Аутор: Dragan

Имена светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана позната су многим православним хришћанима. Али шта ако је било неколико парова таквих светаца, којем од њих да се молимо? Хајде да то разјаснимо! Ако отворимо црквени календар, видимо да 14. јула прослављамо свете мученике и бесребренике Козму и Дамјана, који су пострадали у Риму, а као година њихове смрти наведена је 284. Но, веома интересантно је питање светитеља бесребреника са истим именима, које славимо у друге датуме. Тако, 30. октобра Црква слави свете бесребренике Козму и Дамјана Арабијске (287), а 14. новембра – свете бесребренике Козму и Дамјана (Врачеви) из Азије (III вијек). Чини се необичним да су три пара светитеља истоимени бесребреници и да су сви преминули отприлике у исто вријеме. Поред тога, ако отворимо житије, видјећемо да су сви били ангажовани на лијечењу болесника, а у верзијама римске и азијске браће, мајка се звала Тедота.
Прва мисао, која нам у овом случају падне на памет, само су различите редакције биографије једних и истих бесребреника. Једноставно, због њихове популарности у народу, настале су мало другачије верзије хагиографских описа. Али, у ствари, ако се ослонимо на црквени календар, можемо јасно да видимо подјелу на три различита пара светаца са истим именом. Постоји и треће мишљење по којем је најпоузданије постојање једне варијанте, а остало су легендарна причања. Нека ове информације никога не збуне, јер је хиљаду седамсто година прошло од тренутка њихове смрти, а житија подвижника побожности нису Свето писмо, у њих се заиста могу увући бројне грешке, митови и мијешања. Понекад се легендизација догоди намјерно, јер је хагиографска књижевност један од жанрова, који свој облик дугује одређеним циљевима и задацима, попут привлачења пажње незнабожаца, којима су приче о чудима средство за обраћање пажње на хришћанство. Ово је таква мисионарска техника која сада не функционише, али је имала своју моћ у прошлости.
Вратимо се самим бесребреницима. Одмах примјећујемо да историјски докази о постојању светаца уопште нису сачувани, али то не значи да су њихове личности комплетна фикција. Ни у ком случају не може се занемарити прилично древно црквено празновање, које није могло настати ни од чега.  Предање о светој браћи Козми и Дамјану било је изузетно тешко формирати, и све указује на то да се у почетку радило о једном пару светаца, чије је поштовање постепено подијељено у три предања. Ово мишљење дијелили су и истраживачи XVII вијека (на примјер, њемачки теолог Хајнрих Вангнерек). Када је почетком ХХ  вијека откривено неколико нових рукописа житија Козме и Дамјана, верзија о једном пару светаца добила је нову потврду у своју корист.
Дакле, по правилу, различити истраживачи закључују да је оригинал био или азијска или арапска верзија. Прву поткрепљује највећи број сачуваних рукописа и старост поријекла. Такође, ово предање, по свом садржају је најближе византијском и блискоисточном хагиографском моделу. Изузетно је тешко утврдити вријеме појаве арапске верзије, али она задржава знаке мученичких дјела као изворе, који су чинили основу биографије светаца. Подсјетимо се да су, према азијској верзији, браћа Козма и Дамјан умрли природном смрћу, а у арапској верзији прихватили су мучеништво током Великог прогона цара Диоклецијана. Римско предање појавило се нешто касније, између 4. и 6. вијека.
Као што је речено, додатни доказ о постојању бесребреника Козме и Дамјана, раширено је поштовање већ у VI вијеку. Дакле, њихова имена су већ тада била позната у Египту, Месопотамији, Грчкој, Италији и Галији. Поред тога, још у првој половини V вијека, Св. Теодорит Кирски у својим писмима открива неке мјеста поклоњења светаца, а и да се у самом Киру налазила базилика у част бесребреника, коју су његови противници покушали да запале. Још један храм Козме и Дамјана подигнут је у граду Едеси 457. године. Даље, у V-VI вијеку, пракса изградње цркава у част бесребреника постаје прилично раширена. Не може, а да се не каже да Константинопољ постепено постаје средиште поштовања светих бесребреника, гдје је по базилици посвећеној њима дато име околном урбаном подручју – Космидион.
Традиција слављења три различита пара коначно је формирана тек у IX  вијеку. О њој говори свети патријарх Методије, као и Минологија Василија II  – најстарија хагиографска збирка. Према различитим данима поштовања, храмови њима посвећени, такође су били подијељени. Ако се окренемо сиријском, коптском, александријском и јерусалимском календару, тада ћемо, поред именованих датума, наћи још много опција. У савременој грчкој цркви, попут наше, постоје три дана поштовања за Козму и Дамјана, али 14. јул се и даље сматра главним. Такође, вриједно је напоменути да се у Грузији, у селу Амашукети (општина Харагаули), налази храм у част светих бесребреника из 4. вијека.
Узимајући у обзир горе наведено, сасвим је природно да се поставља питање: зашто су сва три предања и даље поштована у нашим календарима? Чињеница је да су, у вријеме када је Русија прихватила хришћанство, ове верзије житија већ биле обликоване. „Млади“ хришћани, у лицу наших далеких предака, били су изузетно ограничени у могућности коришћења грчкојезичних изворе, па су зато једноставно усвојили и поправили оно што је већ постојало. Мислим да ни за кога није тајна да ни у X, ни у XI, ни у XII, ни у наредним вијековима у Русији још нису постојале њене теолошке или историјске истраживачке школе, а анализа биографске традиције је далеко од проблема од највеће важности.  Нема ничег погрешног у чињеници да ће Црква прослављати свете Козму и Дамјана трипут годишње, иако у различитим верзијама њихових биографских података.
Чини ми се да је најважније гледати не на оно што раздваја, већ на оно што спаја. Сва три предања нам говоре: бесребреници су били љекари (врачеви) и нису узимали никакву накнаду за свој рад. Само помислимо колико је ово важно и какав је то примјер за савременог човјека, буквално усмјереног ка стварању профита. Иако нам се њихов идеал чини недостижним, али на примјеру њиховог живота поуздано сазнајемо да није важан новац, већ човјек. Протојереј Владимир Долгих /извор: Правлајф.орг /Превод вјеронаука.нет.