Прича о капетану Лонгину

Међу светињама хришћанског свијета постоји један врло необичан предмет. То је врх копља, којим је римски војник пробио ребра већ мртвог Исуса Христа разапетог на Крсту. Али шта би нама хришћанима могао бити важан наоштрени комад челика, којим је извршна стража одлучила да провјери да ли је Спаситељ заиста умро? Зашто се хришћани готово два миленијума сјећају овог догађаја и његују ово древно оружје? Одговор на ова питања може се добити само сазнавањем невјероватне приче о власнику овог оружја – римском центуриону по имену Лонгин. Вруће подневно сунце над Јерусалимом слабо се одражавало на широком врху римског копља. Пошто је био у многим биткама, врх је изблиједио, прекривен малим удубљењима и огреботинама. А власник копља, такође, одговарао је оружју. Мален растом, здепаст, снажних руку и широких прса, још увијек је био моћан ратник. Али, боре на његовом оронулом лицу говориле су да више није млад, а ружни ожиљак на читавом образу – да ратник није скривао лице од непријатеља у борби. Ожиљак се завршавао на самом оку. Па, старост долази и до храбрих римских легионара. Истина, не доживе сви да то виде. Овај ратник је имао среће. Учесник многих битака, стекао је поштовање својих другова и добио мјесто центуриона (капетан). Тако су се звали официри у римској војсци, који су командовали центуријом, односно стотином војника (руски-сотник, бугарски-стотник). Истина, дани када је водио своју стотку у нападу на љуте варваре, одавно су прошли. Сада млади ратници освајају нове земље за Рим. А јунак наше приче, служио је као војник овдје, у далеком гарнизону на самом крају Царства. Звао се Лонгин. Под његовом командом било је стотину војника, који су чували ухапшене злочинце у подрумима Преторије, пребивалишту римског владара. Чини се да служба није тешка, али је непријатна за војног официра: уосталом, дужности заштите укључивале су и извршење смртних казни. Током свог војног живота, Лонгин је много пута убијао људе. Али једно је побиједити наоружаног непријатеља у поштеној борби, а сасвим  друго је погубити ненаоружаног, јадног човјека. Центуриону се није свидјело шта мора да уради. Међутим, његов војни рок се ближио крају, а у његовој каси накупило се довољно новца да би се ускоро могао повући у заслужену пензију. Старом ратнику више није било жао оних, које је морао да убије. Али, овај пут је било другачије. Из неког разлога, према једном од осуђених није био равнодушан. Са оном двојицом је све било јасно: разбојници, ухваћени за убиство, проливали су туђу крв због новца. Такве је Лонгин већ  много пута погубио и сматрао је да чини добро дјело. Али овај, трећи… Можда се Лонгину допало како се смјело понио на суђењу пред прокуратором Понтијем Пилатом – човјеком, који је владао Јудејом, окупираном од Римљана. Никада раније стари ратник није видио такву храброст код људи. И самом Пилату је, изгледа, тада било неугодно, чувши одговоре овог чудног окривљеног, по имену Исус. Као да је Он судио прокуратору, одмјеравајући на невидљивој ваги мјеру његовог гријеха, а прокуратор није био тај, који ће одлучити да ли треба да живи или да умре. На суђењу Лонгин није схватао зашто би морао да одузме живот овом храбром човјеку, шта је скривио. У то вријеме, када су осуђени злочинци били одвођени путем до мјеста погубљења, свако од њих морао је да, на себи, носи свој крст. Али, Исус је често падао под теретом овог страшног терета. Претучен од војника у Преторији, био је потпуно исцрпљен. Лонгин је стиснуо сузно око, пажљиво прегледао гомилу посматрача и изабрао јачег човјека. Позвавши га гестом, стотник климну главом палом Исусу и нареди пролазнику да му узме крст. Лонгинови подређени гледали су у чуду како се њихов шеф брине о неком непознатом урођенику, којем је остало свега неколико сати живота. Али, у њиховим правилима није било да приговарају старјешини. Штавише, послије неколико минута, стотник је наредио да сву тројицу осуђених прикуцају на крстове. Док су војници одјећу осуђених дијелили међу собом, Лонгин је стао са стране. Нису му требале јадне крпе за које су млади војници са страшћу бацали жријеб. Своје преплануло лице окренуо је сунцу и покушао да размишља о скором одласку у пензију, о очевој кући, о цвјетању воћњака кајсије. Али, умјесто тога, из неког разлога, непрестано су му падале на памет необичне особе, које су називали злочинцима. Лонгин је својом руком на плочи написао његову кривицу – „Цар Јудејски“. Никада прије није морао да погуби човјека само зато што су га људи сматрали царем. И овај Исус се заиста понашао на суђењу попут цара, којег су његови поданици издали. У њему је било толико достојанства и унутрашње снаге да је чак и прокуратор запрепашћено узвикнуо показујући на њега: „Ево човјека!“ Али, Јевреји, који су дошли на мјесто погубљења нису тако мислили: – Хеј, ако си заиста Син Божији, покажи нам своју снагу – сиђи с крста одмах! Не може? То је то! – Помагао си другима, али себи не можеш. Какав си ти син Божији? – Учини чудо, цару јудејски! Спаси се од смрти! Тада ћемо ти повјеровати! Лонгин се згадио над несхватљивом злобом тих људи. Зашто се ругају некоме ко већ умире болном смрћу? Како можеш да се ругаш туђој патњи? Центурион је одлучно закорачио, спустио копље и махнуо њим с једне на другу страну. Оштар врх је опасивао широки полукруг испред лица бијесних посматрача, као да оцртава невидљиву линију, коју не треба прелазити. Гомила се повукла и на тренутак заћутала. Али, онда се поново зачула вриска и повици. А Лонгин је погледао онога коме су били упућени сви ови повици. „Син Божији … Цар Јудејски… Али, ко си ти заправо? А шта си учинио да те твоји саплеменици толико мрзе? “ помисли трљајући сузно око. Међутим, то више није важно. Ко год да је Он, остало му је врло мало времена за живот. У међувремену, војници су завршили са подјелом одјеће осуђених на распеће. Није требало ништа друго да се уради. Из забаве су, такође, почели да се ругају оном, који је умирао на крсту са написаном таблом изнад главе и знаком „Исус Назарећанин, цар јудејски“. Лонгин намршти обрве и викну им: – Умукните! Римски војници не би требало да се понашају као ови људи! Боље их отјерајте, овај врисак ми већ одзвања у ушима. Али, чим су војници послушали наредбу, разбојник, разапети поред Христа, почео је да му се руга: – Ако си ти Христос, помози себи и нама. Лонгин уздахну. Очигледно овај проклети дан никада неће завршити и луди крици ће заувијек одјекивати са свих страна. Спремао се да удари разбојника оштрицом копља у лице, како би заћутао, кад је изненада проговорио други разбојник разапет на крсту: – Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио. И окренуо се Исусу: – И рече Исусу: „Спомени ме се, Господе кад дођеш у царство своје!“ Први разбојник је збуњено заћутао, не очекујући такве ријечи од свог друга. Исус му је, не подижући главу, одговорио: – Заиста ти кажем: „Данас ћеш бити са мном у рају“. Лонгин је слушао овај разговор људи, који су умирали на крстовима и није разумио шта се сада догађа у њиховој души. „Господе … Царство … Данас ћеш бити са мном у рају …“ А онда Исус повика из свег гласа: – Оче! У руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну. Истог тренутка земља се затресла и сунце на небу потамњело као да је ноћ дошла. Многим људима у Јерусалиму ово је могло изгледати само природно. Али центурион Лонгин био је спреман да се закуне да се земљотрес догодио тачно у тренутку када је Исус испустио  душу на крсту. Шокиран свим што је видио и чуо, узвикнуо је: – Заиста, овај човјек је био Божји син! Осуђени су обично умирали на крсту много сати. Али, сљедећег дана била је субота – свети дан Јевреја. А њихове вође су замолиле Пилата да убрза погубљење како би уклонили тијела са крстова прије него што сунце зађе. По налогу прокуратора, Лонгин је наредио својим војницима да сломе ноге двојици разбојника, након чега су страдалници одмах умрли. Али, он није пустио своје војнике да то ураде и трећем распетом: на крају крајева, Исус је већ умро. Међутим, ред успостављен у римским трупама захтијевао је да стражари буду увјерени у смрт свих погубљених.

​Лонгин је пришао крсту, на којем је немоћно висило Исусово тијело. Након краћег оклијевања, центурион је подигао копље и прецизним ударцем гурнуо га у Исусово ребра. Из ране су изашле крв и вода, капљице су удариле Лонгину директно у болно око. Обрисао је лице дланом. И одједном је схватио да је његово око поново видјело, да сузе од старе ране више нису заклањале његов свијет! Лонгин није разумио како се то могло догодити. Трепнуо је мало, провјеравајући да ли је то умислио. Али не, око је било апсолутно здраво и више није било сузно. Војници су изненађено погледали свог трепћућег капетана и чекали његову заповијест. Распеће је завршено, сва тројица осуђених су мртва. Обично су тијела погубљених разбојника бацана у напуштени каменолом, који се налазио управо тамо, одмах преко брда. Али, неки угледни Јевреји у граду, дошли су по Исуса са дозволом за сахрану од самог Понтија Пилата. Ништа слично није било у сјећању капетана. Али, посао војника је да се покорава наређењима, а не да размишља о њиховој разумности. Лонгин је дозволио онима, који су дошли да уклоне тијело са крста и сахране га у пећини недалеко од мјеста погубљења. Војници су се спремали да се врате, кад им је изненада, нова група Јевреја, препријечила пут. То су били првосвештеници у пратњи својих слуга. Господине Центурионе, молимо вас за малу услугу, коју смо спремни великодушно да платимо. Да ли бисте могли да поставите своје војнике на стражу испред пећине у којој је Исус управо сахрањен? Бојимо се да би његови ученици могли да му украду тијело, и жељели бисмо да римски стражари двије ноћи чувају пећину. Лонгин је погледао у очи првосвештеника, који му је говорио и нацерио се. – Јесам ли вас добро разумио, желите да моји војници двије ноћи чувају покојника и спремни сте да то платите? – Да, господине. О томе вас питам. Већ смо посјетили прокуратора, дао је дозволу. Ако сте сагласни исплатићемо вам мјесечну плату за ове двије ноћи. „Хм … никада прије нисам видио такве будале“, Лонгин је наставио да испитује подносиоце представке, који су му се церекали. – Међутим, ако имате вишка новца, а власти су то дозволиле, мојим момцица неће сметати да се овде опусте на неколико дана. Чување мртвих није тежак задатак. Али капетан је погријешио. Оно што им се догодило трећег дана ујутро код гроба, он и његови војници никада нису могли заборавити. Када се договорени период дужности завршио, Исусови ученици су, заправо, дошли у пећину. Али, бојати се да би могли украсти Исусово тијело, било је једноставно смијешно. Чињеница је да су то биле двије жене. Њихове танке руке нису могле само помјерити камен, који је блокирао улаз у пећину. Дакле, тога су се првосвештеници толико плашили да су унајмили наоружану стражу! Лонгин се сјетио њиховог узнемиреног погледа и иронично се осмјехнуо. Нема шта да се каже, храбри мушкарци. Уплашене двије слабе жене! Лонгин је издао наређење о уклањању страже. Војници су се спремали да оду, кад се одједном зачула страховита граја, земља се поново затресла. Огроман камен откотрљао се од улаза попут груде суве траве. Војници су, изненађено, затворили очи. А кад су отворили очи, угледали су анђела. Сједио је на камену одваљеном од улаза и блистао је попут муње, а одјећа му је била бијела попут снијега. Овај страшни призор одушевио је римске војнике. Смрзли су се  и нису могли да покрену руку или ногу. Анђео је, говорећи женама, рекао: – Не бојте се, знам да тражите Исуса распетог. Није овдје – васкрсао је, како је рекао. Дођите, погледајте мјесто гдје је лежао Господ и идите брзо, реците Његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и да ће вас сачекати у Галилеји; тамо ћете га видјети. И, журећи из гроба, жене су потрчале да објаве добру вијест осталим Исусовим ученицима. А Лонгин је, једва се опорављајући од виђеног, одмах одвео војнике у Преторију и извијестио Понтија Пилата о свему што се догодило. Убрзо су првосвештеници поново дошли код Лонгина. „Господине Центурион, обећали смо вам мјесечну плату за двије ноћи стражарства. Сада нудимо годишњу плату. Само реците свима да су Исусови ученици украли његово тијело ноћу док сте ви и војници заспали на стражи. И не говорите никоме о ономе шта сте заправо видјели. Ово је добар посао, зар не?

​Лонгин их је слушао, рутински трљајући руком ожиљак на лицу. И полако је почео да говори: – Нудите ми за овај биједни новац, помоћ у вашем рату са оним коме анђели служе. Позивате ме да му постанем непријатељ и говорим лажи о ономе ко је побиједио саму смрт. Ви то зовете погодбом? Видим да сте потпуно љути. И само због овога опраштам ти глупу дрскост. Одлазите прије него што наредим војницима да вас избаце одавде. – Центурионе, добро размисли. Већ смо разговарали са прокуратором. Понтије Пилат је подржао наш захтјев. Буди и ти разуман. Зашто бисмо се свађали, боље је живјети у пријатељству. „Пријатељство лажова смрди и није скупо. Још нисте схватили против кога покушавате да се борите и зато говорите своје апсурде. Али, видио сам којим моћима он заповиједа. И сада сам спреман да се посвађам са цијелим свијетом – ради пријатељства са Исусом. И осуђени сте у рату с њим. Идите и не трошите моје вријеме на празне приче! Убрзо је центурион Лонгин поднио молбу за пријевремену оставку. Причало се да је у граду пронашао Исусове ученике и да је и сам постао један од њих, као и да он смјело свједочи у народу о Исусовом васкрсењу и нико од Јевреја не може да му приговори. И како неко може приговорити ономе ко је сам пробио Исусово ребро на крсту, а затим видио Анђела на празном гробу? Коначно је добио нагодбу у пуку, Лонгин је отишао кући на имање свог оца. У знак сјећања на службу, узео је само врх самог копља, које је додирнуло Исусово ребро. Пред њим је био дуг и тежак пут. Још није знао да су првосвештеници гајили злобу против њега, да ће плативши Понтију Пилату огромну количину новца постићи смртну казну стотника, да ће прокуратор за њим послати одред војника, који ће морати да донесу Лонгинову главу. И постаће један од хришћанских мученика, који су дали своје животе за проповиједање Јеванђеља. Али, све ће то доћи касније. У међувремену, бивши капетан отишао је у родну Кападокију. Сада његове мисли нису биле о мирисним воћњацима кајсије. Размишљао је о томе како ће људима причати о Сину Божијем, који је постао човјек, умро на крсту и васкрсао. Како је само једна кап Исусове крви излијечила његово болно око, и како га срце заболи од стида сваки пут кад се сјети како је копљем пробо Сина Божијег. Аутор: ТКАЧЕНКО Александар /превод: вјеронаука.нет /извор: фома.ру