Шта знамо о Венецији? Свјетски познате гондоле, канали, венецијанске маске, фестивал… Али, данас је то други град у Европи, послије Рима, по броју светиња нераздијељене Цркве. Град, који се некада усудио да се не потчини папином декрету. Град, који је био предстража Византије у Италији, а након тога спонзорисао крсташки рат на Цариград. Град, првобитно ослобођен паганске прошлости.
О Венецији, њеним светињама, њеној историји и православљу у „граду мостова и канала“ говори настојатељ једине руске православне парохије у Венецији – јереј Алексиј Јастребов. Буквално, моји први кораци на венецијанској земљи, постали су за мене откровење. Стигао сам у зиму, увече, и одмах отишао да се упознам са свештенством Грчке Цркве. И моји парохијани су, те исте вечери, предложили да се поклоне локалним светињама. Прво што сам видио биле су мошти светог праведног Захарије, оца Јована Крститеља, и мошти светог Атанасија Великог, патријарха александријског, према којим се, са посебним поштовањем, односим још од богословских година: био је и подвижник, и богослов, и најталентованији администратор, и писац, и борац против аријанске јереси – легендарна и веома снажна личност…Касније сам посматрао реакцију различитих људи на светиње Венеције и видио: изненађење, страхопоштовање и одушевљење. За Италију обиље светих моштију није изненађујуће. Давали су их једни другима племићи људи, доносили су их са територија које су окупирали Турци, спасавајући их од скрнављења, чак су их крали – често нису избјегавли ни методе као што су мучења, подмићивања… У средњем вијеку се вјеровало да, што је више моштију светаца и мученика у граду, то су његови становници више имали небеских заштитника.
Град ослобођен паганства
Венеција је, првобитно, била хришћански град, ослобођен паганске прошлости. Основан 421. године након Христовог рођења, на празник Благовијести (25. марта/7.априла) од римских грађана, који су пребјегли од Хуна, убрзо је постао вазал Византијског царства. Али, од самог почетка – на условима аутономије. Од краја 7. вијека до краја 18. вијека градом-државом су управљали дуждови – било их је укупно 40.
За учешће у ратовима против непријатеља Византије, становници лагуне су били ослобођени царских пореза и помогли су изградњу грандиозног катедралног храма Светог Апостола Марка, заштитника Венеције.
Постепено, република јача, и толико јача да 1204. окреће своје оружје и своја финансијска средства против свог бившег господара, Византије. Током Четвртог крсташког рата, дужд Енрико Дандоло стаје на страну сина свргнутог византијског цара Исака Анђела, који је крсташима обећао великодушну награду за помоћ у повратку престола. Тако, на путу ка Светој земљи, војска иде на јуриш на Цариград. Већ педесет година Венеција учествује у пљачки Истока.
Међутим, као казна за то, 1347. године млетачка војска, враћајући се са Крима послије опсаде ђеновљанске тврђаве Кафе (данашња Феодосија), доноси епидемију куге у лагуну. Избијања страшне болести неколико пута је однијело половину становништва града.
Нови ударац за Венецију представља најезда Турака, који 1453. године, након пада Цариграда, јуре да заузму Средоземно море. Природни економски, војни и политички пад некадашњег бриљантног града чини га лаким плијеном Француза и Аустријанаца крајем 18. вијека. Италијанска (али опет не самостална) Венеција постаје тек 1866. године.
Између двије цркве
Када је ријеч о вјерској слици, све што је вези са Италијом обично се везује за традиционални католицизам. Венеција је, наравно, католичка. Али, вјерска ситуација у Венецији, увијек је била посебна.
Историјски гледано, Венеција је заузимала средњи положај између цркава Запада и Истока. То је карактеристично обиљежје овдашње духовне и свјетовне културе.
Средњовјековна жеља да се опонаша Византија, додуше у почетку у обредима и церемонијама царског двора, преживјела је послије Четвртог крсташког рата, а утицај источног хришћанства овдје се осјећа и данас. Ово је посебно упадљиво у грандиозној катедрали Св. Марка у Византији, царске трупе су тражиле заступништво уочи битака (иронично, тачније, по Промислу Божијем, икона је заробљена баш уочи пораза Римљани и пљачкања Цариграда током Четвртог крсташког рата). И сама катедрала Светог Марка подигнута је под руководством византијских мајстора. Православље је наставило да утиче на Венецију и послије заузимања Цариграда од стране Турака: преко грчких острва (укључујући Крит), која су била под влашћу Млетачке републике од 13. до 18. вијека. Иначе, овај утицај је био обостран: на примјер, клупе су се појавиле у савременим грчким црквама управо у периоду блиских контаката са Млечанима. А Венеција је, пак, вијековима славила помен светих, неподијељене Цркве.
Сами Млечани су себе, с поносом сматрали прије свега грађанима свог града-државе, а тек онда – припадницима одређене вјерске традиције. „Veneziani, poi Cristiani“ – „Прво Млечани, па хришћани“: становницима лагуне никада није недостајало ни самодовољности, ни осјећаја супериорности. Двадесетих година 16. вијека дужд Андреа Грити је уопште изнио идеју о „новом Риму“, проглашавајући Венецију насљедником давно изумрлог Римског царства.
Сам Сенат „Републике Светог Марка” постављао је своје патријархе – тако се титулишу владајући епископи млетачких граница, од краја VI вијека до данас. Карактеристична епизода догодила се на прелазу из 16. у 17. вијек: Млечани су храбро одбили да се потчине Ватикану, када је папа Климент VIII наредио свим кандидатима за епископе у Италији, да дођу у Рим на „испитивање епископа“. Венеција је сматрала да сама треба да бира и одобрава своје владајуће епископе. И Ватикан је на крају морао да попусти.
Међутим, супротна страна ове независности била је друга зависност: од свјетовних власти. Држава је интервенисала у пастирска питања, постављала епископе и свештенике. Испоставило се да је то нека врста теократије, званично фиксиране након изградње базилике Светог Марка. Свети апостол је проглашен за „главу државе“, „владајући“ заједно са дуждом. Након пада Цариграда, ова доктрина постаје званична. Као резултат тога, дужд је, на примјер, као световни поглавар града-државе, а не поглавар Цркве, ипак имао овлашћење да учи народ „свечаном благослову“ на велике празнике, тако се учило с „пергола“, посебног амвона у базилици Светог Марка. А, сама базилика је била кућна црква дуждева, а њено свештенство није било потчињено епископу, већ „намјеснику светог Марка“.
Већ поменуто увјерење учинило је Венецију центром светиња: „више моштију – више покровитеља“. Мошти су донијели први ктитори града и полагали их у темеље храмова и олтара; Византија је својим савезницима поклонила свете мошти (први такав поклон су у 9. вијеку мошти праведног Захарије, оца Јована Крститеља – дар цара Лава V); у доба анархије у неким дијеловима царства (отприлике IX–XII вијек), насљеђе хришћанства је опљачкано; током арапских и турских освајања мошти су изнесене, спасавајући их од скрнављења.
А након што је поштовање моштију светаца, од стране католика, оживјело на католичком сабору у Тренту (1545-1563), почело је проучавање римских катакомби. Тако су из Вјечног града у Венецију донесена тијела првих хришћанских мученика, о којима се не зна ништа осим имена:
Свети Павле, римски патрициј, Марко Фирентинац, Венус, Фиденције, мученица Ана, мученица Ирина, итд. И, коначно, Венеција је имала своје свеце, који су умрли прије подјеле Цркава (прије 1054. године). То су дужд Пјеро Први Орсеоло Свети (умро 978), свештеномученик Герард, просвјетитељ Угарске (1046).
Сљедећег јутра, гомила незнабожаца наставила је да вуче апостола улицама све док Марко није предао своју душу Богу. Хришћани су свете мошти положили у гробницу у Александријској области Буколис. За вријеме арапских освајања, када је египатски калиф наредио да се растуре хришћанске цркве како би се њихово камење искористило за изградњу своје палате, свете мошти су трговци изнијели из Александрије и допремили их у Венецију. Светиња је транспортована у бачви са усоњеним свињским месом – муслимански цариници нису смјели да дирају „нечисте” животиње.
Мошти су положене у Дуждеву палату – данас је то грандиозна базилика Светог Марка – од тада се Марко сматра заштитником Венеције.
Преподобн Павле није основао ни један манастир, али се управо он сматра „оцем православног монаштва“.
Рођен је у Египту, у граду Тиваиди. Оставши сироче, много је пропатио због родитељског насљедства. Наиме, његов зет идолопоклоник је припријетио Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи свој дио имања. Тај сукоб са једне, а учење о самопожртвовању хришћанских муленика са друге, инспирисали су Павла да сестри преда и свој део имања и повуче се у тиваидску пустињу, у којој је остао до своје смрти.Ту је живио 91 годину, у пећини у подножју планине, неуморно се молећи Богу, једући урме и хљеб, који му је гавран донео.
Непосредно пре упокојења светитеља, преподобни Антоније Велики дође у његову пећину, подвижник у истој пустињи. Пошто је Антонију научио лекцију о понизности, Павле је изашао из своје пећине да га дочека. Старци су се дозивали по имену, грлили се и дуго разговарали. Свети Павле Тевански упокојио се 341. године у 113. години и сахранио га је Антоније Велики недалеко од пећине.
Цар Манојло I Комнин (1143-1180) пренио је мошти монаха у Цариград. Светиња је у Венецију дошла у 13. вијеку захваљујући племенитом грађанину Ђакому Ланзолу: он је наговорио опата бенедиктинског манастира да се одрекне моштију. Данас се налазе изнад главног олтара цркве Светог Јулијана Антинојског.
ВЕЛИКОМУЧЕНИК ТЕОДОР СТРАТИЛАТ
Свети Теодор Стратилат је био из Мале Азије. Служио је као војвода (на грчком „стратилат”) у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. у близини Црног мора. Својим побожним животом и кротким управљањем освојио је срца многих, а многи незнабошци, видећи његов врли живот, прихватили су вјеру Христову. Када је о томе глас стигао до цара Ликинија (308-323), савладара цара Константина, стигао је у Ираклију и хтијући да примора Теодора да се поклони идолима. Када је свети Теодор остао непоколебљив, љутити намјесник је наредио да се Христов исповједник подвргне суровим мучењима: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стријелама и најзад посјечен мачем. Током мучења стално је говорио: „Слава Теби Боже мој, слава Ти!“ Теодор је умро 8. фебруара 319. године. Сматра се заштитником војника који га призивају у помоћ.
8/21. јуна празнује се пренос моштију Светог Теодора из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завјештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тијело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у мјесту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и дјецом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стријелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.
Године 1257. капетан млетачке флоте Ђакомо Дандоло упао је у Месемврију (данас бугарски град Несебар) и одатле пренио мошти великомученика у Цариград. Десет година касније, рођак капетана премјестио је светињу у Венецију. Чува се изнад олтара десне бочне капеле Храма Христа Спаситеља. Мошти се отварају само двапут годишње: од 1. до 15. новембра (дан помена свеца у западној цркви је 9. новембар) и у периоду од католичког Ускрса до Вазнесења.
СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ
Свети Јован, Патријарх Александријски, био је родом са Кипра. Вољом родитеља оженио се као младић и добио дјецу, али се после смрти жене и деце замонашио. На почетку своје архипастирске службе наредио је да се узму у обзир сви сиромашни и убоги у Александрији. Двапут недељно – у среду и петак – излазио је на врата Патријаршијске катедрале и примао све потребите: решавао свађе, помагао увређене, делио милостињу. Посетио је болнице три пута недељно. Откупљени људи из персијског ропства. И сам је био строги подвижник и молитвеник. Јован је наручио себи ковчег, али није наредио мајсторима да га заврше, већ је сваког празника тражио да дође и пита да ли је време да се посао заврши. Непосредно пре своје смрти, архипастир је у сну видео анђела који му је рекао: „Цар над царевима те зове к себи. Патријарх се мирно упокојио у Господу 616. године.
Према свједочанствима, не само тијело светитеља је остало нетрулежно, већ је и одежда задржала сјај боја. Свете мошти су пренесене у Венецију 1249. године. И данас се могу видјети испод стакла на десном зиду капеле Светог Јована, у цркви Јована Крститеља у области Кастело. 25. новембра, на дан помена светитеља, увијек се служи молебан у светињи. Постоји дозвола црквених власти да се служе молитве за групе ходочасника из Русије који долазе да се поклоне светитељу. Извор: фома.ру/ превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет
Икона Пресвете Богородице Никопеја (Победоносна-гр. Νικοπεια) је још једна од значајних светиња Венеције. Икону су узели крсташи у Цариграду током 4. крсташког рата (1204.) и донијели је у Венецију, гдје је својевремено била чувана у сакристији (sagrestia dei chierici) Саборног храма Светог Марка. Тек у 17. вијеку икона је пренесена у посвећену барокну бочну капелу, богато украшену обојеним мермером. Икона се први пут помиње већ 610. године, када је византијски цар Ираклије победио узурпатора Флавија Фоку. Највероватније је икона насликана и чува се у цариградском манастиру Светог апостола и јеванђелисте Јована. Ова Одигитријска икона Богородице (Путоводитељке) била је веома поштована у Византији, посебно у војсци, па је отуда и њено име – Никопеја, тј. Победоносна. Источњачки владари су икону увек носили са собом у походе. Такође, су је у бици одузели Франци током четвртог крсташког рата, када је цар Алексије V Дука побегао са бојног поља, препустивши икону на милост и немилост победнику. У тешким ратним годинама, посебно у обрачуну са Турцима Османлијама, венецијанске градске власти су, заједно са свештенством и народом, успоставиле пост са посебним молебанима Богородици испред Њене иконе Победоносне.
У овом чланку смо говорили о моштима апостола Марка и о икони Победоносној, једној од познатих икона Богородице. Ово је само мали део православних светиња које се чувају у Венецији и на располагању су свима да им се поклоне. У следећим чланцима говорићемо о другим великим светињама, посебно о моштима првог пустињака (отшелника) Павла Тивејског и стубовима Соломоновог трема.