Монахиња Јелисавета (Сенчукова) говори о томе зашто поштујемо Богородицу и како су жене прије ње комуницирале са Богом: Сара, Ревека, Тамара, Рута и друге. Женска „тиха заједница са Богом“, обећање мајкама дјеце и други важни мотиви појављују се у Библији више пута. – Разумијете ли да у Богородици вјерници једноставно поштују женски аспект Бога? – рекао ми је један скептик. – Бог се обично описује у мушким терминима, а Богородица је такав примјер вјечне женствености, која је у Њему једноставно неопходна – створио је и мушкарца и жену. – Веома ми је тешко, – махнула сам. – Поштујемо Богородицу, јер је она мајка. Скептик заправо није толико далеко од истине. Богородица је својеврсни примјер ове највјечитије женствености у дијалогу са Богом. Родни аспекти у библијским студијама захтијевају посебна истраживања (или чак квалификације истраживача), али сасвим је очигледно да жена у Библији има потпуно другачије искуство заједнице са Богом од мушкарца. И одликује се спонтаношћу. Жена, колико је чудно, не треба да се обраћа Богу да би се ово искуство догодило – он јој се први обраћа, често не Себи, већ посредницима: анђелима, околностима, па чак и сопственим одлукама. Штавише, испада да је жена често директан инструмент Његовог Промисла, понекад и сама то не знајући. Са чиме је ово повезано тешко је рећи; можда је то због чињенице да је она по природи прималац (прихвата дјете у своју материцу – што се у ствари разликује од човјека; у почетку је, према библијској причи, сама узела тијело од Адама). Оруђе Његовог Промисла Упечатљив примјер такве спонтаности је једна од првих хероина свете историје, супруга праоца Аврама, Сара. Она се љути на своју слушкињу Агару, коју је сама поклонила мужу за потомство, и тјера је у пустињу – прво саму, а потом и са дјететом. Чини се да је тај чин страшан, неморалан. Али одједном Бог стаје на њену страну и каже Авраму: „Што ти је год казала Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати“ (Пост 21, 12). Спасава Агару од неизбјежног уништења, а њен син постаје отац људи који насељавају пустињу. Тако Сара нехотице постаје Његов инструмент. Слична ситуација је и са унуцима Аврамовим, Јаковљевим и Исавовим: овог пута љубоморна мајка Ревека лишава најстаријег сина очевог благослова тако да ће га добити најмлађи Јаков. И опет се њена врло морално контроверзна одлука испоставља провидном: Бог га окреће на боље. Сљедећа свијетла хероина Старог завјета је снаха Јаковљевог сина Јуде – Тамара, која чини врло контроверзан чин, али – да ли Бог некако осуђује жену? Ништа слично овоме. Јуда-преварант је био посрамљен, а Тамара сигурно рађа Переса, чији ће далеки потомак бити Исус Христос. Једну од прекретница у свештеној историји – егзодус Израиљаца из Египта – такође је олакшала жена, а она се дефинитивно није обратила Богу и углавном је била незнабожац – кћерка фараона, која је покупила бебу Мојсије. Будући велики пророк умро би или би остао само један од многих јеврејских робова, да није било ове безимене жене. Неколико вијекова касније, Јестира, супруга персијског краља Артаксеркса, постаће слична спаситељка за цијели Израиљски народ. Истина, ићи ће обрнутим путем: неће извести ово вољено Божје дијете из непријатељског окружења, али ће допринијети њиховом раном уништењу.Да ли је женска вјера интуитивна? Жене у Мојсијевом животу углавном су играле веома важну улогу. Тајанствена прича догађа се са њим и његовом супругом на путу из Мадијамске земље ка Египту: „И кад бијаше на путу у гостионици, дође к њему Господ и шћаше да га убије. А Сефора узе оштар нож, и обреза сина својега, и окрајак баци к ногама његовијем говорећи: ти си ми крвав заручник“ (2 Мојс 4, 24-26). Овај фрагмент има многа тумачења, али једно је јасно: Сефора спасава Мојсија од смрти Господњом руком испуњавајући ритуални рецепт за који јој нико није рекао и на који је нико није позвао – обрезујући свог сина. Овај примјер уопште врло јасно показује да је женска вера интуитивна. Жена може да говори Богу не ријечима молитве, већ „вјежбањем“. Да ли одатле потичу наше чувене „бијеле мараме“ из совјетских времена? Слично интуитивно религиозно осјећање има и друга незнабожачка жена која зарађује за живот непристојним радом блуднице Раве. Прва и једина од становника Јерихона, она разумије да ови дивљи људи нису само пљачкаши, већ их води неко јачи и од најбољих наоружаних ратника: „И рече им: знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви који живе у овој земљи“(ИсН 2, 9). Мало је вјероватно да је ово био једини напад номада на Јерихон – али Рава изводи тачан закључак о израиљском народу. Једна од књига Старог завјета са највише догађаја, Књига о судијама, наводи неколико израиљских вођа, укључујући једну жену Девору. Карактер је изузетан. Прво, у тексту се не помиње ниједно њено тражење од Бога, али је очигледно води Он: Израиљци  побјеђују Хананце захваљујући њој. Друго, Девора је једна од првих пјесникиња: поводом побједе, она саставља дивну химну, која се може прочитати у петом поглављу књиге о судијама. Иначе, њена претходница у поезији је Мојсијева сестра Маријам, а сљедећи пјеснички текст у Библији такође припада жени – Ани, мајци пророка Самуила (1 Самуилова 2). И родила је по Божјем обећању Даље у Библији појављује се нова радња, кључна за причу: Сам Господ се преко анђела обраћа женама и обећава им дјецу. Прва од њих је безимена супруга човјека по имену Маноје (Суд 13). Послије Божјег обећања, рађа им се син – снажни човјек Самсон, који је даље допринео ослобађању Израиља од Филистејаца. Сљедећа жена која ће се родити по Божјем обећању биће горе поменута Ана – она ​​се само молила, усрдно се молила и преко свештеника Илије добила одговор. Можда најдирљивија књига у Библији је књига о Рути. Овај текст се може назвати „књигом о женском пријатељству“. Његова завјера је позната: млада удовица Рута одлази са својом свекрвом, Израиљком Нојемином, у своју домовину (успут речено – Витлејем, град Рођења Христовог). Господ је позива без ријечи. Она сама, без икаквог притиска, каже својој свекрви: „ немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог“ (Рута 1, 16). Није изненађујуће што се од ове љубазне и одане жене родио прадјед великог цара и пророка Давида, предак нашег Господа Исуса Христа. Мотив женског „тихог заједништва с Богом“ појављује се у Библији више пута. Прича толико радознала да ће је много вијекова касније спомињати и сам Спаситељ – пророк Илија и удовица из Сарепте Сидонске. Пророк напушта израиљску земљу због незадовољства краља Ахава и суше, а Господ га упућује у град Сарепту  Сидонску сљедећим ријечима: „Заповиједио сам тамо удовици да вас храни“ (2  Царевима 17,  9). Удовица, како се испоставило, није имала ни сањања ни духа о заповијести Божјој: прво, једва да га је уопште познавала прије појаве Илије – Ваал и Астарта су били поштовани у њеном граду; друго, она нема жељу да храни пророка – оставила је прегршт брашна и мало путера да себи и сину испече хлеб („да поједем ово и умрем“). Међутим, она се слаже да нахрани пророка и због ове њене реакције њене оскудне залихе никада се не исцрпљују. И након што је Илија учинио чудо васкрсења њеног сина, она коначно препознаје пророка као слугу истинитог Бога: „Сада знам да си човјек Божји и да је ријеч Господња у твојим устима истина“ (2 Царевима 17, 24). У одређеном тренутку у Библији се појављује нова радња која је кључна за цијелу људску историју: Сам Господ женама говори преко анђела и обећава им дјецу. Прва од њих је безимена супруга човека по имену Манои (Пресуда 13). После Божјег обећања, рађа им се син – снажни човек Самсон, који је даље допринео ослобађању Израела од Филистејаца. Сљедећа жена која ће се родити према Божјем обећању биће горе поменута Ана (само се молила, усрдно се молила и добила одговор преко свештеника Илије, али ово је прије изузетак – тада ће се то одразити у предању о зачећу Богородице, која се одвијала интензивном молитвом Њених родитеља, Јоакима и Ане). Квинтесенција ове радње су Благовијести Пресвете Богородице. Јеванђеље по Матеју, у којем је, у принципу, задатак да свједочи о Христу како су предвиђали пророци, околности Његовог зачећа изговорене су што је могуће оскудније: „нађе се да је она трудна од Духа светога“ (Мт 1, 18). Тамо се јеванђелист, тешко намјерно, позива на горе поменути феномен „монолошког дијалога“ између Бога и жене: од Њега је дијете зачето од Дјеве, а оно што Она о томе говори или мисли више није важно. У Јеванђељу по Луки прича о Благовијестима открива се што је могуће потпуније, али значење је исто: није Она та која тражи од Бога да јој укаже такву част – он је тај који јој се снисходи, Његов понизни Слуга, Он јој нуди ову част. И у овом тренутку долази до оштре промјене парадигме. По први пут у Свештеној историји, Бог чека одговор жене. Она више није само оруђе – Она је од Слушкиње Господње, постаје а да то није знала, царица. Слуша је, испуњава јој молитве, јер се њена мајчинска љубав протеже од ивице раја до дубине пакла, а и Он је у овој љубави. У том смислу се може говорити о поштовању Дјеве Марије као искуству „женског аспекта Бога“. Њена љубав је иста она божанска „љубав која покреће сунце и звијезде“. То је љубав која заувијек остаје на земљи и на небу. И на празник Успења Пресвете Богородице, поштујемо ову врло безграничну љубав – љубав Мајке, љубав Божију, љубав коју смрт не може побиједити. Монахиња Јелисавета (Сенчукова) Превод: вјеронаука.нет