Чини се да је савремена наука проучила човјека од почетка до краја. Можемо дешифровати геном, помоћу алгоритама предвидјети понашање корисника и објаснити све емоције. Зашто је онда упознавање самих себе и других људи и даље тако сложен задатак? О томе, полазећи од познатог цитата Ф. М. Достојевског, размишља Дмитриј Гусев, доктор филозофских наука, професор Московског државног педагошког универзитета и аутор књиге „Философия. Нескучный учебник“. Објављујемо одломак из ове књиге.
„Човјек је тајна. Она се мора разоткрити, и ако је будеш разоткривао читавог живота, немој говорити да си изгубио вријеме; ја се бавим том тајном, јер желим да будем човјек.“
Шта значи чувена реченица Достојевског?
Ово су чувене ријечи Ф. М. Достојевског. О чему је ријеч у овој, на први поглед, необичној изјави? О каквој тајни говори велики руски писац и мислилац? Како треба разумјети ову тврдњу?
Добро знамо да човјек може бити користољубив и завидљив, безосјећајан и злобан, лажљив и лукав, глуп и лијен. Па каква је онда то тајна! Чини се да је све о човјеку сасвим јасно. Али, да ли је заиста јасно? Или нам се само чини да јесте?
Зашто је он, на примјер, користољубив и лажљив? Да ли је одувијек био такав? Може ли се промијенити?
Одговори на ова питања биће потврдни, а управо је то најважније: човјек није одувијек био такав и, у принципу, може се промијенити и постати другачији. Може! Управо у томе „може“ можда се крије главна разлика између човјека и свих других објеката живе и неживе природе.
Човјек и свијет природе
Зашто је Бог створио свијет? Зар Му је нешто недостајало? Његово блаженство је апсолутно и никакви спољашњи чиниоци не могу га увећати нити на било који начин промијенити…
Може ли паук да не плете мрежу, комарац да не сиса крв, птица да не носи храну у гнијездо својим птићима, а мачка да не лови миша? Не може! Откуд паук зна да треба да плете мрежу, а комарац да треба да сиса крв? Ко их томе учи? Они то раде зато што то раде и не могу поступати другачије.
Смијешно питање, рећи ћете, и бићете потпуно у праву. Они тако чине зато што тако чине, и не могу да то не чине или да чине другачије. А знају ли паук, комарац, птичица и мачка ко су они, шта раде и зашто? Не знају! Они су у потпуности уклопљени у свијет, усаглашени и хармонизовани с њим; будући нераздвојни дијелови творевине, они с њом чине једну јединствену цјелину.
Слобода избора као главна тајна
Човјек се од свих других бића разликује по томе што није у потпуности уклопљен у свијет нити је с њим потпуно усклађен. Он је такав дио васељене који из ње на неки начин искорачује, поставља се с оне стране свијета и супротставља му се. У чему се састоји то искорачење и супротстављање? У томе што човјек, за разлику од свих других бића, зна да постоји, зна да је човјек, свјестан је онога што ради и разумије да може поступити другачије.
Он може поступити другачије. Према томе, посједује слободу какву нема ниједно друго биће осим човјека. Слобода човјека, који се налази у свијету неслободе, управо је та главна тајна људског живота о којој су говорили мислиоци свих епоха који су заступали индетерминистичка и антиредукционистичка становишта.
Да ли је човјек предвидљив?
Каква слобода? — поново могу приговорити опоненти — човјек је окован хиљадама околности и сам себи не припада. Он се може обрадити, њиме се може манипулисати и управљати, може се израчунати и предвидјети његово понашање. Све је тачно, може се. Али не до краја! Он није до краја предвидив и управљив. Може се наизглед све израчунати и испланирати, а он ће узети и учинити не у складу са свим нашим очекивањима, већ упркос њима! Учиниће не тако, него другачије. Зашто? То нико не зна. То и јесте тајна која има свој коријен у слободи људске воље.
Слобода, кривица и одговорност
Слобода човјека тијесно је повезана са његовом кривицом и одговорношћу. Ако је слободан, тј. разумије шта ради и може поступити другачије, онда је одговоран за своје поступке и крив за оно што је учинио. Никоме неће пасти на памет да каже како је тигар, на примјер, крив што је појео антилопу, јер је он неслободан и не бира између тога да учини овако или другачије, већ се у потпуности потчињава систему инстиката, или природном програму који је „унапријед уграђен“ у њега, као и у свако друго биће. Слобода човјека претпоставља такође да он долази на свијет са „отвореним програмом“, који се током живота може вишеструко мијењати и који он сам може да мијења.
Кантов поглед на слободу
Овдје се можемо присјетити чувеног шестог доказа о постојању Бога, поред пет доказа које је изнио велики религијски мислилац средњег вијека Тома Аквински. Тај шести доказ формулисао је њемачки философ Имануел Кант и помиње се у роману Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“.
Једна од главних карактеристика човјека, скреће нам пажњу И. Кант, јесте слобода, или слобода избора, односно то да он (човјек) управо може учинити овако или онако; а једна од главних карактеристика свијета природе — како неживе, тако и живе — јесте неслобода, односно то да ниједан њен објекат управо не може учинити овако или онако, већ увијек чини само онако како мора чинити у складу са својим устројством. Шта одатле произилази — човјек је слободан, али се притом налази у неслободном свијету! Из овога слиједи да човјек није поријеклом из овог свијета, који је у потпуности потчињен закону детерминизма; он је грађанин неког другог свијета, друге стварности — не природне, већ натприродне. Човјек није органски дио материјалног свијета нити резултат његовог дуготрајног развоја, или еволуције, већ творевина Божија.
Аутор: Дмитриј Гусев /Извор: фома.ру /Припрема: вјеронаука.нет

