У Александрији је свечано и са посебним сјајем обиљежена 22. годишњица избора Његовог Блаженства папе и патријарха александријског и све Африке Теодора II на Апостолски трон светог апостола и јеванђелисте Марка.
У петак, 9. октобра 2026. године, на дан када су се навршиле двадесет двије године од оног благословеног дана када је Свети синод Александријске патријаршије, благодаћу Пресветога Духа, једногласно изабрао Теодора, дотадашњег митрополита Зимбабвеа, за 126. папу и патријарха александријског и све Африке, у Александрији је у свечаној атмосфери, уз посебан црквени сјај и достојанство, служена патријаршијска и синодска Света литургија у Светом патријаршијском манастиру Светог Саве Освећеног.
Свечаном патријаршијском и синодском Светом литургијом началствовао је Његово Блаженство папа и патријарх александријски и све Африке Теодор II, уз саслужење високопреосвећених митрополита.
Божанственој литургији присуствовали су Његова екселенција амбасадор Грчке у Арапској Републици Египту Николаос Папагеоргију, Њена екселенција амбасадорка Републике Кипар у Египту Елена Рафти, генерални конзул Грчке у Александрији Василиос Зарбалис, представници грчких заједница Александрије и Каира, представник Удружења Ратне морнарице у Египту, представници православних заједница арапског говорног подручја, удружења и организација грчке дијаспоре, као и мноштво вјерног народа. Они су испунили историјски Патријаршијски храм Светог Саве, учествујући са дубоким узбуђењем и побожношћу у овој великој свечаности Александријске цркве.
Свечану бесједу поводом овог дана одржао је Високопреосвећени митрополит канангски Харитон. У дубоко дирљивом говору, испуњеном богословским смислом, осврнуо се на историјски дан избора Његовог Блаженства, истовремено представивши разноврсну личност патријарха и његово двадесетдвогодишње патријаршијско служење.
Високопреосвећени митрополит говорио је о смирењу, кротости, непрестаној молитви, очинској љубави и самопожртвовању који обиљежавају пут патријарха Теодора. Посебно је истакао најважније прекретнице његовог живота — од родног Крита, преко Одесе, до непрегледних пространстава афричког континента.
Посебан нагласак ставио је на вишеструки мисионарски, пастирски, образовни и добротворни рад Његовог Блаженства, оснивање нових црквених епархија, уздизање домаћих архијереја и свештенства и њихово укључивање у живот и устројство Цркве. Истакао је и обнову историјских споменика и светих светиња, рестаурацију Светог патријаршијског манастира Светог Георгија у Старом Каиру и Патријаршијског двора у Александрији, реорганизацију Патријаршијске библиотеке и Историјског патријаршијског музеја, као и поновно отварање Патријаршијске школе „Свети Атанасије“.
Говорио је и о изградњи храма Светог Јована Милостивог у новој административној престоници Египта, иницијативама усмјереним на образовање младих у Африци и непрестаним патријаршијским путовањима, чак и у најудаљеније и најнеприступачније крајеве континента. На тим путовањима Његово Блаженство лично преноси поруку вјере, наде и љубави.
Са посебним узбуђењем, митрополит канангски осврнуо се и на недавно уписивање Светог Хризостома Папасарантопулоса у диптихе светих, пионира православне мисије у Африци. Нагласио је да дјеловање Цркве није ограничено на развој црквених установа и структура, већ да му је првенствени циљ човјеково освећење и живо свједочење Јеванђеља.
Посебно упечатљив дио бесједе било је представљање Његовог Блаженства не само као „Патријарха љубави“ већ и као „Патријарха молитве, сарадње, јединства, мира, православне мисије, самопожртвовања и исповиједања вјере“. Бесједу је завршио посебно рјечитом одредницом: „Патријарх широког загрљаја, Патријарх народа и Христа“.
Није пропустио да укаже ни на савремене изазове мисионарског дјеловања, тешкоће које проузрокују сиромаштво, сукоби, тероризам и пријетње миру, као и искушења са којима се суочава Александријска црква. Нагласио је потребу за јединством, сарадњом и посвећеношћу заједничком црквеном циљу.
На крају своје бесједе, обратио се Његовом Блаженству потресним увјеравањем: „Али, нисте сами“. Овим ријечима изразио је, у име јерархије, синовску љубав, захвалност и непоколебљиву одлучност свих да, под његовим мудрим очинским руководством, наставе заједнички пут свједочења, служења и приношења дарова Христу на пространом афричком континенту.
Одговарајући на бесједу, Његово Блаженство папа и патријарх Теодор II срдачно је захвалио Високопреосвећеном митрополиту канангском Харитону на топлим и дирљивим ријечима које је упутио у име јерархије Александријског трона.
Видно ганут, Његово Блаженство се у мислима вратио историјским данима октобра 2004. године, присјећајући се тренутака који су претходили његовом избору на Апостолски трон Александрије. Посебно дирљив био је његов осврт на онај унутрашњи глас који је доживљавао као позив да прихвати вољу Божију и преузме тешки, али благословени крст патријаршијског служења. То је крст одговорности, жртве и непрестаног служења Цркви и човјеку, који већ двадесет двије узастопне године наставља да носи са вјером, стрпљењем и непоколебљивим повјерењем у Божији промисао.
Потом је Предстојатељ Александријске цркве изразио захвалност архијерејима Александријског трона, који су допутовали из различитих афричких земаља како би учествовали у овом јубиларном евхаристијском сабрању. Захвалио им је на сарадњи, посвећености и заједничком служењу у великом винограду Александријске цркве.
Посебну захвалност упутио је дипломатским представницима Грчке и Републике Кипар за њихову трајну љубав, интересовање и драгоцјену подршку дјеловању древне Патријаршије, као и представницима грчких заједница, организација грчке дијаспоре и православних заједница арапског говорног подручја.
На крају је, ријечима очинске њежности и дубоке ганутљивости, захвалио вјерном народу Божијем, који је испунио историјски Патријаршијски храм Светог Саве како би се заједно молио и учествовао у радости помјесне Цркве, исказујући љубав и упућујући честитке своме духовном оцу.
По завршетку патријаршијске и синодске Свете литургије, у част Његовог Блаженства приређен је пријем у манастирском салону Светог патријаршијског манастира Светог Саве. Том приликом присутни су имали могућност да лично упуте патријарху срдачне жеље за здравље, дуг живот и наставак његовог благословеног патријаршијског служења.
Свечаности су започеле претходног дана, у четвртак, 8. октобра 2026. године, служењем Великог патријаршијског вечерња у Светом патријаршијском манастиру Светог Саве. Богослужењу су присуствовали архијереји Александријског трона, који су учествовали и у патријаршијској и синодској Светој литургији наредног дана.
У атмосфери духовне радости, братског јединства и дубоке ганутљивости, сви присутни упутили су Његовом Блаженству срдачне синовске честитке и молитве да га Свеблаги Бог укрепљује, просвјетљује и подржава у крсту његовог патријаршијског служења, испуњеног великом одговорношћу. Пожелили су му много година — благословених и плодних — на славу Божију, на добро Цркве и ради наставка апостолског свједочења Александријске патријаршије на читавом афричком континенту.
Двадесет двије године касније, патријарх Теодор II наставља да корача непрегледним путевима Африке и отвара нове стазе, носећи крст одговорности и ширећи загрљај Цркве према сваком човјеку. То је патријаршијски пут који се не мјери само годинама већ и душама које дотиче, надом коју рађа и љубављу коју великодушно дарује.
Припрема вјеронаука.нет/ Извор