„Црква је увек ту за свој народ као духовна мајка — да носи крст Христов, сведочи веру и васкрсење Христово. Српски народ једино може да се одбрани ако остане доследан себи и својој традицији ако буде у јединству и симфонији, чувајући своју православну веру.” — поручио је Митрополит Фотије данас у Бијељини.
У недељу XIX по Педесетници, 11. октобра 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је обновљени и проширени Храм Светих апостола Петра и Павла у Бијељини.
Кум освећења обновљеног храма био је градоначелник Бијељине, др Љубиша Петровић.
Високопреосвећеног Митрополита дочекао је старешина храма, протојереј Синиша Шаренац, са братством храма и другим свештеницима.
Протојереј Шаренац поручио је да је обновљени храм сведочанство вере, јединства Цркве, града, државе и народа. Он је истакао да се сталним стајањем на темељу вере, попут апостола Петра и Павла, човек преображава, а вером гради чврсто упориште у животу.
За активну подршку и помоћ у благољепију Храма Светих апостола Петра и Павла, високим одликовањем Епархије зворничко-тузланске — Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста — одликовани су господин Синиша Каран из Бањалуке (у чије име је орден примио др Микајло Лазић, директор Бијељинске болнице), градоначелник Бијељине господин Љубиша Петровић, господин Раде Стевановић и госпођа Верица Станојловић.
У знак благодарности за љубав према Светој Цркви и несебично залагање, Високопреосвећени Митрополит Фотије доделио је Архијерејску похвалницу Црквеноопштинском управном одбору Црквене општине Бијељина – Југ, Колу српских сестара „Света Вера, Нада, Љубав и мати им Софија” из Бијељине, као и етно-групи „Петропавловски појци”.
Поред тога, за показану свештеничко-пастирску ревност, пречасни господин јереј Александар Мирковић, привремени парох Треће парохије бијељинске при овом храму, је унапређен у чин протонамесника.
Свечано сабрање улепшано је и богатим културно-уметничким програмом у којем су наступиле групе „Златно звонце” и „Петропавловски појци”.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА ЗА ТРПЕЗОМ ЉУБАВИ
Часни оци, уважена господо, господине Микајло… Не знам како бих рекао, Микајло је овде највећи добитник ових избора. Како да кажем, ту треба посебно знати и прецизно дефинисати ствари, али ми смо пријатељи и браћа, тако да му честитам на овом успеху који је остварио. Данас је примио орден Краља Драгутина у име наше епархије, а у име председника — претходног председника Републике Српске господина Карана. Поздрављам и другу нашу уважену браћу коју познајемо: доктора Јањичића, такође и нашег брата власника ове конобе — брата Миленка познатијег као Цицо, и све друге. Све вас поздрављам поздравом љубави Христове!
Данас смо имали један предиван дан и догађај у Храму Светих апостола Петра и Павла: освећење једног дела тог храма који смо проширили. Озидана је припрата, онако како је то зидано у манастиру Хиландару. У Хиландару је први део био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, касније је Свети краљ Милутин додао једну припрату, а после њега је Свети цар Лазар такође дозидао припрату. Тако је и ова наша Црква Светих Петра и Павла некако проширена, па је данас могло доста људи да стане. Доста је људи одликовано и било је веома динамично. Када буде освећење, то је једноставно другачије од било ког другог богослужења.
Сваки пут када освећујемо храм, ми поново доживљавамо тајну Педесетнице — тајну силаска Светога Духа на апостоле и на данашњу Цркву: не само на објекат, већ и на људе који су у том храму, као и на целу васељену и цео свет.
Зато је православље, браћо и сестре, вера која крчи све пред собом у ово наше време. Гледате неког познатог кошаркаша у НБА лиги, а у његовом профилу за веру пише *ортодокс* (православни). Да не говоримо о Јокићу, или о нашем Ђоковићу који је најбољи тенисер. Многи спортисти на Западу — боксери и други — када погледате шта су по вери, пише *ортодокс*. Прихватају православље зато што су приметили да је све друго сиромашно; да је протестантизам одавно изгубио своју силу и снагу, а да је римокатолицизам све ставио у папство. Да се католицизам не би распао, они су све пренели на једну личност — папу — и обоготоворили га, тако да је он тобоже непогрешив у стварима вере, што је за Православну цркву неприхватљиво. Само је Господ непогрешив — Бог, Света Тројица — и само је непогрешива Црква Христова у својој пуноћи, а никако један човек или један члан Цркве, па био то и римски папа.
Пред нама је велики простор. Свети оци са Свете Горе говорили су да видимо и живимо у периоду у коме ће православље процветати. Ми имамо песме које смо о томе писали и говорили, и оне се сада певају. Суштина је у томе да знамо да смо православни и да будемо поносни због тога — не да се гордимо, већ да будемо поносни јер имамо праву веру. Ми смо се данас на Литургији причестили живим Христом, што други хришћани не могу јер немају праву православну литургију. То је за нас заиста велико и треба да га чувамо као бесцени бисер.
С друге стране, овде је са нама и наш градоначелник Љубиша. Имамо план да, ако Бог да, заједно урадимо један пројекат: да на кружном току који води према Брчком поставимо мозаик Светог Пантелејмона, који је крсна слава града Бијељине. Желимо да сви људи који долазе виде тај мозаик — биће висок око три метра — и да виде да овај народ у овом граду живи православно. Оци то називају освећењем простора: када имамо иконе и фреске на зидовима градова и зграда, и на посебним местима као што је тај кружни ток, где ће долазити и нови ауто-пут. На тај начин показујемо да не само да живимо вером, већ и сведочимо да је све у вери, у Богу и у светитељима. То ће говорити тај мозаик Светог Пантелејмона, ако Бог да да га поставимо.
Такође, наша деца у школама уче православну, светосавску веронауку. То дуго нису имала нити су могла да слушају — од периода после Другог светског рата па све до деведесетих година нисмо имали веронауку и били смо потпуно отуђени. Прихватили смо били дарвинизам и стране науке које су Србима туђе, као што и сада са Запада покушавају да нам наметну философију и начин живота који су потпуно супротни нашем бићу. Држава мора да буде спремна да заштити своје грађане. Црква чини шта може и колико јој овлашћења дозвољавају, али не можемо све сами јер немамо државни апарат — то могу држава, министарства, скупштине, владе и председник. Они имају та овлашћења. А Црква је ту да апелује, моли и куми да не бисмо, на пример, прихватили такозвану родну теорију у школама, због које наша деца више неће знати шта су мушко и женско, којој вери и професији припадају и какву етику имају. Све нам то предстоји и полако стиже на наше просторе.
Једино можемо да се одбранимо и останемо доследни себи и својој традицији ако се томе супротставимо. За то морамо имати мудре и умне људе, посебно у државним службама, јер они потписују уговоре и споразуме којима се одређује шта ће се овде учити. То не потписујемо ми представници Цркве, већ неко у Министарству просвете или другим ресорима. Понекад се не консултују са умним људима и са Црквом, већ потпишу мислећи да је то добро да би се уклопили у Европску унију. A Европска унија је та која ради на нашем нестанку са ових простора, то слободно можемо рећи. Тако је радио и Бењамин Калај у Босни и Херцеговини када је била анектирана. Касније, у Првом светском рату, покушали су да униште српски народ, али се народ ујединио и извојевао велику историјску победу против велике Аустроугарске царевине.
Морамо бити свесни тренутка у коме живимо и тога шта историја од нас тражи. То није питање политичке доминације једног фактора над другима, већ питање слоге и јединства са Црквом, државом и државним институцијама — да будемо у симфонији. Једино тако можемо опстати и сачувати се на овим просторима: и ми овде са ове стране Дрине, и наши преко Дрине у матичној држави Србији. Надам се да има мудрих глава које ће то тако разумети.
Ако будемо служили Западу и другим господарима, треба да знамо да они имају своје прохтеве и да свако наше снисхођење сматрају слабошћу. Они су нас бомбардовали и ко зна шта све нису чинили. Један од њих је чак рекао: „Шта још треба да урадимо Србима да би схватили да им нисмо пријатељи?” И поред свега тога, неки млади политичари говоре да је Европска унија наша једина перспектива. Када то чујем, припадне ми мука. Ко је бомбардовао Србију и Републику Српску? Европска унија, Америка и Запад! Није Русија нити православне земље. Сетите се оног Грка, капетана војног брода, Мариноса Рицудиса, који је током НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године добио наређење да са својим бродом уплови у Јадранско море и учествује у војним активностима против Србије што је одбио. Изгубио је посао и био шиканиран, али није хтео да гађа своју браћу Србе. Мало је таквих људи, многи други су то чинили и чиниће.
Тога морамо бити свесни. Хвала Богу, имамо добрих младих људи који могу да преузму одговорност за овај народ у домену политичких дешавања. Црква је ту као духовна мајка која носи Крст Христов и сведочи Крст и Васкрсење Христово. Суштина проповеди светих апостола била је управо то: да је Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и даровао свету живот вечни. Ми који идемо уским путем за Њим, идемо путем живота вечног. То је оно о чему смо говорили данас приликом освећења и о чему говоримо током целе године.
С друге стране, постоји и историјски контекст у коме народи живе. Ту морамо да се сналазимо, да будемо мудри и богoмудри, како бисмо свој народ извели на добар пут спасења — у симфонији са Црквом. То значи да се држава не меша превише у послове Цркве, нити Црква у послове државе, али да заједно радимо на добробиту нашег народа. То је метод који се кроз историју показао као победнички за нас. У том систему смо најбоље функционисали, највише урадили, подигли највише манастира и цркава и доживели највећи просперитет.
Дај Боже да тако буде и сада у нашем времену! Али то не можемо постићи док не успемо да смањимо број партија у Републици Српској и Србији. Партије доносе поделе, сукобе и борбе унутар нашег народа. То морамо да схватимо и да дођемо до нивоа да најбољи, најдаровитији и најспособнији људи воде ову државу у политичком смислу. А у црквеном смислу, Бог и благодат Духа Светога бирају и постављају свештенике, монахе и владике који воде нашу Цркву.
Нека ово буде апел и порука овога што данас говоримо. Наравно, желим да се захвалим свима који су помогли да Храм Светог апостола Петра и Павла изгледа овако проширено и величанствено — сада делује као катедрала. Захваљујем и свима онима који су раније радили у овој цркви и припремали овај велики догађај. Ми смо га данас само завршили, али било је људи који су трудили док је храм био мањи и недовољно подесан за богослужење.
Будите Богом благословени и живели! Бог вас благословио! Надам се да ћемо све издржати. Верујте, многи Срби у Црној Гори, Македонији и другде гледају у Републику Српску — гледају шта се догађа и у Цркви и у држави. Морамо бити свесни да, пружајући добар пример, можемо многима бити узор. Надам се да то и јесмо за многе, ако не и за све.
Управо због тога је значајно што овде поред мене седе градоначелник и господин Микајло, који је директор болнице и припада партији која тренутно води у граду. Они су укључени и овде су наши други људи који су у врху и воде овај народ добрим путем у политичком смислу. А ми смо ту као Црква да их водимо путем вере и путем Светога Саве, који је био велики светитељ и просветитељ нашег народа.
Нека сте Богом благословени и живели! Бог благословио и свако вам добро даровао!