У Грузији је у току снимање филма о животу преподобног старца Гаврила, јуродивог и исповједника, једног од најпоштованијих подвижника и исповједника грузијског православља у 20. вијеку. Старца су звали „велика љубав двадесетог стољећа“. Често је око врата носио таблу на којој је писало „Човјек без љубави је као крчаг без дна.“ Филм носи назив „Борба – отац Гаврил“, а редитељ Георги Качавара радио је на реализацији овог пројекта пуних дванаест година. У остварењу учествује више познатих грузијских глумаца, док је главна улога повјерена глумцу из Омладинског позоришта Зури Авсаджанишвилију.
Снимање се одвија на различитим локацијама широм Грузије: Тбилисију, Мцхети, Потију и другим мјестима. Радња филма почиње једним од најдраматичнијих тренутака у животу оца Гаврила када је током комунистичке параде спалио портрет Лењина, што је означило почетак најтежег периода његовог живота. У том тренутку имао је 36 година.
Редитељ Георги Качавара, члан филмских академија Бразила и Грузије, о филму каже: „Снимамо двочасовни играни филм о светом преподобном старцу Гаврилу, исповједнику и јуродивом (у свијету Ургебадзе Годердзи Васиљевич). Приказујемо његов тежак животни пут — прича почиње тренутком када, након комунистичке параде, спаљује огроман плакат са ликом Лењина и на саслушањима говори чекистима: „Ту треба да виси распеће Христово, а не портрет Лењина. Чему човјеку слава? Слава припада Христу Богу.“
У затвору су му нудили да призна како је све учинио по наређењу Цркве, уз обећање да ће му поштедјети живот. Упркос дуготрајним мучењима и страдањима, отац Гаврило остаје непоколебљив. Страни медији извјештавали су о овом сензационалном случају. Седам мјесеци био је затворен у психијатријској болници… У филму ће гледаоци видјети многа занимљива и мало позната збивања…“
Глумац који тумачи лик светитеља говори о свом преображају у ову захтјевну улогу:
„Филм приказује како се човјек, снагом своје вјере, супротставља безбожној држави и монструозним системом, због чега пролази кроз огромна страдања. Одводе га у психијатријску болницу јер мисле да има психичке проблеме, затим га бацају у затвор, гдје постаје жртва мучења. Ипак, као човјек који живи у вјери и има унутрашњу снагу, све то подноси достојанствено. Отац Гаврило је примјер човјечности: храбар, достојанствен, рекао бих умјетнички – све се у њему спаја. Посебно задивљује његова оданост Христу, имајући у виду вријеме у којем је живио — супротстављао се атеистима и читавој империји, за коју његово убиство не би значило ништа. Али тај млади човјек, испуњен вјером, изузетно снажна личност, издржао је до краја, претрпио све и у суштини побиједио зло. Чак бих рекао да је од самог почетка, чим је ова борба почела, већ био побједник, постижући то само кротошћу и смирењем“.
На питање како је приступио изучавању лика свог јунака, глумац одговара:
„Када се дотичемо светитеља или нечега светог, обично приступамо са великим страхопоштовањем, али то може да буде препрека у глуми. Зато сам одлучио да прикажем човјека који је све то проживио са својим емоцијама и унутрашњим борбама. За неке је био пијанац, за друге светитељ, за треће нико — или само пацијент психијатријске болнице, чак и хулиган…Било ми је важно да се прикаже његова лична снага, издржљивост у болу, стрпљење и непоколебљивост у вјери, на позадини трагичних догађаја кроз које је пролазио.“
Глумац признаје да га је припрема за улогу и проучавање живота оца Гаврила довела до личног обраћања вјери, коју је до тада доживљавао углавном као дио грузијске традиције и националног идентитета. Припрема вјеронаука.нет