Храм у Лиди: зашто његову обнову Црква обиљежава као посебан празник?

Године 1871. јерусалимски патријарх Кирил II обратио се руским витезовима Ордена Светог Георгија са молбом да помогну у обнови цркве Светог Ђорђа. Након обнове, 3. новембра, односно 16. новембра по новом календару 1872. године, нови храм је освештан. И Црква је добила још један празник. Али током хиљада година, многе православне цркве су уништене и обновљене. Зашто је онда сјећање на обнову овог посебног храма заувијек остало урезано у црквени календар?
 

„Неки човјек високог чина“

Према житију, Свети Георгије је рођен у III вијеку у хришћанској породици у Лиди, граду који се данас назива Лод. Када му је било 20 година, мајка му је преминула, оставивши сину богато насљедство. За вријеме цара Диоклецијана, Георгије, који се одликовао интелигенцијом, храброшћу и физичком снагом, ступио је у војну службу и направио бриљантну каријеру.Када је 303. године цар започео прогон хришћана, Георгије се налазио у Никомидији (данас Измит, Турска). На то вријеме односи се свједочанство које у својој „Црквеној историји“ наводи Јевсевије Кесаријски:
„Када је први пут објављен указ о црквама, неки човјек највишег, по свјетовним мјерилима, чина, покренут ревношћу за Бога и подстакнут ватреном вјером, зграбио је указ прикован у Никомидији на јавном мјесту и поцијепао га на комаде као богохулан и најбезбожнији. То се догодило када су у граду била два владара: један најстарији, а други, који је заузимао четврти ранг послије њега у управљању. Овај човјек, тако угледан, поднио је све казне које су захтијеване за такав чин, одржавајући бистар ум и смиреност до посљедњег даха.“
Истраживачи сматрају да је ријеч управо о Светом Георгију. Према житију, он је ухапшен и након осмодневних тешких мука посјечен мачем. Његове остатке је његов слуга сахранио у Рамали.

Хришћански светитељ који је освојио муслимане

Поштовање Светог Ђорђа (Георгија) почело је убрзо након његове мученичке смрти. У Римском царству, почевши од IV вијека, почеле су да ничу њему посвећене цркве, најприје у Сирији и Палестини, затим на цијелом Истоку, а најкасније у V вијеку и на Западу. Почетком VIII вијека житије великомученика Георгија преведено је на арапски језик. Под утицајем Арапа хришћана поштовање светитеља продрло је и међу Арапе муслимане. У апокрифном арапском тексту житија, укљученом у „Историју пророка и краљева“ (дјело арапске историјске књижевности из раног 10. вијека – прим. ред. ), Георгије је назван „учеником једног од апостола пророка Исе“, кога је „пагански краљ Мосула“ подвргао мучењу и погубљењу, али је Георгија сваки пут Алах васкрсавао. А у Русији је тридесетих година XI вијека велики кнез Јарослав основао у Кијеву и Новгороду манастире у име Светог Георгија и наредио да се слави дан његовог спомена. Од времена Димитрија Донског почели су да га сматрају заштитником Москве.
Поштовање Светог Георгија прешло је границе народа и царстава, а његово име постало је знак хришћанске храбрости и вјере.

Храм који увијек устаје из рушевина

Гробница у којој је некада био сахрањен Свети Георгије сачувала се у крипти њему посвећеног храма у Лиди. Прва црква на овом мјесту подигнута је у V–VI вијеку, вјероватно на темељима још старијег храма. Овдје су из Рамале пренесене мошти великомученика Георгија, а у мјесецослову Сиријске цркве 3. новембар, односно 16. новембар по новом календару, обиљежен је као празнични дан.Међутим, упркос поштовању Светог Ђорђа од стране муслимана, црква Светог Ђорђа је уништена 1010. године по наређењу калифа ел-Хакима. Убрзо је, међутим, обновљена.Године 1071. град су заузели Турци Селџуци, али је храм још увијек стајао и мошти Светог Георгија чувале су се испод његовог главног олтара. Срушен је пред само заузимање Лиде од стране крсташа, али су га они у XII вијеку поново саградили.Затим је 1191. године Саладин наредио да се црква сруши. Ипак, храм је само тешко оштећен, а овог пута обновио га је Ричард I Лавље Срце.Још један прогон хришћана избио је 1442. године, под египатским султаном Захиром Сеифом ад-Дином Чакмаком, и црква Светог Ђорђа је уништена, али су се сачували крипта и олтарски дио, а 1517. године су тамо настављена православна богослужења, која су се наставила до 1837. године, када су се свод цркве и сјеверна апсида (олтарски дио. – прим. ред. ) срушили током земљотреса.
Храм који се поново подиже из рушевина свједочи о истрајности Цркве.

Руска Палестина

Послије Кримског рата Палестину је посјетио велики кнез Константин Николајевич. Одмах након тога почела је куповина земљишта за будући комплекс Руске духовне мисије, а ради руковођења изградњом у Петербургу је основан Палестински комитет.Тако је почела епопеја руске градње у Палестини, без путева и инфраструктуре и без обучене радне снаге. Већи дио грађевинског материјала морао се увозити из Европе, а главну радну снагу чинили су Арапи Палестинци из околних села, које је требало обучавати новим занимањима.Процват Руске духовне мисије у Светој земљи догодио се од 1865. до 1894. године, када је њоме руководио архимандрит Антонин Капустин. Управо у то вријеме створена је Руска Палестина – мрежа храмова, манастира и поклоничких конака.Тада је јерусалимски патријарх замолио Русе да помогну у обнови цркве Светог Ђорђа. Помоћ је стигла, а нови храм је освештан на годишњицу освећења првобитне цркве. Спомен на тај догађај Руска православна црква поштује до данашњег дана, јер је то била важна прекретница у јачању духовног присуства Русије у Светој земљи.

Зашто је овај празник остао у календару?

Зато што он не говори само о једној грађевини, већ о обнови богослужења, очувању светих моштију и истрајности хришћана који су кроз вјекове чували светињу.

Извор: Фома.ру
Припрема: vjeronauka.net