У шесту недјељу по Васкрсу, Света Црква пред нас износи један од најдубљих сусрета човјека и Бога тј. јеванђељску причу о исцјељењу слијепог од рођења. Кроз ово велико чудо Господ Исус Христос открива да није дошао само да отвори очи тијела, него и да просвијетли очи душе.
Господ наш Исус Христос, пролазећи путем, види човјека који је био слијеп од рођења. Није тај човјек дозивао, није тражио исцјељење, није чак ни знао ко пролази поред њега, али Христос њега види. У томе је прва велика истина данашњег Јеванђеља: прије него што ми потражимо Бога, Бог тражи нас. Ученици, гледајући тог несрећног човјека, постављају питање које и данас људи често постављају: „Ко сагријеши, овај или родитељи његови?“ Другим ријечима: зашто страда? Зашто је овако рођен? Ко је крив? А Господ руши ту логику осуде и каже:
„Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.“ Какве су то снажне ријечи! Господ нам открива да страдање није увијек казна. Није свака суза посљедица личног гријеха. Није сваки крст знак Божијег напуштања. Понекад управо кроз наше ране, кроз наше немоћи, кроз наше борбе, Бог пројављује своју силу. Колико само људи носи своју „слијепоћу“… Неко је слијеп очима, а неко срцем. Неко не види пут живота. Неко не види ближњега поред себе.
Неко не види сопствени гријех. Неко не види Бога, иако је цијели његов живот окружен Божијим даровима. И управо зато ово Јеванђеље није само прича о једном слијепцу него о свакоме од нас.
Господ узима прах земаљски, мијеша га са својом пљувачком, прави блато и помазује очи слијепоме. Зашто баш тако? Зашто не само једна ријеч? Зато што нас Христос подсјећа на почетак стварања, када је Бог од праха земаљског створио човјека. Сада, пред нашим очима, Христос показује да је Он исти Творац. Он не само да лијечи Он поново ствара. Он враћа оно што је недостајало. Он испуњава оно што је било непотпуно. Он доноси свјетлост тамо гдје је била тама. Али запазимо нешто важно: слијеи мора да послуша. Христос му каже: „Иди, умиј се у бањи Силоамској.“ Могао је рећи: „Зашто баш тамо?“ „Зашто ја?“ „Зашто на овакав начин?“ Али не пита. Не расправља. Не сумња.
Он иде. И у послушности прогледава.
Колико је и у нашем животу тако! Желимо Божију помоћ, али не желимо Божији пут. Желимо чудо, али без послушности. Желимо свјетлост, али без покајања. А данашње Јеванђеље нам говори: вјера није само слушање, него и кретање. Није довољно чути Христа треба поћи за Њим.
И онда долази други дио приче, можда још чудеснији од самог исцјељења. Слијепац прогледа, али они који мисле да виде остају слијепи.
Фарисеји имају здраве очи, знају Закон, читају Писмо, уче народ… али не виде Бога који стоји пред њима. А некадашњи слијепац, човјек без школе, без положаја, без моћи све јасније види. На почетку каже: „Човјек који се зове Исус…“ Затим каже: „Пророк је.“ А на крају пада пред Њега и говори: „Вјерујем, Господе!“ То је пут сваког истинског хришћанина. Од знања… ка вјери. Од чуда… ка сусрету. Од очију тијела… ка очима душе. И зато питање данашњег Јеванђеља није:
Да ли је некада постојао слијепац који је прогледао? Него: Да ли смо ми прогледали?
Да ли видимо Христа у Светој Литургији? Да ли видимо Његов лик у сиромашном, болесном, усамљеном? Да ли видимо сопствене гријехе?
Да ли видимо пут спасења? Замолимо данас Господа да и наше духовне очи отвори. Да не будемо као фарисеји који гледају, а не виде.
Да будемо као овај човјек који је био слијеп, али је кроз вјеру прогледао и препознао Бога. И да и ми, када нас Господ упита: „Вјерујеш ли у Сина Божијега?“ можемо из дубине душе одговорити:
„Вјерујем, Господе!“
Амин. Аутор: вјеронаука.нет
„И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор мећу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам – да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се“ (Јн 9, 1-41).