Данашње Јеванђеље, у недјељу по Рођењу Христовом и 31. недјељу по Духовима, уводи нас у један тежак и наизглед парадоксалан догађај: тек што се Бог јавио свијету као беспомоћно дијете, одмах се суочавамо са прогонством, страхом, бјекством и смрћу невине дјеце. Христос, Спаситељ свијета, не остаје у сигурности витлејемске пећине, већ постаје неко ко бјежи.
Његов живот почиње путевима страдања. Анђео Господњи јавља се Јосифу у сну и заповиједа му: „Устани, узми дијете и матер његову, па бјежи у Египат.“ Египат! Погледајмо пажљиво ликове ове јеванђеоске драме. С једне стране видимо праведног Јосифа, као тихог праведника, као човјека послушности. Он не говори много, не расправља, не поставља питања, не тражи логична објашњења, али чини оно што је најтеже: вјерује. Његова вјера није емоција, него послушност. Он устаје ноћу. Он напушта дом. Он креће у непознато. Таква вјера не тражи гаранције, него се ослања на Бога. Тако се открива једна од најдубљих истина духовног живота: спасење често долази кроз послушност, а не кроз сигурност; кроз повјерење, а не кроз контролу.
Ирод, са друге стране, представља образац човјека који живи у страху да ће изгубити власт. Он је човјек који све има, али ништа нема у себи. Он влада, али се боји. Он контролише, али није слободан. Рођење Богомладенца он доживљава као пријетњу, јер свака појава Истине угрожава лаж на којој је заснована моћ овога свијета. Зато одговара на Божије дјело насиљем. Када човјек не може да убије Бога, он покушава да убије човјека у коме се Бог јавља. Покољ витлејемске дјеце није само историјски догађај, већ и слика свијета који, у страху и гордости, увијек изнова убија невиност.
Јеванђеље каже: „Рахиља оплакује дјецу своју, и неће да се утјеши.“ Тај плач није престао. Он одјекује кроз сва времена, у сваком страдању недужних, у сваком дјетињству које је рањено, у сваком животу који је угашен прије него што је почео. Али Бог тај плач не игнорише. Христос га узима на себе. Он улази у историју не као силник који уклања зло једним потезом, него као Онај који пролази кроз зло да би га изнутра побиједио.
Бјекство у Мисир нам открива још једну дубоку тајну: Бог не дјелује увијек тако да нас избави од страдања, него тако да буде са нама у страдању. Христос не укида прогон, него га дијели са човјеком. Не укида страх, него улази у страх и преображава га у повјерење. Зато је Он истински Емануил – Бог с нама.
Када Ирод умире, анђео поново позива Јосифа да крене на пут. Живот Свете породице постаје стално кретање, тражење мјеста гдје се може живјети у миру. И на крају – Назарет. Мало, непримјетно мјесто. Ту Христос одраста. Бог бира скрајнутост, тишину и свакодневицу. Он не почиње своје дјело из центра моћи, него са периферије.
Ово Јеванђеље нам поставља важна питања. Да ли смо спремни да прихватимо Христа и онда када нас Он води путем који нисмо планирали? Да ли смо спремни да Му вјерујемо и онда када нас живот води у „Мисир“ – у несигурност, губитак, неизвјесност? Или смо, попут Ирода, везани за своје мале престоле, спремни да жртвујемо друге само да бисмо сачували власт над сопственим животом?
Христос који бјежи у Мисир стоји уз сваког прогнаног, одбаченог, уплашеног човјека. Он стоји уз сваку породицу која тражи сигурност, уз свако дијете које пати, уз свакога ко је присиљен да напусти свој дом. И истовремено, Он позива и нас да постанемо чувари живота, а не његови разарачи; да будемо попут Јосифа – тихи, вјерни, послушни Богу, чак и када не разумијемо све одмах.
Нека нас ова недјеља по Рођењу Христовом подсјети да Божији пут није увијек лак, али је увијек спасоносан. И да тамо гдје је Христос – макар то био и пут у Мисир – тамо је и живот, и нада, и спасење. Амин. Аутор: вјеронаука.нет