње Артемиде, гњевно мноштво људи је провалило у хришћанску цркву сазнавши да се ту одржавала Божанска служба. У то вријеме свети апостоли Архип и Филимон, који су били у овом граду, окупили су све вјернике у дому Филимона и Апфија, узносили су Господу своје уобичајене молитве и вршили божанску службу. У међувремену су идолопоклоници, који су гајили снажну мржњу према вјерницима, сазнали да су се сви хришћани окупили у Филимоновој кући. Искористивши ову прилику, незнабошци су изненада напали вјернике, растурили цијело Христово стадо, једне претукли, друге убили; затим, ухвативши свете апостоле Архипу и Филимона, као и свету Апфију, доведоше их до управника града Ефеса Артоклиса и на заповијест посљедњег подвргнуше свете муке. Бијесна гомила претукла је Светог Архипу и посјекла га ножевима, а на путу до двора је умро. Свети Филимон и Апфија су каменовани до смрти по наредби гувернера. ![]() Поводом три године од упокојења блаженопочившег епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, вечерас (2. март 2024. године) је у Културном центру Требиње промовисано друго издање књиге владике Атанасија „Аскетика“. Епископ западноамерички Максим каже да је ова књига збирка предавања владике Атанасија из Париза, гдје је провео четири године. „Атанасије је 1968. године, послије одбране доктората на подстицај оца Јустина отишао у Француску и током четири године боравка тамо предавао је аскетику на институту Светог Сергија. Ти париски дани су врло занимљиви, јер је те године у Паризу дошло до великих културних и друштвених промјена. Атанасије је у Паризу био монах, литург и професор. Има нечега јако дирљивог у томе како он под париским небом, тамо неким студентима у Кримској улици говори о тајнама подвига. Отац Захарије, који је данас у Манастиру Светог Јована Претече у Енглеској, каже да је Атанасије када би се студенти повукли, увече читао молитве које му је слао отац Јустин. Атанасије је аскетику увијек доживљавао као дио антропологије, што се може видјети у овој књизи, а антропологија је била само поглавље христологије“, рекао је владика Максим. Отац Милорад Средојевић је рекао да се ова књига појавила у 'вунено вријеме', у којем нам дође као лијек за душу. „Свједоци смо да се деценијама пуцало у срце и душу овог народа и оваква литература и овакве књиге нас усправљају и подижу. Задатак сваке књиге је да човјека натјера на размишљање, а у ових 130 страница сабрано је много тога што треба да знамо. Ова књига владике Атанасија нас враћа нама самима и долази у право вријеме“, додао је отац Средојевић. Он је истакао да је владика Атанасије снажна и епохална личност. „Када се посматра живот и рад једног мислиоца, филозофа, пјесника, богослова, обично се гледа у ком времену је живио и шта је радио, какав је његов ехо на средину, на прилике и неприлике. Владика Атанасије је личност огромног ауторитета, снажна, епохална личност, толико је стварао и радио да нема области у којој се није одредио. Његове мисли и стваралаштво се налазе у свјетским језицима, руском, енглеском, грчком, француском“, навео је отац Средојевић. Извор: Радио Требиње ![]()
1.део: Узроци вавилонског ропства
Почела је припрема за Васкршњи пост. Црква нас полако уводи у ово спасоносном путешествије од четрдесет дана, упућујући их на тему 137. псалма, такође, познатог по првом стиху, који започиње речима „На водама вавилонским“. Његово ауторство је необично. Псалам је потписан „Давидов, (кроз Јеремију“. На основу тога, свети оци Атанасије Велики и блажени Теодорит Кирски тумаче ово „двоструко“ ауторство на овај начин. Свети пророк и цар Давид су то написали надахнути Светим Духом. Псалам је прорекао Јеврејима будуће уништење Јерусалима и њихово ропство у Вавилону. Цар Давид је живео скоро 1000 година пре Рођења Господа Исуса Христа, а вавилонско ропство догодило се скоро 600 година пре рођења Исуса Христа и 400 година након владавине цара Давида. Свети пророк Јеремија био је савременик Јевреја који су видели уништење Јерусалима. Упутио им је поновљена упозорења о предстојећем уништењу Јерусалима због њихових непокајаних грехова. На тај начин је тумачио псалам 137. својим савременицима и будућим генерацијама. Црква приписује коауторство 137. псалма пророку Јеремији и цару Давиду. Па ипак, Псалам има више од своје историјске позадине. Надахнут Духом Светим, његов текст има вишеструко значење и изванредну дубину. Може се протумачити са најмање три аспекта. Један се бави историјом, други моралом, а трећи нуди смернице за будућност. Дакле, испитајмо сваки од њих, почевши од вавилонског ропства. Зашто је Господ дозволио Јеврејима такву жалост? Зашто није спречио хиљаде смрти, уништење храма и самог града Јерусалима? Сведок ових догађаја, свети пророк Јеремија, одговара: „Јер синови Јудини учинише што је зло преда мном, говори Господ, метнуше гадове своје у дом који се зове мојим именом, да би га оскврнили" (Јер 7, 30). Осврће се посебно на нечестивог јеврејског цара Манасију који је наредио да се у храм уведе идол вавилонске богиње Астарте, а то је очито светогрђе. Свети пророк наставља: ,, Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво, и кадите Валима, и идете за другим боговима, којих не знате; Па онда доходите и стајете преда мном у овом дому, који се зове мојим именом, и говорите: Избависмо се, да чините све ове гадове“(Јер 7, 9-10). Он, такође, пише: „Синови купе дрва, а оцеви ложе огањ, и жене мијесе тијесто, да пеку колаче царици небеској, и да љевају наљеве другим боговима, да би мене дражили" (Јер 44, 17). "Мене ли драже, говори Господ; еда ли не себе, на срамоту лицу својему?Зато овако говори Господ Господ: Гле, гњев мој и јарост моја излиће се на ово мјесто, на људе и на стоку и на дрвета пољска и на род земаљски, и распалиће се, и неће се угасити" (Јер. 7, 18-20). Овде споменута незнабожачка богиња је Астарта, богиња неба у Вавилону и Асирији. У Вавилону су у њену част пекли округле жртвене колаче у облику месеца. Првобитно је Астарта била поштован као заштитница месеца. На крају, пророк Јеремија описује језиве обичаје које су Јевреји усвојили из Ханана - ритуално убијање новорођенчади. Сиромашна новорођенчад изгорела су у пожару на месту званом Тофет у долини Гехином на југу Јерусалима (такође познатој као долина сина Еномова). У православљу је ово име постало синоним за Ад. Одојчад су жртвована хананским идолима Молоху и Ваалу из Ханана. ,, И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномова, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нијесам заповједио нити ми је дошло на ум“ (Јер 7, 31). Дакле, разлог Божјег гнева против Јерусалима био је очигледан. Људи су се удаљили од своје вере у Истинитог Бога; њихов преступ био је толико груб да су почели да спаљују своју децу као жртву незнабожачким боговима. Само једна ствар могла би их вратити правој вери и учинити им ум трезним - велика жалост. Бог ју је послао јеврејском народу кроз вавилонско ропство. Није послато да уништава, већ да исцели. Које поуке можемо научити из овог дела библијске историје? Преступ једног појединца доноси болест и уништење ако брзо рашири и ако нема покајања. Греси друштва и људи доносе катаклизме и недаће; оне се не дешавају случајно, већ имају основне духовне узроке. Својим страдањем наш свемилостиви Господ доноси нам спасење и упућује нас на пут покајања. Пре много хиљада година, Јевреји који су оплакивали због губитка храма и градова, нашли су пут до свог Господа. У следећем чланку ћемо испитати узроке вавилонског ропства Јевреја и започети тумачење стихова 137. псалма. За сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /јереј Андреј Чиженко /Извор: «Православная Жизнь» Псалам 137. СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА![]()
Псалам 136 - Давидов, кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Ове речи наговештавају да ће они, који ће након много година због својих безакоња бити пресељени у Вавилон, седети и јадиковати, желећи да им се врате пређашња добра. (5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ. (6) Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем. Наиме, каква је корист од таквог оруђа речи (словљења) које је наизглед здраво, али не може да испусти потребне звукове? Због тога су блажени људи читав живот проводили бринући о псалмопојању и говорећи: Певаћу Господу у животу моме (Пс 103; 33). Град Јерусалим су поштовали због богослужења, као што је претходно речено: Ради дома Господа Бога нашег исках добра теби (Пс 121; 9). Ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога, тј. сећање на тебе претпоставићу сваком весељу, јер ће се само у том случају догодити да ми се, можда, и свако друго весеље преобрати у добро. Уосталом, и Господ учи да се духовна храна претпостави телесној. (7) Помени, Господе, синове Едомске. Синови Едомски су Исавови потомци, Идумејци. Након заузећа Јерусалима, они су настојали да му причине свако зло, док се нису уверили да је град разорен до темеља. (8) Кћери Вавилонска, злонесрећнице. То је пророчка реч, и она изображава пропаст Вавилона. Блажен је који ти узврати освету, тј. блажен је онај ко и тебе одведе у ропство. Тумачења Псалтира Јефимија Зигабена
Овај псалам изговорен је у име заробљених Левита, тј. ђакона, васцелог свештеничког племена и појаца, који ће се након много година наћи у вавилонском ропству. Он предсказује горепоменутим Јеврејима шта ће се с њима догодити, истовремено их поучавајући какве речи да изговарају и шта да чине да би Бога приклонили на милост.
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Јевреји су се, као заробљеници, налазили изван градова, тј. на пустим местима, због чега су често одлазили на обале река. Тамо су седели и у самоћи, у молитвама, оплакивали своју несрећу и робовање. У оно време, кад су поседовали многа добра и слободу, гордили су се и презирали их својим греховима. Због тога су их и били лишени, да би их поново пожелели. Бог свагда тако поступа са онима, који презиру Његова добра. Према речима светог Златоуста, Бог лишава благостања и добра оне људе, који их нису свесни, да би се на тај начин освестили и да би их се опоменули. (2) На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Кад смо пошли у Вавилон, оне музичке инструменте, на којима смо појали и прослављали Бога налазећи се у Јерусалиму, обесили смо на врбе што расту на обалама оних река, које теку ка Вавилону, јер су тада за нас постали непотребни и неупотребљиви. Јеврејски појци понели су их са собом само зато, да би се сећали јерусалимског богослужења (св. Златоуст). Према Теодоритовим речима, ови инструменти су тада били неупотребљиви, јер је Закон заповедао да се на само једном месту, тј. у Јерусалиму, врше богослужења и појање. У вишем значењу, они су своје инструменте учинили недејственима ("обесили су их"), и на тај начин неплодно дрвеће, тј. врбе, изражавају недејственост и некоришћење псалама и музичких инструмената. Никита Ститат: "Вавилоном је названо оно место, где су се слиле речи оних који су говорили: Хајде да сазидамо град и кулу. Тамо је Бог сишао и помешао језике, због чега је ово место и назвао смешом (сливањем) језика. Вавилонје место где се нису смешали само разговори него и правила, и мисли, па и сами умови." Јевсевије каже да се у том смислу ове речи могу применити и на оне хришћане који су се у доба прогона одрекли Христа и који су допустили да их захвати пометња, јер је Вавилон, као што смо рекли, пометња." Методије Патарски каже: "Можда чисте, девствене душе у химнама Богу говоре да су на врбе усред Вавилона обесиле своје инструменте, тј. да су на висину уздигле своја тела, не допустивши да их преплаве вавилонске реке, тј. реке греха и зла, које су се устремиле на њих да би их одвукле у дубину." (3) Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме наше. Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: "Вавилоњани, који су нас заробили, тражили су да им изговоримо неколико речи из божанствених химни и похвала које смо Богу појали у Јерусалиму, тј. заповедали су нам да певамо, желећи једноставно да слушају због задовољства, па чак и да се изругују нашим светим и божанственим стварима." Певајте нам од песама Сионских. То су речи Вавилоњана, који су говорили: Певајте нам, Јевреји, неку од оних песама које сте певали док сте били на Сиону и у Јерусалиму. (4) Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој, односно, како да сионске песме појемо у Вавилону, на туђем месту, изван Јерусалима, кад нам Закон то забрањује? "Запазите колико је ропство било корисно и колико је поправило Јевреје: они, који су у отаџбини преступали закон Божији, сада, у туђој земљи, на све начине настоје да га очувају", каже св. Јован Златоусти. Под тућом земљом могло би се подразумевати и свако срце које се удаљило од врлине. Таквом срцу не смеју се давати божанствена и небеска тајинства, према ономе што је речено: Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт 7; 6). (5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. " Ако ја, тј. народ јеврејски, заборавим тебе, граде Јерусалиме, нека буде заборављена снага и делање моје, тј. нека и ја сам будем осакаћен и одузет, и нека усахне моја десна рука, да је више не осећам", каже св. Златоуст. (9) Кћери вавилонска, злонесрећнице... блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим. ![]() Свети Лав I Велики (папа римски од 29. септембра 440. године до10. новембра 461. године). Рођен је у Тоскани у Италији. Отац му се звао Квинтијан. Стекао је изврсно и свестрано образовање које му је отворило бриљантну световну каријеру. Међутим, тежећи духовном животу, изабрао је другачији пут и постао архиђакон под папом Сикстом III (432-440), а након његове смрти, септембра 440. године, изабран је за папу Римске цркве. Било је то тешко вријеме за Цркву, када су јеретици својим заводљивим лажним учењима опсједали упориште православља. Свети Лав је умио да споји пастирску благост и доброту са неуништивом чврстином у стварима исповести. Управо је он био главни бранилац православља против јереси Евтихија и Диоскора, који је о истој природи поучавао у Господу Исусу Христу, и јереси Несторијеве. Сав свој утицај искористио је да смири Цркву посрамљену од јеретика и, својим писмима цариградским светитељима Теодосију II (408–450) и Маркијану (450–457), активно је допринео сазивању IV Васељенског Халкидонског сабора (451) и осуди јереси монофизита. На Сабору, коме је присуствовало 630 епископа, прочитана је порука светог Лава тада преминулом светом Флавијану, цариградском патријарху (447–449), који је за православну вјеру страдао од разбојничког сабора у Ефесу 449. године. У посланици Светог Лава изнесено је православно учење о двије природе у Господу Исусу Христу. Сви епископи присутни на Сабору сагласили су се са овим учењем. Јеретици Евтихије и Диоскор били су изопштени из Цркве. Свети Лав је, такође, био бранилац своје отаџбине од навале варвара. 452. године снагом своје ријечи задржао је страховитог вођу Хуна, Атилу да не разори Италију, а 455. године, када је вођа германских вандала Гејсерих напао Рим, успио је да га убиједи да не уништи град, да не пали зграде и да не пролива крв. Свети Лав је доживио дубоку старост. Знао је унапријед за своју смрт и припремио се топлом молитвом и добрим дјелима за прелазак из овог свијета у вјечност. Умро је 461. године и сахрањен у Риму, у ватиканској катедрали. Његово књижевно и богословско наслеђе састоји се од 96 бесједа и 143 посланица, од којих је најпознатија светом Флавијану. ![]() Цртежи Наталије Кондратове /извор: фома.ру Превод: вјеронаука.нет ![]() У недјељу, 3. марта 2024. године, наша Црква обиљежава Недјељу блудног сина, другу припремну недјељу за Велики пост. У Недјељи блудног сина сјећамо се параболе која је описана у 15. глави Јеванђеља по Луки. У њој је, на примјеру односа оца и сина, Господ показао неизрециву милост и праштање Божије које дарује свим искреним покајницима. Назив ове недјеље дошао је отуд што се на Светој Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним пјесмама се истиче примјер праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недјеље јесте да ниједан гријех не може да побиједи човјекољубље Божије, те стога, тугујући због својих гријехова, човјек никада не треба да падне у очајање. У ову недјељу, као и у сљедеће двије, месопусну и сиропусну, на јутрењу послије певања полијелејних псалама „Хвалите имја Господње“ и „Исповједајтесја Господеви“ пјева се још и псалам који слиједи за њима: „На рјеках вавилонских“ (Пс 136) са алилујом. Ову горку пјесму пјевао је народ Божији у ропству вавилонском, гдје их је по допуштењу Божијем однео душманин због издаје вјере Отаца, због одступања од Закона датог од Бога. Ово страшно заточеништво трајало је седамдесет година. За ово вријеме рађали су се и умирали многи људи, смјењивале су се читаве генерације, рађале нове, које никада раније нису видјеле своју далеку домовину, који о њој ништа нису знали. Међутим, из године у годину, с кољена на кољено, мајке су преносиле својој дјеци ове ријечи: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем...“ (Пс 136,5). И ова заклетва на вјерност, ову нада у повратак живјела је у читавом народу. Живио је тим и преживио. Народ је опстао прошавши тежак пут до повратка кући, да би вратио и обновио све што је порушено и изгубљено. Тако је и син који је издао оца, оскврнио кућу и изгубио се у туђини, исти онај о коме нам је данас прича Бог наш, једном се исцрпио од гријеха. И као што гријех, обећавајући море наслада, увијек вара, увијек оставља гладним, увијек само ваби, али никада не даје оно што је обећано, тако и власник свињског крда, ђаво, шаље да пасемо његове свиње, али никада не даје никакву награду за труд, никада не задовољава нашу пожуду. Зато што је „лажов и отац лажи“ (Јн 8, 44). Запамтимо како о томе приповиједа јеванђелист Лука: „и он га посла у поље своје, да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше“ (Лк 15, 15-16). И као што је некада народ плакао над својим гријесима „на ријекама вавилонским“, тако је и изгубљени син, који је оставио оца, плакао над далеком, напуштеном кућом „устао и отишао к оцу“ (Лк 15, 20). Зато нас, на прагу Великог поста, окупљајући све нас на дугом и тешком путу покајања, Света Црква пјевањем тужне пјесма, пјесме тјескобе и туге, пјесме изгнанства, сужањства и понижења, подсјећа гдје смо, у каквој смо трагичној изолацији. из вјечног дома нашег, од Бога нашег! Зато три недјеље пред покајничку Четрдесетницу ови жалосни припјеви прате свако богослужење. И тако, слушајући ову пјесму изгнанства, покушајмо да схватимо да пост није само вријеме ограничења у храни, већ, прије свега, ово је пут кући, ово је повратак Богу, ово је још један покушај да се постане други. Онаквим каквим нас је Бог замислио. Седмица након Недјеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива „меса отпуст“, тј. престаје се са једењем меса. На рекама Вавилонским, ![]() Значење јеванђеоске приче Готово сви знају ову слику - она се помиње у многим књигама о умјетности. Говоримо о чувеној слици и једном од најдирљивијих дјела великог Рембранта „Повратак блудног сина“, која је имала огроман утицај на даљи развој западноевропског сликарства и, уопште, цјелокупне свјетске културе. Стваралаштво холандског умјетника заиста ће мало кога оставити равнодушним - био је толико талентован да изрази палету искустава садржаних у узбудљивом тренутку повратка сина свом оцу. Усуђујем се да претпоставим да разлог широке славе Рембрантове слике не лежи само у генијалности њеног творца. Постоји још један моменат који историчари умјетности из неког разлога испусте из вида - сама прича о блудном сину, која чини основу живописне фабуле, заузима врло важно мјесто у хришћанском вероучењу. Напокон, није узалуд трећа припремна недјеља пред Велики пост названа Недељом блудном сина. Али о чему нас ова прича позива да размислимо? Шта је Спаситељ желио да каже када је ученицима испричао тако наизглед непретенциозну причу? Какву истину покушава да саопшти нашем уму и срцу? Покушајмо да схватимо. Неки отац има двојицу синова. Млађи тражи од њега да му да његов дио насљедства који му припада, како би могао да „оде у свијет“ и изгради свој живот како њему одговара. Отац не може да га одговори од те идеје и син ускоро добија потребан новац и одлази. Као и обично, млад неискусан човјек одмах је окружен тзв. „пријатељима“ који желе да живе на туђи рачун, али своје намјере крију под плаштом „пријатељства“. Намамљују младића у џунглу гријеха и разврата, гдје он троши све своје велико богатство. Исциједивши посљедњи новац из несрећника, „пријатељи“ га напуштају, те он остаје сам. Немајући корисних животних вјештина, навикнут само да се забавља и проводи, младић дуго не може да нађе посао, док га напокон један богаташ - просјака, гладног и изнемоглог - не одведе у своју кућу као чувара свиња. Али чак је и овде живот тежак - од јутра до мрака мора бити са свињама, а храна је толико оскудна да је приморан да глад задовољи пареним махунама које су храниле стоку. Лишен свих спољних искушења која су му претходно прекривала ум, младић схвата да је погријешио. Присјећа се свог дома, гдје је било светло, пријатно и радосно. И што је најважније, у памћењу се појављује слика оца - љубазног, доброг, који све разумије. Али, истовремено долази и до спознаје своје сопствене издаје. Ова спознаја прво зауставља младића, али након неког времена ипак одлучује да се врати кући - не више као насљедник, већ као један од слуга, који ће, иако ће заузети посљедње мјесто у домаћинству, али бар ће бити храњен и одјевен и моћи ће да види свог оца. Донијевши ову одлуку, син се враћа кући. Али онда је све одмах кренуло потпуно другачије од онога што је очекивао. Чим га је издалека угледао, отац му је, упркос годинама, потрчао у сусрет, загрлио га и пољубио. Није хтио ни да слуша изговоре и молбе свог сина да га прихвати као слугу! Напокон, син се вратио! Он је жив! А то је за старца било најважније! Сваки дан је један старији човјек са надом гледао пут и, коначно, његова очекивања су се остварила ... У кући је почело славље, само најстаријег сина, који је у то вријеме био на пољу, није било. Када се увече вратио, чуо је пјевање и играње. Сазнавши да од слуга је гозба приређена у част повратка његовог расипног брата, најстарији син се расрдио и није хтио да уђе унутра. Отац је то примијетио и изашао да сазна о чему се ради, на шта је добио одговор: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено". На ове прекоре старац је одговорио: „Сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се “(Лк 15, 11 - 32). Готово све древне религије света постављају јасну линију између неба и земље. Небо је за богове и хероје, земља за људе и животиње. Чак се и о царству мртвих, било да је пакао или рај, више мисли, не као небеском, већ као земаљском пребивалишту, чак и ако га нека непроходна баријера одваја од свијета живих. Небо је затворено за људе. Ако било који смртник стигне тамо, онда је ово изузетак од правила и за сам погодак мора се платити врло висока цијена. Небо је људима дубоко страно и паганство га никада није озбиљно сматрало (не философијом, већ религијом) као нешто пожељно и вриједно само по себи. Аврамова вјера, а након ње - и хришћанство, говори нешто сасвим друго. Небо је наш дом и наша домовина, коју је човјек изгубио након пада. А сада је циљ сваке личности да се врати кући, свом Оцу, који, упркос свим нашим издајама, грешкама и гријеховима, још увијек чека и једнако тако нас воли. Бог хришћанства није створитељ-демијург који је створио свијет из разлога које нико не разумије, већ Отац Створитељ-пун љубави који жуди да сва Његова творевина учествује у Његовом божанском животу. А прича о блудном сину алегоријски открива ову јеванђеоску истину. Штавише, ово откривање је двостепено. Први степен је општечовјечански (универзалан). У Едему, прије пада, наши прародитељи имали су све и могли су лично да комуницирају с Богом. Поред тога, имали су прилику духовног савршенства, тј. Адам и Ева су имали огромно „насљедство“ (говорећи језиком приче). Али, подлијежући искушењима Сатане, који им је обећао да ће, када одступе од Бога, постати слободни, први људи су прекинули духовну везу са својим Створитељем и умјесто слободе добили смрт. Скоро читава историја човечјанства је покушај да се изгради срећан живот без Божијег учешћа, само снагама које посједује сам човјек. Али једина замка је да било који таленат није наш сопствени - он је Божји и ми га само користимо, или га расипамо или користимо за добро. Али ово не може трајати вјечно - силе човјека који је отпао од Бога су ограничене. А упоредо са покушајем стварања безбожног друштва током читавог историјског постојања, одвија се још један процес - потрага за Богом као јединим Извором живота и његовим истинским значењем. Тако је настала религија. У њој је човјек покушао да пронађе одговоре на најважнија питања свог живота. Одговори пронађени у разним религијама углавном су се показали нетачни, али само постојање такве претраге сугерише да је човјек тежио томе. И видјевши ово, Господ му излази у сусрет - у личности Сина Божијег, који се оваплоћује, преузима човјечанску природу и ствара све услове за спасење свих. И овдје можемо видјети други ниво перцепције приче о блудном сину - лични. Прича репродукује шему људског грехопада и људског покајања, и што је најважније - слику Бога и природу Његовог учешћа у овом процесу. За Источне свете оце гријех није толико кршење заповијести Господњих колико одређени правац наше воље, који умјесто да се потчини вољи Божијој, одступа од ње и тиме прелази у неприродно стање. Човјек мисли да чини добро и корисно за себе, али у ствари чини зло и још више одступа од Створитеља. Као резултат, грешник постаје попут јеванђеоског блудногг сина, који , умјесто да свјесно стиче нове животне вјештине и умножава насљедство свог оца, једноставно га изневјери и заврши без ичега. У принципу, човјек можда неће видјети сопствени пад и грешни живот му се може чинити нормалним. Међутим, у случају духовног просвјетљења, његово даље дјеловање је само једно - раскид са мрачном прошлошћу и повратак кући Оцу. То се назива покајањем. Али не може бити стварно ако, мрзећи гријех, не учинимо ништа да га се ријешимо. Само опонашајући изгубљеног сина, који је одлучно отишао у сусрет родитељу, може се постићи да гријех постепено напушта срце, уступајући мјесто исцјељујућој благодати. Попут оца из приче, Бог уважава нашу слободу, не задржава нас када одлазимо од Њега. Али на исти начин, Он је увијек спреман и прихвата нас назад. Поред тога, Бог никада не замјера грешке из прошлости и спреман је да прихвати свакога у виду у којем му човјек долази. Главно је скрушеност, главно је искреност и горућа жеља да се разбију стари грешни окови ... Остало ће Господ учинити сам - важно је само да се вратимо и паднемо пред његове ноге, као што је то учинио блудн син . У исто вријеме, Христос се у својој причи не зауставља само на односу несрећног сина и оца. Трећи главни лик је најстарији син, који је остао одан оцу, али је био огорчен његовом великодушношћу. У њему се може видјети слика оних који су већ дошли Богу и имају неко искуство живота у Цркви. Овдје постоји искушење различито од искушења блудног сина - мислити да је праведнији од других и клизнути у ситни снобизам. Кроз слику најстаријег сина, Спаситељ нас упозорава на најмању осуду оних који су пали, али су смогли снаге да се врате са покајањем натраг Оцу Небеском ... Није узалуд што Црква нуди причу о блудном сину као један од акорда у прелудијуму Великог поста. На крају крајева, сам пост је вријеме поновне процјене себе, ревизије својих животних вриједности. И што су одлучније наше акције у овом правцу, то ћемо ближе повезати себе и своје понашање са ликом расипног сина, то ћемо бити ближе циљу поста. Уосталом, то никако није једноставно одбијање животињске хране или разних забава. Права сврха поста је повратак Богу. Враћајући се дому, у оно врло небеско пребивалиште које смо сви некада напустили, за којим у дубини душе сви толико чезнемо, растварајући тугу с надом - да је поново нађемо ... У ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" у Бањој Луци, 2. марта 2024. године, одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Такмичили су се ученици 7. разреда. Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину била је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Најбоље знање показао је Арсеније Врачар из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" (вјероучитељ Давид Дринић) који је освојио 95 бодова. Други, са 91 бодом, био је Лука Бошњак из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" (вјероучитељ Драган Спасојевић). Треће мјесто заузела је Дамјана Ђурђевић из ЈУ ОШ "Бранко Ћопић" (вјероучитељица Косана Радаковић), а четврто Петра Мијатовић из ЈУ ОШ "Бранко Радичевић" (вјероучитељ Драган Ђурић)... ТЕСТ са Општинског такмичења+РЈЕШЕЊЕ теста ЕПАРХИЈА ЗХИП: Општинско такмичењe из Православне вјеронаукеНа Општинском такмичењу из Православне вјеронауке за ученике седмих разреда које је одржано 2.3. 2024. године у ОШ ,,Јован Јовановић Змај“ у Требињу, учествовало је 12 ученика. Најбоље знање показали су: 1. Милица Зечевић (ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“) 2. Андреа Носовић ( ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“) 3. Максим Миљковић (ОШ ,,Вук Караџић“). Честитамо ученици Милици Зечевић, као и њеној вјероучитељици Мирјани Зиројевић, која се са освојена 92 бода пласирала на Епархијско такмичење које ће се одржати 6.4. текуће године. У Билећи је такмичење одржано у ОШ ,,Петар други Петровић Његош“. Најбоље резултате показали су: 1. Николај Шуловић (ОШ ,,Свети Сава“) 2. Алексеј Комненовић (OШ ,,Петар други Петровић Његош“) 3. Сирена- Сунчица Радовић OШ ,,Петар други Петровић Његош“) У Невесињу су се познавањем старозавјетне историје истакли сљедећи ученици: 1. Лазар Братић 2. Јана Жерајић 3. Давид Стајић. И на крају, у Гацку су навише поена постигли: 1. Андреј Јањић 2. Милица Ковачевић 3. Мија Рончевић. Сви учесници обрадовани су пригодним поклонима за које су се и ове године побринуле наше црквене општине, на чему им срдачно захваљујемо. вјероучитељица Наташа Ђурић ЕПАРХИЈА БИХАЋКО -ПЕТРОВАЧКА: ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕНа данас одржаном такмичењу из Православне вјеронауке наши ђаци су показали веома добар успјех. Важније од мјеста и бодова су њихова чиста срца и лик Божји који носе и свједоче на сваком мјесту. Бити ученик Православне вјеронауке значи вољети Бога и ближњег свога, те бити причешћен Богом - бити охристовљен и уцрковљен, Божји син и Божја кћерка по благодати. Ријечју, бити Божји човјек - добар човјек израстао "родитељима на радост, а Цркви и Отаџбини на корист". То је најбољи и најважнији очекивани исход Православне вјеронауке. Зато су, на данас одржаном општинском такмичењу из Православне вјеронауке, сви побједници. Наш Мирослав, ученик Основне школе "Петар Кочић" Ситница, поникао и одрастао поред Манастира Соколово, био је први међу једнакима и с радошћу иде даље на епархијско такмичење. Теодора и Марко такође су били одлични и сјајни, дивна Божја дјеца. Рођени моји, поносни смо на све вас, вашу жељу, труд и рад на изучавању Ријечи Божје. Учите, живите и волите једни друге. Волите Живот и живите само да бисте вољели. Вјероучитељ Предраг Вујић ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА; ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ![]() У суботу, 2. марта 2024. године у ОШ ''Свети Сава'' у Модричи одржано је такмичење из Православне вјеронауке за седми разред. На такмичењу су учествовали најбољи ђаци са простора општине Модрича. Прво мјесто освојила је Милица Горановић из ОШ ''Сутјеска'' - Модрича. Милица је освојила укупно 94 бода, а ученик је и кћерка вјероучитеља Николе Горановића. Друго мјесто је такође освојио ученик из исте школе, Горан Томушиловић који је укупно освојио 83 бода. Треће мјесто је припало Славиши Илић из ОШ ''Свети Сава'', који је освојио 43 бода, а ученик је вјероучитеља Атанасија Јокића. Хвала домаћинима на лијепој организацији, свим ученицима на учешћу, а Милици желимо да још више напредује у борби за постизање нових знања из области Православне вјере и вјеронауке. Вјероучитељ, Протојереј Никола Горановић ![]() 303. године започео је велики прогон хришћана од стране цара Диоклецијана. Млађи сувладар Диоклецијана (Ћесара) тада је био Галерије Максимијан, који је био сујеверно одан паганству и мрзио хришћане. Након усвајања едикта о прогону хришћана у Царству, почело је уништавање хришћанских цркава и паљење књига; започела су погубљења хришћана. Након што се Диоклецијан повукао 305. године, Галерије је постао цар источног дијела Царства и уз помоћ свог ћесара Максимијана наставио је прогон хришћана са још већом окрутношћу. У то вријеме, око 306. године, свети Теодор Тирон, који је управо постао ратник („тирон“ на латинском значи „регрут“), додијељен је мармаритском пуку. Овај пук је тада био смјештен у Амасији, граду Понтијском ((данашња Турска). Када је свети Теодор доведен у тај пук, почели су да га приморавају да принесе жртву идолима. Истински ратник Христа Теодора испуњен Духом Светим, рекао је јавно: „Ја сам хришћанин и не приличи ми да се жртвујем мрским паганским боговима. Поштујем само Исуса Христа, јединог истинитог Бога и цара небеског. На сва увјеравања свог заповједника Теодора Вринка, свети Теодор је одговорио да је он војник Цара Небеског и одбио је да принесе жртву лажним боговима. Послије тога, Теодор је оптужен да је запалио незнабожачки храм Кибеле и изведен пред суд пред градским гувернером Публијем. Теодор је исповидеио да је хришћанин, након чега је био затворен и осуђен на смрт глађу. Тамо му се јавио Исус Христос, Господ га је тјешио и храбрио ријечима: "Не бој се Теодоре, ја сам са тобом. Не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са мном на небесима". Свети Теодор је затим био подвргнут жестоким мучењима и затворен. Послије извјесног времена мученик је изведен из тамнице и, разним мучењима, поново тјеран да се одрекне Христа. Коначно, видјевши непоколебљивост мученика, гувернер га осуди на спаљивање. И сам свети Теодор се неустрашиво попео на огањ и овде је молитвом и хвалом предао душу Богу. Било је то око 305. или 306. године. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли мошти светог славног мученика Теодора од Публија, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту. Много вијекова касније мошти Св. Теодора Тирона пренесене су у Влашку (у град Сибињ) , па одатле у Срем. Његове мошти се од почетка 16. вијека (помињу се ту већ 1555. године) налазе у манастиру Ново Хопово на Фрушкој гори. ![]() Радни дан на градској пијаци Константинопоља, нове престонице Римског царства, почиње рано. Сунце још није изашло, становници и даље чврсто спавају. А трговци већ долазе на пијачни трг, журећи да заузму мјеста за тезгама. Уосталом, прије него што се појаве први купци, има још много посла. Извадити робу и ставити је на полице тако да људи пожеле да је купе. Нахранити и напојити животиње - магарце, мазге, камиле - који су помогли да се производи довезу на пијацу. Одвести их под надстрешницу, гдје ће чекати цио дан док власник ради. Платити градским властима порез на право трговине на пијаци. Генерално, има много тога да се уради. Зато трговци устају тако рано и журе да учине све како би купце упознали с радосним осмјехом и позивом: - Поштовани, немој проћи! Бољи од мог производа, нигдје нећеш наћи, кад ти кажем! У сумрак пред зору, трговац воћем послагао је своју робу на тезгу. Помогао му је син - коврџави дјечак од око десет година. - Тата, гдје је боље ставити ове јабуке? - Ове ружичасте стави поред свијетлоцрвених како би се нијанса боје боље видјела. - Да би било јасно да се ради о различитим сортама јабука? - Да, браво. И диње стави близу лубеница тако да не закљањају мале плодове. - У реду, тата, урадићу то одмах. Одједном се међу трговачким редовима појавише коњаници. Била је то градска стража. Јахали су полако од тезге до тезге. Иза њих је стара мазга носила огромно буре у којем носачи воде у врућим данима обично улицама носе питку воду. Али шта носач воде ради на пијаци тако рано, па чак и у пратњи наоружаних стражара? И радио је врло чудне ствари. Када се бачва зауставила на сљедећој тезги, носач воде се гунђајући попео на бачву, заграбио воду кутлачом са дугачком ручком и попрскао је тако да је посула сву робу која је лежала на тезгама у близини. Тада је мазга однијела бачву даље, и све се поновило. Дошао је ред на тезге са воћем. Носач воде почео је да прска водом зреле бобице смокава, тамноцрвене трешње и љубичасте шљиве. Дјечак се уплашен сакрио иза тезге. А отац упита водоношу: - Поштовани, реци ми - зашто поливаш водом наш производ? ![]() Али умјесто носача воде, један од стражара је одговорио: - Ово је наређење градоначелника. Сви производи на пијаци и у продавницама од сада ће бити посипани сваки дан. - Зашто? - изненади се отац. - Каква је сврха тога? "Превише питаш, трговче", набрао је стражар. Зар ти није довољно што је градоначелник сам то наредио? - Не, господару - отац понизно спусти очи. - Схватио сам. Ево мојих производа, нека носач воде ради свој посао. Чувар је лијено зинуо. „Мислиш ли да ми уживамо у петљању са вашим јабукама овако рано? Али наредба је наредба. То се мора урадити, а не питати „шта“ и „зашто“. „Да, господару“, сагнуо је отац. - Наређење се мора извршити. Читав његов изглед одавао је потпуну покорност. Али када су стража и носач воде кренули даље, отац се одмах промијенио. Покрети су му постали брзи и прецизни, а очи оштре. Позвао је дјечака к себи, погледао га у очи и рекао: - Сјећаш ли се гдје живи наш владика Евдоксије, сине? - Да, тата, сјећам се. Живи на улици која води до мора. - Пожури, трчи тамо, пробуди га и испричај му све што си управо видио овдје на пијаци. - У реду, тата. Шта је то? - Не знам. Али осјећам да се нешто лоше догађа. Владика је мудар човјек, нека одлучи како ће се носити са свим овим. - Да, тата. Урадићу како си рекао. Дјечак се окренуо и потрчао што је брже могао. Кућа у којој је живио епископ Евдоксије налазила се у улици која је водила до цариградске луке. Дању су каравани моћних камила, окачени балама пртљага, марширали овде у непрекидном низу. Огромни бикови вукли су кола на дрвеним точковима. Кола су до врха била натоварена прекоморском робом која је у град стизала бродовима. Бука, бука, звецкање точкова по калдрмисаном коловозу, дување бикова и рика камила - тако је ова улица звучала током дана. Али сада, рано ујутро, овдје је било прилично тихо. Када је дјечак отрчао до куће епископа Евдоксија и тихо закуцао на врата, врата му је отворио лично он - старији, али високи човјек са сивом брадом и љубазним очима. - Жао ми је ако сам Вас пробудио. Отац ме је послао и рекао да је то веома важно. ![]() „Нема потребе да се извињаваш“, рекао је Евдоксије. - Уосталом, извршио си вољу свог оца, како и приличи послушном сину. Ниси ме пробудио. Устајем рано. Волим ове јутарње сате, када могу да се молим у тишини. Реци ми шта ти је отац рекао да ми кажеш? Долазећи до даха од брзог трчања, дјечак је почео да говори о носачу воде и стражарима који су из пијаце из бачве из неког разлога шкропили воду са храном. Владика је пажљиво слушао његову причу. Лице му постаде строго и тужно. Када је дјечак завршио, владика га је потапшао по глави. - Хвала ти. На вријеме си донио ову важну поруку. Али већ сам знао шта се догађа прије него што си дошао. Дјечак је збуњено погледао владику: - Шта, неко је већ прије мене дошао са пијаце и рекао Вам за носача воде? - Не, - насмијешио се Евдоксије. - Мој гласник није био са пијаце. Али немој се изненадити да је он испред тебе. На крају крајева, отац те је послао, а послао га је и сам Бог. И владика исприча дјечаку о чуду које му се догодило те ноћи. Ово је испричао Евдоксије: када је устао на молитву, у соби је изненада засјало свјетло и пред њим се појавио човјек у војничком одијелу. Рекао је: - Одмах окупи хришћане и нареди им да нико од њих не купује храну на градским пијацама. По наредби злог цара, сви производи на пијацама биће оскрнављени крвљу животиња које су жртвоване паганским боговима. Хришћани не смију да једу тако оскрнављену храну. Владика је, збуњен, почео да пита како да замијени производе купљене на пијацама за сиромашне људе који нису имали домаће залихе хране. Небески гласник је одговорио: - Нека припреме кољиво и спасиће се од потешкоћа! Али владика је и даље био збуњен, јер није знао шта је кољиво. Тада је човјек рекао: - Кољиво је пшеница кувана са медом. Тако се називало та храна у Евхаиту - граду у којем сам некада живио. Ево како ће те га спремити, - и ноћни гост је испричао рецепт за кољиво. Тада владика упита: - Ко сте ви и зашто вам је толико стало до православних хришћана? - Ја сам мученик Христов, Теодор. По Божјој заповијести, послат сам да вам помогнем. Рекавши ово, светац је нестао - тако је владика завршио своју причу о невјероватном јављању. ![]() - Прелијепо! Сам Бог нам помаже “, узвикнуо је дјечак. „Да, и Бог и његови свеци су сви наши заштитници и помагачи", потврдио је владика. „У бачви носача воде коју си видио, вода је помијешана са крвљу животиња жртвованих паганским божанствима. Наш цар Јулијан је изгледа полудио. Рођен је и одрастао у хришћанској вјери. Али онда је отпао од хришћанске вјере. И почео је да се клања идолима - паганским боговима. А нас, хришћане, тлачи на сваки могући начин. А сада је смислио овај лукави трик посипања хране. Уосталом, ако хришћани једу ову храну, испоставиће се да су и они нехотице учествовали у служби паганским боговима. - Шта сада да радимо? - узврпољио се дјечак. - Не бој се, већ сам послао своје помоћнике свим хришћанским заједницама у граду. Данас, током јутарњег богослужења, хришћани ће сазнати шта ради зли цар Јулијан. Неће успјети да нас упрља. Нико од хришћана неће куповати храну на пијаци док ова гадост не престане. - Али ко је тај мученик Теодор? Владика је размишљао. Тада је рекао: - Судећи по томе што је поменуо Евхаит, ово је Теодор Тирон. О њему сам чуо од оца. Прије пола вијека, за вријеме многобожачког цара Максимијана, хришћанска вјера била је забрањена. Они хришћани који су одбили да принесу жртву паганским идолима суочили су се са болном смрћу. Али било је оних који су неустрашиво исповиједали своју вјеру пред прогонитељима. Један од њих био је војник, недавно примљен у римску легију, који је у то вријеме био у Амасији, недалеко од које се налази Евхаит. Звао се Теодор, а надимак Тирон значи „регрут, нови ратник“. Одбио је да принесе жртву паганским боговима и отворено је признао да је хришћанин. Због тога су га дуго мучили, а онда, не постигавши ништа са њим, спалили су га на ломачи. Мислим да нас је он - Теодор Тирон - упозорио на предстојећу опасност. "Какав храбар човјек", рекао је дјечак задивљено. - Да, мученици су храбри људи, јер су се уздали у Бога. А онај који је с Богом је непобједив. Међутим, вријеме је да и ти и ја пређемо на посао. - Какав посао? - Засад само ја знам да кувам кољиво. И треба да имамо времена да то припремимо како би хришћани могли да доручкују. А онда ћемо свима рећи како сами могу да кувају кољиво. - Одлично! Да кувамо кољиво. Али ово је вјероватно врло тежак задатак - да кувамо непознато јело? Можемо ли се носити са тим? „Не бој се“, насмијеши се владика. У прављењу кољива нема ништа тешко. Чак и ти можеш сам да га спремиш, без помоћи одраслих. Сада ћу ти рећи рецепт: Припремиш 500 грама пшенице, једну кашику соли и шест кашика меда. Испереш зрна пшенице и ставиш их у хладну воду око два сата (пази на вријеме!). Затим кувај пшеницу на лаганој ватри док не омекша и не заборави да додаш сол током кувања. Обавезно пази да зрна не кључају превише, јер ће у противном храна испасти љепљива. Сада кувану пшеницу треба охладити. Стави је на неколико минута на хладно мјесто. Можеш га украсити грожђицама и орасима. ![]() Све се то одвијало у славном граду Константинопољу прије више од 1600 година. Зли цар Јулијан отпао је од Христа (због чега је и добио надимак - Отпадник) и почео да прогони хришћане. Тада је била прва недјеља Великог поста. Знајући да се ових дана хришћани придржавају строгог поста и кају се за своје гријехе, заповиједио је да цијелу недјељу оскврне све залихе хране на пијацама. Ово је била лукава царева идеја - да квари хришћане током Великог поста. Али Бог је уништио подмукли план пославши светог Теодора Тирона епископу Евдоксију са рецептом за кољиво. Од ове једноставне хране, хришћани су живјели тих дана не купујући ништа на градским пијацама. Аутор:Александар Ткаченко Цртежи: Галина Воронецкаја Превео и превод прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор: фома.ру ![]() Светих 12 мученика: презвитер Памфил, ђакон Валент, Павле, Порфирије, Селевкије, Теодул, Јулијан, Самуило, Илија, Данило, Јеремија, Исаија - страдали су током прогона против хришћана, који је подигао цар Диоклецијан 308 -309 у Кесарији Палестинској. Од њих, најстарији у свом чину и први по времену страдања био је свети Памфил, презвитер Кесаријски. Био је родом из Берита (Бејрут) у Феникији, а од младости су га учили паганској мудрости; док је Памфил био испуњен духовном мудрошћу и заблистао својим врлим животом. Школовао се у Александрији, након чега је постављен за презвитера у Кесарији. Напорно је радио на томе да упореди и исправи текстове Новог завјета, оштећене од писара. Свети Памфил је копирао исправљене примјерке и послао их онима који су жељели да их имају. На тај начин је многе незнабошце преобратио Христу. Његовим трудом и бригом у Кесарији прикупљена је обимна библиотека духовних књига која је служила хришћанском просвећењу. Блажени Јероним (4. и почетак 5. вијека) веома је поштовао Светог Памфила и сматрао се срећним, јер је набавио и чувао неке од његових рукописа. Светом Памфилу у евангелизацији вјере Христове активно су помагали свети Валент, ђакон ђакон елијске цркве, старији човјек који је савршено познавао Свето писмо и свети Павле, који је изгарао вјером и љубављу према Христу Спаситељу. Сва тројица били су затворени на двије године у тамници од стране управитеља Кесарије Палестинске, Урбана. Током владавине његовог насљедника Фирмилијана у Египту, 130 хришћана је осуђено и послато у Киликију (Малу Азију) у руднике злата. До мјеста изгнанства испратило их је петоро младе браће. На повратку у Египат, заточени су у Кесарији и бачени у тамницу због исповиједања вјере у Христа. Младићи су изведени пред Фирмилијана, заједно са претходно затвореним светима Памфилом, Валентом и Павлом. Назвавши се именима старозавјетних пророка -Илија, Јеремија, Исаија, Самуило и Данило- на питање о отаџбини, младићи су одговорили да су грађани Јерусалима, што под тим подразумијева небески Јерусалим. Фирмилијан није знао ништа о граду с тим именом, пошто је на мјесту Јерусалима, који је 70. године уништио цар Тит, град саградио цар Адријан (117 - 138), који се тада звао Ели-Хадријан. Фирмилијан је дуго мучио младиће, покушавајући да открије локацију непознатог града и наговори младиће на отпадништво; Не постигавши ништа, управитељ је наредио да их посијеку мачем, заједно са Памфилом, Валентом и Павлом. Прије тога, пострадао је слуга презвитера Памфила, 18-годишњи младић Порфирије, кротак и скроман. Када је чуо за смртну пресуду над светим мученицима, затражио је од управитеља дозволу да сахрани тијела осуђених након њиховог погубљења, због чега је убијен и спаљен на ломачи.Свједок овог мучеништва, благочестиви хришћанин Селевкије, бивши ратник, поздрављајући подвиг страдалника, пришао је Памфилу прије његовог погубљења и рекао му о мучеништву светог Порфирија. Војници су га одмах ухватили и по налогу Фирмилијана посјекли су га мачем заједно са осуђеним. Један од намјесникових слугу, Теодул, старији човек и тајни хришћанин, поздрављајући мученике које су водили на погубљење, пољубио их је и замолио да се моле за њега.To су видјели неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст. Младић Јулијан, Кападокијац по рођењу, прилазећи Кесарији, видио је тијела светаца, бачена без сахране да их звијери прождеру. Прилазећи им, Јулијан клекне и пољуби тијела страдалника. Стојећи по страни војници су га ухватили и довели до управитеља, који је осудио Светог Јулијана на спаљивање. Тијела свих 12 мученика остала су без сахране 4 дана. Ни животиње ни птице их нису додирнуле. Збуњени овом околношћу, незнабошци су дозволили хришћанима да узму тијела мученика и сахране их. ![]() На бугарска евро кованицама биће приказана два бугарска православна свеца, као и камени рељеф из 7. или 8. вијека пронађен на сјевероистоку земље, објавила је у понедјељак Бугарска народна банка. До пријема у еврозону, на кованици од 2 евра биће приказан Свети Пајсије Хиландарски (1722–1773), бугарски монах и кључна личност бугарског националног препорода који се противио политици хеленизације углавном грчког православног свештенства. Он је аутор Историје словенобугарске (1762), у основи прве бугарске историје. На ивици новчића је натпис „Боже чувај Бугарску“. На националној страни налазиће се круг састављен од 12 звјездица, као на застави Европске уније. Свети Јован Рилски (876–око 946), први бугарски пустињак и најзначајнији бугарски светитељ појавиће се на кованици од 1 евра. Светитељ је представљен ореолом са једанаест тачака. Суочена са високом инфлацијом, Бугарска се бори да испуни критеријуме за придруживање еврозони. Најраније би новчићи могли да се појаве у промету 1. јануара 2025. године. Земље еврозоне могу ковати кованице са сопственим симболима на националној страни све док им се не противе друге чланице еврозоне и Европска комисија. Прописи дозвољавају било којој држави чланици еврозоне да „изнесе приговор на нацрт дизајна који је предложила” нова чланица „ако постоји вјероватноћа да ће тај нацрт дизајна изазвати негативне реакције међу њеним грађанима”. Неке земље еврозоне* су се 2012. године успротивиле приједлогу Словачке комеморативне кованице од 2 евра за обиљежавање 1.150. годишњице доласка светих Ћирила и Методија у Моравску. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања ekathimerini.com *Еврозона је подручје држава чланица Европска унија које у новчаном оптицају користе јединствену европску валуту Евро. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
July 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|