ШТА АКО СТАЛНО ПРИМЈЕЋУЈЕТЕ ТУЂЕ ГРИЈЕХЕ?

​Лакше је примијетити туђе гријехе него своје, то је чињеница. Али шта учинити ако грешност других прогања и одвраћа од рада на себи? Досадно огледало Шта ако стално примјећујете туђе гријехе? На ово питање ћете најлакше одговорити са двије ријечи: „Не примјећуј“ – али то се не дешава. Господ такође каже у Јеванђељу: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?“ (Мт 7, 3). Указује на квалитет о којем говоримо, јер је својствен човјеку. У принципу је нормално примјећивати туђе гријехе: ми себе не видимо споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити се бавити контемплацијом туђе грешности из сопственог задовољства. Ако примијетите такву тенденцију у себи, морате да разумијете њене узроке. Прије отприлике шест година примијетио сам да постоји неколико људи које мрзим. Били смо присиљени да се састајемо прилично често и јако су ме нервирали. Почео сам да анализирам зашто се то догађа и схватио сам да их се моја раздражљивост заправо не тиче: видио сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да се односим према тим људима. Дошло ми је до спознаје очигледног: људи могу погријешити, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавам са људима, да им не говорим у чему гријеше, да не захтијевам да буду одговорнији или учтивији, већ да мијењам себе: постајем бољи, учтивији и одговорнији. Не учи Дакле, сви смо живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, са којима прихватамо или не. Све у свему, ово је нормално. Није нормално када, видећи туђе гријехе, почнемо да истичемо, поучавамо, изграђујемо – иако то од нас није тражено. Ово је питање васпитања и унутрашњег такта: ако човјек не пита, не вриједи рећи да ли је у праву или није. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и гријехе – то су родитељи. Не могу себи приуштити да кажу: „Нећу ништа рећи, јер ћуе се увриједити!“ Ако примијете неке гријехе и пороке код дјетета, треба да им посвете посебну пажњу. Родитељ је ово дужан да уради, то је његова одговорност. Такође, можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде на пољу образовања и обуке. Важна питања Ако приметите да одређена особа греши, онда би пре него што нешто кажете или на било који начин реаговали било лепо схватити да ли је то грех, да ли свесно чини лоше или не. Понекад су неке радње резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не знамо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако има клептоманију, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин хода уоколо и осуђује све око себе, ово је врло тужан призор. Ако човеку кажемо за његов грех не желећи да му помогнемо, ништа не треба да говоримо. Да, ситуације су различите, понекад се догоди да човек не може да ћути. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, то није неопходно, али чак и у овом случају треба да се понашате деликатно. Штавише, човјек мора бити у стању да говори истину: мора научити да разумије да ли је човјек спреман да прихвати ову истину. Чешће ће негирати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на гријехе некоме ко се искључује од истине? Изобличавање уопште није наша задаћа. Можете искрено рећи пријатељу да мислите на његове грехове, али треба бити опрезан са непознатима. Живимо у друштву које критику доживљава врло негативно, стога људе треба одгајати врло њежно када говоре о гријесима. Када и сами поставе нека питања – онда вас молим, али пре тога је боље заобићи оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и бојећи се да ће бити изложени и изгрђени. Да ли су гријехови других које примјећујемо увијек наше огледало? Не, не увијек – мада због истине треба напоменути да у једном или другом степену имамо већину страсти својствених човјеку. Само што су неки од њих неразвијени углавном због начина на који се развијао наш живот. Стога, када видите туђе гријехе, можда нећете тражити исто у себи, само схватите: гријехом сте оштећени једнако као и ваш ближњи. Откријте се у томе у овом смислу. Не мислите да ако људи почине било какав гријех, они су непоправљиви. Противим се изреци „грбавог ће гроб исправити“ и сигуран сам да током живота сви имају прилику да се промијене. Такође, није потребно кривити људе за грешке: није познато зашто су почели да их чине. Могуће је да, да сте ви у истој ситуацији, не бисте гријешили ни мање ни више. Зато је боље занимати се својим духовним животом него осуђивати друге. Учење љубави и молитве Главна ствар коју православни човјек треба да научи је да одвоји гријех од грешника. Ако не знамо како да разговарамо о гријеху, а да не окривимо некога, боље да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, што је дефинитивно важније од осуђивања некога. Препоручљиво је уопште не судити ко је више грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или они осамнаест што на њих паде кула Силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути “(Лк 13, 4-5). Није наш задатак да одредимо мјеру грешности других људи. Наш задатак је да им покажемо љубав. Како то могу да урадим? Моли се! Често људи мисле да је грешну особу могуће промијенити само моралним учењима или неком активном помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша моралисање, онда се вјерује да му се никако друго не може помоћи. Али то није тако: можемо се молити за њега. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, утолико више то треба да чинимо у односу на оне који према нама нису равнодушни. Могуће је и потребно молити се за све – и крштене и некрштене, и незнабошце и злочинце. Евхаристијско општење  одвија се само међу хришћанима, но лично обраћање Богу може се односити на свакога – чак и на ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, хајде да резимирамо. Ако стално примјећујете туђе гријехе, онда:

• обратите пажњу -обратите пажњу – можда вам на тај начин покажу гдје сте и сами грешни;
• покушајте да схватите да је и друга особа повријеђена гријехом као и ви;
• покушајте да откријете разлоге због којих човјек гријеши – то може бити болест, васпитни проблеми, особине животног пута и још много тога;
• научите да одвајате гријех од човјека, покушајте да покажете ближњима, ако не љубав, онда бар разумијевање;
• подсјети се да док је год човјек жив, он може бити бољи;
• молите се за оне чији вас гријеси нервирају, ово је веома важно за вас и за онога који гријеши.

Свештеник Димитрије Паламарчук Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ